DELO ŽIVOTIJA ĐORĐEVIĆA Satiranje srpstva u 19. i 20. veku

Piše Dragan Nedeljković

Tokom prethodna dva veka među Srbima je postojalo mnogo blistavih duhova za koje su moralne i kulturne vrednosti bile iznad materijalnih, a opšti, narodni i otadžbinski interesi iznad ličnih i privatnih, mnogo ljudi spremnih da se za svoja uverenja i za sveopšte dobro žrtvuju. Ipak, ta žrtva često je podrazumevala i kobne greške…

U svoje obimno delo „Satiranje srpstva u 19. i 20. veku“, od oko hiljadu i četiri stotine stranica, Životije Đorđević je ugradio višedecenijska istraživanja, ogroman trud i zavidna znanja. To delo je plod dubokog uverenja i više od toga – delo vere, a to bi značilo i isključive vere koja se odriče trpeljivosti i opredeljuje se za sopstveni stav, pa i za osudu protivnika. Bitne su, ipak, činjenice, a njih je mnoštvo, koje obogaćuju i naše saznanje. Delo je saosećajno, a u posveti srpskim majkama, seljankama, i svome rodu koji ne vidi jasno šta mu dušmani spremaju, deluje i patetično, ne u lošem smislu, ali u drami istorije sa izrazitom opredeljenošću autora.

OPIJENI JUGOSLOVENSTVOM
Istraživač je uzeo veliki zalet, pre nego što pristupi svojoj temi. Mnogo novoga je rekao evocirajući vaskrs Srbije, kroz borbe za njeno obnavljanje. Već tu se oglašavaju i šovinistički ispadi hrvatskih vođa. Mi bismo jače naglasili provaliju koja deli srednjevekovnu, nemanjićku srpsku državu od novovekovne: prvovenčani srpski kralj i duhovni otac srpskoga naroda Sveti Sava bili su i osnivači srpske književnosti i kulture, prvi naši pisci, a čelnici oba srpska ustanka, vožd Karađorđe i knez Miloš Obrenović, behu ljudi nepismeni, srećom oslonjeni na genijalne savremenike, vožd iskreno na Dositeja, Miloš lukavo na Vuka. Značajno je poglavlje o stvaranju političkih stranaka, od ustavobranitelja do radikala, preko liberala, konzervativaca i naprednjaka, poglavlje poučno koje bi trebalo pomno da čitaju savremeni političari srpski, da ne bi ponavljali greške dalekih prethodnika, da bi se suočili sa istorijom kao učiteljicom, ali ne kao đaci ponavljači, nego kao korisnici povesnih iskustava.
Izuzetno su vredna poglavlja o Prvom i Drugom balkanskom ratu, a osobito ono o Prvom svetskom ratu. To je doba kad je Srbija iznedrila novu istinsku elitu, intelektualnu i moralnu, na koju su se mogli osloniti vladar i kraljevska vlada. Ali u tom zvezdanom času Srbije suočavamo se i sa sudbonosnom zagonetkom istorije, primerom kako i elita, kad se čini da je najuzvišenija i najdalekovidija, može kobno da pogreši. Opila se jugoslovenstvom, kao što će se potonji naraštaji zaneti komunizmom.
U elitu spadaju oni blistavi duhovi za koje su moralne i kulturne vrednosti iznad materijalnih, a opšti, narodni i otadžbinski interesi iznad ličnih i privatnih, koristoljubivih interesa, ljudi spremni da se za svoja uverenja i za sveopšte dobro žrtvuju. Ta svojstva su krasila srpsku elitu u epohi Balkanskog i Prvog svetskog rata, koja je oplemenjivala i srpski narod. Vrline te elite zračile su na celu naciju i njenu državu, koje su se žrtvovale za plemenite ciljeve. Danas smo svedoci suprotnog stanja, srozavanja i pada, jer kriza elite izazvala je krizu nacije. Lažna elita širi zarazu sopstvene moralne bolesti. Nema uzvišenih uzora, a ima, ne malo, izdaje, malodušnosti i padova…

ŽRTVE VELIKOG RATA
Nekad beše drukčije. Umetnica Nadežda Petrović je osoba svetskih vidika, izdanak znamenite porodice, sestra pesnika Rastka Petrovića i Anđe Petrović, koja se prožeta patriotskim čuvstvom obraća proroku iz Jasne Poljane, Lavu Nikolajeviću Tolstoju, tražeći pomoć i razumevanje za srpski narod (a njoj je samo sedamnaest godina). No, tvorac „Rata i mira“ će joj odgovoriti opširnim i znamenitim „Pismom Srpkinji“, u kojem je suštinska misao da nije bitan politički položaj Srbije, ali jeste presudno religiozno stanje srpskoga naroda, to jest – čvrstina njegovog jedinstva, stepen solidarnosti i sloge, svest o zajedničkom interesu, služba idealu i stremljenje plemenitom cilju. Na vest o Balkanskom ratu, Nadežda odlaže svoj umetnički alat i kreće sa srpskom vojskom put Kosova, kao bolničarka. Biće to i u Velikom ratu, negovaće tifusare, ali će i sama biti žrtva opake zarazne bolesti.
Istim kosovskim putem krenuće i pesnik Milan Rakić koji nije samo pevao o Gazimestanu, nego je kao običan vojnik, anonimni dobrovoljac, krenuo na opevani Gazimestan da delom overi i životom potvrdi svoje stihove.
I predsednik Srpske kraljevske akademije nauka Jovan Žujović traži uniformu da krene u oslobodilačku vojnu. Kako je star za vojsku, vlada odbija njegovu molbu, a on onda svu svoju imovinu predaje srpskoj vojsci. Kako su danas daleki ti primeri! Pesnik bi rekao: „Da, behu ljudi u naše vreme.
Ni nalik na današnje pleme… Junaci, a ne kao vi…“ Tom elitnom krugu pripadali su i Slobodan Jovanović, Jovan Skerlić, Bogdan i Pavle Popović, Aleksandar Belić, Jovan Cvijić, Jovan Dučić, Nikolaj Velimirović (da pomenemo samo njih). Svi su oni bili vrlo samosvesni Srbi i ne „MSfte“ građani sveta, kosmopoliti, kao i – tu sad dolazimo na klizavo tle – iskreni Jugosloveni. Velik i plemenit je bio taj zanos, ali je odveo i na stranputice.

TAMNICE NARODA
Divni Jovan Skerlić, pamet oštrog kritičkog duha, poznat po osudi sjajnog pesnika Disa, postaje krajnje popustljiv prema srbožderu Anti Starčeviću, koji je osporavao i samo postojanje Srba. Skerlić je izveo zaključak da Starčević, koga će ustaše proglasiti za „oca domovine“, u suštini smatra da su Hrvati i Srbi isti narod, a do tog zaključka je došao naopakim putem.
Ratni cilj Srbije bio je ne samo oslobođenje srpstva, nego i južnoslovenske braće, dakle stvaranje Jugoslavije. Boreći se za stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Aleksandar Prvi Karađorđević, Nikola Pašić i Vlada Srbije samo su poslušali zavete svoje intelektualne elite. I to je ispalo kobno. Jer naša južnoslovenska braća tražila su spasenje od propasti sa poraženom Austro-Ugarskom, to jest da iz tabora pobeđenih pređu u tabor pobedilaca, da bi ubrzo od samog početka potkopavali novostvorenu, krvlju i ogromnim žrtvama Srpskog naroda, državu. Neki su na vreme upozoravali, kao vojvoda Mišić, da Hrvati prihvataju Jugoslaviju samo kao nužno zlo, unapred je žigošući kao „tamnicu naroda“. Za njih je ona samo privremeno rešenje, prolazna stanica, kako će i drugu Jugoslaviju, gotovo otvoreno, definisati Kardelj. Veštim manevrisanjem hrvatskih političara, a na kraju i izdajstvom slovenačkih komunista, Srbi su postali veliki gubitnici: za njih je Jugoslavija postala grobnica. Tome su, nažalost, kumovali srpski komunisti. Dok su svi drugi komunisti – ne samo hrvatski i slovenački, nego i makedonski, crnogorski, muslimanski – u socijalističku revoluciju ušli da bi afirmisali svoju naciju, izborili se za državnost, ne zazirući od nacionalizma bliskog šovinizmu, srpski komunisti su u revoluciju ušli odričući se srpstva, zatirući ga i žigošući ga kao smrtni praroditeljski greh. Srpski komunisti su objektivno, i kad to nisu hteli, počinili nacionalnu izdaju. Put u pakao bio im je, često, popločan dobrim namerama. A bilo je među njima sjajnih i visoko moralnih ljudi. He malo, ali su dopustili da budu žedni prevedeni preko vode. Neki su se na vreme trgli i postali zatočnici borbe za demokratiju, dok su mnogi građanski intelektualci izbegavali rizik i nisu se angažovali u toj opasnoj borbi. Autor ovog dela to ne bi smeo da zanemaruje. Na jednom mestu on navodi Antona Duhačeka, mog dobrog prijatelja, koji ne poričući ni vlastitu krivicu optužuje Dobricu Ćosića i Tanasija Mladenovića. Duhaček mi je kasnije priznao da su se oba pomenuta pisca, a uz njih i Antonije Isaković, nalik na „pobunjene anđele“, odlikovali u zalaganju za demokratiju, osobito Dobrica Ćosić koji se držao gesla „sloboda je u prvom redu sloboda za one koji drukčije misle“, pa je u skladu s tim branio i one koji su mu bili protivnici, po logici – plemenitost obavezuje, „Noblesse oblige“ ističu Francuzi.

KRVAVO STOLEĆE
Krvavo je dvadeseto stoleće, stravične tonove su davali fašizam, nacizam i komunizam. Fašisti i nacisti su trijumfovali u nacijama visoke kulture, u Italiji i Nemačkoj. Nimalo slučajno! U najdubljoj krizi pronalazili su rešenja. Zaustavili su inflaciju, smanjili nezaposlenost, otvarali velike radove, recimo u Nemačkoj autostrade; princip: svakom Nemcu narodna kola – proklamovao je Firer, podstičući masovnu proizvodnju folksvagena. U Rusiji, uprkos petoletkama, nije bilo takvih spektakularnih uspeha. Boljševici su došli da upropaste Rusiju u trenutku kad je ona kročila na put napretka. Bilo je to u interesu kapitalističkog Zapada, kojem nije bila po volji preporođena Rusija, pa je finansirao Lenjina i omogućio mu da se iz Švajcarske vrati na prag Rusije i digne revoluciju, na čijem čelu je bilo najmanje Rusa. Jevreji, Gruzini, Jermeni kamuflirali su se uzimajući ruska imena. Lav Davidović Bronštajn postao je Trocki. Kamenjev je maskirani Štajn, Džugašvili se preobrazio u Staljina, i tako dalje. Ruskoj naciji slomljena je kičma : najruskija Rusija, to jest Kijevska Rusija proglašena je za zasebnu naciju, ukrajinsku, tako da je Rusija izgubila svoju osnovu, koren, svoj Srednji vek. Da bi uvećao broj stolica u Ujedinjenim nacijama Staljin je forsirao i belorusku naciju. Po uzoru na boljševike, jugoslovenski komunisti su lomili kičmu Srpskom narodu, žigošući velikosrpsku hegemoniju i izmišljajući nove nacije – crnogorsku, makedonsku, muslimansku – i stvarajući autonomne pokrajine, ali samo na tlu Srbije, dok je trojedna kraljevina Hrvatska, Slavonija i Dalmacija pretvorena u jedinstvenu Hrvatsku, uz nipodaštavanje postojanja Srba, brojnih u sva tri dela… Satiranje srpstva vršeno je sistematski, uz pristanak srpskih komunista.

PORAŽENI LJUDSKOŠĆU
U dvadesetom veku uniženi i poraženi su svi idealizmi, a idealista je bilo u svim sukobljenim taborima, što znam i iz svog skromnog iskustva. U rumskoj gimnaziji među đacima su najjači i najzaneseniji bili komunisti i ljotićevci. Ha čelu komunista bio je Ljuba Momčilović, odličan učenik i besprekorna ličnost. Poštovan i od profesora delio je „Nolitove“ knjige, osobito revolucionarna „jevanđelja“ – „Šta da se radi?“ roman Černiševskog, „Mati“ Maksima Gorkog, „Kako se kalio čelik?“ Ostrovskog, kao i dela klasika marksizma. Došao je rat… Ustaše su mu ubili, posle groznog mučenja, oba roditelja i brata. Prvoborac, postao je sekretar pokrajinskog komiteta, politkomesar Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, ali je sa partijskog vrha pao. Dospeo je na Goli otok, pošto se nije saglasio sa zlostavljanjem vojvođanskih seljaka, sa svirepom politikom otkupa i nasilnog uterivanja u socijalističke radne zadruge, nalik na kolhoze. Na Golom otoku je nemilosrdno zlostavljan, izbili su mu oko. Tako osakaćen doveden je u Irig, gde je životario u gluvoj izolaciji. Jedini ga je posetio – videćete ko?
Na čelu ljotićevaca bio je Toša Asurdžić, po ocu rodom iz Iriga, po majci iz Donjeg Tovarnika. Rođeni vođa sa svojom šiljastom bradicom ličio je, paradoksalno, na Lenjina. I on odlikaš i vrstan besednik, bio je autoritet i za profesore koji su pomno slušali njegove svetosavske besede. Uz njega je bio, nalik na sveca, na svetog Savu iz Mileševe, Nikola Bulj, takođe odličan učenik, vrlo načitan i visokog morala – uživao je poštovanje ne samo pristalica, nego i protivnika. Obojica su poginuli kao dobrovoljci. Toša je bio zarobljen negde između Obrenovca i Uba. Na streljanju je bio hrabar, ponosit i prkosan. Kao i moj razredni drug Radovan Čubrilo. Takođe ljotićevac, svratio je u rodno selo Popince da vidi roditelje, ne znajući da tu ima svevidećih očiju partizana koji su ga uhvatili, ali ga nisu zlostavljali.
Naprotiv, neki njegovi rođaci hteli su da ga spasu. Dovoljno je bilo da se on preda jer je još važila amnestija za sve iz neprijateljskih jedinica koji pristupe partizanima, ali Čubrilo nije pristao na kompromis. Ostao je veran sebi i svojoj zakletvi, opredelio se za hrabru smrt.
Bilo je i drukčijih ljotićevaca. Branko Majstorović, pravnik, nije otišao u dobrovoljce, zbog čega su ga beogradski ljotićevci osudili na smrt, ali je Toša Asurdžić intervenisao i spasao svog školskog druga. Branko se vratio posle rata u zavičajnu Rumu i kad je čuo da Ljuba Momčilović, njegov neprijatelj iz gimnazijskih dana, čami u Irigu, uzeo je balonče vina i pošao da poseti velikog usamljenika. Ovaj je bio ne malo iznenađen posetom. „Ozna“ je već sutradan privela Branka na saslušanje, koji je objasnio da je on uvek bio Ljubin neistomišljenik, ali da je čuo da Ljubu baš niko ne viđa, a i da je izgubio jedinca sina, pa se sažalio jer su ipak školski drugovi. Zašto da uz nekoliko čaša vina ne popričaju, sećajući se zajedničkih profesora i starih drugara, od kojih je ostalo malo živih. „Ozna“ ga je uz psovke i pretnje pustila da se vrati kući i sama poražena ljudskošću Branka Majstorovića, bivšeg nevernog ljotićevca.

ULICA NEVINIH ŽRTAVA
U Rumi je bilo nemalo Švaba, to jest Nemaca. Većina se ponašala prema nama Srbima prezrivo neprijateljski. Ali i među njima je bilo vitezova. Dvojica iz razreda, Flug i Nagl, dobrovoljno su hteli poći na Istočni front, na Staljingrad. A bilo im je samo sedamnaest godina. Došli su u naš razred da se drugarski pozdrave i zamole za oproštaj ukoliko su se nekom zamerili. Sa svakim Srbinom su se rukovali. I otišli da se ne vrate. Obojica su poginuli.
Ustaše su bile krvoločnije od zveri. Folksdojčeri takođe svirepi, držeći se pravila sto srpskih glava za jednu nemačku. Kao taoci streljani su moj deda Kosta Nedeljković i teča Čedomir Surčinski. Na streljanju su pevali pesmu koju su svi Srbi tada znali : „Što ćutiš, ćutiš Srbine tužni? Protrljaj oči, slava te zove, na ono tužno Kosovo polje.“ Po kazivanju ustaša, tu ih je rafal pokosio.
Nisu ni svi Nemci bili osvetoljubivi. Posle velikih streljanja i mučenja u kojima su se iživljavali glavni policajci, pravi zlikovci, Bauer i Hanga, za šefa policije došao je dr Ajzele. Tad su hapšenja, mučenja i streljanja, obustavljeni. Bližio se kraj rata, dani oslobođenja. Nemci, svesni svoje teške krivice, spremali su se za bekstvo, za povlačenje sa hitlerovskom vojskom. Doktor Ajzele ih je ispratio, a sam je ostao u gradu, uveren da nije kriv. Umesto da se privremeno skloni, na ulici je sačekao oslobodilačku vojsku. Neko je upro prst u njega : „To je šef policije!“ Ajzele je bez suđenja ubijen. Kako je bilo zaostalih Nemaca i ustaša koji su vrebali i ubijali partizane, ovi su oponašali Nemce, streljajući stotinu talaca za jednu srpsku ili rusku glavu, a ti Nemci, najčešće stare žene koje su ostale na svojim ognjištima, zacelo nisu bili krivi. Zato sam predložio da u mojoj varoši jedna ulica nosi naziv – ulica nevinih žrtava. Niko nije poklonio ni najmanju pažnju tom predlogu.
Stoga sam neumorno ponavljao da je u svim sredinama, pa i u svim vojskama, pored ubica bilo i plemenitih ljudi, kojima nije bilo nimalo lako u to zlo doba. Na svoj način plemeniti zanesenjak je bio i moj zavičaj, fruškogorski i donji, ravni Srem, odrekao se tradicije verujući krajnje naivno da je došlo novo doba slobode i ravnopravnosti, jedinstva i bratstva, sveopšteg preobražaja koji će dovesti maltene do raja na zemlji. U ratnom haosu Srem je imao izvesne sreće: nije bilo bratoubilačke borbe. Front je bio jasan : na jednoj strani srpski narod, predvođen partizanima, a na suprotnoj strani nacisti i ustaše.

RASPUŠTANJE PARLAMENTA
Nije prošlo mnogo godina do gorkog saznanja, kad su naivnim nadanjima zadati surovi udarci. Domaćini koji su izdržavali partizane i slali kćeri i sinove u narodno-oslobodilačku vojsku bili su poniženi, uvređeni, zlostavljani jer nisu mogli isporučiti previsoke količine poljoprivrednih proizvoda, po diktatu otkupa. Selo je bilo upropašćeno, toliko da se nikad nije oporavilo. Nacionalna svest je srozana, versko osećanje ugušeno, zavladalo je ništavilo, duhovna pustoš. Iščezla je nada, izgubljena ravnoteža, sistem vrednosti je uništen. Moralna ravnoteža još nije uspostavljena.
Taj ishod je posledica nesrećne politike između dva rata. Srbija se nije snašla u znatno proširenoj državi Jugoslaviji koju su Hrvati uporno potkopavali. Kriza je bila na vrhuncu kad je u parlamentu došlo do obračuna Puniše Račića, izazvanog da puca u hrvatske poslanike, braću Radić i Basaričeka. Srbin iz Crne Gore, Račić je govorio o velikim žrtvama Srba, zaslužnih za stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Radićevci su mu upadali u reč, ismevajući ga. „Recite koliko košta litar te srpske krvi – da mi to platimo i da više o tome ne slušamo vaše govore.“ Puniša je, veoma uzbuđen, upozorio : „Povucite riječ!“ Radićevci su se smejali i ponovo pitali: „Koliko staje litar te srpske krvi, koja je cijena – da je mi isplatimo, a vi da više o tom ne zborite.“ „Po drugi put vas opominjem – povucite riječ!“ U hrvatskim klupama opet podrugljiv smeh i ponovljeno ponižavajuće pitanje. „Poslednji put vam kažem: povucite riječ!“ Odgovor je bio smeh i isto zajedljivo pitanje. Iznervirani i poniženi Puniša Račić je pucao, ubio Basaričeka i Pavla Radića, Stjepan Radić je bio ranjen. Ubrzo je umro.
Posle tog skandala u Narodnoj skupštini, Kralj Aleksandar je raspustio parlament i preuzeo vlast. Bila je to takozvana „šestojanuarska diktatura“.
Sledeći potres bio je atentat na Kralja, u Marseju 9. oktobra 1934… Pamtim veliku narodnu žalost. Na presto je došao maloletni kralj Petar Drugi. U njegovo ime vladalo je namesništvo na čelu sa knezom Pavlom Karađorđevićem. Na mesto Stipice Radića, predsednik Hrvatske seljačke stranke postao je Vlatko Maček. U Italiji je uveliko vladao fašizam – duče je bio Benito Musolini; a u Nemačkoj su se za vlast izborili nacional-socijalisti, koje je predvodio Adolf Hitler. Te dve sile su se borile za proširenje životnog prostora i novu raspodelu sveta. Užurbano su se pripremale za rat. Stare demokratije, Engleska i Francuska, kao da su spavale na lovorikama. Pod pritiskom naci-fašista popuštale su. Minhenski sporazum bio je kapitulacija Čemberlena i Daladjea. Hitler je dobio Sudete, priključio je Austriju. Musolini je ratovao u Africi, ušao u Albaniju, napao Grčku.
Jugoslavija je bila prinuđena da se odredi u toj velikoj drami Evrope i sveta. Mala Antanta se ugasila. Čehoslovačka je, gubitkom Sudeta, bila teško pogođena. Rumunija se sve više opredeljivala za Nemačku i Italiju. Trojni pakt – Italija, Nemačka, Japan – nametao se kao novi, neizbežni izazov, neumoljiva stvarnost, veliko iskušenje. Pod sve jačim pritiskom Jugoslavija je morala da se odredi. Milan Stojadinović, energični predsednik vlade, naginjao je fašizmu. Hitleru se žurilo da sredi prilike na Balkanu i u Srednjoj Evropi, da sa Musolinijem pokori Grčku, da iz nje izbaci Engleze, pa da se okrene Istoku, prvo Poljskoj, a zatim Sovjetskoj Rusiji. Jugoslavija je bila u središtu njegove pažnje. Firer se prema njoj ponašao kao prema primadoni, duhovito primećuje Životije Đorđević. Hitler je pamtio vrline srpskog vojnika. On je knezu Pavlu i vladi Jugoslavije, za pristup Trojnom paktu, nudio takve pogodne uslove i olakšice kakve nijednoj drugoj državi nije ni pomišljao da ponudi. Nudio je i Solun, što Knez nikako nije želeo zato što je uvažavao otadžbinu svoje supruge kneginje Olge. Najzad su Pavle, premijer Dragiša Cvetković i ministar Cincar Marković teška srca pristali da 25. marta 1941. godine potpišu Pakt, jer Francuska je već bila pregažena, a Velika Britanija nije nudila baš nikakvu pomoć. Čerčil i Idn su očekivali da se Jugoslavija za njih žrtvuje.

RAT ILI PAKT?
Odmah cy usledili masovni protesti u Beogradu i svim srpskim gradovima. Knezu su bili ne dani, nego sati odbrojani. 27. marta izvršen je državni udar, puč: mladi Kralj je proglašen punoletnim, general Dušan Simović obrazovao je vladu. Ogromna masa demonstranata je klicala: „Bolje rat nego pakt!“, „Bolje grob nego rob!“ Jugoslavija, a pre svega srpski narod, našli su se suočeni sa mnogostruko jačim i kivnim, strahovito osvetoljubivim neprijateljem
Bio je to divan, sunčan dan. I moja zavičajna Ruma je klicala. Nikad nisam bio srećniji. A imao sam petnaest godina. Nizali su se vatreni govornici. Komunisti nisu učestvovali, pamtim da su virili, skriveni iza prozorskih zavesa, jer je još bio na snazi pakt Hitler-Staljin. Tek predveče, u Beogradu, ali ne u unutrašnjosti, izišli su na ulicu i komunisti tražeći Savez sa Rusijom.
Obožavao sam generala Simovića. Kasnije, već kao profesor, dobro sam ga upoznao i više puta s njim razgovarao, prijateljski i rođački. Na moje pitanje koje državnike najviše ceni odgovorio je : maršala Tita i Stivensona. Imao sam u Parizu priliku da uz divnog Milana Kašanina upoznam njegovog kuma, kneza Pavla. Nisam pristao, jer sam još bio protiv potpisivanja pakta. Kasnije mi je postajalo jasno da parole „Bolje rat nego pakt“ i „Bolje grob nego rob“ ne da nisu spasonosne nego su kobne, smrtonosne, samoubilačke. Tu je počela nesreća i propast Srpskog naroda. Ali se pitam: da li bi Srbi, prihvativši nevoljno i sa mučninom Trojni pakt, ostali spokojni kad je Hitler napao Rusiju ili bi se opet podelili, pa bi nastao haos, građanski rat? Bili smo potpuno nepripremljeni za tu veliku dramu istorije. Obožavali smo zapadne saveznike, naročito Francusku, pa i Englesku, ne pitajući se da li i oni do nas toliko drže. Negovan je kult vernosti saveznicima, a oni su gledali, prvenstveno, sopstvene interese. Pameti nema bez distance i bez kritičkog duha. Ljubav prema Rusiji, slovenskoj i pravoslavnoj, imala je dubljeg smisla; ali Rusija je zlovoljom istorije postala boljševička. Ogromna je bila naivnost srpskog naroda, a naivnost nije u srodstvu sa mudrošću.

SRBIN JE SRBINU JUDA
Golemi su naši gubici u oba svetska rata. Teško se oporavljamo; a iskustva su nam gorka. Bilo je potpisano večito prijateljstvo sa Bugarskom koja nam je opet zabila nož u leđa. Nikada nismo sveli račune ni posle Velikog rata. Bugari su takođe Južni Sloveni, uz to i pravoslavni, a činili su zverstva po Srbiji, osobito u Toplici, kao i na jugu. Posebno su ubijali učitelje i sveštenike. Zašto dve pravoslavne Crkve nikad nisu sele da se tim povodom posavetuju i pokaju ?
Večito prijateljstvo potpisano je i sa Mađarskom, ali je, ubrzo, došlo do upada Hortijeve vojske u Jugoslaviju i do proterivanja i masovnih streljanja Srba u Bačkoj i Novom Sadu. Da spase čast svojoj državi samoubistvo je, tim povodom., izvršio grof Teleki, jedan od potpisnika čina o večitom prijateljstvu. Zašto nijedna ulica u Beogradu ili nekom drugom srpskom gradu ne nosi ime plemenitog grofa Telekija ?
Pravi genocid izvršile su ustaše, u srpskim krajinama, u Bosni i Hercegovini, koju je dobila takozvana „Nezavisna država Hrvatska“. Ustaše cy imale punu podršku Katoličke crkve, ne samo župnika i kapelana nego i časnih sestara, skoro svih biskupa, a posebno nadbiskupa Stepinca. Ta zverstva temeljno je opisao Životije Đorđević i to je koliko užasan toliko, zbog istinitosti, dragocen dokument. Čini mi se da se nije dovoljno koristio i delom gospođe Smilje Avramov o genocidu.
Životije Đorđević detaljno piše o zločinima partizana, o streljanjima u Beogradu i drugim mestima širom srpskih zemalja. Nažalost te zločine činili su Srbi nad Srbima, potvrđujući onu gorku pesnikovu reč: „Najcrnji vrag je Srbin sebi sam“. I onu drugu, takođe istinitu: „Srbin je Srbinu Juda“. Kako to da potremo? Hrvati su shvatili da ne moraju primenjivati pravilo „Srbe o vrbe“ kad je delotvornije i lakše napujdati „Srbe na Srbe“, o čemu je sa cinizmom govorio i Stjepan Mesić… Od svih naših prijatelja, a ne manje i od neprijatelja, treba učiti. Naš brat Kain je relativno lako došao do jedne od najlepših država Evrope, zahvaljujući geslu : „Hrvat je Hrvatu mio, ma koje ideologije bio“. Uprkos razlikama, oni brzo nalaze zajednički jezik kad je u pitanju nacionalni i državni interes. U suštini, Hrvati, i bez dogovora, streme istom cilju. Dosledno sprovode hrvatski nacionalni program : kako Radić i Maček, tako Pavelić, pa čak i Josip Broz, koji je proklamujući Bratstvo-Jedinstvo sprečio osudu hrvatskog genocida, oprostio im stravične zločine, dok je Srbe neumoljivo gonio.
Da navedemo i jedan uzor iz srca Evrope. Toliko raznorodni Švajcarci — ohrabrujući su primer sloge, zasnovane na drevnoj mudrosti „Gde jedinstvo vlada – tu stanuje Bog“. Pa i naš narod kaže, a Vuk beleži : „Gde je sloga tu je i Božji blagoslov“.

ILUZIJE DRUGE JUGOSLAVIJE
Voleo bih da je poenta Đorđevićevog impozantnog dela u tom duhu. Bilo je svireposti i na drugoj, to jest četničkoj strani, i te kakvih svireposti. Trebalo je bdeti nad ravnotežom da bi se lakše došlo do zajedničkog jezika, do uzajamnog pokajanja i praštanja. To je naše pitanje nad pitanjima : kako doći do zajedničkog jezika, jezika nade, ljubavi, mudrosti.? Ako taj jezik ne nađemo, mi smo bezbudućni.
Pasaži posvećeni generalu Milanu Nediću ubedljivo tumače dramu tog čoveka, koji je svesno sebe žrtvovao, prihvatajući ulogu kvislinga ne bi li spasao narod od potpunog uništenja. Nedić bi bio osuđen i da se vratila kraljevska vlada. On je tragični junak istorije u kojoj je morao da učestvuje žrtvujući se.
Stranice posvećene Draži, takođe tragičnoj ličnosti, iskrenom rodoljubu, odbačenom od Kralja kome je verno služio, prezrenog od sebičnog i do odvratnosti koristoljubivog Čerčila – i mene diraju. Što je najbolnije i najteže reći: napustila su ga i osudila i njegova rođena deca. Jedva da se može zamisliti tragičniji ljudski lik.
Njegov protivnik, Josip Broz Tito, jeste ličnost ogromnog uspeha, a ništavnog dela. Njegovo (ne)delo je ova propast, ovaj raspad, ovaj bezizlaz čiji smo svedoci, nevoljni učesnici i žrtve. Ali je stanje sad tako beznadežno loše da se mnogi sećaju Titove ere kao zlatnog doba. Kao da je sve više jugonostalgičara…
Ako govorimo o Titovim velikim uspesima, on se jeste potvrdio kao izuzetno uspešan državnik. Čerčil se opredelio za njega, a odbacio Dražu. Majstorski je izigrao Srbe uvodeći u igru hrvatskog bana Šubašića, a izbacujući iz nje Kralja i kraljevske ministre, ne samo Simovića koji se vratio u Beograd i podržao time Tita, nego i učenog Slobodana Jovanovića koji nije uspevao ni da dopre do Čerčila, a imao bi – on, veliki istoričar i politički mislilac — šta da kaže britanskom premijeru. Koristoljubivi Čerčil se, paradoksalno, opredelio za neukog, ali delatnog, izuzetno veštog Tita koji je osudio tu najveću pamet Srbije, predsednika Srpske kraljevske akademije nauka, na doživotnu robiju, srećom u odsustvu…
A tek kako se Josip Broz odupro Staljinovom žestokom napadu i bespogovornoj osudi! Nije dopustio da bude izolovan, u sukobu i sa istočnim blokom i sa zapadnim silama, nego je beskrajni prostor za svoju sad već svetsku politiku potražio i pronašao u svetu nesvrstanih, udružujući se sa genijalnim Nehruom i vođom arapskog sveta Naserom…
U unutrašnjoj politici usredsredio se na obnovu i izgradnju porušene zemlje, sprovodeći socijalistički plan i program. Rušio je staro, veličao novo, rizikujući pri tom da upropasti i valjano u starom i da ne osigura trajne vrednosti u novom… Oslonio se na omladinu, znao da rasplamsa njen entuzijazam i da zadovolji njenu potrebu za temeljnim preobražajem. Ideja o omladinskim radnim akcijama, nalik na one u Rusiji, prihvaćena je sa oduševljenjem…Građenje pruga i puteva, Novog Beograda, Saveznog izvršnog veća, sportskih stadiona i drugih zdanja zadovoljilo je i idealizam, i iluzije, i snove omladine koja je umišljala da, zaista, gradi novi svet, učestvujući u oblikovanju istorije. Pusti snovi, iza kojih se uzdizala nova klasa korisnika i izrabljivača, koji su, još jednom, zloupotrebili naivni idealizam mladog naraštaja. Katastrofalan će biti pad sa visine preteranih nadanja. Iluzije će se teško i nemilosrdno osvetiti. Nekima su se osvetile jako brzo.

POEMA O UDARNICIMA
Sećam se svog kolege sa studija – zvao se Tomić, rodom iz istočne Srbije. Bled, proziran, slabačak – hteo je po svaku cenu na radnu akciju. Istovremeno je pevao, pa ću po krhkom sećanju navesti jednu od njegovih ispovednih pesama:
„Hteo bih da napišem pesmu o drugu
Kome grudi načinje tuberkuloza
I s proleća obrazi mu se žare,
A on je prevario drugove i lekare
I otišao da gradi prugu…“
Bila je to godina 1948, izjašnjavanje o rezoluciji Informbiroa. Nesrećni pesnik Tomić naivno je zamerio drugu Titu što nije otišao u Bukurešt da se opravda pred braćom komunistima. Bolesni Tomić je uhapšen. Na Golom otoku je ubrzo umro.
Uspešniji pesnik radnih akcija bio je Veles Perić. I on se rđavo proveo. Izdavač „Čigoja“ objavio je, posthumno, njegovu zbirku jedre poezije.
Mihiz je oteran sa radne akcije jer je čitao „Hamleta“ za vreme političkog časa. Bos je sproveden kroz brigade, kao sramotni primer odsustva socijalističke svesti.
Drugi su se uporno trudili da dokažu koliko su svesni i savesni. Milosav Babović, sjajan student slavistike, koji je uz partizansku prošlost imao i četničku, junački se trsio, udarnički radio i uspeo da savlada sve otpore i dobije priznanje za svoj nadprosečni trud i nepobitni uspeh.
A tek Dragan Nikitović, rekorder u malterisanju na izgradnji Studentskog grada, pravi stahanovac. Kao Alija Sirotanović, nimalo slabiji. Ali i on je pokojni.
Naše koleginice, besprekorne devojke, zaslužuju poeme. Bile su smerne, skromne, čiste heroine, oličenje tog uzvišenog idealizma, s kojim se odvratna, prizemna politika poigrala. Ideali su oskrnavljeni, iluzije razbijene, posle snova na pozornicu je stupila surova zbilja. Kojim putem, posle otrežnjenja, poći? Ima li puta ili smo na bespuću ? Ima li izlaza iz ćorsokaka ?
Naše spasenje je u jedinstvu. U velikom pomirenju. To odavno znam, ispovedam i neumorno propovedam. Da dodam još samo jedan doživljaj. Pre mnogo godina bio sam na jednom velikom kongresu moje struke, u Bamfu, na kanadskoj planini. Sačekao me je jedan kolega koga nisam poznavao, Srbin, profesor na nekom od kanadskih univerziteta. Učtivo mi je poneo kofer i poveo u hotel da me smesti. Predložio mi je da nešto popijemo u hotelskom kafeu. Seli smo, a on mi kaže : „Vidi se bivši partizan neće nikog da ima za leđima, nego sve ispred sebe, pod kontrolom..“
A ja njemu onda rekoh: „Slušajte Savo Bosniću, bivši četniku, položaj srpskog naroda, Vašeg i mog naroda, danas je tako težak da se mi moramo razumeti i bez reči, samo pogledom“. Pružio mi je bratski ruku, postali smo prijatelji. Ovih dana Sava Bosnić je došao u Beograd. Javio mi se telefonom. Obećao da će doći. Čekam ga sa radošću.
Rekoh sve ovo da spasem dušu…