Dva TV stuba

Piše Miodrag Zarković

Dnevnik uvreda i scenarista TV sapunica

Da parafraziramo Boru Čorbu: o, kako je lepo biti scenarista u Hrvatskoj! Kakvu god glupost ti ljudi da osmisle, dovoljno je samo da je upakuju u format televizijske serije, pa da ona automatski dobije svoje tržište – srpsko TV gledalište.
Valjda ne postoji hrvatska serija snimljena u poslednjih desetak godina, koja se nije prikazivala na nekoj od srpskih televizija. Pojedine među njima, kao što je „Ljubav u zaleđu“, emitovane su ovde i po više puta (u stvari, svaka je emitovana u najmanje dva navrata, ako uzmemo u obzir i zastupljenost hrvatskih kanala u ovdašnjoj kablovskoj ponudi). Ali, niko od dežurnih dušebrižnika, inače spremnih da u svakom trenutku okrive prizemne TV sadržaje za moralni sunovrat društva, ni reč nije progovorio o poplavi hrvatskih serija. Mnogi od tih dušebrižnika su, ne tako davno, drvlje i kamenje osipali na latinoameričke sapunice, kada su one bile zapljusnule srpske TV prostore. O hrvatskim sapunicama, međutim, nikako da izreknu svoj vrednosni sud, što bi nekoga moglo da navede na zaključak da su hrvatski serijali značajno kvalitetniji od meksičkih ili brazilskih.
Bio bi to vrlo pogrešan zaključak. Ne morate pomno da pratite hrvatske sapunice, da biste zaključili o kakvom se šundu tu radi. Dovoljno je pogledati jednu ili dve scene i shvatiti ispraznost dijaloga, nemoć glumatanja, besmislenost zapleta, oskudnost produkcije…
Sve što sam napisao o hrvatskim, mogu da ponovim i o turskim sapunicama. Radi uštede prostora, naglasiću samo da su i turski serijali jednako uvredljivi po ukus i inteligenciju iole zahtevnijeg gledaoca, kao i da su takođe sveprisutni u ovdašnjem etru.
Zašto onda onoliki dušebrižnici, koji su svoju vajnu čestitost „dokazali“ silnim kritikama na račun „kasandri“ i „esmeraldi“, ćute o trovanju srpske publike hrvatskim i turskim telenovelama? Da se ne bi zamerili Borisu Tadiću, koji se budi pored Severine, ili pak Muameru Zukorliću, koji ne može da spava od Svetog Save? Ma, da li je moguće?!
***
Tužno je i što oni retki vrhunski TV serijali koji stignu do naših prostora, prođu maltene nezapaženo. Evo, „Pink femili“ već izvesno vreme prikazuje „Čistu hemiju“ (u originalu „Breaking bad“), ali novine i sajtovi sa TV programom nisu u ovom naslovu ni prepoznali dramski sadržaj, pa u listingu nije izdvojena poput ostalih serija. Reč je, naprosto, o jednom od najboljih dramskih proizvoda svih vremena, višestruko nagrađivanom i naširoko omiljenom (mnogi američki kritičari smatraju „Čistu hemiju“ najboljom serijom u poslednjih nekoliko godina). Pogotovo bi na našem području ostavila traga, jer govori o tzv. „običnom čoveku“, srednjoškolskom profesoru hemije, kome su društvene okolnosti odavno uskratile priznanja i oduzele dostojanstvo, a onda ga lična tragedija oslobodila straha; najzad, osnažene volje okreće se svetu kriminala koji ga dočekuje raširenih ruku; sledi njegovo prerastanje u monstruma, neretko duhovito, ali generalno vrlo sumorno i opasno po okolinu…
Serija žestoko opominje šta sve može da se desi u društvu koje marginalizuje pojedince sa viškom dara i manjkom ambicija – odnosno, u uređenju ka kojem nas naši evroatlantski reformatori neumorno vode. Ukoliko ste propustili dosadašnji tok „Čiste hemije“, možete je pokupiti torentima ili drugim alatkama internet piraterije, što vam od srca preporučujem.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.