Humor koji unosi haos u poredak života

Piše Aleksandar Dunđerin

Smeh koji izaziva novi roman Vuleta Žurića nije u funkciji saopštavanja istine, već je sredstvo za izazivanje mistifikacija. Oni upućeniji u takvom humoru prepoznaće, kako je to definisao još Gete, „kijanje duha“

Isidora Sekulić je svojevremeno rekla kako humor unosi poredak u haos života i da uspostavlja vrednosni sistem. Tako shvaćen humor ima snagu da izazove smeh sa katarzičnim dejstvom, smeh kao najteži, ali i najdelotvorniji način za saopštavanje istine. Međutim, kada je u pitanju savremena srpska prozna produkcija koja računa na komične efekte, situacija je, čini se, dijametralno suprotna. Danas je u našoj „humorističkoj“ prozi humor u funkciji stvaranja haosa u poretku života, a sa ciljem ukazivanja na to kako je, navodno, bilo kakav sistem vrednosti nemoguć; pored toga, katarza izostaje, a smeh je u službi svesnog izvrtanja istine.
Novi roman Vuleta Žurića „Nedelja pacova“ jedno je od proznih dela iz prošlogodišnje književne produkcije, koje možda i najbolje ilustruje ovu tendenciju.

OBRAČUN SA TRADICIJOM
Radnja prvog partizanskog krimića, kako je Žurić označio svoju knjigu „Nedelja pacova“ (čini se više iz marketinških razloga, nego radi preciznog žanrovskog određenja), smeštena je u nekoliko dana (od 23. do 29. novembra 1943. godine) uoči avnojevskog udaranja temelja socijalističke Jugoslavije u Jajcu. Na istom mestu okupljene su istorijske i fiktivne ličnosti: Josip Broz Tito i heroji partizanskog pokreta otpora (Dedijer, Đilas, Koča Popović), britanski i nemački oficiri (među kojima je i Čerčilov sin), te književnici NOB-a (Branko Ćopić, Skender Kulenović, Vladimir Nazor). Kriminalistički zaplet počinje u trenutku kada u sali gde će za pet dana biti održano zasedanje AVNOJ-a, posle boks meča između saveznika i partizana, bude pronađeno telo Nikoletine Bursaća kojem je iz grudi, kako će pokazati obdukcija, izvađeno srce. No, to je ujedno i početak, po načelima popularne kulture uobličene komične interpretacije NOB-a, parodija jedne ideologije i njenih protagonista, u cilju, između ostalog i preispitivanja i redefinisanja istorije Drugog svetskog rata.
Nikoletina Bursać nije slučajno odabran za centralni motiv romana oko kojeg se granaju rukavci ove neobične priče. U pitanju je jedan od poznatijih junaka jugoslovenske poratne proze (socijalističkog) realizma, lik sa simboličkim potencijalom, sasvim dovoljnim da se putem njega Žurić „obračuna“ ne samo sa književnom tradicijom, nego i sa istorijskim tokovima koji su presudno obeležili sudbinu Balkana posle Drugog svetskog rata. To što rukovodstvo NOB-a, zajedno sa savezničkim snagama, u trenutku kada strada na hiljade ljudi, istražuje razloge smrti jednog fiktivnog, književnog lika (i tu akciju imenuje upravo kao „Nedelja pacova“, što je inače naziv dve operacije koje su se zaista dogodile za vreme Drugog svetskog rata: konačni obračun partizana sa četnicima u Crnoj Gori 1943. godine, posle odlaska Italijana; bombardovanje Leskovca i Beograda 1944. godine), osim što je sredstvo za stvaranje niza apsurdnih situacija, predstavlja i novu ideološku interpretaciju događaja u vezi sa stvaranjem Druge Jugoslavije. Jer Jajce tog novembra 1943. godine, prikazano je kao stanište grotesknih i bizarnih ljudi koji slobodarske socijalističke ideje podređuju ličnim koristima, gradeći novu državnu tvorevinu na nizu manipulacija, kriminalnih radnji i krupnih zamešeteljstava. Tako se, na kraju romana, ispostavlja da je Nikoletino srce zapravo pojeo Titov pas, a da se iza ubistva književnog partizanskog heroja kriju mutni interesi. Oni ne samo da bacaju sumnju na tekovine NOR-a, nego i na samo postojanje jugoslovenske antifašističke borbe (Nemci, recimo, pomažu Titu u izgradnji socijalističke Jugoslavije).

KIJANJE DUHA
U formalnom pogledu Žurić je ovladao tehnikama zabavne (humorističke) literature, tako da mu se mora odati priznanje da umešno koristi mnoga sredstva za izazivanje smeha. Njegovo pripovedanje je lagano i pregledno, intriga zadržava pažnju čitaoca do samog kraja, a insistiranje na dijaloškoj formi izdvaja pojedine segmente romana kao zaista komične skečeve, pogodne i za ekranizaciju. Humor je dodatno pojačan karikaturalnošću likova koja je ostvarena njihovim govorom (zaumni jezik Josipa Broza Tita), naravima (Milovan Đilas u svakoj prilici predlaže streljanje po kratkom postupku), opredeljenjima (Vladimir Nazor kroz čitav roman juri dečake), karakterima (Branko Ćopić i Skender Kulenović vode bitku pred Titom koji će od njih da opeva junačku smrt Nikoletine Bursaća, misleći o slavi, ne hajući za rat) ili, naprosto, samim činom postojanja, na granici mogućeg (Vladimir Dedijer hoda sa gelerom u glavi, a partizanski kurir Slavko Bošnjak je crnac iz Amerike).
Međutim, dok je humor u Žurićevom prethodnom romanu „Narodnjakova smrt“ (2009), stilski i poetski intoniranom na sličan način kao „Nedelja pacova“, bio u funkciji suočavanja čitalaca sa istinom o estradizaciji mnogih oblasti ljudskog bitisanja, humor u njegovom najnovijem ostvarenju nema tu funkciju. Jer, recimo, ne bi Žuriću stvaralaštvo Skendera Kulenovića bilo pogodno za sprdnju sa korpusom „partizanske“ literature, da je upoznat i sa njegovom refleksivnom lirikom, nadahnutom Spinozom („Baruh Benediktus de Spinoza brusač“). Takođe, ne bi se ovaj autor sprdao sa tekovinama NOB-a, ma koliko bio opijen postmodernim destrukcionizmom, da danas nije probitačno baviti se revizijom istorije, i to upravo one koja se tiče antifašističke prošlosti naroda iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore.
Humor koji iz ovih poigravanja isijava nije, dakle, u funkciji saopštavanja istine, već je sredstvo za izazivanje niza mistifikacija, odnosno „istoriografske metafikcije“. Oni upućeniji u takvom humoru prepoznaće, kako je to definisao još Gete, tek „kijanje duha“. Za utehu, i autoru i čitaocima, kijavica je danas lako izlečiva bolest, pogotovo ukoliko je u pitanju relativno mlad pisac koji je nekim ranijim delima pokazao da mu nije strana umetnička proza koja se ne svodi tek na „kombinaciju Alana Forda i Artura Konana Dojla“.