Vreme prezira publike

Piše Dejan  Đorić

Pažljivi posmatrači likovne scene tvrde da će u budućnosti kod nas biti sve više umetničke patologije jer je to svetski trend: očigledno je da će galerije sve više ličiti na apoteke, kasapnice, ludnice, prosekture i mrtvačnice, te da će „umetnost“ postajati sve više nekrofilna

Prodor zla u umetnost je tokom protekle decenije postao institucionalan. Uprava Grada Beograda, Ministarstvo kulture Srbije i Kulturni centar Beograda novac otet od osiromašenih poreskih obveznika ulaže u „umetnike“ poput Zorana Todorovića koji pravi sapun od sopstvenog sala, a na Venecijanskom bijenalu izlaže ćebad od ljudske kose. Isto su radili i nacisti, ali nisu ni pomišljali da produkte bolesnog uma uzdižu na nivo umetnosti.
DODIR BOLESTI I – OTPOR DUHU VREMENATakva umetnička dela su najbolji dokaz do koje mere selektori radova za Bijenale mrze i preziru publiku i u neko bolje vreme bi krivično odgovarali. Pažljivi posmatrači likovne scene tvrde da će u budućnosti kod nas biti sve više umetničke patologije jer je to svetski trend. Mileta Prodanović i nagrađeni Aleksandar Rafajlović su na Oktobarskim salonima izlagali radove sa grobljanskom tematikom i očigledno je da će galerije sve više ličiti na apoteke, kasapnice, ludnice, prosekture i mrtvačnice, te da će „umetnost“ postajati sve više nekrofilna. Ona je sada samo oblast specijalnog rata koji veliki kapitalisti vode protiv nacionalnih kultura i u interesu im je da u svetu bude što više pacijenata, da se na umetnost zaboravi kao izvor zdravlja, lepote, dobrote i istine, jer treba prodati što više lekova. Naša nastupanja na Venecijanskom bijenalu i organizovanje Oktobarskih salona na kojima se za prikazano umetničko smeće nepoznati strani selektori nagrađuju ogromnim svotama, dokaz su servilnog ispunjenja naloga pravih gospodara naše države i kao takva moraju biti primer zatiranja nacionalnog u umetnosti. Zbog toga su izuzetno značajni institucionalni vidovi otpora ovakvoj strategiji. Srpska Akademija nauka i umetnosti je napadana jer ne odstupa od proverenih vrednosti i samo su u Galeriji „SANU“ veleizložbe posvećene Mileni Pavlović Barili, Paji Jovanoviću i „100 godina srpskog slikarstva“ mogle dobiti na značaju. Svaku je videlo oko sto hiljada posetilaca, a razgrabljeni katalozi upućuju da umetnost i kod nas može biti samoisplativa i veliki medijski događaj. U vreme jubileja stogodišnjice rođenja Paje Jovanovića, izdavač i galerista Momčilo Moša Todorović („Radionica duše“) publikovao je prvu veliku monografiju Paje Jovanovića napisanu od strane grupe autora, a za njom je usledila i monografija koju je o  slikaru napisao Nikola Kusovac (Muzej grada Beograda, 2010). U pitanju je kapitalno delo demonstracije istorijskog metoda kojim Kusovac kod nas verovatno najbolje vlada i primenjuje ga i u pisanju tekstova o živim slikarima, a koji je nekad, pre prevlasti rodnih studija i feminizma, bio ponos beogradske katedre za istoriju umetnosti.

VALJEVO NA MAPI SVETA

Plansko i sistematsko delovanje na planu najviših oblika figuralne, fantastične i metafizičke umetnosti odlika je samo „Moderne galerije Valjevo“, sada jedine institucije te vrste u svetu. Proslavila je dvadeset pet godina rada koji kruniše šezdeset jedna izložba, svaka praćena odličnim katalogom. Stručne tekstove su pisali sedamdeset osam najboljih srpskih, hrvatskih i stranih pisaca, pesnika, sineasta, likovnih kritičara, istoričara umetnosti i teoretičara. Najbolji slikari i tumači njihovih dela okupili su se oko „Moderne galerije Valjevo“, najviše zahvaljujući ugledu i autoritetu Ljube Popovića. U protekloj deceniji  zauvek su otišli neki od najboljih domaćih i svetskih slikara, članovi grupe „Mediala“ ili njima bliski umetnici i tumači čiji je rad pratila ova galerija. Svetozar Samurović je umro 2001, Milovan Vidak 2003, Dragoš Kalajić 2005, Olja Ivanjicki 2009, a  Miodrag Dado Đurić 2010. godine. Na svu sreću izdavač „Službeni glasnik“ je uspeo 2006. godine da u poslednjim trenucima te herojske generacije publikuje monografiju „Mediale“ u tri izdanja, na tri jezika, koja prati i film o grupi na DVD formatu. Bio je to najveći  poduhvat u likovnom izdavaštvu u protekloj deceniji, a iza njega stoji priređivač, kulturolog Gradimir Madžarević, zaslužan i za izdavanje dvojezične monografije Leonida Šejke kod istog izdavača naredne godine. „Službeni glasnik“ je pred sam odlazak Olje Ivanjicki ispunio njen životni san i izdao njenu veliku monografiju, koja je objavljena i na ruskom i engleskom jeziku kod stranih izdavača.U tom smislu je značajna i Galerija „Haos“ koja je proslavila petnaest godina rada i predstavlja sada zanemarenu umetnost, kakva je crtež. Odnedavno Galerija „Haos“ uz velikodušnu pomoć Vladimira Veličkovića dodeljuje mladim umetnicima  prestižnu nagradu za crtež. Njena upravnica, istoričarka umetnosti Borka Božović organizuje u Galeriji i izložbe čuvenih svetskih slikara. Poslednja izložba Dada Đurića, nekoliko meseci pre nego što će zauvek otići,  kojom se jedan od najvećih slikara dvadesetog veka dostojno oprostio od Beograda gde  je studirao i uradio svoje prve prave slike i crteže, bila je u Galeriji „Haos“. Videlo ju je trideset hiljada posetilaca i to je bio likovni događaj  decenije.

PODUHVATI  POSVEĆENIKA

U prve galerijske redove je pred kraj prve dekade izbila još jedna privatna galerija. U pitanju je Galerija „Rima“ koju vodi mladi i sposobni Aleksandar Milojević. U veoma kratkom roku je uspeo da zainteresuje javnost postavivši sajt i organizovavši izložbe visokog estetskog nivoa, koje prate  tipski dobro oblikovani i odštampani katalozi u kojima uvodne tekstove pišu vodeći stručnjaci. Izložbe slika Miće Popovića, Marka Čelebonovića, Ljubice Cuce Sokić, Vladimira Veličković i Aleksandra Tomaševića izazvale su interesovanje, pogotovo kada je Galerija „Rima“ počela da izdaje i veće monografije od kojih je prva, trojezična, posvećena stvaralaštvu Vladimira Veličkovića. To se  zbiva u Kragujevcu, u nepovoljnom trenutku, kada je decentralizacija kulture samo još jedna od fraza. U prošloj deceniji, mada skriveno, ulogu možda najvažnijeg likovnog kritičara preuzeo je Nikola Mirkov, intelektualac, kolekcionar slika i knjiga i jedan od vodećih ljudi u „RTS-u“. Samo je on umeo sa toliko takta, truda i ukusa da otvori Galeriju „RTS“ i profiliše program koji prate odlični katalozi sa tekstovima najboljih poznavalaca. U Galeriji „RTS“ se priređuju izložbe najuglednijih srpskih međuratnih i poratnih modernista, a misija otkrivanja sada zaboravljenih autora tim pre je važnija što su naše muzejske institucije paralisane. Da nema Galerije „Matice srpske“ i Galerije „Pavla Beljanskog“ u Novom Sadu, zaboravili bismo da srpska umetnost ima prošlost.U protekloj deceniji su se pojavile neke od najpogubnijih i najagresivnijih formi uništenja estetskog i likovnog, antiumetnost je počela da preovlađuje i u perifernim galerijama po Beogradu i u unutrašnjosti zemlje, ukidajući svaku osnovu vrednosnog kriterijuma. Uočava se,  međutim, tihi, nenametljivi ali istrajni rad nekih kulturnih pregalaca, svesnih da se umetnost stvara zbog publike, a ne zbog politike, kritike, teorije ili medija. Pojedinci, katkad  manje poznati su najzaslužniji za očuvanje korpusa srpske umetnosti. Često rizikujući, u vremenu kada su države u svetu skoro u ratnom stanju, pokazali su šta umetnost zapravo jeste.