Dobrodošli u anarhokapitalizam

Piše Aleksandar Dunđerin

U novom konceptu kapitalizma privatizacija bi obuhvatila ne samo monopolska državna preduzeća od ključnog strateškog značaja, čak ne ni samo neprofitabilni sektor društva, nego i vojsku i policiju, vladu i parlament, obaveštajne službe i zatvore

Na pragu smo rešenja problema skupe države, ali i redefinisanja tradicionalnog poimanja države. Naravno, ukoliko poslušamo savet Dejvida Fridmana – sina Miltona Fridmana, profesora čikaške ekonomske škole, dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju i ekonomskog savetnika nekadašnjeg američkog predsednika Ronalda Regana. Njegova vizija društva i slobodnog tržišta predstavlja značajan iskorak čak i u odnosu na ekonomsku teoriju njegovog oca, tvorca najradikalnijeg ekonomskog modela liberalnog kapitalizma. Najkraće, njegova ideologija, može se imenovati kao anarhokapitalizam.
Osnovni princip ideologije anarhokapitalizma jeste bezdržavni kapitalizam. Anarhokapitalisti se, dakle, zalažu da sva dobra i usluge reguliše slobodno tržište, bez bilo kakvog upliva države, te veruju da bi se to moglo ostvariti kada bi monopol nad silom preuzele privatne organizacije koje bi fizičku silu upotrebile samo u slučaju da su ugroženi privatni posed i individualne slobode. To zapravo znači da bi privatizacija obuhvatila ne samo monopolska državna preduzeća od ključnog strateškog značaja (recimo, elektroprivredu, vodosnabdevanje, telekomunikacije), čak ne ni samo neprofitabilni sektor društva (obrazovanje, zdravstvo, kulturu, socijalni segment), nego i vojsku i policiju, vladu i parlament, obaveštajne službe i zatvore!
Fridmanova mržnja prema državi toliko je duboka da u njegovoj viziji ona gubi i ulogu moralnog korektora društva, te bi se, vremenom, prepuštajući svoje funkcije privatnom sektoru i potpuno ukinula. Tako bi se ukinuli i zakoni koji bi ograničavali kocku, pornografiju, prostituciju, trgovinu drogom, ali i zakoni koji bi, recimo, propisivali da je vezivanje pojasa u automobilu obavezno. Porezi bi takođe bili ukinuti, kao i socijalna pomoć. Država, dakle, više ne bi bila u prilici da sebi daje za pravo da distribuira novac prikupljen porezom, pa time ni da vodi socijalnu politiku:
„Ko želi da bude plemenit i da daje drugima, neka to čini kroz privatne fondove“, izričit je Fridman u knjizi „Mašinerija slobode“, dodajući kako u anarhokapitalizmu ne bi više postojala ni politička elita:
„Prednost bi bila i u tome što ne bi postojali vladini službenici sa svojim privilegovanim pozicijama koji nikome ne odgovaraju za ono što rade.“.
Iako ove ideje, koje su do sada bile nezamislive, u pojedinim zapadnim zemljama predstavljaju odgovor na pokušaj državnog intervencionizma (čiji je zagovornik posle svetske finansijske krize postao, pored lidera gotovo svih zapadnih zemalja, i američki predsednik Barak Obama), eksperimentalni model anarhokapitalizma je, po svemu sudeći, namenjen zemljama u tranziciji. Pa i Srbiji, koja je za takav eksperiment možda i najpogodnija. I to ne samo zbog sveopšteg procesa privatizacije („Telekom“, elektroprivreda, vodoprivreda), čak ne ni zbog nekih iskustava iz ne tako daleke prošlosti (pokušaj privatizacije parlamenta kupovinom poslanika), nego pre svega zbog toga što je u Srbiji na snazi partokratski intervencionizam koji je donekle već i eliminisao državu, a njenu ulogu u nacionalnoj, socijalnoj, kulturnoj, pa i ekonomskoj politici, potpuno minimalizovao.
Ipak, pojam anarhokapitalizma potpuno je suprotan značenju anarhizma, te predstavlja i svojevrsni oksimoron. Jer dok anarhizam antidržavnu filozofiju temelji na apsolutnoj slobodi ljudi i samoorganizovanih grupa, anarhokapitalizam je u potpunosti usmeren na slobodu protoka novca i, analogno tome, ukida slobodu ljudima.

_________________

Kolonije anarhokapitalizma

Do 2014. godine trebalo bi da se osnuju okeanske kolonije, mikrodržave koje bi funkcionisale izvan zakonskih nadležnosti postojećih država. Sin Dejvida Fridmana, Patri, najavljuje da će prvu takvu koloniju činiti oko 150 ljudi. Preduslov za ostvarivanje ove revolucionarne ideje, po Patriju Fridmanu, jeste postojanje interneta, virtuelnog sveta koji država ne može u potpunosti da kontroliše, niti da se u njemu pojavljuje kao poreski nametnik.