MAĐARSKA I EU Optimizam bez pokrića

Piše Vlastimir Vujić

Nepoverenje u sve širim krugovima Evropske unije prema mađarskom premijeru Viktoru Orbanu ne samo da šteti njegovoj vladi, nego je parališe u – predsedavanju Unijom

Osećaj velikog samopouzdanja i sigurnost da će po isteku mađarskog šestomesečnog predsedavanja Unijom novootkriveni evropski dinamizam biti jači nego ikada do sada, reči koje je 6. januara u Budimpešti izgovorio belgijski premijer Iv Leterm, svečano predajući zastavu evropske „dvadesetsedmorice“ premijeru Viktoru Orbanu, nijedan iole ozbiljniji politički analitičar ne bi mogao da izvuče iz „bagaža“ populističkog optimizma bez pokrića i udene u kontekst koji odgovara bilo kojoj stvarnoj situaciji. Jer – nemaju nijednu činjenicu!

NEPOVERENJE PREMA BUDIMPEŠTI
Pravi odgovor ni za jednu od pregršt argumentovanih kritika da Budimpešta nije dovoljno kapacitativna, kompetentna i odlučna da rukovodi Unijom nije imala ni visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton. Uopšteno je kazala da su to „samo pokušaji da se podrije veoma važan trenutak i uloga Mađarske“. Vrlo neodređen bio je i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo. „Prvo mađarsko predsedavanje dolazi u ključnom trenutku, konkretno, zbog stvarnih poteškoća u privrednom i finansijskom sektoru, tako da mnogo toga zavisi od snažne Evrope – koja je upravo ono što nam je potrebno“, rekao je Barozo ne precizirajući šta podrazumeva pod „snažnom Evropom“, odnosno šta očekuje od druge Orbanove vlade (čija dvotrećinska većina bez ikakve parlamentarne kontrole u Mađarskoj, donosi lančano – jedan za drugim – političke pakete antievropskih mera).
Mađarsko predsedavanje, po mnogim analizama, sasvim je u skladu sa aktuelnim stanjem u EU. Kao što je do kataklizmične evrokrize u Uniji došlo zbog međusobnog nepoverenja između ekonomski jakih i slab(ij)ih zemalja, tako nepoverenje u sve širim krugovima Evropske unije prema mađarskom premijeru Viktoru Orbanu ne samo da šteti njegovoj vladi, nego je parališe u – predsedavanju Unijom. Štete od toga mnogo više imaće 500 miliona građana EU nego deset miliona Mađara, jer u prvoj polovini godine predstoje mnoge značajne odluke čiji je isključivi cilj – da se učvrsti evro (Mađarska nije u evrozoni), a time i – povezanost EU. Jezikom prioriteta izrečeno – da se po svaku cenu spasu. Svi ostali programi Mađarskog predsedavanja poslovima Unije (uprkos potvrdnoj medijskoj retorici) – prilično su podaleko od strateške nužnosti, jer Brisel nema novca da ih finansira.
Povod za nepoverenje prema Budimpešti bio je kontroverzni Zakon o medijima (na snagu stupio 1. januara 2011. godine), ali uzrok je dvotrećinska izborna pobeda desničarskog Fidesa čiji predsednik je upravo Viktor Orban. Novi Zakon o javnim glasilima, istakli su mnogi, prevashodno služi za promociju autoritarne vlasti Saveza demokratske omladine (Fides) i Hrišćansko – demokratske narodne partije, koja na taj način želi da se oslobodi svakog drugačijeg mišljenja, visoko novčano kazni neposlušna glasila, a u krajnjoj liniji čak i da ih ugasi.

PRAVILA IGRE
Orban nije spreman ni na kakve ustupke, insistirajući na tome da mađarski zakoni prosto odražavaju praksu iz drugih  delova  Evrope. „Mi smo deo EU, to su pravila igre. Pomenuti mađarski pravni akt u skladu je sa sličnim kod drugih unijskih  članica poput Francuske, Nemačke i Holandije! Ukoliko taj deo mađarskog zakona treba promeniti, onda to isto treba uraditi i u tri pomenute države, jer naš zakon nije ništa drugačiji“, podvukao je Orban.
Velika neprijatnost u gotovo svim evropskim prestonicama, ne tiče se, međutim, samo mađarskog medijskog zakona, već generalnog pravca kojim je krenula Orbanova vlada. Ograničenja moći Ustavnog suda Mađarske takođe bude strahovanja da kabinet Viktora Orbana namerava da značajno oslabi  mehanizme koji treba da zaštite mađarsku  demokratiju  od jedne, dominantne političke stranke – Fides. Dodatni razlozi za sve veću nervozu na relaciji  Budimpešta – Brisel su i nacionalizacija privatnih penzijskih fondova (Orban namerava da u prvom ovogodišnjem tromesečju u državne fondove iz privatnih penzijskih prebaci tri triliona forinti, ili 10,82 milijarde evra) i ugrožavanje nezavisne pozicije direktora Narodne banke Mađarske.
Prema najavama, novo „ratno poprište“ (i to vrlo brzo), biće u – zdravstvu i obrazovanju. Oba ova sektora ne kontroliše vlada Mađarske, nego lokalne uprave i samouprave. Orban je ovih dana izjavio da njegov  kabinet  namerava da centralizuje kontrolu bolnica i škola, i tako ih  reformiše „odozgo“. Ove mere, što je očigledno, za posledicu će imati vidno smanjenje političkog upliva gradskih i županijskih veća (ali, što je najvažnije, i – ključni uticaj na model i visinu finansiranja tih institucija), a to će vrlo brzo dovesti do njihovih sukobljavanja po ovim pitanjima sa vladom u Budimpešti.
Protivnici vladine politike žestoko su kritični prema novom poreskom sistemu, naročito prema jednoj od mera u tom pravcu – uvođenju tzv. „kriznog poreza“ na poslovanje velikih kompanija (od kojih su 79 odsto iz EU, četvrtina iz Nemačke). Evropski koncerni su iz svih oružja napali Mađarsku i u nedavnom pismu Evropskoj uniji šefovi 13 najvećih kompanija zahtevaju uvođenje sankcija Budimpešti! Oni smatraju da su njihove firme u celosti diskriminisane uvođenjem novog Orbanovog poreza. Među potpisnicima su šefovi nemačkih, holandskih, austrijskih i francuskih koncerna iz sektora finansija, energije i telekomunikacija.

AVANTURISTIČKE MERE
Ovaj potez koncerna već je u velikoj meri povećao političku zategnutost između Budimpešte i ostalih članica EU. Nemački ministar privrede Rajner Briderle, prvi se oglasio najavivši da će vlada stopostotno podržati sve nemačke koncerne. Koncerni su u međuvremenu izračunali da će ih krizni porez (Orban ga je lukavo predvideo na tri godine, jer pogađa najbogatije kompanije koje ne mogu u kratkom roku da se presele na neko drugo mesto) koštati milijardu i 300 miliona evra. Tri energetska koncerna iz Nemačke i austrijski OMV platiće oko sto miliona evra više, za  telekomunikacione  kompanije troškovi se povećavaju za 220 miliona evra godišnje, a za sektor finansija 735 miliona.
Kako bi zemlju spasao dugova, Viktor Orban je posegao za krajnje avanturističkim, moglo bi se reći „komunističkim“ dirigističkim merama. To je već u startu postalo – problem. Niz investitora se ujedinilo protiv njega. Šta bi mogla da učini EU kojoj upravo zemlja čiji je on premijer – predsedava? Sankcije! Iako su predviđene instrumentima EU za članice, spore su i teško da vode cilju. Ako se imaju u vidu razmere Orbanove prošlogodišnje izborne pobede, one bi svakako izazvale nacionalni prkos Mađara. A Orban postojeće stanje i te kako vešto (zlo)upotrebljava. Kako ga prekinuti? Jedino može da pomogne reakcija Evropljana na krivi put kojim je krenuo Orban. Sada je pravi trenutak da se vidi da li postoji evropsko javno mnjenje koje zaslužuje to ime! Ali i Mađarska, koja je vekovima deo evropske istorije, najodlučnije mora pokazati da je članica Evropske unije – s razlogom.