Kosovska klackalica

Piše Nikola Vrzić

Evropska unija traži od Srbije da raspusti paralelne institucije na Kosovu, da prestane da izdaje srpske registarske tablice za gradove na Kosovu, da ohrabri integraciju Srba u kosovsko društvo… A istovremeno nam poručuje da imidž Hašima Tačija u Briselu, posle izveštaja Dika Martija, nije oštećen

Evropski parlament je u Strazburu ove srede dao novi podsticaj srpskim integracijama u Evropsku uniju. Ratifikovao je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, i usvojio rezoluciju o Srbiji koja u svom prvom članu potvrđuje da „budućnost Srbije leži u Evropskoj uniji“. Blago nama, i prava je šteta što se rezolucija ne zaustavlja na tom prvom članu. Ostatak rezolucije, naime, objašnjava šta nam je činiti dok ta svetla budućnost ne stigne, a kad već jednom bude stigla – usvojimo li sve preporuke iz rezolucije – pitanje je šta će od nas uopšte i ostati… Tako da su slobodno mogli i da nas liše ovog podsticaja.
Srpski mediji, reformisani po evropskoj meri, akcenat su u izveštajima iz Strazbura stavili na ratifikaciju SSP-a; sporazuma potpisanog još 29. aprila 2008. godine, uoči parlamentarnih izbora u Srbiji, i odmah zamrznutog, što je u zahuktaloj izbornoj kampanji ostalo malkice zanemareno. Tek dve godine kasnije, 14. juna 2010. godine, Savet ministara Evropske unije odlučio je da SSP više ne bude mrtvo slovo na papiru, dozvolivši da proces ratifikacije SSP-a otpočne. Šta nam je donela ovonedeljna ratifikacija SSP-a u Evropskom parlamentu? Ništa epohalno, jer, SSP ostaje da bude ništa sve dok ga ne ratifikuju parlamenti svake pojedinačne članice EU. Dosad je to učinilo tek njih jedanaest, od 27, a šanse da to učini holandski parlament u ovom trenutku ravne su nuli. A bez ratifikovanog SSP-a, kao nužnog mada ne i dovoljnog uslova, nema ni sticanja statusa kandidata, ni određivanja datuma za početak pregovora o članstvu u EU, što onu „potvrđenu budućnost Srbije u EU“ čini zaista teško sagledivom. I toliko o toj strazburškoj vesti dana.

KACINOVE PREPORUKE
Srbija okrenuta EU budućnosti daleko će, međutim, više koristi imati ako pažljivo pročita ono što piše u drugom dokumentu usvojenom ove srede u Strazburu, u rezoluciji o Srbiji. S obzirom na politiku aktuelnih vlasti u Beogradu po kojoj Evropa nema alternativu, koja se u praksi svodi na pomanjkanje samostalne politike čak i u najvažnijim nacionalnim pitanjima, uz prihvatanje bezmalo svake sugestije sa Zapada, dokument možemo čitati i kao predskazanje naše bliske budućnosti. A imajući u vidu da ga je, u svojstvu izvestioca EP za Srbiju, sastavio naš najdraži evroposlanik Jelko Kacin, i unapred je jasno da nas čeka niz „teških odluka“, kako se to blagoglagoljivo kaže jezikom evropskih birokrata.
Istine radi, Jelko Kacin nas je i pohvalio. Tople reči, recimo, izgovorene su na račun „posvećenosti i profesionalizma“ Specijalnog tužilaštva za ratne zločine, onog za koje je istražilac zločina Hašima Tačija, Dik Marti, rekao da bi „više trebalo da se bavi ozbiljnim radom, a manje odnosima s javnošću“. Pohvalio je Kacin i donošenje zajedničke, srpsko-evrounijatske rezolucije o Kosovu u Ujedinjenim nacijama; pozdravio je volju Beograda da sa Prištinom pregovara u okvirima određenim od strane Evropske unije; dobrodošlim je ocenio usvajanje Rezolucije o Srebrenici u srpskoj skupštini, odlazak predsednika Borisa Tadića na izvinjenje u Srebrenici i Vukovaru, usvajanje Statuta Vojvodine i pratećih zakona, održavanje gej parade… Ukratko, pohvaljeni su svi oni potezi koji su Srbiju učinili manjom od one koja je bila pre povlačenja tih poteza. A koliko još manji treba da budemo da bismo ispunili preporuke iz Kacinove rezolucije, pa da nam evropska budućnost, ona iz člana 1, postane bliža?
Neki od zahteva su stari, već poznati i ovom prilikom samo dodatno zacementirani. Takav je, recimo, zahtev za punom saradnjom s Haškim tribunalom, bez koje nema nastavka EU integracija, doduše sada uz dodatni poziv Srbiji da prihvati ekspertsku pomoć EU u potrazi za dvojicom preostalih begunaca.
Srbija se poziva i na „dodatne političke napore“ u odgovoru na težnje („aspirations”) albanske nacionalne manjine u Preševskoj dolini, s tim što se – ni po babu ni po stričevima – i albanski politički lideri pozivaju da „obeshrabre glasnu nacionalističku i secesionističku retoriku“.
Najvažnije preporuke, međutim, odnose se na Kosovo, pri čemu sada i slabovidima postaje očevidno da pitanja Kosova i priključenja EU više nisu razdvojena, ako su to ikada i bila. Otvoreno se, naime, govori o „zajedničkoj evropskoj budućnosti“ dve zemlje, dobrosusedskim odnosima koji su „jedan od najvažnijih uslova za napredak svih zemalja Zapadnog Balkana ka članstvu u EU“… Što se pregovora Beograda i Prištine tiče, oni treba da „počnu bez odlaganja“, a predloženi „pristup korak-po-korak“ treba da – ovde je razotkriven suštinski cilj predstojećeg dijaloga – „bude od koristi svim građanima Kosova“! Srbija će s Kosovom, dakle, pregovarati samo da bi Kosovu bilo bolje nego što je sada…
Zato i ne čudi što je Kacinov predlog rezolucije dopunjen i amandmanom (makar i ublaženim, kako tvrde srpski mediji) koji „poziva Srbiju da u dijalog s Kosovom uđe bez ikakvog daljeg traženja novih pregovora bilo o njegovom statusu ili o podeli“. I upravo se ovde vidi kakva je greška – ako pukom greškom može da se nazove odustajanje od odbrane nacionalnih interesa – učinjena prošle jeseni u Ujedinjenim nacijama, kada je Srbija pristala na dijalog s Kosovom kojim će rukovoditi EU, a ne UN ili Savet bezbednosti. Prihvatili smo tada dijalog čije će okvire postaviti EU, a okviri su takvi da isključuju mogućnost dovođenja u pitanje nezavisnosti Kosova.
U tom cilju, zarad benefita svih građana Kosova, Srbija ima da povuče i nekoliko sasvim konkretnih poteza. Treba, najpre, da privoli Srbe sa severa Kosova na saradnju s Euleksom u njegovom „naporu da uvede vladavinu prava na sever Kosova“, gde institucije nezavisnog Kosova nešto i ne funkcionišu . Dalje, od Vlade Srbije zahteva se da „raspusti paralelne srpske strukture na Kosovu“, te da prestane sa izdavanjem novih srpskih registarskih tablica za automobile s Kosova jer time „otvoreno narušava suverenitet Kosova“ (nekakvo rešenje je, kako javljaju mediji, izgleda pronađeno – Srbija više neće izdavati takve tablice). Istovremeno, potrebno je pozvati Srbe da učestvuju na kosovskim izborima, a u duhu regionalne saradnje omogućiti Kosovu da učestvuje u regionalnim forumima.
Jedino što nije rečeno jeste da Srbija treba da prizna nezavisnost Kosova, ali, ako bi uradila sve što se u Kacinovoj rezoluciji od nje traži, preostalo, formalno „priznanje realnosti“ jedva da bi i bilo potrebno.

ABOLIRANJE TAČIJA
Koliko se otvoreno kosovska klackalica nagnula na jednu stranu, pored svih ovih dobrih vesti iz Strazbura, pokazala su nam ovih dana i dva intervjua objavljena u prištinskom dnevniku „Koha ditore“. U intervjuima su dva kosovska namesnika, Međunarodni civilni predstavnik Piter Fejt i američki ambasador u Prištini Kristofer Del, bez previše okolišanja objasnili ko je njihov favorit na Kosovu, i da njemu, njihovom favoritu, ni pokradeni izbori ni izveštaj Dika Martija ne mogu ništa.
Bez obzira na to što je Ulrike Lunaček, specijalni izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo, potpuno otvoreno saopštila da su izbori bili „organizovano izmanipulisani“, ni Fejt ni Del u tome ne vide ništa sporno. Obojica su, za početak, odbacili zahtev Demokratskog saveza Kosova za raspisivanje novih izbora, podržavši time Demokratsku partiju Kosova Hašima Tačija, kojoj to ne pada na kraj pameti. Fejt: „Beskonačna ponavljanja izbora neće pomoći.“ Del: „Oni nezadovoljni rezultatima izbora u decembru i januaru žele da se izborni ciklus nastavi, nadajući se da će možda postići rezultate koji im se više sviđaju. Ne mislim da bi novi izbori proizveli drugačiji rezultat.“
Umesto izbora, kako kaže Fejt, Kosovu je „veoma uskoro“ potrebna nova vlada, i nema mnogo mesta sumnji da će na njenom čelu ponovo biti Hašim Tači. Buduća kosovska vlada će se, naime, „verovatno sastojati uglavnom od istih političkih partija i pojedinaca“ (ambasador Del), odnosno, „u potpunosti je na Tačiju“ da sastavi koaliciju i „nađe najbolje moguće ljude“ (predstavnik Fejt).
Evroatlantsku podršku Hašimu Tačiju ne umanjuju ni optužbe iznete u izveštaju Dika Martija, o kojima će se inače Savet Evrope izjasniti sledeće nedelje. Martijeve optužbe, saglasni su Del i Fejt, doduše treba istražiti, „individualizovati krivicu“, ali, izveštaju se ne sme dozvoliti da ugrozi Tačijevu pregovaračku poziciju u dijalogu s Beogradom. U tom cilju, kaže bez imalo zadrške američki ambasador Del, „EU mora da preuzme veliki deo odgovornosti da Martijev izveštaj ne dovede do izolacije Kosova i njegovog premijera“. Šta Evropa ima da kaže na to? Jedno kratko, jasno i odlučno, „ne“. Tako je Piter Fejt odgovorio na pitanje da li su lik i delo Hašima Tačija u Briselu, posle izveštaja Dika Martija, postali problematični. Što znači da je susret Hašima Tačija sa Borisom Tadićem, na kojem će po strazburškom, Kacinovom receptu razgovarati o dobrobiti građana Kosova, samo pitanje tajminga…