EGIPAT Faraon broji poslednje dane

Piše Miroslav Stojanović

Berlin se priprema za „vreme posle Mubaraka“, a Vašington očigledno grozničavo pokušava da „ukroti haos“ tako što bi  jednog svog  čoveka i pouzdanog prijatelja (Hosni Mubarak) zamenio drugim, još vernijim i pouzdanijim (Mohamed el Baradej), ali da to ne izgleda kako opet, po toliko puta oprobanom običaju, pušta niz vodu  „saveznika iz najtežih vremena“

Zvanični Berlin je još u predvečerje sada već čuvenog „marša miliona“ gnevnih Egipćana (minuli utorak) „prelomio“: javnosti je saopšteno, istina posredstvom medija ali „iz usta“ uticajnih političara, da su u toku pripreme za „vreme posle Mubaraka“.
Sve do tog časa oficijelna nemačka politika suočavala se s velikim iskušenjima i dilemama. Nalazila se pred dramatičnim scenama i događajima iz usključalog Kaira, a potom i drugih velikih egipatskih gradova, Aleksandrije i Sueca, kao pred „tamnim vilajetom“ gde jedno kajanje ne gine: ako podrži uzdrmanog,  „večitog“ (pune tri decenije) i očigledno omraženog predsednika osamdesetmilionske zemlje, uprkos masovnom ustanku i eksplozivnoj srdžbi usmerenoj protiv njega ili mu naprasno okrene leđa.
Danima pre toga javnost je zapažala oštar raskorak između otvorene medijske anateme kojom je Hosni Mubarak, pred prizorima s kairskih ulica,  bio izložen kao bezobzirni „despot“, „okrutni diktator“ i „brutalni faraon“, i naglašeno uzdržane zvanične politike u kojoj je egipatski lider godinama predstavljan kao „veoma iskusan i mudar političar“, „faktor stabilnosti u regionu“ i čvrsta „brana“ protiv usplamtelog nacionalizma i razarajućeg islamskog fudamentalizma.

SVI AMERIČKI LJUDI
Tu uzdržanost su, pored strateških političkih razloga, od kojih je onaj najpreči očuvanje stabilnosti u regionu, diktirala i dramatična pitanja na koja nije u danima velikog vrenja još bilo jasnih odgovora: ko zaista, kako kaže „Špigl“, drži „svesku u rukama“ (pokušava li Vašington da „kroti haos“ zamenom svog čoveka i vernog saveznika Hosnija Mubaraka, takođe  svojim čovekom koji je više stranstvovao nego bivao u sopstvenoj zemlji Mohameda el Baradeja, a da to ne izgleda kako onog prvog, u nevolji i po oprobanoj „recepturi“, pušta niz vodu), kakva je stvarna uloga i pozicija armije (njen vrh je u ponedeljak, pred „marš miliona“, saopštio ne samo da vojnici neće pucati u narod, što demonstrante oslobađa dodatnog straha, nego i da su njihovi zahtevi opravdani, a njihov glavni zahtev je konačni odlazak Mubaraka), da li je minulih dana i u potaji tekao tihi i polagani vojni puč (sudeći po držanju vojnika oni su sklopili „savez sa narodom“, a da li je Mubarak to učinio sa generalima: u sva tri imenovanja poslednjih dana radilo se o generalima) i, konačno, da li je „stranac“ Baradej u stanju da bude stvarni vođa i lider opozicije (islamisti okupljeni u formalno zabranjenoj ali tolerisanoj Muslimanskoj braći šalju mu pozitivne signale, što bi upućivalo na mogući savez sekularne i religiozno fanatične opozicije).
Nemački mediji su, inače, već konstatovali da je politika Nemačke i Zapada, koju je forsirao Vašington, i u slučaju Egipta doživela krah. Ispostavilo se da je prošlo vreme „patronske“, „satelitske politike“, posebno praktikovane u vreme Hladnog rata, s kupovanjem uticaja (samo Sjedinjene Američke Države daju Egiptu milijardu i po dolara nepovratne pomoći godišnje koje Mubarak koristi, konstatuju sada nemački mediji, za jačanje sopstvenog režima i plaćanje mamutskog aparata bezbednosti) i da se dugo guranje u drugi plan principa koje je sam Zapad proglasio za „svetinju“ – slobode, ljudskih prava i demokratije – vratilo kao bumerang i da se svako  zatvaranje očiju pred despotijom i policijskim nasiljem na kraju plaća visokom cenom.

PAKT S ĐAVOLOM
Minhenski dnevnik „Zidojče cajtung“ govori o bespomoćnosti sila zaštitnica i moćnih „patrona“ pred „usključalom ulicom“ i opisuje kako je, u egipatskom slučaju, funkcionisao „pakt s đavolom“. Strah od Muslimanske braće pokazao se kao velika pomoć Mubaraku: Zapad je postao „slep“ pred opasnošću koju „proizvodi“ sam režim, pa se tako došlo do krajnje opasne situacije u kojoj bi anarhija i fanatizam mogli nekontrolisano i razarajuće da eskaliraju.
Ovaj list konstatuje da dramatični lomovi u arapskom svetu osetno slabe „respekt prema politici Zapada“ i njen uticaj, uz upozorenje da će se  „egipatski potres“ snažno osetiti „od Tangera do Teherana, od Rabata do Rijada“, u vilajetu u kojem vlast praktično funkcioniše po „istoj mustri“, a da Zapad do sada nikom od tamošnjih despota i vlastodržaca nije uskratio podršku.
Liberalni i uticajni minhenski dnevnik je, inače, bio najoštriji u osudama Mubaraka, uveren da se zemlja ne može umiriti sve dok se osamdesetdvogodišnji predsednik ne nađe na – sudu. List je, naime, uz sva njegova dosadašnja zlodela, Mubaraku pripisao i podsticanje haosa minulih dana. Njegovi „policajci i razbojnici“, tvrdio je ovaj dnevnik, su upravo po Mubarakovom nalogu prvi počeli s pljačkama i zulumom. On je, naime, bio uveren da će građani u strahu od haosa i anarhije poželeti povratak policijske države. I da će se čovek koji je trideset godina vladao čvrstom rukom opet pojaviti u ulozi moćnog „oca nacije“ i jedinog „ spasioca“ koji može da uspostavi red i poredak. A ako u tome ne uspe ponašaće se kao „faraon u firerovom bunkeru“ – direktna asocijacija na Hitlerove poslednje dane i njegovu bezumnu želju da u svoju propast uvuče i celu naciju.

PRESUDNI ARGUMENT
Ključni argument u radikalnom zaokretu politike Zapada prema Mubaraku bila je, inače, i očigledno, najava „marša miliona“ i generalnog štrajka s mogućom paralizom zemlje u plamenu. Tada je puštena u opticaj i verzija da bi Mubarak mogao da krene stopama njegovog tuniskog kolege, sada već bivšeg predsednika Ben Alija, i bežeći glavom bez obzira ode u izbeglištvo.
Dan pre ove promene (ponedeljak) nemačka kancelarka Angela Merkel, francuski predsednik Nikola Sarkozi i britanski premijer Dejvid Kameron su još bili, po svemu sudeći, uvereni da se stvar može spasti ako egipatski predsednik prihvati njihov apel i neodložno krene s reformama koje bi dovele do „ slobodnih i fer izbora“.
Mubarak je godinama u Bonu i potom Berlinu prihvatan kao „garant mira na Bliskom istoku“ i državnik koji „voli i visoko ceni Nemačku“. Tu svoju „ljubav“ demonstrirao je u mnogobrojnim, protokolarnim i neformalnim susretima s šefovima nemačkih vlada i predsednicima, a kao znak tog posebnog poverenja i uvažavanja uzimana je činjenica kako je Mubarak izabrao upravo nemačke klinike da bi u njima bio dva puta operisan.
Ključni argument s kojim se uvek javno baratalo u pružanju snažne podrške Mubaraku ticao se – Izraela. Zvanična nemačka politika je iz osećanja krivice i naglašene odgovornosti za stravične posledice Drugog svetskog rata i holokaust proglasila za vrhunski princip i obavezu, egzistenciju države Izrael. A u tome su Mubarak i njegova zemlja, zaista, igrali veoma važnu ulogu: Egipat je bio prva i ostao jedina arapska zemlja koja je potpisala mirovni sporazum sa jevrejskom državom.

IZRAELSKI STRAHOVI I RAČUNICE
Mubarak je potom godinama bio glavni oslonac svim mirovnim (iako, uglavnom, u konačnom zbiru neuspešnim) poduhvatima američkih predsednika na Bliskom istoku, od Džimija Kartera i Rolanda Regana, do Džordža Buša, Bila Klintona, Džordža Buša Mlađeg i, konačno, Baraka Obame.
Igrao je ulogu nezaobilaznog političkog žonglera i posrednika očigledno veoma uspešno i vešto. U Beloj kući su se smenjivali stanari i menjale (nikad radikalno) politike, ali je Mubarak sve njih uspevao da uveri kako bi bez njega „nastupio potop“. Svi su oni, naime, bili očigledno uvereni da bi pad Mubaraka značio dolazak na vlast islamskih fundamentalista u najvećoj i najmoćnijoj arapskoj zemlji. Dakle, smrtnu opasnost za egzistenciju države Izrael.
Toga se, po svemu sudeći, sada i najviše plaše u Tel Avivu. Izraelski dnevnik „Harec“ obelodanio je početkom ove sedmice – a ta vest zvanično nije demantovana – da je izraelski premijer Natenjahu uputio tajne poruke liderima Sjedinjenih Američkih Država, Kine i jednog broja evropskih država sa zahtevom da po svaku cenu podrže Mubaraka. Uz obrazloženje da je očuvanje njegove vlasti u interesu Bliskog istoka ali i Zapada, izraelski premijer je molio primaoce njegove poruke da se uzdrže i od javnih kritika na račun uzdrmanog egipatskog predsednika.
Prenoseći pisanje „Hareca“, hamburški „Špigl“ je konstatovao da je Egipat za Izrael najvažniji partner u arapskom svetu. Mirovni sporazum sa Egiptom, potpisan 1979. godine, Tel Aviv smatra svojim najvećim spoljnopolitičkim uspehom. Time je „neutralisan“ najmoćniji neprijatelj a Izrael je obezbedio mir na svojoj dugoj južnoj granici. Mogao je potom da oslobodi vojne kapacitete i da ih iskoristi za vođenje novih ratova i vojno angažovanje na Zapadnoj obali. Ako bi došlo do gašenja tog sporazuma izraelska armija bi morala da se kompletno prestruktuira i usvoji potpuno nove strategije odbrane i bezbednosti.
Situacija u Egiptu je, inače, bila najvažnija tema u nemačko-izraelskim vladinim konsultacijama početkom sedmice u Jerusalimu. Nju su domaćini gostima (uz Merkelovu, u ranije planiranim konsultacijama učestvovao je veći broj ministara njenog kabineta, uključujući i šefa diplomatije Vestervelea) predstavili kao „veoma dramatičnu“.

SAMOKRITIKA U BERLINU
U anketi koju je „Špigl“ sproveo među nemačkim političarima čule su se prve javne amokritičke reči o dosadašnjim odnosima sa Egiptom. U strahu od promene vlasti, „priznala“ je Kerstin Miler, državna ministarka u ministarstvu spoljnih poslova iz vremena crveno – zelene koalicije, „zatvarana su oba oka“ pred očiglednim kršenjima ljudskih prava.
Šta sada činiti? U svakom slučaju, uveren je socijaldemokratski ekspert za spoljnu politiku Rolf Micenih, evropske vlade i Evropska unija moraju formulisati novu politiku prema Egiptu. Mi, međutim, upozorava Micenih, još ne znamo kakve će sve posledice ova dešavanja u Kairu ostaviti na druge zemlje u regionu, pa ne bi trebalo izvlačiti ishitrene i obavezujuće zaključke.
Najveća briga i u ovoj zemlji ostaje pitanje: šta ako radikalni islamisti iskoriste sadašnje proteste i, eventualno, dođu na vlast? U odgovoru na to kardinalno pitanje, sugeriše se sledeći odgovor: onaj ko traži i forsira demokratske izbore mora prihvatiti, ako su bili fer i slobodni, i njihov ishod.
U ovim razmišljanjima očigledno barata i sa do juče jeretičkom idejom, a sada jeretičkom realnošću, da na vlast dođu ili u njoj učestvuju famozna Muslimanska braća. Takva vlada bi kao svoju osnovnu platformu, po mišljenju već spomenutog Ralfa Miceniha, da bi bila prihvaćena morala najpre da prihvati izraelsko-egipatski mirovni sporazum.
Njegov kolega, političar vladajućih konzervativaca i predsednik Spoljnopolitičkog odbora Bundestaga Rupreht Polenc smatra da bi Zapad trebalo da insistira, (opet patronski) u „procesu transformacije“, na tri uslova: mirnu promenu vlasti, slobodne i fer izbore i garantovanje slobode štampe i slobode mišljenja. Tek posle toga bilo bi prihvatljivo učešće islamskih partija koje bi morale da se obavežu na spremnost da poštuju pravila, da se odreknu upotrebe nasilja i  budu saglasne da mirno siđu s vlasti ako ponovo ne budu izabrane.
Uz političke razloge naglašene zainteresovanosti za zbivanja u Egiptu i njihov konačan ishod, od kojih smo kao najvažniji spomenuli brigu za opstanak Izraela kao države, Nemci takođe imaju naglašene ekonomske interese: u ovoj mnogoljudnoj zemlji i izazovnom tržištu, uprkos sirotinji, (četrdeset miliona živi s manje od dva dolara dnevno), angažovane su najmoćnije nemačke firme, od „Dajmlera“ i „BMV-a“, do „BASF-a“ i „Tisen Krupa“.


2 коментара

  1. faraonovi potomci su se preselili u rim i tamo su osnovali rimsko carstvo, kasnije u njemacku gdje su osnovali sveto rimsko carstvo na kraju u london odakle i sada upravljaju svijetom.
    arapi su kasnije naselili egipat i nemaju nikave veze sa faraonima osim sto im je mubarak vjerno sluzio 30 i vise godina.

    originalni potomci faraona su britanska kraljevska porodica koja kako se gdje presli tako uzme i drugo prezime.
    kraljica elizabeta ima stolicu na kojoj su se krunisali faraoni staru prek pet hiljada godina i stap sa najvecim dijamantom na svijetu koji se zove zvijezda afrike. oni prkatikuju kabalu i odrzavaju magijske rituale sa djavolom iz druge dimenzije koji je nakda bio staroegipatski bog sunca. oni za njega pripremaju teren da dodje i preuzme fizicki oblik. on ce doci i predstaviti se kao isus hrist, ali nece mu prevara upaliti jer je corav u jedno oko za razliku od pravog hrista koji nije corav.
    sva ova igra oko egipta i na bliskom istoku oko izraela lice na pripremanje terena za dolazak coravog.

  2. Kako rascijepati Tursku,Siriju,Iran;libanon,Egipat,Sudan ili drugim rečima načiniti Balkanizaciju sjeverne afrike i male azije i staviti cijevi nafte pod svoju kontrolu i zaustaviti razvoj Kine i diktirati cijene stvorivši Veliki Izrael san ili java vidjećemo uskoro.Oni koji su bili protiv bacanja Bombe su u izraeku smjenjeni načelnik štaba i šef kontaob.službe…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.