Bankarski Milosrdni anđeo

Piše Nataša Jovanović

Najveće državne banke raspolagale su imovinom polovine srpskih preduzeća i velikim kapitalom. Likvidacija je bila nasilni udar

Desetogodišnjica bankarskog „Milosrdnog anđela“ koji se obrušio na čitav tadašnji bankarski sektor, pod uglavnom, za većinu ugašenih banaka, istovetnim uslovima, ostavio je narednim generacijama bankara, analitičara i ogoljenog naroda pitanje nad pitanjima: da li je tako moralo biti?
Deceniju pošto su sa bankarskog prostora zbrisane najveće nacionalne banke, čin koji su neki prokomentarisali kao najsuroviji plan za pljačku Srbije sproveli su ljudi koje je prvi demokratski talas vinuo u tranziciono nebo Srbije. Kako je već „Pečat“ pisao u prethodnim brojevima sve je urađeno po već smišljenom scenariju za ekonomski slom zemalja u tranziciji, koji je opet skovan u svetskim centrima moći, MMF-u pre svih. Iako je navodna, javno propagirana vizija  srpskog bankarstva bila da „naša država mora da izgradi neke finansijske institucije koje nema, a nužne su za nacionalni interes“, posle sklanjanja sa scene pomenute četiri banke, bez posla je ostalo više od 8.000 ljudi. Oni koji su se usprotivili ukidanju banaka nazvani su „ljudima iz prošlosti koji su zloupotrebili svoje položaje“. Najveće državne banke raspolagale su imovinom polovine srpskih preduzeća i velikim kapitalom. Likvidacija je bila nasilni udar. Krvotok nacionalnih banaka prešao je tako u ruke stranaca koji su na slobodnom tržištu našli mogućnost otvaranja svojih filijala sa, kako će se ubrzo uspostaviti, najnepovoljnijim uslovima u regionu.

DON’T WORRY, BE HAPPY
Prva od banaka koja je izgubila dozvolu, a o čemu je „Pečat“ pisao u prošlom broju je „Kontrol banka“. Reč je o banci koja je profunkcionisala baš u danima uvođenja sankcija SR Jugoslaviji i njena egzistencija je trajala onoliko dugo koliko su se smenjivale razne vanredne okolnosti tokom devedesetih. Ipak, kako je to naveo Slobodan Komatina, nekadašnji generalni direktor, ova banka je pored svih nedaća, postala značajan subjekat u svojoj sferi aktivnosti. „Ipak“, navodi, „nije doživela da proslavi desetogodišnji jubilej, za koji sam pripremao spot sa sloganom – Don’t worry, be happy – Everything is under ‘Control-bank’, sa prepoznatljivom muzikom, naravno. Umesto te raspevane arije, došlo je opelo“. Kako i zašto?
Banku je osnovala grupa poslovno vezanih stranih („Tapington“, „Leneks“ itd) i domaćih (konfekcije „Rudnik“ i „Todor“, „Bambi“ itd) firmi, sa ambicijom da realizuju velike poslovne projekte uz podršku stranog kapitala. Kod „Narodne banke“ deponovan je inicijalni kapital u punom iznosu i sprovedene sve propisne procedure.
Tada nastupaju sankcije i realizacija ideje se komplikuje, ali se ipak nalazi načina da se u dobroj meri ostvari nekoliko značajnih programa upravo zahvaljujući posredstvu stranih osnivača, koji su mogli zaobići sankcije. Tako su oživljeni „Filip Kljajić“ Kragujevac i „Rudnik“ Gornji Milanovac, pa su nastali i brendovi poput „Todora“, „Bambija“, što je uslovilo činjenicu da se Požarevac  vrati na inotržište.
„U takvo vreme, strukom u Banci se bavio tim entuzijasta i izuzetnih poznavalaca bankarske teorije i prakse. Za svaki operativni problem klijenata imali smo rešenje, što je bilo blagotvorno posebno za narastajuću  kategoriju privatnih preduzetnika, koji su (i ne samo oni) praktično bili edukovani u elementarnom smislu te reči. Anegdotski se pričalo i da sarađujemo sa inspekcijskim organima, jer su inspektori Saveznog deviznog inspektorata (ne „Narodne banke“) sa našim devizerima pravili modele za primenu (potom kontrolu) raznih uredbi, dopuna ili palijativnih zakona, a inspektorima Privrednog kriminala pojašnjavali smo kako da razlikuju kriminalno-švercerski šticung od onog koji supstituiše izgubljenu ulogu države u podršci izvoznicima“.
Zahvaljujući tome, nastavlja Komatina, imali smo lojalnu i kvalitetnu klijentelu kako iz sfere društvenog,  tako i privatnog sektora, dobre depozite i stabilno poslovanje.
No, nisu sve inspekcije bile saradničke i edukativne – imalo ih je i kaznenih. Jedna od takvih bila je iz „Narodne banke Srbije“. Po okolnostima i u vreme pojave, kao i po načinu kako je obavljala svoj posao, bilo je jasno i sa kojim zadatkom je došla. Zadatak je uspešno izvršen.
Inspekcijom je utvrđeno da su povređeni članovi 26 i 27 Zakona o bankama, oni definišu nivo kapitalnog cenzusa i dozvoljeni nivo plasmana prema akcionarima. Zaključak komisije je uzet kao dovoljan razlog za gašenje Banke.
„Nije sporno, nalaz komisije je bio tačan, ali takođe nije sporno da to nikako nije ni moglo, niti smelo biti dovoljan razlog za gašenje banke. Za ovu konstataciju postoji više dokaza, ali ovog puta ovde ćemo fokusirati samo tri najočiglednija.
Za početak, sagledajmo smisao  pomenuta 2 člana Zakona. Njima je definisan minimum novčanih sredstava, koja svaka banka mora da  ima u svakom trenutku u svom portfelju po osnovu osnivačkog kapitala (tada je to bilo 5.000.000 dolara). Takođe, iznos kredita koji akcionar banke može da koristi je bio limitiran na pet odsto visine njegovih akcija. Obe ove odredbe bile su veoma korektne i u skladu sa evropskim i svetskim kriterijumima. Ali…“

GUVERNERSKO PISMO
Pošto tada u permanentnim vanrednim čak i ratnim okolnostima, ništa nije moglo biti na rečenom nivou, sistem je funkcionisao tako što se na tim kriterijumima nije insistiralo od strane kontrolnih organa, a banke su upravo bezbednim plasmanima preko svojih inoosnivača ostvarivale jedinu moguću saradnju sa inostranstvom. Isto je važilo za odnose u zemlji.
Odnosi uspostavljeni posle petooktobarskih događaja ukazuju da se stvari dovode u normalu, i kao znak kretanja u dobrom pravcu shvaćen je i dopis guvernera „Narodne Banke SR Jugoslavije“, od 29.12.2000 godine, dostavljen svim ovlašćenim bankama.
Tim dopisom je obaveštena kompletna bankarska mreža da prestaje tolerancija nepoštovanja kriterijuma kapitalnog cenzusa i limita plasmana prema akcionarima, odnosno da se članovi 26 i 27 Zakona o bankama moraju nadalje strogo poštovati.
Tim dopisom dat je i rok „bonusa“, tako što je precizirano da se svi ti kriterijumi moraju zadovoljiti do 30. juna 2001, a dokazi da je to ostvareno biti prezentovani do 15. jula 2001. godine.
„Stvar je jasna i glasna. Budući da smo, kao i najveći broj banaka, ispod kriterijuma po oba osnova, zna se šta valja raditi. Od Komisije za hartije od vrednosti dobijamo saglasnost za raspisivanje emisije deonica u iznosu koji značajno  premašuje zadati zakonski minimum. Klijentela banke odmah pokazuje značajan interes da dobije status akcionara, a postojeći spremnost da uvećaju sopstveno učešće. Osnivači, koji koriste kredite, bivaju pozvani da iste, bez obzira na ročnost,  vrate u zadatom roku, što oni počinju da čine“.
Celoj bankarskoj mreži, pa i „Kontrol banci“, tog marta 2001. godine stiže novo pismo sa iste (guvernerske) adrese, gde se naglašava obaveza poštovanja instrukcija iz pisma od  29. decembra 2000. godine, kojim se nalaže da se isključuju sve tolerancije.
„To doživljavamo kao satisfakciju za mere koje smo već preduzeli i motiviše nas  da ih što bolje realizujemo u okviru postavljenih rokova. U najvećem jeku naših aktivnosti na zadatom cilju, krajem marta 2001. godine, dolazi inspekcija „Narodne banke“ i u osnovi kontroliše ono za šta je dat rok 30. jun te godine. Naravno, njih ne zanimaju procesi u toku, već stanje u knjigama. Shvatam i preko relevantnih kanala saznajem šta nam  se priprema, pokušavam da nekim drugim putem (integracije i sl) spasem banku,  obaveštavam vlasničku strukturu i od njih tražim da mi se pridruže, ali dobijam prekor da nemam dovoljno poverenja prema guverneru. Rekoše, do 30. juna biće sve završeno. No, guverner je već 15. juna, na zaprepašćenje novinara objavio da je on već završio posao. ‘Kontrol banke’ više nije bilo“.
Zanimljivo je da sve što je stajalo u pismima guvernera, ignorisano. Koja je onda bila svrha tih pisama, koja su po svojoj suštini bila vrlo racionalna. Jer, naprasno postalo je bitno ono što se desetak godina ranije razložno tolerisalo, a sada je upotrebljeno kao osnov za gašenje više desetina banaka. Put koji su ove banke prolazile provlačeći se kroz sankcije, oživljavanje posrnulih firmi, pravljenje brendova u najtežim uslovima, podržavanje malih preduzetnika, obesmišljeno je i kažnjeno. Svi oni su izgubili istinski svoju banku, a njihova depozitna sredstva otišla su u likvidacionu masu. Mnogo toga se i danas tamo nalazi.

BESTIJALNA POLITIKA
Pored svega  napred rečenog, vrlo je bitna i činjenica da je „Narodna banka“ u ovoj svojoj akciji gašenja banaka grubo prekršila i jednu vrlo bitnu zakonsku odredbu koja je obavezuje da kada se konstatuju nepravilnosti u radu neke banke, „Narodna banka“ mora dati rok od mesec do godinu dana da se nepravilnosti u radu otklone. Tek ako se one u zadatom roku ne otklone, pristupa se kaznenim merama koje čak ni tada ne moraju biti samo – likvidacija.
„Na naša ukazivanja na tu činjenicu „Narodna banka“ se oglušila. Naravno da smo u ovim okolnostima potražili pravdu na sudu. Tada najveća sudska instanca – Savezni sud SR Jugoslavije, vrlo ekspeditivno i argumentovano, po našoj žalbi, doneo je presudu da se poništava Rešenje „Narodne banke“ o zabrani rada i obustavlja postupak likvidacije kod Trgovinskog suda“.
Uzalud. „Narodna banka“ sebe smatra jedinom nadležnom za ovu materiju i praktično reemituje nova traženja u istom danu kada je sud doneo presudu.
Pa tako još jedan krug, na isti način, Sud presuđuje u našu korist, NB opet reemituje svoja rešenja.
I ko zna koliko bi još tih krugova bilo, da Sud nije odustao od dalje besmislene igre. Pod kojim okolnostima, nije poznato. U međuvremenu strane banke ovde obavljaju uglavnom kratkoročne poslove i platni promet, ali nijedna banka ne daje dugoročne kredite za razvoj iz sopstvenih izvora. Jednostavno, kako je to davno primetila Borka Vučić, oni još ne veruju u našu privredu. Proizvodnje nema, geopolitički rizik je veliki, a stopa privrednog rasta ne zadovoljava projektovane potrebe. Svaki izveštaj MMF-a kaže da treba da smanjimo potrošnju i plate zaposlenima, da otpustimo što više radnika i u tome počiva  navodno poboljšanje kreditne sposobnosti.
No, bestijalna politika oličena u bankarskim reformama na svojevrstan način traje – ni danas, 10 godina posle pucnja u srpske banke, njihov status likvidacije i stečaja nije promenjen. To je tema za drugu, još tužniju priču.
Crna statistika koja je ostala iza ubistva najvećih srpskih banaka i stvaranja privrednog stratišta koje je preostalo iza privatizacija govori da je broj nezaposlenih u Srbiji dostigao svoj istorijski maksimum. Bez posla u Srbiji svakog meseca u proseku ostane jedan omanji grad. Šta će se desiti ako gradovi gladnih potraže krivce?