Sunovrat nemačkih liberala

Piše Miroslav Stojanović

Zemlja čiji je vrhunski i neprikosnoveni demokratski imperativ očuvanje političke stabilnosti i socijalnog mira, suočava se s dramom vladajuće koalicije i mogućom političkom krizom nacionalnih razmera

Istorijski uzlet i istorijski sunovrat nemačkih liberala. I to (samo) za nešto više od godinu dana. Večiti „treći“, koji su decenijama uspevali da sjajno unovče poziciju „jezička na vagi“ između dva velika i suprotstavljena  politička bloka, konzervativaca i socijaldemokrata, ovih dana doživljavaju agoniju. Posle nespornog i neočekivanog trijumfa na poslednjim izborima za Bundestag 27. septembra 2009. godine, kad su se vinuli na, za njih neverovatnih, gotovo petnaest (14,6) odsto osvojenih glasova (obično je njihov rezultat bivao jednocifren), te posle jedanaest dugih opozicionih godina, i u gotovo očajnički priželjkivanom zagrljaju s hrišćanskim demokratama Angele Merkel, došli na vlast, u ovom času bi prema procenama raznih i kompetentnih instituta za istraživanje javnog mnjenja jedva preskočili tri odsto.

ALARM U CRNO-ŽUTOJ KOALICIJI
Tako bi Slobodna demokratska partija (FDP), zvaničan naziv nemačkih liberala, na saveznom nivou, prestala da bude parlamentarna stranka i potonula u ponornu beznačajnost. Za ulazak u Bundestag partija, naime, prema ovdašnjim izbornim propisima, mora da preskoči cenzus od pet odsto.
Redovni izbori za Bundestag su, istina, još daleko (2013), ali je alarm u vladajućoj crno-žutoj (političke boje konzervativaca i liberala) koaliciji već uključen, zbog straha da bi, već u narednim mesecima, moglo da  dođe do teških lomova i velike političke krize. Ulazi se, naime, u godinu izbornog maratona – slede izbori u sedam od šesnaest nemačkih pokrajina – i teško iskušenje za liberale.
Njima su, kako stvari trenutno stoje, ako se ne dogodi neko čudo, na većini od tih pokrajinskih izbora „programirani“ porazi pa bi drama neizostavno prerasla najpre u političku moru demohrišćana (koji bi, da nije toga, imali razloga da zadovoljno trljaju ruke zbog neočekivanog privrednog „buma“ i osetnog pada nezaposlenosti, usred svetske krize), i potom političku dramu nacionalnih razmera: ovde je, posle gorkih iskustava s haotičnom Vajmarskom republikom i tragičnih posledica koje je potom donela nacistička diktatura, vrhunski imperativ u poimanju demokratije očuvanje političke stabilnosti i socijalnog mira.
U „katastrofičnom scenariju“ – koji bi Angela Merkel da izbegne po svaku cenu – ako liberali ne „prežive“ predstojeći pokrajinski izborni maraton, vanredni izbori za Bundestag postaju neminovni. Pošto bi u toj (iznuđenoj) situaciji sadašnji koalicioni partneri, liberali, postali praktično „neupotrebljivi“, njen manevarski prostor bio bi dramatično sužen.
Iz ideoloških razloga i oštrih suprotnosti, Levica, koju čini formacija reformisanih istočnonemačkih komunista (bivša Partija demokratskog socijalizma) i zapadnonemačke Izborne alternative za rad i pravdu, ne dolazi u obzir kao mogući partner.
Ostaju Zeleni (ekolozi) i „crveni“ (Socijaldemokratska partija, SPD). S prvima se već sada zakulisno „flertuje“, uprkos programskim razlikama i političkim animozitetima. S drugima, tradicionalnim političkim protivnicima i ljutim „crvenim“ rivalima, mogući „brak“ se doživljava, i s jedne i s druge strane, kao „nužno zlo“, kad se nema kud.
Tog neželjenog braka, „velike koalicije“ u kojoj je „crna“ Angela, bivajući prinuđena na kompromise i ustupke socijaldemokratama, postala, po uverenju kritičara iz njenog stranačkog tabora, jeretički „crvena“, konzervativci su se tek oslobodili.

PORESKA BLAMAŽA
U vezu s liberalima ušli su s neskrivenim olakšanjem i naglašenim ambicijama; programski mnogo bliži a, uprkos kočopernosti, politički slabiji rival, što je u neizbežnim koalicionim nadgornjavanjima i varničenjima za jače konzervativce svakako bio važan argument.
Suočili su se, međutim, s partnerom koji se, dugim boravkom u opoziciji,  „odvikao od vlasti“, a očigledan manjak iskustva i kompetencije u odnosu na ranijeg partnera i rivala konzervativaca (socijaldemokrata) pokušavao je da nadoknadi ispraznom arogancijom, trapavošću i nerealnim zahtevima. Blamaža s tvrdoglavim insistiranjem liberala da se hotelijerima drastično smanji porez na dodatnu vrednost, pretvorila se u veliku političku aferu s teškim zadahom korupcije – ispostavilo se da je bogati vlasnik jednog lanca luksuznih hotela veliki darodavac i potajni finansijer liberala.
Glavno izborno obećanje liberala, zahvaljujući kojem su i „(pot)kupili“ veliki broj glasača, ono o osetnom smanjenju poreza, posebno bogatijoj klijenteli (lekarima u privatnim ordinacijama, na primer), lako su oduvali neočekivana svetska finansijska kriza, koja je uzdrmala i najjaču ekonomiju Starog kontinenta, i očekivano nepopustljivi ministar finansija, konzervativac Volfgang Šojble, čovek velikog iskustva (bio je ministar u svim vladama Helmuta Kola i u obe vlade Angele Merkel) i rezolutnog stava.
Drama liberala trenutno se zaoštrava u političku dramu njihovog lidera Gvida Vestervelea. Slavljen, iako nikad i (preterano) voljen, zbog neočekivanog izbornog trijumfa na minulim izborima za Bundestag, Vestervele je najednom postao, u očima partijskog članstva i stranačkih pristalica, veliki grešnik i glavni krivac za nezaustavljivi partijski sunovrat.
Vestervele je jedinstven primer u posleratnoj istoriji ove zemlje po tome što je tako brzo veliki politički kapital pretvorio u sitniš. Nikad se, naime, nije dogodilo da čovek na tako važnim, i visokim,  položajima – predsednik stranke, vicekancelar i ministar spoljnih poslova – od kojih je funkcija šefa diplomatije, po tradiciji, uvek bila politički visoko profitabilna, padne toliko nisko na lestvici (mesecima je na samom njenom dnu) popularnosti koju mediji („Špigl“ najrevnosnije) svakog meseca „serviraju“ javnosti.
Partija mu očigledno izmiče iz ruku, članstvo se dramatično osipa, a nezadovoljstvo lokalnih i pokrajinskih funkcionera, koji su neprestano u kontaktu s ključajućim gnevom „baze“, prerasta u sve glasniji front otpora i potencijalnog stranačkog puča.

MISTERIOZNI VESTERVELOV PROTIVKANDIDAT
Poslednjih dana je u opticaju verzija po kojoj će se na partijskom kongresu u maju, ako do tada politički preživi, Vesterveleu suprotstaviti, kao protivkandidat za predsednika stranke, ličnost koja se još drži u tajnosti. Mediji u takvoj situaciji spekulišu s raznim imenima potencijalnih naslednika Gvida Vestervelea na kormilu stranke, od kojih su najčešće u opticaju konzervativni veteran, sadašnji ministar privrede Rajner Briderle, i prodorni predstavnik mlade garde, generalni sekretar stranke Kristijan Lindner.
I jedan i drugi se, bar za sada, i bar javno, ponašaju lojalno prema maleroznom šefu partije, iako se, u medijima i javnosti, više veruje u lojalnost mladog stranačkog junoše (tek mu je trideseta) nego u lojalnost veterana.
Otvorene kritičke strele u Vestervelea odapinju funkcioneri iz drugog stranačkog ešalona, pri čemu je najglasniji i najrazorniji u tome šef poslaničke formacije liberala u parlamentu pokrajine Šlezvig Holštajn i član centralnog stranačkog predsedništva Volfgang Kubicki. Opisujući sumornu atmosferu u stranci, Kubicki je nedavno, u „Špiglu“, rekao da ga situacija u stranci neodoljivo podseća na poslednje dane nekadašnje Nemačke Demokratske Republike, koja se urušavala, a da njeno rukovodstvo toga nije bilo svesno.
I stranačko vođstvo, kaže Kubicki, ne vidi dramu stranke, a ako se nešto radikalno i hitno (za novi program stranke, najavljen za 2012, moglo bi da bude prekasno) ne učini liberali bi mogli da odu s političke scene. Članstvo se masovno osipa i mi, sumorno konstatuje Kubicki, nećemo imati nijedan „partijski bataljon“.
Vestervele deluje u isto vreme izgubljeno, ranjivo i – prepotentno. Pokušava da naprasitošću i arogancijom (nervozno upada u reč kritičarima, osorno prekida dijalog) „ukroti zveri“ i pokaže čvrstu šefovsku ruku. Otišao je s tradicionalnog postnovogodišnjeg tradicionalnog skupa, na kojem je održao dugo pripreman, vatren govor, uveren da u tome uspeva i da je stranački mir uspostavljen. Već sutradan se ispostavilo da je bio u gorkoj zabludi. Lavina kritika krenula je još snažnije i otvorili se oštrije stranački frontovi njegovih pristalica i protivnika.
U sudbonosnoj borbi koju vodi za politički opstanak – ako ispusti partijsko kormilo, moraće da ode i s državnih funkcija vicekancelara i šefa diplomatije – mogla bi da bude odlučujuća reč, i uloga, uticajnih političkih metuzalema i počasnih predsednika stranke, Valtera Šela (bio šef diplomatije u vladi Vilija Branta, pa predsednik Republike) i ministra spoljnih poslova s najdužim stažom u Evropi, posle „večitog“ Andreja Gromika, Hansa Ditriha Genšera.
I dok se Šel već oglasio opaskom da ga „boli očajna situacija u partiji“ i konstatacijom, ne spominjući direktno Vestervelea, da bi mlađi kadrovi trebalo da „preuzmu odgovornost“, stari lisac Genšer javno ćuti ali u potaji stavlja do znanja kako bi nesrećnog Vestervelea radije video u funkciji šefa poslaničke formacije u Bundestagu i na „isturenom frontu“ (sadašnja šefica poslaničke frakcije liberala Birgit Homburger je gotovo nevidljiva), gde bi više koristio stranci, navodno zbog njegove prodornosti.
A na funkciji šefa diplomatije tako moćne i uticajne zemlje, Vestervele je čovek bez iole zapaženijih ideja i inicijativa. U tome je malokrvniji čak i od tako bledog i bezličnog prethodnika, kakav je bio njegov partijski sabrat, i u samoj Nemačkoj gotovo već zaboravljeni Klaus Kinkel.