POZORIŠTE 2001-2010 Decenija stagnacije i lutanja

Piše Raško V. Jovanović

Razdoblje od početka novog stoleća u pozorištu je obeleženo smanjenom produkcijom i izostajanjem predstava velikih po umetničkom značenju

U vreme velikog društvenog preobražaja u našoj zemlji  nazvanog tranzicija, koji nije ništa drugo do restauracija tzv. „tržišne privrede“ u vidu klasičnih formi liberalnoga kapitalizma, pozorište se našlo u nepovoljnijem položaju od onoga u kojem je bilo tokom druge polovine 20. veka. Dotirani ansambli su uglavnom zadržali svoje statuse, s tim što je omogućena i delatnost privatnih pozorišta, kojih, doduše nema mnogo, možda i zato što njihova delatnost podleže oporezivanju. Međutim, srazmerno dotacijama, iz godine u godinu, umanjuje se broj premijera što za  posledicu neminovno ima i smanjenje broja gledalaca. Ipak, treba ukazati da se u Srbiji povećao broj dotiranih profesionalnih pozorišta, budući da su neki amaterski teatri (Vranje, Kraljevo) prešli u profesionalni status. Pored toga, pojedini kulturni centri ili ustanove kulture, kako se još zovu, priređuju pozorišne predstave na svojim scenama (najkarakterističniji primer je ustanova kulture „Vuk Karadžić“ u Beogradu, koja priprema i izvodi predstave na dvema scenama).

POMODARSKE TENDENCIJE I POLITIČKE INTENCIJE
Stare boljke koje se odnose na repertoarsku politiku, a pratile su delovanje naših dotiranih pozorišta i u poslednjim decenijama prošlog veka prisutne su i danas, s tim što su im se pridružile još i neke nove negativnosti. Naime, težnja većine pozorišta da prikazuju sve ima kao neizbežnu posledicu nedovoljnu profilisanost repertoara. U Beogradu teško da možete razlikovati repertoarsku politiku vodećih pozorišta. Njihovu repertoarsku politiku karakterišu pomodarske tendencije da se izvode dela stranih autora koja možda imaju uspeha na scenama zemalja zapadne Evrope, ali ne moraju zanimati naše gledaoce. Takvih primera tokom proteklih deset godina bilo je na desetine. Nekoliko sezona vladalo je pravilo da je bolje biti irski dramatičar nego domaći! Takođe, bili su povlašćeni pojedini savremeni britanski i američki dramatičari.
Kada je reč o domaćem repertoaru, ne može se reći da naši savremeni pisci nisu dovoljno zastupljeni. Očigledna je činjenica da se beži od tekstova sa tematskom osnovom naše neposredne stvarnosti, tako da je broj prikazanih domaćih drama sa savremenim temama zanemarujući. Na taj način zanemaruju se tranzicione teme. Ali, favorizuju se oni koji pišu u duhu i na način postdramskog pozorišta. Karakterističan primer su tekstovi tipa „Da li smo Miki Maus?“ ili „Ronalde, razumi me!“, oni možda zadovoljavaju postdramsku formu ali u suštini ništa ne znače i stoga nemaju povoljnu recepciju kod naših gledalaca (u tom pogledu tipičan je primer repertoara scene „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu: na toj sceni dominiraju dela, kako naša tako i strana, postdramske fakture, koja su odbila publiku). Zapostavljaju se dela naših savremenih dramatičara koji pišu „tradicionalno“, i to ne samo u Narodnom pozorištu. Neopravdana je takva diskriminatorska repertoarska orijentacija jer aprioristički isključuje dramatičare koji ne pišu postdramski. Ni sudbina klasika na našoj sceni nije zavidna. Uopšte uzev, dela domaće i strane dramske klasike nedovoljno su i uglavnom na loš način zastupljena u repertoarima naših pozorišta. Ukupno gledajući ovakva repertoarska situacija rezultat je gotovo nepostojanja programskih orijentacija u našim pozorištima. Repertoarska politika vodi se stihijski, od slučaja do slučaja, uglavnom na osnovu predloga favorizovanih gostujućih reditelja, koji prvenstveno imaju u vidu zadovoljavanje vlastitih umetničkih ambicija, ali i određenih političkih intencija. Slično je i kada se angažuju reditelji iz inostranstva.
Na isti način, a proteklih godina na principima tzv. „žute estetike“, formiraju se i ocenjivačke komisije, i na različitim nivoima i festivalima procenjuju umetnička dostignuća. Jedna glumica protekle godine predsedavala je ili bila članica u četiri žirija!

STIHIJSKI REPERTOARI I OSEKA PUBLIKE
I još jedna pojava karakteristična je za beogradska pozorišta u proteklom desetleću tranzicije. Kao što su im repertoari nedovoljno profilisani, nešto slično događa se i kada je reč o angažovanju pojedinih glumaca. Naime, u nekim pozorištima, naročito u Jugoslovenskom dramskom i Beogradskom dramskom, mada često u tome nisu izuzeci ni Narodno pozorište ili Atelje 212, nastupaju pojedini glumci iako nisu u njima angažovani. Nekada je pozorišni posetilac mogao sa sigurnošću da očekuje pojavu određenih glumaca na njihovim matičnim scenama. Danas nije tako: pojedini glumci nastupaju na više beogradskih pozornica, čini se, najmanje na matičnoj! Niko takvu praksu ne može osporavati ako su zaista u pitanju istinski umetnički razlozi. Međutim, kako nam se čini, često su motivi za takav postupak marketinški razlozi. Takva praksa, naravno, ima loše posledice, koje se ogledaju u tome da se u pojedinim pozorištima, na njihovim velikim scenama, ne diže zavesa svakoga dana, već samo tri ili četiri puta sedmično iz prostog razloga što nemaju „razvezane“ predstave, jer su gostujući glumci zauzeti u matičnim kućama ili na drugim stranama. Naravno, to nesumnjivo stvara oseku publike.
Za repertoarsku politiku beogradskih pozorišta karakteristična je i pomama za mjuziklima. Pozorište na Terazijama, koje se nekad zvalo Beogradska komedija, imalo je u svom sastavu i dramski ansambl i on je izvodio dela domaće i strane komediografije. Danas Pozorište na Terazijama izvodi na velikoj sceni samo mjuzikle i ponekad balet, dok u foajeu realizuje kabaretske predstave. Ali, Pozorište na Terazijama nije jedino koje izvodi mjuzikle. Atelje 212 i nasuprot vlastitoj tradiciji Beogradsko dramsko pozorište potežu za tim žanrom, što takođe doprinosi repertoarskom galimatijasu koji vlada u pozorišnom životu glavnoga grada. U domenu pozorišta za decu evidentno je zapostavljanje lutkarstva. Jedino beogradsko pozorište koje isključivo neguje lutkarski repertoar je zemunski „Pinokio“ i ono, uprkos tome što Malo pozorište „Duško Radović“ sporadično prikazuje lutkarske predstave, svakako ne može zadovoljiti želje i potrebu najmlađih (i ne samo njih!) za ovim vidom teatra.
U raljama tranzicije našli su se i pozorišni festivali. Beogradski letnji festival (Belef) sveden je, posle niza neuspešnih sezona tokom kojih je prikazivan uglavnom postdramski repertoar, na dvadesetak dana programa gde gotovo da i nema dramskih predstava. Očigledno, glavnom gradu nedostaje letnji pozorišni festival čije bi se pozornice locirale na Kalemegdanu. Bitef je sveden na nekih desetak predstava evropskih pozorišta. Nasuprot Bitefu, Međunarodni pozorišni festival, koji već desetak godina organizuje pozorište Slavija sa neuporedivo manjim sredstvima i bez ikakve dotacije postiže sve veće uspehe angažovanjem predstava i  sa drugih kontinenata.
Kako se vidi, tranzicija nije samo produbila stare boljke našeg pozorišta, već je donela nove, a za posledicu imaju stagnaciju pozorišnog života izazvanu smanjenom produkcijom i izostajanjem predstava većeg umetničkog značaja. Pri tom, zbog opšteg siromaštva smanjuje se broj gledalaca i samim tim izostaje efekt povećanja prihoda. Ako su pozorišta u tranziciji nekako uspela da opstanu, tranzicija u pozorištima nije imala odgovarajući tematski odjek, niti je pak doprinela njihovom umetničkom usponu.

________________

10 uspeha beogradskih dotiranih pozorišta

Siniša Kovačević, Velika drama, reditelj autor, Narodno pozorište, 2002.
M. Gorki-J. Doga, Cigani lete u nebo, reditelj Radoslav Lazić, Teatar T, 2004.
Viljem Šekspir, Mletački trgovac, reditelj Egon Savin, JDP, 2004.
Jevgenij Švarc, Goli kralj, reditelj Jug Radivojević, Pozorište „Boško Buha“, 2004.
B. Breht, Antigona, reditelj Ivana Vujić, Belef, Beton-Hala teatar, 2006.
Molijer, Tartif, reditelj Egon Savin, JDP, 2008.
Bomarše, E. fon Horvat, Mocart, Figarova ženidba i razvod, reditelj Slobodan Unkovski, Narodno pozorište, 2008.
Dušan Kovačević, Generalna proba samoubistva, reditelj autor, Zvezdara teatar, 2008.
M. Selimović-B. Mihajlović Mihiz- E. Savin, Derviš i smrt, reditelj Egon Savin, Narodno pozorište, 2008.
Miloš Radović, Malaksija, reditelj Branimir Brstina, Zvezdara teatar, 2010.

________________

10 promašaja beogradskih dotiranih pozorišta

Dušan Ristić, Večeras slušate, reditelj Zlatko Paković, Zvezdara teatar, 2002.
Biljana Srbljanović, Alisa, reditelj Aleksandar Popovski, Atelje 212, 2004.
Borislav Stanković, Koštana, reditelj Rahim Burhan, Narodno pozorište, 2005.
Samjuel Beket, Čekajući Godoa, reditelj Đurđa Tešić, Atelje 212, 2006.
Anton Pavlovič Čehov, Tri sestre, reditelj Vida Ognjenović, Narodno pozorište, 2006.
Tena Štivičić, Nemreš pobjeć od nedjelje, reditelj Maja Šimić, Atelje 212, Teatar u podrumu, 2006.
G. Goncić, I. Ilić, Spusti se na zemlju, mjuzikl, reditelj Jug Radivojević, Pozorište na Terazijama, 2006.
Artur Miler, Bluz za Mesiju, reditelj Jagoš Marković, BDP, 2006.
Pjer de Marivo, Rasprava, reditelj Aleksandru Darie, JDP, 2009.
Žan-Pol Sartr, Prljave ruke, reditelj Nikita Milivojević, Atelje 212, 2009.
________________

Napomena

Redosled naslova je hronološki.
Tokom proteklih deset godina na repertoarima beogradskih dotiranih pozorišta bilo je mnogo efemernih predstava, koje bi, možda, kao nekakvi poluuspesi pripadale posebnoj tabeli. Nije potrebno nagađati da bi ta tabela iziskivala dvostruki broj mesta.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.