BANKARSKI SEKTOR Mletački trgovci

Piše Nataša Jovanović

Kako je razapeta mreža korupcije posle petog oktobra, na koje načine je država ubila sopstvene razvojne banke da bi oslobodila prostor stranim, te koliko je ovakvih ustanova jednostavno zbrisano sa mape bankarskog sektora i pod čijom dirigentskom palicom?

Javnost u Srbiji je poslovično zaboravna. Ta činjenica sasvim ide na ruku ovdašnjim apsolutistima koji zagovaraju bezakonje. Jer ako neko insistira i konačno uništi najveće domaće banke i još ako i posle 10 godina obitava na mestu ministra, onda je jasno da u Srbiji postoji prećutna saglasnost o određenom stepenu zaštićenosti pojedinih ličnosti. Gašenjem banaka 2001. i 2002. godine udaren je temelj našoj propasti.

DRŽAVA ILI BANKA
Kampanja usmerena na ubijanje bankarskog sektora u Srbiji započeta je juna 2001. godine, kada je jednim potezom na Konferenciji održanoj 15. juna 2001. godine Mlađan Dinkić, tadašnji guverner NBS, ostavio sedam banaka bez dozvole za rad. Tom prilikom je viceguverner NBJ Radovan Jelašić uz prigodno slovo da je oduzimanje dozvole za rad jednoj banci najteži zadatak za svakog bankara, ali da je sedam banaka ispunilo uslove za likvidaciju, oglasio kraj „Kontrol banke“, „Internacional investment banke“, „Srpske komercijalne banke“ iz Niša, „BB Požarevačke banke“, „Stankom banke“, „BB Šabačke“.  To se dogodilo 15 dana pre isteka roka do koga su sve banke na teritoriji Srbije, odlukom guvernera NBJ, morale da regulišu obaveze u pogledu kapitalnog cenzusa. Upravo tih 15 dana označilo je kraj ovih banaka. Kakvom dinamikom je tekao proces ubijanja bankarskog sektora svedoči podatak da je 2000. godine na teritoriji Srbije poslovalo 67 banaka. Danas je reč o 33, mahom stranih. Prvog radnog dana 2002. godine, po preporuci Saveta Agencije za sanaciju i likvidaciju banaka, Narodna banka Jugoslavije guvernera Mlađana Dinkića pokrenula je stečaj nad „Beobankom“, „Jugobankom“, „Investbankom“ i „Beogradskom bankom“. Bilo je to vreme kada su Đelić, Dinkić i drugi mletački trgovci srpske političke scene ( spremni da lihvarskim metodama trampe narod i državu za funtu mesa) zagovarali ideju „banka ili država“, uz objašnjenje da bi dalje poslovanje ovih banaka bilo opasno za čitavu naciju, jer se njihovi gubici mere milijardama maraka i „ma koliko ova odluka bila teška, ona je morala da se donese kako bi se održala stabilnost države“. Đelić je tada izneo viziju srpskog bankarstva. „Naša država mora da izgradi neke finansijske institucije koje nema, a nužne su za nacionalni interes“. Posle sklanjanja sa scene pomenute četiri banke, bez posla je ostalo više od 8.000 ljudi. Oni koji su se usprotivili ukidanju banaka nazvani su „ljudima iz prošlosti, koji su zloupotrebili svoje položaje“.
Ono što se dalje dešavalo je već istorija… Posle gašenja najvećih srpskih banaka, na slobodno tržište ušle su strane banke sumnjivog kapitala od kojih se nije očekivalo da preuzmu ulogu razvojne banke i omoguće kreditiranje poljoprivrede, kamate uopšte nisu smanjene, iako se devize nabavljaju na takozvanim „sekundarnim tržištima“ u inostranstvu, uslovi kreditiranja daleko su lošiji nego u matičnim zemljama pomenutih banaka, zbog hipoteke bez krova nad glavom ostalo je naholjade građana…

ČIN UBISTVA
No, da li je epilog najvećih srpskih banaka morao biti čin ubistva? Čini se da ne. Tome u prilog govore nezavisne studije domaćih i stranih stručnjaka, napisanih za ovih 11 godina posrtanja srpske privrede. Ipak, možda je najbolji dokaz da smo bili u krivu ponudila sama Agencije za osiguranje depozita (naslednica one Agencije za sanaciju i likvidaciju banaka, u čijem izveštaju iz 2008. godine stoji da je dug „Beobanke“, „Beogradske“, „Jugobanke“ i „Investbanke“, čak dva i po puta manji od onog koji su Mlađan Dinkić, guverner tadašnje NBJ, kao i tadašnji srpski ministar finansija Božidar Đelić, predstavili kao „dug od oko osam i po milijardi nemačkih maraka“. A ukupno potraživanje sve četiri banke, i priznato i ono osporeno pred sudom, iznosi čak 6,72 milijarde evra, skoro četiri puta više od duga koji su imale kada su bačene u stečaj!
Kako je posle pomenutog izveštaja postalo jasno da su potraživanja banaka premašivala dugove, ne računajući na vrednost svake za sebe u nekretninama, i za poslednje entuzijaste koji veruju u evropski preobražaj postalo je jasno da su banke best online casino zapravo na silu gurnute u stečaj…
A, upravo je Svetska banka poručila da ona „i ostale međunarodne institucije podržavaju veoma hrabru odluku “o pokretanju stečaja”“. Samo, postavlja se pitanje zašto poštovanje zakona podrazumeva hrabrost ukoliko nije reč o veleizdajničkom procesu besprizornog utiranja srpskog finansijskog sistema.
Takođe, ono što upadljivo upada u oči jeste činjenica da je država („Narodna banka Srbije“) najveći poverilac „Beogradske banke“ (sa 45 odsto potraživanja) i „Jugobanke“ (39 odsto), dok je upravo „Beogradska banka“ najveći pojedinačni poverilac „Investbanke“ (69 odsto duga) i Beobanke (18 odsto). Dakle, bilo je dovoljno da država drugačije postupi i pravac razvoja našeg bankarskog sektora krenuo bi u drugom smeru. Drugo, zabrinjavajuće je da su bankama nametnuta i dugovanja koja to zapravo i nisu, kao što je to slučaj sa „Beogradskom bankom“ kojoj je pripisan dug firmi „Westacre Investments Inc.“ od čak 66,2 miliona evra, 12 odsto ukupnog duga te banke. Reč je zapravo bila o dugu „Jugoimport SDPR-a“ prema ovoj firmi, pri čemu je SDPR „Beogradsku banku“ prijavio kao garant posla. Banka takvu garanciju nikad nije izdala, što je dokazano i na sudu. Pored ovoga, pomenute banke su bile garanti državnim preduzećima koja nisu bila u stanju da vrate kredite, a zbog političke odluke državnog vrha nisu puštale menice da bi od firmi naplatile svoja potraživanja… Otuda je u predgovoru knjige Borke Vučić, prof. dr Oskar Kovač rekao da će jednog dana nepristrasan sud pokazati da je to bio neopravdan potez, odluka suprotna interesima države i naroda.

POTERNICA ZA ODLAZEĆE
Scenario za zatvaranje banaka i njihovu nacionalizaciju, finiširan je sa dva potpisa Miroljuba Labusa. Prvim potpisom su dotadašnji akcionari lišeni svih svojih akcija, a drugim je Agencija SR Jugoslavije za osiguranje depozita i sanaciju banaka sa ulogom od 3.000 nemačkih maraka, postala stoprocentni vlasnik svake od ove četiri banke.
Kao vlasnik Agencija je imenovala stečajne, likvidacione upravnike, a pod njihovim rukovodstvom imovina banaka je, zbog navodnih isplaćivanja dugovanja, krckana, akcije nisu nikada dospele na isplatu, poslovni prostori izdavani su pod zakup. Tako sakupljen novac, uz onaj od naplaćenih potraživanja, trebalo je da uveća stečajnu masu iz koje se namiruju poverioci. No, gde je taj novac?
Pre dve godine aktuelni premijer Mirko Cvetković je izjavio, odgovarajući na poslaničko pitanje, da je preko dve milijarde evra pohranjeno na račune „Rajfajzen“, „Hipo“, „Sosijete ženeral“ i „EFG“ banke. Zašto tamo?
Činjenica je da je ovim činom uništena ne samo finansijska struktura, već posredno, i privreda, jer više nema ko da je kreditira pod povoljnim uslovima, i konačno suverenitet jedne zemlje nameće obavezu da treba zapamtiti lica ovih ljudi. I kada se desi ono što svi očekujemo, raspisati poternicu.

Nastaviće se