Šta nas sve čeka u narednim godinama, ali stvarno

Piše Dragomir Antonić

Siromaštvo, zaglupljivanje narodnih masa, stvaranje novog globalnog čoveka, revizija istorije, raslojavanje jezika, i nova iskušenja za Srpsku pravoslavnu crkvu, obeležiće sledeće godine u Srbiji

1
Prvo, ova 2011. ili 7.519. godina po srpskom kalendaru za većinu ljudi, žena, dece, u Srbiji biće gora u materijalnom pogledu. Neće biti nove proizvodnje, niti mogućnosti za zapošljavanje ljudi. Ono dvoje-troje starih ljudi što je zaboravljeno u brdskim selima odumreće i još novih sela biće dodato spisku potpuno napuštenih. Može da se dogodi da niko ne primeti da staraca više nema. Kada nema seljaka, nema ni poljoprivredne proizvodnje, niti običaja, pesama, narodnih priča. Kada selo opusti, sve je opustelo. Kad selo odumre, sve odumire. Kada se selo ne brani, neće se ni država odbraniti.
Posla i nekakvih plata biće samo u nevladinom sektoru, javnim preduzećima, lokalnoj i državnoj upravi, partijskim administracijama. Navedene institucije će jačati, dok će sve drugo slabiti.
Usput, kao napomena, neće više biti ni železnice. Ostaće dva-tri međunarodna voza, a lokalni će biti ukinuti.

2
Drugo, na kulturnom i medijskom planu razvijaće se postojeće i stvarati nove predstave za zaglupljivanje narodnih masa. Sve „farme“ koje ste gledali (iako sam vam savetovao da to ne radite) biće prevaziđene novim „glamurozno odvratnijim dvorovima“. U tim i sličnim emisijama vrteće se novčani iznosi ka kojima će hrliti čopori sirotinje. Stariji koji su gledali američki film „Konje ubijaju zar ne?“, lako će uvideti prevaru liberalnog kapitalizma. Mlađi, koji film nisu gledali, osetiće surovost tržišno-manipulativnog sistema na svojoj odranoj koži.

3
Treće, važno je znati da se danas odigrava bitka za dušu i običaje jer je potrebno stvoriti „novog globalnog čoveka“. Setimo se skorije prošlosti i teorija o nacističkom ibermenšu, kojeg sad zamenjuje nazovi „demokratski“, a činjenično fašistički čovek „oslobođen“ lokalne tradicionalne kulture.
Jer novi radni čovek – čovek rob – koji se mora stvoriti, dobiće i novi kulturno-duhovni obrazac odgovarajući njegovom nivou svesti i minimalnom obrazovanju. Zato su neophodne „farme“, a ne tradicija.
Nastaviće se razgrađivanje tradicije i zamena srpskih narodnih običaja novo uvedenim pogubnim običajima. Bez obzira na to što su srpski narodni običaji tvrdokorni, medijska ofanziva i propaganda pokušavaće da ih marginalizuje i u javnosti zameni novouvedenim.
Brojni su primeri, navešću nekoliko: potiskivanje Svetog Trifuna  u korist Dana zaljubljenih; davanje potpunog medijskog primata Deda Mrazu i izbacivanje iz kolektivnog pamćenja Božić Bate, Svetog Nikole kao darodavca; pokušaji uvođenja Dana veštica, zasad u Beogradu i Velikom Gradištu;  potpuno medijsko zanemarivanje porodičnih običaja: detinjci, materice, oci; ismejavanje narodne rodoljubive poezije,pesama kosovskog ciklusa i njihovo izbacivanje iz udžbenika za osmogodišnje škole;

4
Četvrto, istorijska nauka i srpski jezik biće pod najjačim pritiskom. Oslobodilački ratovi Srbije 1912-1914. godine moraće biti preimenovani u osvajačke. Godina 2011. biće prepuna kvazi-istorijskih skupova i „novih“ otkrića i „novo“ otkrivene građe ili diplomatske pošte koje će jasno „dokazati“ kako su Srbi i Srbija vodili osvajačke i porobljivačke ratove. Biće to svojevrsni „vikiliks“, sto godina pre današnjeg. Sve što smo do sada učili više neće važiti. Novi, evropejski istoričari „slobodni“ od zatucanog rodoljublja u ime pomirenja zatrće dosadašnja znanja i javno saopštiti novu „istinu“, da su Srbi i Srbija latentni osvajači i konstantna pretnja svim susedima. Da bi se toga oslobodili neophodna su izvinjenja, uz kolektivnu šibu i opšte samoponiženje sa zvanično upućenom molbom komandi NATO-a ili „lude Naste“  da budemo što snažnije kažnjeni jer naša nedela su neopisiva.
Srpski jezik je već razoren, a njegovim razaranjem razoreno je i biće srpskog naroda. Otimačina jezika započeta Bečkim dogovorom 1850. godine, sad se nastavlja bez dogovora. Dovoljne su predsedničke i muftijine uredbe da srpski jezik nije više srpski, već bošnjački i crnogorski. Biće još „novih“ jezika, samo treba da se sete kako da ih nazovu.
Za to vreme „ugledni“akademici SANU i ostala „elita“ ćuti i progovara jedino kad su u pitanju „njihovi“ akademski novčani dodaci ili nacionalne penzije.
Logična posledica ili krajnji cilj navedenih pripremnih radnji odigraće se na Vidovdan 2014. godine u Sarajevu, gde će sve svetske ubice u poslednjih stotinu godina, kolektivne i pojedinačne, biti amnestirane na račun Srba, Srbije i Gavrila Principa, koji će biti proglašeni uzročnikom svih zala i nesreća u dvadesetom veku i izazivačima, podstrekačima pravednog odgovora civilizovanih sila koje su zbog manipulacije i srpske podmuklosti čak bile primorane da međusobno ratuju. Svi će tad pasti jedni drugima u zagrljaj i doći će do velikog oproštaja nad srpskim grobom. Svet i Evropa biće konačno slobodni, jer Srba više biti neće. Zarad sveopšteg mira preostali Srbi će se odreći imena i zavaljujući velikodušnosti pobednika moći da od predložena tri imena – Hrvati, Iliri, Dunavci – samostalno, bez pritisaka izaberu ime kojim će sami sebe nazvati. Samostalnu odluku bivših Srba svet će poštovati i to će potvrditi svečano potpisanom rezolucijom ili Sarajevskim ediktom.

5
Peto, ključni događaj oko kojeg će se sve prelamati odigraće se 2013. godine u Nišu, povodom 1700 godina od davanja isprave kojom je navodno Konstantin 313. godine dopustio ispovedanje hrišćanstva i vratio crkvama oduzetu imovinu za vreme progona. Nauka je dokazala da je „milanski edikt“ obična izmišljotina, jer je hrišćanstvu bila priznata ravnopravnost Ediktom o toleranciji koji je izdao car Galerije pred svoju smrt 311. godine (Oleg Mandić, „Leksikon judaizma i kršćanstva“, Matica Hrvatska, Zagreb 1969. godine; vidi odrednice „Galerije i Milanski edikt“).
Ostavimo po strani raspravu o ovoj temi jer su, kako to obično biva, kasniji „nezavisni“ istraživači, poput Eusebija iz Cezareje,  uspeli da „pronađu“ dokument koji je mnogo kasnije uz papski blagoslov prihvaćen kao važeći. Kad su tad mogli da falsifikuju, šta li nam tek danas spremaju?
Zato moramo biti svesni da će se pritisci na sve koji nešto znače danas u Srbiji pojačati i da će se od njih tražiti podrška za dolazak rimskog pape i politiku ekumenizma. Neće biti važno da li ste ateista ili vernik, da li idete u crkvu ili ne; znate li šta je Jevanđelje ili ne. Jedino što će biti važno je vaša spremnost da se javno  izjasnite za dobrodošlicu rimskom papi. Televizije i novine biće vam svesrdno otvorene za pohvale papi i ekumenizmu, a vi lično posebno uvaženi i nagrađeni.
Pesnik koji napiše „Odu papskoj mudrosti“ može računati da je već dobio književnu nagradu o kojoj je samo sanjao. Ni vajari neće biti zaobiđeni. Neki su već naručili mermerne blokove. Oprezniji zasad samo merkaju cepanice. Konkurs je otvoren, domaći zadatak postavljen. Možete početi!
Ovo su nam regionalni planeri predvideli. Svim silama uz obilje sredstava će se boriti da planove ostvare. Da bi to uradili moraju aktivirati stare saradnike u Srbiji i po mogućstvu pronaći nove, spremne da se uz nagradu uključe u ostvarivanje navedenih planova.
Nama, koji nismo spremni da budemo pomagači, već želimo da se suprotstavimo pogubnim planovima po Srbe i Srbiju ne preostaje ništa drugo nego da se udružimo. Od vlasti, za koju znamo da nije srpska, već eventualno prosrpska, ne možemo ništa očekivati. Zato pokušajmo sami.
Po prvom pitanju teško šta možemo popraviti, ali nastavimo da obilazimo rođake i da im pomažemo, kao što su oni nama pomagali prethodnih decenija.
Druga  tačka je lako rešiva. Ne gledajte navedene emisije, ne telefonirajte, ne šaljite sms poruke. Jednostavno ih ignorišite.
O trećoj tački takođe odlučujemo sami. Čuvajmo sopstvenu tradiciju i običaje. Igrajmo se sa decom i pričajmo narodne priče, čitajmo deci narodne pesme. Nagradimo dete za recitaciju rodoljubive pesme. Zaboravite na  Dan zaljubljenih. Ne kupujte poklone, niti  ih primajte povodom navodnog praznika. Vaše je ustavom zagarantovano pravo da slavite praznike koje želite. Niko vas ne može naterati da radite suprotno.
Za planove sadržane u četvrtoj tački neophodna je naučna i pravnička pomoć. Ima dovoljno naučnika i pravnika koji su u stanju da sastave tužbu i tuže vlade u Sarajevu i Crnoj Gori zbog nasilnog menjanja imena srpskom jeziku. To je legitimno pravo. Mi nažalost radimo sasvim suprotno. Zakonskim prihvatanjem da neko može govoriti ili pisati crnogorskim jezikom (Mali Iđoš), sami legalizujemo postojanje nečega što nijedan ozbiljan lingvista neće prihvatiti. Podizanjem tužbe sprečavamo šegačenje sa srpskim jezikom i pokazujemo drugima da ćemo se boriti za zaštitu sopstvenog jezika.
Pitanje dolaska rimskog pape je od vitalnog značaja za Srbe, Srbiju, Srpsku pravoslavnu crkvu i celokupno pravoslavlje. Kako je ovo pitanje značajno za sve, to se njegovo rešavanje ne sme prepustiti nikom pojedinačno. Znamo da je stvoren lobi za podršku papinom dolasku. Ne bi bilo dobro stvarati lobi koji će se protiviti njegovom dolasku, jer je to ponovno otvaranje igre Srbi protiv Srba, već bi trebalo formirati lobi za mudro rešavanje problema. Mudrost je danas Srbima potrebnija od finansijskih investicija, a mudrost nam savetuje da po ovom pitanju ne smemo biti posebni, ni izolovani od drugih pravoslavnih crkava. Mudrost, strpljenje, hladna glava, uz pažljivo slušanje šta kažu prijateljske crkve su elementi koji će nam pomoći da pronađemo najcelishodnije rešenje za Srbe, Srbiju i Srpsku pravoslavnu crkvu.
Neprijatelji imaju pravo da planiraju. Mi imamo pravo da se planovima odupremo.
Pobediće uporniji.