IMLEK Uvođenje nereda

Piše Nataša Jovanović

Kako su na primeru političkog kažnjavanja „Imleka“, kreatori ekonomske politike u Srbiji demistifikovali svoje strategije i  obećanja upućena u pravcu stranih investitora

Komisija za zaštitu konkurencije činom kažnjavanja DFG mlekara u iznosu od 306 miliona dinara razuverila je sve one koji su tvrdili da je kao Vladino telo osnovana samo sa jednim ciljem – da nikada ne proradi. Izricanjem kazne „Imleku“ i „Mlekari“ iz Subotice  zbog navodne zloupotrebe dominantnog položaja, Komisija je pokazala da ona kao instrument vlasti i te kako „služi“, ali za sprovođenje političkih odluka. Kako u protivnom objasniti činjenicu da je obaveštenju o izricanju novčane kazne protiv ove kompanije, ujedno i jedne od najvećih stranih investitora u Srbiji, prethodilo retroaktivno primenjivanje zakona, kršenje Ustava Republike Srbije, grubo narušavanje vladavine prava i gaženje bilateralnog sporazuma zaključenog između Srbije i Holandije.

POČETAK KRAJA
Sve je počelo 2007. godine kada je Komisija protiv DFG mlekara pokrenula postupak zbog, kako je navedeno, zloupotrebe monopolske pozicije u 2006, nepostojanja konkurentnosti i nestašice mleka, pri čemu je obračun za određivanje relevantnog tržišta zasnovala na pogrešnom principu. Tako se desilo da je za analizu uzeto samo mleko subvencionisano od strane države, što čini manje od 50 odsto ukupnog proizvedenog mleka u Srbiji. Apsurd leži u činjenici da je državne subvencije  za mleko, inače smanjene za 80 odsto, primio tek samo jedan deo farmera koji je proizveo 340 miliona litara sirovog mleka. Ostatak proizvodnje od 1,1 milijardu litara ostao je nesubvencionisan. Iz takve računice proizilazi da je DFG- jev tržišni udeo, na šta je upozorio i predsednik ove grupe Piter Nejgl, mogao biti veći od 100 odsto, a to nije moguće.
Dve godine kasnije, 2008. godine,  Komisija donosi rešenje kojim je utvrdila da su mlekare u 2006. godini imale dominantan položaj na tržištu otkupa mleka i da su ga zloupotrebile. Na osnovu ove mere, a uprkos činjenici da je po nalogu Komisije DFG korigovala svoje poslovanje, retroaktivnom primenom Zakona o zaštiti konkurencije usledilo je obaveštenje o kazni u visini od tri miliona evra. Rezultat analize vodeće svetske ekspertske grupacije „A.T. Karny“ kojom je utvrđeno da je tržišni udeo DFG 29 odsto, daleko ispod praga od 40 odsto, nije uzet u obzir. Ovu neustavnu retroaktivnu primenu zakona advokat Milica Subotić ocenila je kao pravno nečuven čin, suprotan svakoj ideji prava i elementarne pravne sigurnosti, zbog čega će DFG pored redovnih pravnih sredstava koje ima na raspolaganju u Srbiji svoja prava zaštititi i pred međunarodnim institucijama, o čemu su nadležna državna i međunarodna tela već obaveštena.
Zbog čega je na slučaju „Imleka“ prekršeno jedno od osnovnih pravnih načela – zabrana retroaktivnosti? Da li je novi Zakon o zaštiti konkurencije, budući da je selektivan, donet jedino sa ciljem da kazni, eliminiše „Salford“ sa srpskog tržišta, te kako u okolnostima kada se Srbija preporučuje kao zemlja makroekonomske stabilnosti objasniti montirani slučaj protiv jednog od najvećih stranih investitora koji posluju kod nas?
Na neka od ovih pitanja možda je najbolje odgovore ponudila doskora prva osoba Komisije za zaštitu konkurencije Dijana Marković-Bajalović u vreme čijeg predsedavanja ovom ustanovom je „Salford“ i optužen za zloupotrebu dominantnog položaja. „Mi jesmo utvrdili zloupotrebu dominantnog položaja po starom zakonu i taj postupak je okončan pravosnažnom presudom Ustavnog suda. Tvrdim da nije bilo nikakvog pravnog osnova da Komisija, i to samostalno, izriče sankcije po novom zakonu. Sada nisam za to da neko bude sankcionisan mimo zakona i mislim da nije u redu da se naš rad zloupotrebljava kako bi se komisija pokazala efikasnom“.
Ona navodi da je primenjen novi zakon za nešto što se dogodilo u vreme važenja starog zakona, pri čemu Komisija nije imala pravnog osnova da, i to samostalno, izriče sankcije po novom zakonu.
„Sada je sve urađeno brzopleto i može da ima dugoročne negativne posledice, pre svega po samu Komisiju. Ovde se direktno i flagrantno krši zakon i Ustav, u krajnjoj liniji. Komisija je izrekla samostalno sankciju, a da nije utvrdila povredu. Znači samo kaznila na osnovu nečega što je uradila stara Komisija. A zakon izričito kaže da se ta mera može nazvati „kazna“ ako se izrekne zajedno sa rešenjem kojim je utvrđena povreda konkurencije. Očigledno da je u pitanju politička odluka. To je jako loše za Komisiju.“
Iako je po važećem Ustavu dopušteno povratno dejstvo, kako je u jednom od tekstova u „Pečatu“ napisao Kosta Čavoški, ono je u oblasti krivičnog prava apsolutno zabranjeno, što znači da se ne smeju donositi ni materijalni, ni procesni krivični zakoni i drugi akti koji bi se primenjivali retroaktivno. Čavoški je tom prilikom ukazao i na pojavu posezanja za retroaktivnošću čak i u podzakonskim aktima. U slučaju donošenja Zakona o  zaštiti konkurencije čini se da je on donet samo sa jednom namerom – da posluži svrsi sankcionisanja DFG-a.

PORUKA INVESTITORIMA
Trebalo bi podsetiti da su mlekare DFG jedine srpske mlekare sa dozvolom izvoza u zemlje EU, koji su stekle zahvaljujući investicijama od preko 200 miliona evra u ovaj sektor, da je reč o kompaniji koja je direktno uložila preko 50 miliona evra podrške farmerima, te da plaća 20 odsto višu otkupnu cenu u odnosu na prosek u Srbiji. Valjda iz tog razloga je i Donald Mek Laren, bivši ambasador Velike Britanije, izjavio da je presuda i način na koji je vođen slučaj protiv DFG-a pokazatelj značajno oslabljenog kredibiliteta pravnih i regulatornih institucija Srbije koje „daju loš primer u trenutku kada zemlja traži prijem u EU i Svetsku trgovinsku organizaciju“.
Da li će strani investitori kojima se naša Vlada preporučuje kao zemlja makroekonomske stabilnosti, sačuvane intervencijama Vlade i MMF-a, poželeti da se nađu u ovom balkanskom zabranu, nije teško pretpostaviti. Kako tvrdi Dijana Marković-Bajalović  kažnjavanjem „Salforda“ Komisija je stvorila opasan presedan, jer je sada sebi dala za pravo da i u drugim slučajevima iz vremena starog zakona izriče kazne, što stvara ozbiljnu pravnu nesigurnost i loša je poruka stranim investitorima.
A Srbiju 2015. godine čeka otvorena konkurencija zasnovana na sporazumu o slobodnoj trgovini. Ukoliko naša Vlada istraje u nameri da otera  „Salford“ sa tržišta koji je uspeo da u proizvodnji mleka pređe granicu garancije konkurentnosti u Evropi, ostaje nemila činjenica da će subvencije za proizvodnju mleka, sudeći po agrarnoj strategiji, biti upotrebljene za zbrinjavanje farmera koji će preći u kategoriju socijalnih slučajeva. I dok Ministarstvo poljoprivrede najavljuje uvoz junica, kako bi doskočio problemu nestašice mleka na tržištu, podaci govore da je samo u dve poslednje godine agrarna politika dovela do pomora 150.000 krava. Spasonosno rešenje pronašao je ministar Dragin, on je najavio „uvoz 50.000 navodno visokokvalitetnih steonih junica iz zapadne Evrope“, a o kojima je stručna javnost u Srbiji iznela sumnju u pogledu porekla i rase. Potomstvo ovih junica, posle ukrštanja sa domaćim bikovima, biće, kako je rečeno, plasirano na tržište Rusije i Belorusije. Za ministra Dragina, onog koji je omogućio pomor 150.000 grla stoke, najava uvoza je jako veliki dan „jer do sada nikada nismo imali u okviru jednog sporazuma ovako veliko uvećanje stočnog fonda u mlečnom govedarstvu u Srbiji“.
Istina je da se poljoprivredna gazdinstva gase, selektivno dodeljivane subvencije su sedam puta manje od onih koje uživaju poljoprivrednici u Hrvatskoj, deset puta manje od onih u EU, a strategija agrarne politike ne postoji čak ni na papiru. Stručnjaci sa Poljoprivrednog fakulteta s pravom se pitaju da li se Srbija nalazi pred izborom da u nekom sledećem periodu mlečnu industriju zasnuje na sirovini koja će dolaziti iz inostranstva ili će, budući da će farmeri kao kategorija nestati, morati da kreira nov socijalni program. Prosto je neverovatno da se za ukupno stanje u poljoprivredi, u ovom slučaju mlekarstva, jedino neodgovornim osećaju Vlada i Ministarstvo poljoprivrede.