BANKARSKI SEKTOR Reforme svih boja

Piše Nataša Jovanović

Od kada je 5. oktobra 2000. godine zamenjena vlast, takozvana „demokratska opozicija“ krenula je u bankarske reforme svih boja. „Kontrol banka“ je paradigmatski primer tranzicionih poduhvata

Kada su demokratski vlastodršci 2000. godine pokušali da zakorače u svetski ekonomski sistem, zanemarili su (svesno ili ne) činjenicu da Srbija kao zemlja u tranziciji nije imala nikakvu ekonomsku strategiju. Likvidacijom i nametanjem stečaja većini banaka u državnom vlasništvu Srbija se našla u neokolonijalističkoj zamci. Banke koje su pre raspada Jugoslavije držale najmanje 80 odsto štednje u Srbiji, preko noći su bačene u stečaj. Status tih banaka, što je jedinstven slučaj u Evropi, ni danas, 10 godina od te neobjašnjive odluke, donete bez finansijskog i pravnog osnova, nije promenjen.

EKONOMSKI UBICA
Ko je srpski ekonomski ubica domaćih banaka, kome je MMF-a davao naloge kasnije uspešno sprovedene u delo, ko je autor dužničkog ropstva u kojem se nalazi pola građana Srbije, te kako su se stečajni upravnici i direktori nadležnih agencija obreli u ulozi svetskih mešetara?
Kao što je „Pečat“ već pisao, kampanja usmerena na ubijanje bankarskog sektora u Srbiji započeta je juna 2001. godine, kada je jednim potezom na konferenciji održanoj 15. juna 2001. godine Mlađan Dinkić, tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije (NBJ), ostavio sedam banaka bez dozvole za rad. Tom prilikom je viceguverner NBJ Radovan Jelašić uz prigodno slovo da je oduzimanje dozvole za rad jednoj banci najteži zadatak za svakog bankara, ali da je sedam banaka ispunilo uslove za likvidaciju, oglasio kraj „Kontrol banke“, „Internacional investment banke“, „Srpske komercijalne banke“ iz Niša, „BB Požarevačke banke“, „Stankom banke“, „BB Šabačke“. To se dogodilo 15 dana pre isteka roka do kojeg su sve banke na teritoriji Srbije, odlukom guvernera NBJ, morale da regulišu obaveze u pogledu kapitalnog cenzusa. Upravo tih 15 dana označilo je kraj ovih banaka. Na listi za odstrel našle su se i „Beobanka“, „Beogradska“, „Jugobanka“ i „Investbanka“. Prvog radnog dana 2002. godine,  netačno prikazujući njihove bilanse, ove četiri nacionalne banke oterane su u stečaj. Nešto kasnije, jedan od poslednjih izvršnih direktora „Beobanke“, inače i postavljen na odgovorno mesto sanatora, u kameru je izgovorio ovu rečenicu: „”Beobanku” optužuju za nepokriven dug od milijardu dolara, a ona raspolaže sa imovinom i hipotekama vrednim sedam milijardi dolara“!
Posle likvidacije domaćih, na brisanom finansijskom tržištu našle su se strane banke sumnjivog kapitala koje su uživale izvesnu podršku centrale koja je rukovodila stečajnim postupcima četiri nacionalne banke. Iz te centrale odaslata je depeša u kojoj se „strogo preporučuje“ spisak banaka u kojima treba (mora) da otvore račune dužnici i da na njih uplaćuju novac. Na pomenutom spisku našle su se strane banke, poput „Rajfajzen banke“, „Meridijan banke“, „Banka Inteze“, „Uni kredit banke“, „Alfa banke“, „Evrobanke“… I dok su ekspertske procene govorile u prilog tezi da se dugovi nacionalnih banaka kreću od 1,5 do čak osam miliona evra, te da ih država ne može pokriti, istina je da su računi četiri najveće „likvidirane“ srpske banke nastavili da žive. Prema nekim podacima,  pod kontrolom stečajnih upravnika i Agencija za depozit na računima tih banaka pohranjene su velike sume novca.
Prva banka čije gašenje je najavljeno još juna 2001. godine je „Kontrol banka“ koja je izgubila dozvolu za rad, kada je MMF pred Narodnu banku Srbije postavio imperativ poštovanja kapitalnog cenzusa (da svaka banka u svakom momentu mora imati sredstva u visini od pet miliona dolara u akcijskom kapitalu). Ta kategorija best online casino je svih devedesetih godina bila relativna.

GAŠENJE DOBROG POSLOVANJA
Slobodan Komatina, bivši generalni direktor „Kontrol banke“, objašnjava za „Pečat“ da ta banka kao i tridesetak drugih, mada je reč o jedinoj protiv čijeg se menadžmenta vodi postupak, nije to ispunjavala u času likvidacije.
„”Narodna banka” nas je, ignorišući svoju instrukciju da se taj kriterijum mora ispuniti do 30. juna 2001. godine, sprečila da realizujemo raspisanu emisiju i tako regulišemo pomenuti kriterijum. Tokom celog svog postojanja je važila za vrlo operativnu banku, imala visoku cenu u bankarskom svetu i kod javnosti, nikada nije bila u minusu što je poseban kuriozitet za to vreme, i iz dana u dan širila klijentelu“.
Na dan zabrane rada, banka je imala uravnotežen bilans likvidnih sredstava i kvalitetnih potraživanja sa jedne strane i obaveza sa druge, što znači da je likvidaciona uprava savesno radila svoj posao, pri čemu ni jedan poverilac banke ne bi bio oštećen.
Poslovanje „Kontrol banke“, po svedočenju Komatine, vrlo revnosno je kontrolisano od strane „Narodne banke“ i nikada nije bilo primedbi. Nasuprot tome, inspektori NBJ su dolazili prvo u tu banku da vide kako je tehnološki rešen neki problem, da bi po tom modelu kontrolisali druge.
Svi bilansi banke bili su detaljno sagledavani od oditorskih kuća, svaki put nalazi su bili pozitivni i menadžment ih je sa zadovoljstvom publikovao.
„Konačno, posle pokretanja krivične prijave, ovlašćeni sudski veštak nije konstatovao nikakve nepravilnosti u poslovanju osim nedostatka kapitalnog cenzusa, za šta ne sledi krivična prijava. Shvatio sam u proleće 2001. godine šta će se verovatno desiti sa bankama, koje imaju problem kapitalnog cenzusa. Predlagao sam rešenje kojem su pribegle mnoge banke – integraciju radi ukrupnjenja kapitala. Primera radi, reći ću da je „Meridian (tada „Juko“) banka“ Novi Sad, pokazala neograničenu spremnost za integraciju, prihvatajući čak naš top menadžment, ali u „Kontrol banci“ je preovladalo mišljenje da treba provoditi sopstvenu emisiju deonica i prema Dinkićevom raspisu čekati 30. jun. Nismo ga dočekali…“, zaključuje Slobodan Komatina.
Inače, „Kontrol banka“ je počela sa radom februara 1992. godine. Inicijalni osnivački kapital bio je uglavnom u deviznom kvalitetu, a akcionari su bili strana pravna i fizička lica. Strano učešće je premašivalo 90 odsto, najviše zbog činjenice da se dinarski kapital domaćih subjekata vrlo brzo, praktično istopio zbog hiperinflacije.
Nesporna ambicija osnivača je bila da formiraju banku za spoljnotrgovinsko poslovanje i međunarodne transakcije uopšte, što je zapravo logična posledica poslovnog usmerenja ili porekla osnivača.

PODRŠKA REGIONALNOJ PRIVREDI
Kako je to utvrdio ovlašćeni sudski veštak pomenuta banka je odobrila ukupno 10.069.421 tadašnjih nemačkih maraka, a na dan oduzimanja dozvole saldo svih kredita, uvećan za kamate, bio je 3.757.730 nemačkih maraka. Dakle bilo je otplaćeno blizu 65 odsto. Podatak se odnosi na devizne kredite, dok je u dinarskoj sferi procenat naplate daleko veći. Da je „Kontrol banka“ nastavila da radi, realno je pretpostaviti da bi se sva potraživanja regulisala.
Isključivo zahvaljujući podršci ove banke, fabrika „Filip Kljajić“ Kragujevac je postala najveći i skoro jedini izvoznik proizvoda visokog stepena obrade. Klinički Centar Srbije, posebno Dečja klinika u Tiršovoj, došao je do najmodernije opreme u tom trenutku u svetu, a EI „Pupin“ osvojila je proizvodnju digitalne telefonije, u Šapcu je izgrađena fabrika kartonske ambalaže, prva te vrste u Srbiji, u Bujanovcu fabrika mineralne vode, u Nišu fabrika konzervi, a stotine firmi iz Beograda i cele Srbije su komforno obavljale svoje poslovanje preko ove banke, čiji račun nikada ni trenutka nije bio u blokadi, što je za to vreme bio izuzetak. Filijale u Novom Sadu, Prištini i Nišu su bile u funkciji podrške regionalnoj privredi.
Pored svega navedenog, 15. juna 2001. godine uz mnogostruko kršenje propisa,  „Narodna banka SR Jugoslavije“ je oduzela dozvolu za rad „Kontrol banci“ i otvorila postupak likvidacije. Oba ta rešenja, tri puta je obarao Savezni sud SRJ i nalagao Narodnoj banci da „Kontrol banci“ vrati neosnovano oduzeta ovlašćenja, na šta se ova uporno oglušivala.
„Mi, osnivači „Kontrol banke“ smatramo da su time oštećeni poverioci banke, naši nekadašnji komitenti, koji su u toku funkcionisanja banke značajno doprinosili njenom uspešnom radu. Sve to, naravno i nažalost, zahvaljujući neefikasnom postupanju od strane likvidacionih i stečajnih uprava. U momentu zabrane rada, naša banka je bilansno bila sposobna da namiri sve obaveze prema poveriocima, naravno uz uslov da se prethodno naplati bar veći deo  potraživanja koje je „Kontrol banka“ imala iz tekućeg poslovanja“.