Dobro, Bog te video!

Piše Vladislav Panov

Jedan od retkih filmova iz prošlogodišnje srpske produkcije koji ne predstavlja šaru modernom ćilimu mazohističkog duhovnog samosakaćenja srpskih autora, jeste ostvarenje Dragana Bjelogrlića „Montevideo, bog te video“

Da li je i 2010. godina bila jedna od loših i teških godina kada je reč o srpskom filmu? Kako za koga. Za ovu zemlju koju ti filmovi predstavljaju u svetu, ni ona nije bila ništa brižnija, poštenija i pozitivnija prema Srbiji. Za domaću publiku? Ko zna. Malo je publike bilo u ono malo bioskopa, da bi se uopšte pokušao pronaći odgovor na ovu dilemu. Još je manje, međutim, filmova koji su uopšte nekako stigli do ovdašnje publike. U velikom broju slučajeva to njihovi autori izgleda uopšte nisu ni želeli, niti imali u planu.
Ali, postoji jedan izuzetak. „Montevideo, bog te video” Dragana Bjelogrlića, koji se pojavio na samom izmaku godine, i odmah ju je obeležio. Možda baš i nije fer da bude takmac prošlogodišnjim filmovima jer će on sigurno biti u igri na razne načine tokom većeg dela 2011. godine, ali njegov šarm, konačno optimističan i pošten ton prema nama, našoj prošlosti i neka nova sentimentalnost prema starom dobrom vremenu, a bez kaljuge, ponižavajućih imperativa u priči i prizemne intonacije, „Montevideo” je morao da iskoči u konkurenciji crnila u kojem su se i protekle godine ugodno kupali domaći filmovi.
Protekla godina će biti pamćena po nečemu sasvim drugom od uobičajenih snishodljivih (prema Zapadu) filmova, čiji su autori dali sebi i svetu besu da će nas dosledno gaditi sve dok im sa one strane i dalje uredno bude dolazio novac za te filmove, i sve dok budu organizovana putovanja po minornim festivalima radi njihove promocije. To se, svakako, najpre odnosi na „Besu“ Srđana Karanovića „jak angažovani film iz prošlosti koja se dotiče jadne nam sadašnjosti“. Videla ga je čašica ljudi za onih nekoliko dana prikazivanja u bioskopima, ali to nije smetalo komisiji Akademije za filmsku umetnost i nauku da ga predloži kao našeg kandidata za dodelu Oskara u žanru najboljeg stranog filma. „Besa“ je, čak, pošto je otpala u kombinaciji za oskarovske nominacije, prikazana na televiziji.
Ali, ni to drugo po čemu će filmska  2010. godina možda biti spominjana, a što se provokativno i cinično zove „Srpski film”, nije daleko od pretpostavljene i autozadate nakazne celuloidne slike očajne, bedne, primitivne i nakaradne Srbije nastanjene raznolikom ludačkom i izopačenom homomenažerijom. Jer, čak i ako su sa „Srpskim filmom“, takođe, inače prvencem Srđana Spasojevića, pokušali da se pozabave odgovorom na svetski trend ultranasilnih porno-horora, pa tom prilikom malo i pozajmljivali od najumobolnijih zapadnih filmskih majstora, „Srpski film” je samo još jedna precizno istkana nit u modernom ćilimu mazohističkog duhovnog samosakaćenja srpskih autora.
U tom košu su i „hitovi“, „Neke druge priče“, „Žena sa slomljenim nosem“ i, posebno „Beli beli svet“, sa kojima je takođe Srbija tokom godine predstavljena na festivalima po svetu.
U nešto lakšem i ne direktno političkom ili antisrpskom opredeljivanju prilikom tretiranja teme, lagano su nostalgični i duhoviti „Plavi voz“ i upravo pomenuti fudbalsko-romantični trijumf „Montevideo, bog te video”, sa kojim je zatvorena ovogodišnja filmska sezona. A u njoj je, zanimljivo, najgledaniji domaći film bio „Šišanje”, za spoljnje poimanje naše mentalne i fizičke kaljuge idealni film o srpskim skinhedsima. Kažu da je jedna projekcija izvedena čak i u britanskom Parlamentu. Kada su to čuli, i naši skupštinski moljci su zatražili da pogledaju film, pa im je upriličeno jedno specijalno prikazivanje „Šišanja“, sa sve dozvoljenim spavanjem.
Ipak, nedavno se oglasio srpski ogranak „Fiprescija“ (Svetsko udruženje filmskih kritičara) koji je doneo svoje čuvene godišnje „nagrade“. Razume se, proglasio je za najbolji film u 2010. godini „Montevideo, bog te video“, iako je on u distribuciji praktično od ove godine. Nije ni mogao drugačije, iako je na listi, kao „snažna“ konkurencija Bjelogrlićevoj priči o prvom Svetskom prvenstvu u fudbalu i našoj reprezentaciji koja se pripremala i hrabro uputila na to za ono vreme neverovatno putešestvije, imao pomenute „hitove“ kao što su „Beli, beli svet“, „Besa“, „Žena sa slomljenim nosem“ i „Šišanje“.
Pobeda filma, uskoro i TV-serije, u režiji Dragana Bjelogrlića (na scenario Srđana Dragojevića i Ranka Božića), suverena je, jer je bio i jedini mogući izbor u prošlogodišnjoj jadnoj konkurenciji. Sve ostalo bi bilo sramno. Film je proglašen najboljim, a dobio je još četiri nagrade: za režiju, scenario, fotografiju i scenografiju. Njegovi autori su dobili i priznanje publike, pošto je navodno „Montevideo“ vide(l)o već četvrt miliona Srba! A dadoše mu i Oskar popularnosti…


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *