Kovačnice izdaje i laži i govornica istine

Piše Milorad Vučelić

Navršava se pet godina od smrti Slobodana Miloševića.
U oproštajnoj reči na sahrani u Požarevcu (objavljujemo je u ovom broju „Pečata“) izgovorio sam, pored ostalog, i to da je „Haška tamnica bila njegova govornica. Njihova kovačnica, a njegova govornica. Što su više kovali zavere od poluistina i laži, to je njegova govornica pred svetom više hrabrila nas klevetane… Slobodan Milošević stajao je uspravan… jer je za njega bila prirasla sudbina njegove otadžbine“.
Na naslovnoj strani ovog broja „Pečata“ vidi se Milošević, govornica i mikrofoni. On je svaki mikrofon pred sobom, pa i onaj u Haškoj sudnici, pretvarao u svetski mikrofon ispred kojeg se izgovaraju velike istine i padaju sve optužujuće laži o „velikoj Srbiji“, „srpskom genocidu“, „Potkovici“, „masakru civila u Račku“… Odlazeći sa ovoga sveta unapred je opovrgao mnoge od ovih optužbi, pa ih ni tužioci zloglasnog Haškog tribunala više nisu koristili. Oslobodio je tih krivica i ceo srpski narod. Sve, osim onih sa bolesnom potrebom samookrivljavanja. Na njegovoj strani bili su i oni koji su ga kritikovali kada je bio na vlasti.
Pošto nisu mogli da ga osude, postupno su ga ubijali i na kraju odlučili da ga likvidiraju (Videti ekskluzivno u ovom broju „Pečata“ objavljenu medicinsku dokumentaciju, u tekstu „Kako je ubijan sa predumišljajem Slobodan Milošević“).
Probudila se naknadno savest najvećeg broja stranaca i službenika Imperije (a neki su naprasno pomrli), pa su posle obavljenog zadatka napisali i rekli kako su svojevremeno bili u službi laži, antisrpske propagande, rušenja i agresije na Srbiju, dakle kako su učestvovali u stvarnom zločinačkom poduhvatu. Blizu hiljadu ovakvih istinoljubivih i pokajničkih svedočanstava objavljeno je širom sveta. I čuju ih i znaju – bilo de je reč o Srbiji, ili o Kosovu, ili o pravim krivcima za razbijanje Jugoslavije – najviše baš u stranim prestonicama gde su te kovačnice laži tada bile stacionirane.
Samo u zvaničnom, medijskom i nevladinom Beogradu iz sve snage se trude da se to ne sazna i da se što brižljivije prikrije. Već to bi bilo dovoljno za najveću bruku i sramotu. Ali ovde je otvorena prava i zvanična kovačnica laži, falsifikata, obmana i srpskih krivica, i to u službi prikrivanja politike koja se od ponižavajuće kolaboracije pretvorila u dosledno razaranje Srbije, doslovnu kapitulaciju i vulgarnu izdaju „bez alternative“.
U toj zvaničnoj beogradskoj kovačnici laži i obmana naknadno su se zaposlili, podali, podastrli ili se uslužno koriste i neki koji su s Miloševićem politički i poslušnički sarađivali, ili, pak, neki od onih koji su smatrali da je njegovo kriminalno kidnapovanje i tamnovanje u Ševeningenu ogromna nepravda, borba za istinu impresivna, a njegova smrt velika tragedija, koju su teško doživeli ili bar saučestvovali u bolu naroda i onih koji su ga sahranjivali. Pošto su se naknadno uposlili u tim radionicama notorne izdaje i razaranja Srbije, njima se čak svako režimsko služinče i gmaz ukazuje kao pravi kovač kome sada moraju duvati u mehove, ili već u to što im daju, ne bi li kako nadoknadili što nisu duvali u one šarene balone koje su naši nesoji puštali u vis na Kalemegdanu, slaveći Miloševićevu smrt u vreme njegovog ispraćaja iz Beograda. Oni i u gmizavcu u ulozi kovača laži i izdaje vide boga Hefesta, samo znatno popravljenog, tako da više i ne hramlje.
Ove naše ženske i muške (poštujemo rodnu ravnopravnost) subrete same sebe uveravaju da su ovim „sa grbače skinuli“ Miloševića i „devedesete“ godine, ne znajući da se tako, pored državnih teritorija, lišavaju i svog dostojanstva i (samo)poštovanja, ako su ga ikada i imali, i da svakim danom daljeg boravka u tim radionicama-kloakama bivaju sve dalje od mogućeg iskupljenja („Anđeli će spasti samo onaj mefistofelesovski deo koji zaslužuje spas“), ili uslova da povrate bar delić samopoštovanja. Umesto da beže iz tog užasa, oni se u toj udobnoj kaljuzi sve duže baškare i gnjucaju. I onda kada najviše pomisle, a po privatnim koristima i zaposednutim funkcijama, da su u tim kloakama režima važni i da imaju neku vlast ili uticaj, oni su tek posluga koja je tu tuđinskom milošću. Doduše, nisu to više kloake već prave srpske Augijeve štale. Ma koliko čišćenje tih štala bio posao za Herakla, Srbi će se, izvesno je, kad-tad morati latiti toga posla. I to brže nego što iko misli. Ako već nemamo Herakla, imamo mi našeg Marka, i to Kraljevića Marka.
Da ne bi ove nedostojne dalje opisivali navešćemo reči Margaret Jursenar: „Oni koji u nesreći promene mišljenje su poput onih koji na samrti promene veru: priznaju da su pogrešno živeli“.
Šta se to kuje i otkriva u zvaničnoj beogradskoj kovačnici?
Ta kovačnica je postala pravi pakleni pogon za pranje krivice svakog notornog zlikovca koji je počinio zločine prema Srbima. Počelo se sa Agimom Čekuom, nastavilo se sa Ejupom Ganićem, Ilijom Jurišićem, Vesnom Bosanac i zaklinjanjem u nevinost Hašima Tačija, pa zajedno sa izvesnim hrvatskim braniteljem Purdom (koji je prema zvaničnoj izjavi jednog od svedoka „prvo puškom ubio dva vojnika, onda ih je zaklao, odsekao im glave držao ih u rukama i hvalio se: ‘ ja sam zaklao četnike’. Onda je nožem pokazivao kako je klao i brisao ga o pantalone“) da bi sada na red došao i uhapšeni, pa već oslobođeni general Jovo Divjak.
Mehanizam potkivanja i ponižavanja srpskog naroda je već opšte poznat. Srpske vlasti raspišu poternicu po kojoj pomenute negde po Evropi hapse, jer pomisle da ovaj kriminalni ološ goni neka ozbiljna država. I onda se ustanovi da srpsko tužilaštvo i svi srpski zvanični organi nemaju nikakve dokaze o krivici pomenutih notornih zlikovaca za kojima su raspisali poternice. Što je još gore, nije ovo nikakva abolicija, koja oslobađa kazne ali ne i krivice, već obavljanje kompletnog posla rehabilitacije najgoreg kriminalnog antisrpskog šljama. Saopšti se nama i svetu da su svedoci koji su teretili ove uhapšenike svedočili „pod prinudom“ nekadašnjih vlasti i JNA, koju automatski priznaju kao stranu u sukobu. Kao nevine i rehabilitovane ih onda u njihovim gradovima, od Vukovara do Sarajeva, svečano dočekuju i slave kao junake.
Srbi se kao narod na ovaj način sistematski ponižavaju i sada već svi Boga mole da današnji režim ništa ne čini u tom pravcu, i da potpuno zaćuti i ništa više ne radi. Znaju normalni Srbi već odavno da sva ova tužilaštva i sudovi za ratne zločine služe isključivo za suđenje Srbima, baš kao i Haški tribunal. Neka nas dalje povodom toga ne razuveravaju i neka, kao i do sada, jure samo Srbe. Oni toliko istražuju srpske novinare i akademike, pa im od toga posla ostaje taman toliko vremena da zakuju nevinost najvećih zlikovaca nad Srbima.
Zahvaljujući srpskom režimu naterani smo čak da se zastidimo pred  Karlom del Ponte koja iskazuje spremnost da učestvuje u istrazi o trgovini srpskim ljudskim organima, a o čemu naši državni, istražni organi kao i tužioci ne znaju ništa jer se sa tim nisu ni bavili.
Povrh svega toga se sa govornice Saveta bezbednosti naš ministar tobože odlučno založio da se trgovinom ljudskih srpskih organa posle izveštaja Dika Martija pozabave Ujedinjene nacije. A tada se već uveliko zna da je takvu „istragu“, sa sve likvidacijom preostalih živih svedoka, na sebe već preuzeo Euleks koga je zvanična Srbija, ne poštujući i stavljajući van snage Rezoluciju 1244, a osujećujući ruski ili kineski veto u SB UN, priznala i dovela na Kosovo zbog toga da bi on od šiptarskog Kosova sačinio državu sa sve ustavom i drugim propisima i institucijama, jer oni za to nisu sposobni. Sve to u ime EU koja „nema alternativu“.
U toj kovačnici je skovan i nalog Mitropolitu Amfilohiju Radoviću da se u roku od mesec dana izvini pripadnicima homoseksualne populacije. Izvesna Nevena Petrušić, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, ostavila je Mitropolitu rok od trideset dana da se izvini, a ako bude dobre volje, može ga produžiti za još trideset dana. A onda sledi parnica na sudu. U datim rokovima očekuje se da se izvrše odgovarajuće izmene „Biblije“ i da se pravoslavno stado u Srbiji zajedno sa vladikama i patrijarhom prilagodi zahtevima Petrušićeve da ne bi išli na sud! Mitropolit je već rekao da se neće izvinjavati, a šta će biti sa „Biblijom“ i da li naš režim u svojim kovačnicama izdaje i laži kuje novu „Bibliju“ – ostaje da vidimo. SPC ćuti kao da je zadavljena.
Istupi muftije Zukorlića, potkovani u ovim kovačnicama, za razliku od onih Mitropolita Amfilohija, u potpunoj su saglasnosti sa razbijanjem Srbije, i što se Petrušićeve i ovog režima tiče u potpunoj saglasnosti sa „Kuranom“, političkom korektnošću, te predstavljaju pravi ideal nediskriminacije.
U ovoj kaljuzi, koju samo iz razloga političke korektnosti nazivamo kovačnicom, kuju se sankcije prema Libiji i Belorusiji koje po nalogu EU i Amerike uvodi Srbija. Kovači to verovatno obrazlažu činjenicom da ove dve države nisu priznale nezavisnost Kosova i da čak postoji i mogućnost da to ne učine ni posle Srbije. Tako bi nas možda obrukali. Lepo nas je na samog sebe, a i naše obaveze i kreativnost, podsetio Vaclav Havel, rekavši da Libiju treba što pre bombardovati jer o „Miloševiću se raspravljalo četiri godine, ali oprezno oklevanje nije se isplatilo“. U našoj kovačnici su ljuti na sebe što se toga oni prvi ne dosetiše.
U toj kovačnici kuje se i nekakva platforma za tehničke pregovore države Srbije sa „državom“ Kosovom. (O tome pišu u ovom broju „Pečata“ Nikola Vrzić i Dragomir Anđelković).
Šiptari se za tuđe i od Srba oteto Kosovo i Metohiju bore uz svesrdnu pomoć EU i SAD svim silama. Oni znaju da su za nekoga zaposeli tuđu teritoriju i zato je onako sistematski pustoše, uništavaju, samozatrpavaju đubretom i skrnave srpske svetinje i kulturne spomenike, uz dodatke opake zagađenosti posejane „oslobodilačkim“ NATO bombama. Oni od tog dela Srbije prave crnu rupu sveta i Evrope i zabran kriminala, šverca droge i terora. Kosovo postaje svojevrstan šiptarski nacionalni park u pokušaju, ili prava slika njihovog viđenja silikonske doline. To je vidljivo, ali je još vidljivije da se srpski režim odnosi prema Kosovu i Metohiji kao nečemu potpuno tuđem. To je očekivano ponašanje jer njima je cela Srbija tuđa kuća koju razaraju i pustoše. Oni se u Srbiji ne osećaju kao na svome sve dok ona ne bude u EU i NATO-u. U tuđoj kući se možeš baškariti, baš kao i zadnji bednik u tuđem stanu, ali svoju kuću moraš steći ili od predaka naslediti i moraš o njoj brinuti, voleti je i braniti. Tuđe se i oteto lako daje, a svoje ne. Srpski gmazovi nemaju kolevku, ali srpski narod je ima – ona je Kosovo i Metohija.
Bilo je uspelih ili neuspelih literarnih pokušaja da se istorijski događaji sagledaju iz perspektive šminkera, umobolnog ili bubašvabe, ali se ta vizura nikada nije ni pokušavala nametnuti nekom narodu kao što se sada pokušava da nametne srpskom.
U pravu je Josif Brodski kada kaže da „čovek nije u stanju da pribavi polisu osiguranja protiv istorije“. Čovek nije, ali gmizavac i bubašvaba su u stanju da to učine.
Naša policija umesto da nadzire objekte snima porniće i odašilje ih širom sveta, sa jasnom porukom o svojoj miroljubivosti: „Vodimo ljubav, a ne rat“. Vidi se da su kovačnici pristupili i neke zakasnele rokerke i rokeri ili ocvali hipijevci. Naša javnost za razliku od nas to još uvek dobro ne razume. Naravno, ovo hipijevsko mirotvorstvo policije ne važi kada treba hapsiti one koji mirno protestuju protiv „B92“.
Saznali smo pre neki dan da je „Evropa u pogrešnim rukama“! Tako naime glasi naziv strategije koju su na skupu u Atini usvojili evropski socijalisti. Na skupu je učestvovao i Boris Tadić kao predsednik Demokratske stranke. Pa, ako je Evropa već u pogrešnim rukama, zašto je to za Srbiju put „bez alternative“? Tako bi nešto možda upitao samo neki neverni Toma. A odgovor je, bar nama, jasan: bez ulaska srpske kovačnice u EU i bez pomoći srpske levice u vidu DS-a nema šanse da se Evropa izvede na pravi put i da padne u prave ruke. Predaćemo i Kosovo samo da Evropa dođe u prave ruke. Nema ništa bez naše kovačnice.
Za razliku od Nevernog Tome, koji nešto zapitkuje, Toma Nikolić dade izjavu da će sa „stiropor revolucijom“ malo sačekati kako ne bi smetao srpskoj kandidaturi za EU, a sve zarad toga da Evropa konačno dopadne u prave ruke i da se onda postigne pravi dvopartijski dogovor o prepakivanju vlasti na izborima. Aleksandar Vučić se, po treći put u nekoliko meseci, danima „ubi“ objašnjavajući nam šta je Nikolić u stvari rekao, ili šta je hteo da kaže.
Nemački ambasador Mas jasno poručuje da „Srbija ima daleko prečih poslova od vanrednih izbora“. „Pametnome dosta“ ili „Sapienti sat“ kako bi rekli stari Latini!
U Srbiji još nisu stvoreni uslovi da se do kraja uvede dvopartijsko razlikovanje u vladanju državom, kao što se, recimo, iskazuje u razlikama koje postoje između Blerove ili Kameronove vlasti u Engleskoj, ili republikanske ili demokratske u Americi. Zato je najveći broj opozicionih stranaka stao u red za mesto u više puta pominjanoj i opisivanoj kovačnici. Za većinu srpskih političara ta kovačnica „nema alternativu“.
Ostaje pomalo nejasno ovo Hrvatsko uporno demonstriranje. Oni gotovo sigurno i brzo ulaze u EU, ali im to ne smeta da iz dana u dan demonstriraju, blokiraju puteve i ruše vlast. Srbi su spremni da odstupaju i od revolucija, a ne samo demonstracija zarad EU, Hrvatima to ne pada ni na pamet. Ko će to i kako objasniti, osim ako ne prihvatimo da su Srbi gori od Hrvata? Ali to je ipak previše zahtevati od nas.
Ne pomenusmo rekonstrukciju vlade, takođe iskovanu u našoj  kovačnici. Neka mi zato oproste čitaoci „Pečata“ koji od toga boljitak očekuju i gaje verovanje da je neka puka novina isto što i poboljšanje.
Znam da bi na kraju trebalo i valjalo reći nešto kritički i o Slobodanu Miloševiću. Ne može se umesto jednog burnog i teškog života, prepunog smrti, ljubavi, bitaka, muka i patnji otpevati pesma „Pamtim samo lepe dane“, pa čak i kad je prigoda petogodišnjice smrti u pitanju. Ali mi  nekako sve ono zbog čega se on može kritikovati danas izgleda nevažno i nebitno. Posebno kada vidim šta se kuje i otkiva, i ko se potkiva u našim paklenim kovačnicama.
Put kojim je Milošević išao nije bio „bez alternative“, bio je užaren i imao je bezbroj raskrsnica na kojima se moralo stalno negde skretati. Put je bio vrlo uzan, nije bilo ni uspravljene Rusije, ni probuđene Kine, ni svega ovoga što nas danas okružuje. Imperija je bila u punoj snazi, ne u opadanju kao što je sada. Na nekim od tih raskrsnica moralo se i pogrešno skrenuti. Ali tada smo mi odlučivali da li ćemo ili nećemo skrenuti, i da li ćemo to činiti borbom, primirjem ili mirom. Milošević nije bio kukavica, i kao državnik bio je spreman da vojuje, ali spreman i da „primi odgovornost mira“. Borio se koliko je znao i umeo, za slobodu svog naroda i suverenitet Srbije. Nema sumnje da nas je sve tada, bez obzira na godine i pamet i sposobnosti „istorija zatekla srozana opreza“, kako bi to rekao Brodski. Danas to ne važi. Nemamo posla sa istorijom i današnjim vlastodršcima je srozano nešto drugo, a ne oprez.
Milovan Danojlić je, a to objavljujemo u ovom broju „Pečata“, Miloševiću u zatvorsku ćeliju poslao poruku, koju je završio sledećim rečima:
„Na muci se poznaju junaci: ne dajte se, ničija nije do zore gorela. Kao bivši antikomunista, izražavam poštovanje i podršku bivšem komunisti. Sad smo samo ljudi i Srbi. Teško je biti čovek; još je teže, danas, biti Srbin; ali lepo“.
Tragajući za pravim rečima na petogodišnjicu Miloševićeve smrti, mi s ponosom možemo reći da pripadamo onim kulturama i narodima u kojima se „veličaju jedino oni poraženici koji su postali pobednici u krajnjem ishodu“. Naime, „ima pobeda koje život pretvori u poraze i poraza koje vreme i božanska pravda pretvore u pobedu“.