Ekspertska je muka pregolema

Piše Miodrag Zarković

„Studio B“ i druge „prodorne“ TV-kuće

Ono što je „Studio B“ uradio u svojoj centralnoj informativnoj emisiji, na dan posete Vladimira Putina Beogradu, teško da bi palo na pamet čak i Mlađanu Dinkiću ili Čedomiru Jovanoviću, najvećim rusofobima srpske politike. Izveštaj o Putinovom dolasku em nije emitovan na početku „Vesti u 7“, kako bi negde bilo logično s obzirom na važnost događaja, em se mahom sastojao od servisnih, tačnije, zakasnelih servisnih vesti. U večernjim časovima, dok su se Putinov boravak i blokada beogradskih ulica bližili kraju, vunderkindi sa „Studija B“ nadugačko i naširoko prikazivali su nam kako je saobraćaj u prestonici izgledao RANIJE (?!) istog dana, plus kako su Beograđani reagovali na izmene u saobraćajnom režimu. Sadržaj Putinovih razgovora sa srpskim zvaničnicima jedva da je i pomenut.
Majstori bi, da im neko ovih dana poveri izveštavanje sa ulica Tripolija i Bengazija, verovatno javljali o tome gde ste prethodnog dana mogli da se okupate u moru, a da vas ne uznemiravaju NATO bombe… Svaka čast Aleksandru Timofejevu na tome kako je doterao informativni program televizije koju izdržavaju Beograđani!
***
Kada smo već kod Libije, ni ostale TV stanice nisu se proslavile izveštavanjem o tamošnjoj agresiji zapadnih silnika, po mnogo čemu sličnoj onoj koju su isti krvoloci preduzeli protiv nas pre 12 godina. Robotizovani spikeri informativnih emisija po srpskim televizijama uglavnom ponavljaju već izanđale vesti, a ako u nekom trenutku i požele da nagrade gledalište dodatnim analizama i aspektima, u pomoć prizivaju takozvane „eksperte“, navodno upućene u libijske i globalne političko-diplomatsko-vojne prilike. Tako smo proteklih dana imali prilike da gledamo poplavu tih stručnjaka, gostujućih u „vestima“ i „dnevnicima“ na svim frekvencijama.
Avaj, eksperti nikako nisu što su nekada bili. U stara vremena, pod stručnjacima su se podrazumevali odgovorni pojedinci, naoružani i znanjem i integritetom. Nekada je gost danima pre emisije započinjao paganske rituale priprema za televiziju: pročita dve do tri enciklopedije; nauči napamet nekoliko rečnika; bogovima treme, ne bi li ga zaobišli u odsudnim trenucima, prinese najstarije dete kao žrtvu; naruči tri nova odela krojena po meri, koja onda prosleđuje Porodičnom savetu da izabere u kojem će se pojaviti… Tek bi se onda usudio da priđe studiju. I zato su gledaoci bivali podrobno, stručno obavešteni o raznim aspektima aktuelnih tema i problema.
Ovi današnji stručnjaci, međutim, mahom ne znaju ni da se ponašaju, a kamoli da nas dodatno upućuju u inače složenu svetsku problematiku. Tako su vrli „libijski eksperti“ – izuzev poslovično obaveštenog i prodornog Miroslava Lazanskog – na neizbežno voditeljsko pitanje o daljem toku bombardovanja Libije, listom odgovarali u stilu: „Pa, to je veoma teško proceniti“.
Ozbiljno?! Teško, kažete? Teže nego prihvatiti gostovanje u udarnim vestima na nacionalnoj frekvenciji? Možda bi onda, gospodo draga, sledeći put trebalo da ljubazno odbijete poziv, a povereni termin prepustite nekome kome će predviđanje lakše pasti…
Slično je bilo i sa drugom globalnom krizom, reaktorom Fukušima, o kojem su TV vesti najčešće ponavljale senzacionalistička, tabloidna naklapanja američkih i engleskih medija. Izuzetak je mogla da bude emisija „Da možda ne“, čija je tema bila ne samo Fukušima već i mogući razvoj nuklearnog energetskog programa u Srbiji. Ali, retko prisebna gošća, penzionisani magistar Nada Ajdačić praktično nije mogla da dođe do reči od ostalih učesnika u raspravi, sve samih „stručnjaka“, od kojih su se jedni davili u političkoj korektnosti, a drugi u egzibicionističkom glupiranju. Ovi potonji, sve rugajući se običnom svetu na neznanju, na kraju su uspeli da pretvore raspravu u pravi cirkus, pa je gledalište ostalo bez mnogih suštinskih odgovora.
Savremeni televizijski „eksperti“ u Srbiji zaista su tužan prizor. A kao takvi, savršena su slika i prilika ovdašnjih medija, koji kao da u širokom luku zaobilaze svakoga ko bi o dramatičnim, ili potresnim, ili jednostavno važnim temama, imao da kaže nešto zanimljivo, a usput još i korisno. Takvi su uglavnom proterani na margine, dok je tzv. „mejnstrim“ prepušten na milost i nemilost raspomamljenim šarlatanima. Pa ko preživi.