Marko Milošević o Slobodanu Miloševiću

Roditelje ne biramo. Ja sam imao sreće. Meni je Slobodan Milošević otac.
Tačnije – tata, pošto sam ga poslednji put video u dvadeset šestoj godini, a to je uzrast u kome većina i dalje oca naziva tatom.
O njemu kao državniku i haškom mučeniku pisali su i pišu drugi, onako kako im um i savest dozvoljavaju. Ja ću kao o čoveku i ocu.
Kao čovek, on je bio najveći koga sam znao i među najvećima za koje znam da su postojali i da postoje. Smatra se da su jedni od pokazatelja ljudskih kvaliteta njihovo ponašanje na vlasti i u muci. Za deset godina na vlasti i pet na muci, pokazao je nesvakidašnji format ličnosti, što su mu posle smrti priznali i neprijatelji, i još uvek priznaju. Na vlasti, potvrdio je da su zaista veliki ljudi lišeni malih slabosti. Na muci, u zatvoru, na sudu, pod svakodnevnim pritiscima i napadima pred očima celog sveta, u brizi za nas i sa sve gorim zdravljem, mrcvaren i trovan, zadržao je sve svoje sposobnosti i kvalitete i, možda, pre svega, dostojanstvo, dostojno ranih hrišćanskih mučenika. Upravo zato i pripada panteonu najvećih Srba, zajedno sa Obilićem, Lazarom i Karađorđem. Svođenjem spiska na ova tri imena, činim nepravdu mnogim drugima ali, spisak bi bio predugačak a ishod isti – svi su za Srbiju izgubili život. Kao da je usud našeg naroda da se borba za njega plaća glavom, u najboljem slučaju slobodom, koje su lišeni, u samoj Srbiji i van nje, svi oni koji su je u poslednjoj deceniji XX veka branili.
Kao otac, bio je najbolji koga sam mogao i da zamislim i, svakako, bolji nego što sam zasluživao.
Njemu ostaje slava, a meni sveta uspomena i doživotna rana.

Odlomak iz knjige „Takvog ga znam“, posvećene Slobodanu Miloševiću


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.