Kopaonička paradigma

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Zar nismo na najboljem putu da postanemo novi delegat za kandidata za EU, najkasnije do 2389. godine?

Za vreme nedeljnog ručka mnoge domaćice su obavestile porodicu da će zbog nove ekonomske paradigme prazan pasulj biti na jelovniku ne samo petkom (kao do sada), nego i sredom! Da li je i o tome postignut konsenzus ekonomista, privrednika i političara na Kopaoniku? Mnogi se teše činjenicom da niko o tom konsenzusu ne misli ozbiljno, a najmanje oni koji su ga prihvatili. Premijer Cvetković je već sutradan  najavio kreditne olakšice, pa će svi moći još više da troše i da se zadužuju, što je suprotno strategiji koja je oduševljeno prihvaćena.
Osim toga, zar nismo na najboljem putu da postanemo novi delegat za kandidata za EU (najkasnije do 2389. godine)? Politički lideri s neskrivenim očekivanjima govore o izdašnim evropskim fondovima (sve smo bliže zemlji „dembeliji“). No primetili ste da ovi fondovi nisu namenjeni investicijama i potrošnji, nego najčešće uticaju na rast demokratskog kapaciteta! Evropa ne želi „da nas hrani ribom, nego da nas nauči da pecamo“. A na troškove instruktora pecanja (eksperata iz EU) otpada bar 90 posto iznosa ponuđenih fondova. Preostalih 10 procenata namenjeno je mrežama evroatlantskih aktivista u Srbiji. Pristojan iznos za finansiranje ovih projekata treba dodati i iz sopstvenih, domaćih izvora, na teret poreskih obveznika, ili iz kredita koje će otplaćivati naši unuci.

KONSENZUS
Izvesno je da bi u ovom trenutku politika smanjivanja potrošnje bila nepopularna. Zar da štednjom počnemo baš predizbornu godinu? Pa to bi olakšalo dolazak na vlast snagama kojima evroatlantske vrednosti nisu baš na srcu. Da li EU i SAD mogu to da dozvole? Nipošto! Zato model zaduživanja, potrošnje i prodaje domaćih resursa, kao i do sada, ima njihovu tihu (i potpunu) podršku. Date su, ipak, instrukcije da se što više priča o štednji, a forsira potrošnja, da se priča o izvozu, a povećava uvoz, sve dok EA prijatelji ne preuzmu vrednije resurse. A onda ćemo videti kako da se oslonimo na sopstvene snage.
Šta reći o aveti inflacije koja je posle dužeg vremena javno digla glas na kopaoničkom skupu. Mnogi od nas su bili uvereni da su zauvek prošla vremena kada su partijski aparatčici zahtevali od „Narodne banke“ da se devizne rezerve, ili monetarna emisija, stave „u funkciju razvoja“. Monstruozna iskustva iz perioda građanskog rata u SFRJ (1992-1993) ukazivala su da ružni eksperiment niko neće želeti da ponovi. Ali pokazalo se da će takvih zahteva biti sve dok postoji politička (partijska) dominacija nad privredom. Ponovo su pokrenute stare polemike. A činjenica da su i neki privrednici tražili od Centralne banke da „podupre“ razvoj (a manje brine o stabilnosti cena), najslikovitije govori o uvek prisutnoj balkanskoj nesreći.

GORI ŽIVOT
U daljoj budućnosti istoričari će možda utvrditi da je početkom milenijuma na Kopaoniku postignut konsenzus privrednika, političara i ekonomskih eksperata, da Srbija do 2030. godine treba da postane prezadužena banana-država, sa odgovarajućom strukturom privrede, socijalnim tenzijama i neznatnim delom resursa u vlasništvu sopstvenih građana. Možda takav konsenzus nije ni potreban, možda sudbina srpske privrede više ne zavisi od nas? Uostalom, ko danas istražuje kako su u prošlosti Bolivija, Kolumbija ili Panama izgubile osnove za održivi rast? I kako su nekada moćne zemlje, Meksiko i Argentina, postale zavičaj siromaštva, kriminala, droge i dramatičnih socijalnih razlika?

SNAGA ODRICANJA
Da li Srbija može da izbegne ovakvu sudbinu? Kao država u kojoj caruju nered, stranačko nasilje i politički primitivizam, pouzdano znamo da ne može. Pravni poredak i prostorni red neophodni su preduslovi ekonomske slobode, a ekonomska sloboda i konkurencija jedine mogu da podstaknu privrednu inicijativu, kao najvažniji generator razvoja. Država bi morala da brine isključivo o učvršćenju pravnog poretka i prostornog reda. Ali država u Srbiji „doprinosi“ ovim ciljevima tako što „reformom“ formira sistem zavisnog (partijskog) sudstva, preko kojeg može neograničeno intervenisati štiteći interese EA kapitala i domaćih EA  aktivista (što odgovara zapadnim prijateljima).
Spas Srbije iz dužničkog ropstva i izlazak na put održivog razvoja zahteva masovno uzdržavanje od potrošnje. Ali ko bi to bio spreman da prihvati? Ko bi glasao za dodatna odricanja, radi štednje i investiranja? Još manje bi neko bio spreman da razume zašto opštem napretku najviše doprinosi slobodna tržišna utakmica, koja bogati tanak sloj investitora i preduzetnika (one što prihvataju rizik), a ne široki sloj onih koji najteže rade. Da li ikoga mogu privući obećanja da će pred zakonom svi biti jednaki i da niko neće biti povlašćen (subvencionisan) u svom poslu ili potrošnji? Pa recite i sami da li biste glasali za stranku koja na kratak rok obećava gori život, a održivo bogatiju ekonomsku budućnost? Ne biste!
Zato će, ponovo, većina prihvatiti šarene laže „boljeg života koji ne može da čeka“, što je siguran put u destrukciju ekonomije – i dugoročno siromaštvo.