Akartija Ustavnog suda

Piše Kosta Čavoški

Ustavni sud Srbije pati od kukavičluka. Na to posebno ukazuje rešenje ovog Suda od 9. jula 2009. godine, kojim je odbačena inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti Zakona o sudijama, kojima se inače nalaže već ozloglašeni reizbor svih zatečenih sudija

Jedna od učestalih ljudskih mana jeste akratija – nemoć ili slabost volje, odnosno pomanjkanje vladanja samim sobom. Ljudi koje je obuzela takva nemoć po pravilu ispravno rasuđuju, ali zbog slabosti volje nisu kadri da, shodno tom rasuđivanju, i ispravno postupaju. Pored rđavog karaktera, odnosno loših osobina srca i duše, slabost volje je najčešći uzrok nedostojnih i nečasnih postupaka.
Upravo od ove slabosti, koju već deca u osnovnim školama nazivaju kukavičlukom, pati Ustavni sud Srbije. Na to posebno ukazuje rešenje ovog Suda od 9. jula 2009. godine, kojim je odbačena inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba člana 99 stava 1, člana 100 i člana 101 stava 1 Zakona o sudijama, kojima se inače nalaže već ozloglašeni reizbor svih zatečenih sudija. Podnosioci ove inicijative tvrdili su da su osporene odredbe ovog Zakona protivne članu 148 stavu 1 Ustava, kojim je utvrđeno da sudiji prestaje zvanje sudije nastupanjem zakonom propisanih uslova ili razrešenjem iz zakonom predviđenog razloga, čime se, po kazivanju inicijatora, prekida stalnost sudske funkcije zajamčene članom 101 stavom 1 Ustava od 1990. godine, koji je bio na snazi u vreme njihovog izbora, kao i članom 146 stavom 1 važećeg Ustava. Uz to su isticali da osporene zakonske odredbe imaju povratno dejstvo, te da kao takve zadiru u stečena prava sudija izabranih u skladu s ranije važećim zakonima, što je protivno članu 197 stavu 1 važećeg Ustava, koji izričito zabranjuje takvu retroaktivnost, štiteći načelo pravne sigurnosti.

DOVIJANJE SUDIJA
Umesto da ozbiljno uzme u razmatranje ove nepobitne razloge i da Zakon o sudijama u osporenom, a zapravo i najbitnijem telu proglasi neustavnim, devet od deset tadašnjih sudija Ustavnog suda počelo je da se dovija ne bi li pokazalo da je ovaj Zakon ipak ustavan. Toga radi utvrdili su da su novim Ustavom od 2006. godine izvršene „značajne promene u pogledu vršenja i organizacije sudske vlasti i načina izbora sudija, uključujući i način izbora na stalnu (trajnu) sudijsku funkciju“. To nije tačno. Jedina novina koja je ovim Ustavom uvedena jeste preobraćanje Vrhovnog suda u Vrhovni kasacioni sud i utvrđivanje načina na koji će se birati njegov predsednik, i ništa više od toga. Ta terminološka promena je inače bila greška koja ide na dušu neukih sastavljača ovog Ustava. Jer, ako se Vrhovni sud označi kao vrhovni kasacioni sud, to znači da u sudskom sistemu ima i drugih kasacionih sudova, poput, recimo, apelacionih kasacionih sudova. Na ovakav zaključak navodi i svima poznata činjenica da ako postoji Viši privredni sud, mora postojati i prvostepeni privredni sud, kao što pored Višeg prekršajnog suda postoji i veći broj prvostepenih prekršajnih sudova.
Već moralno nedopustivo dovijanje (da ne kažemo podmetanje) devet sudija predstavlja njihova tvrdnja da Ustav od 2006. godine ne jamči stalnost sudijske funkcije zatečenih sudija, te da iz Ustava „neposredno proizilazi“ da prestaje sudijska funkcija i svim takvim sudijama ako ih ne izabere Visoki savet sudstva. A da bi to izvele, pomenute sudije pozivaju se na član 148 stav 1 in fine kojim je navodno utvrđeno „da se stalna sudska funkcija može steći i obavljati isključivo (podvukao K.Č.) izborom od strane Visokog saveta sudstva“. Da su imale malo više savesti i smisla za sistematsko tumačenje, one bi proučile prethodni član 147 Ustava i saznale da se stav 3 ovog člana o tome da „Visoki savet sudstva, u skladu sa zakonom, bira sudije za trajno obavljanje sudijske funkcije u istom ili drugom sudu“ isključivo odnosi na prethodni stav istog člana kojim se utvrđuje trogodišnji mandat „sudije koji je prvi put izabran na sudijsku funkciju“. Drugim rečima, po Ustavu od 2006. godine sudijska funkcija prestaje samo sudijama koje su prvi put izabrane na tri godine, ako ih Visoki savet sudstva ne izabere na stalnu funkciju, ali ne i zatečenim sudijama koje su tu stalnost stekle po ranijem Ustavu i zakonima.

USTAVNOST USTAVNOG ZAKONA
Presudno stručno i moralno posrtanje devet sudija u ovom slučaju ticalo se njihovog namernog izbegavanja da se upuste u ispitivanje ustavnosti Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava pošto on, a ne sam Ustav od 2006. godine, predstavlja jedini pravni osnov spornog Zakona o sudijama. Članom 7 ovog Ustavnog zakona utvrđuje se da će se izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i prvi izbor sudija Vrhovnog kasacionog suda izvršiti najkasnije u roku od 90 dana od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva, a da će se izbor sudija i predsednika ostalih sudova (dakle, svih sudova) izvršiti najkasnije u roku od jedne godine od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva.
Odmah se naravno može postaviti pitanje da li se Ustavnim zakonom može uvesti ponovni izbor svih zatečenih sudija, iako to sam Ustav izričito ne dopušta, nego, naprotiv, članom 146 utvrđuje stalnost sudija, izuzev onih koji se prvi put biraju na tri godine. Jedino je deseti sudija, prof. dr Olivera Vučić, odgovorila odrečno na ovo pitanje i pokazala i dokazala da je Ustavni zakon za sprovođenje Ustava „akt niže pravne snage od Ustava“, jer se, pored ostalog, donosi i „po postupku manje složenom od ustavotvornog“. Ostale sudije su namerno propustile da se u puste u ispitivanje ustavnosti Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava pod izgovorom da podnosioci inicijative to nisu tražili, kao da je Ustavni sud parnični sud koji je vezan sadržinom i obimom tužbenog zahteva.
No, ovim sudijama se omakla izjava da je Ustavni zakon za sprovođenje Ustava donet istovremeno sa donošenjem Ustava, kao da mu to daje i istu pravnu snagu. Te sudije izgleda ne znaju ili neće da znaju da sam atribut „ustavni“ uz zakon ne daje tom zakonu istu pravnu snagu kao i Ustavu, nego da mu to jedino može dati postupak po kojem je takav „ustavni“ zakon donet. Posle Drugog svetskog rata u nas je samo jednom ustavni zakon bio ustav u pravom smislu te reči. Takav je bio Ustavni zakon o osnovama društvenog i političkog uređenja FNRJ i saveznim organima vlasti od 1953. godine. Posle toga ustavni zakoni su isključivo bili sprovedbeni zakoni, a ustavi od 1963. i 1974. godine menjani su amandmanima, tehnikom preuzetom iz američke ustavne tradicije. Valja se nadati da to ove sudije Ustavnog suda ipak znaju.
Kad ustavotvorac zaista želi da neka prelazna ili sprovedena odredba ima snagu ustava, on je unosi u sam ustav. Tako su postupili tvorci američkog Ustava od 1787. godine kada su u član I odeljak 9. prvu alineju uneli sledeću prelaznu odredbu: „Kongres neće moći pre 1808. godine da zabrani preseljavanje ili useljavanje lica (misli se na robove – K.Č.) koja neka od sada postojećih država bude smatrala podobnim da primi, ali za takvo useljavanje mogu biti određeni porez ili taksa koji ne prelaze 10 dolara po jednom licu.“ Ako ustavotvorac to ne želi, on prepušta potonjem zakonodavcu da to učini zakonom. Pomenuti Ustavni zakon za sprovođenje Ustava od 2006. godine nije donet ni po revizionim odredbama Ustava od 1990. godine niti po revizionim odredbama Ustava od 2006. godine. Da bi po Ustavu iz 1990. godine bio pravi ustav, za njegovo donošenje nije bila dovoljna samo dvotrećinska većina od ukupnog broja narodnih poslanika, nego i pozitivno izjašnjavanje više od polovine ukupnog broja birača na potonjem referendumu. A kako se ovim Ustavnim zakonom uređuje i sudstvo koje su podvodi pod „uređenje vlasti“, da bi imao snagu pravog ustava on je po članu 203 stavovima 7 i 8 Ustava od 2006. godine morao biti potvrđen većinom izašlih birača na referendumu. Sve je ovo devet sudija Ustavnog suda moralo znati, ali se uprkos tome odbili da kao prethodno pitanje utvrde ustavnost ovog Ustavnog zakona, koji nikako nije ustav nego samo zakon, doduše veće pravne snage od običnog zakona. Pravi razlog ove njihove nesklonosti jeste akratija, što bi osnovci grubo ali tačno nazvali kukavičlukom. Da su se za to odvažili, proglasili bi neustavnim pomenuti Ustavni zakon, čime bi nestao i pravni osnov spornog Zakona o sudijama.

PREKID USTAVNOG KONTINUITETA
Posebnu pažnju zaslužuje tvrdnja devet sudija, kojom su pravdali reizbor svih zatečenih sudija, „da ne postoji ustavni kontinuitet u pogledu ustavnosti sudijske funkcije stečene po Ustavu od 1990. godine, u personalnom pogledu“. Za takvu tvrdnju nisu naravno mogli naći nikakvo uporište u samom Ustavu od 2006. godine, nego jedino u spornom Ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava Republike Srbije. Ova tvrdnja o prekidu ustavnog kontinuiteta,  kao da je 2006. godine izvršena prava revolucija, nije doduše sadržana u samom tekstu Ustava, ali je kao svojevrsna primisao bila prisutna ne toliko u svesti njegovih neukih sastavljača, koliko u glavama političara koji su promenu Ustava izveli ne bi li tim svojim trošnim delom obezbedili kakvu-takvu besmrtnost u istoriji.
Nije naravno to prvi slučaj u istoriji svetske ustavnosti da sudije prilikom interpretacije ustava polaze od pretpostavke da su u njegovom tekstu otelovljene odgovarajuće političke ili ekonomske doktrine. Tako je Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih Država dugo vremena, dok je primenjivao doktrinu dvojnog (duel) federalizma, smatrao da je u Ustavu implicite sadržana ekonomska doktrina laissez faire, koja nije dopuštala ozbiljniju intervenciju savezne vlade i država članica u odnose između rada i kapitala. Među prvima je tu pretpostavku oborio čuveni sudija Oliver Vendel Holms u svojim izdvojenim (dissenting) mišljenjima, da bi tek Franklin Delano Ruzvelt, svojom pretnjom da će zakonom promeniti sastav Suda, naveo ovaj Sud da odbaci tu pretpostavku.
Naši dični ustavotvorci iz 2006. godine nisu naravno bili jedini koji su pomislili da od njih počinje nova era u Srbiji, te da treba izvesti ne samo diskontinuitet s politikom Slobodana Miloševića, nego i popuni prekid kontinuiteta s dotadašnjim ustavnim poretkom, što je naš susretljiv Ustavni sud nažalost prihvatio. Jedan od prvih poznatih nauma ove vrste bilo je nastojanje Julija Cezara da sebe obesmrti ne samo uvođenjem novog kalendara, što je bilo opravdano, nego i tako što će jedan mesec (juli) u tom kalendaru nositi njegovo ime. Ovakvi naumi su po pravilu zarazni, pa kad se posle Cezara ustoličio Oktavijan Avgust das, njegovi podrepaši mu ponude da prvi sledeći mesec nosi njegovo ime, ali ga upozore, za razliku od jula, ima samo 30 dana. Na to je Avgust uzvratio: Uzmite jedan dan od februara. Tako zahvaljujući Avgustovoj neodoljivoj taštini, i Julijanski i Gregorijanski kalendar imaju jednu upadljivu nelogičnost: sedam meseci imaju po 31 dan, četiri 30 dana, a osakaćeni februar samo 28 dana. Slično su krajem XVIII veka postupili i francuski revolucionari koji su, da bi trajno obeležili početak nove ere, uveli i novi kalendar, koji se nije zapatio, i decimalne mere dužine i težine, koje su vremenom prihvaćene.
Naši vajni ustavotvorci su izgleda takođe pomislili da je smena na vlasti oktobra 2000. godine bila i prava demokratska revolucija, te da novim Ustavom treba izvršiti potpuni prekid sa zatečenim ustavnim poretkom u državnim institucijama, tako što će se, između ostalog, birati sve sudije, kao da ni jedan od njih nije zaslužio njihovo poverenje u svoju stručnost, osposobljenost i dostojnost za zvanje sudije. Još je gore što je i devet sudija Ustavnog suda bilo sklono – da li zbog vlastite akratije ili pukog podrepaštva? – da prihvati tu gordu primisao svojih političkih vođa i bez valjanog ustavnog osnova dopusti reizbornost svih zatečenih sudija. Da su te sudije imale bar malo samopoštovanja i smelosti, mogle su, prilikom pominjanja prekida ustavnog kontinuiteta, bar primetiti da su nezavisnost i stalnost sudija bili mnogo bolje zaštićeni Ustavom od 1990. godine, jer su u njemu samom (članu 101) bili propisani razlozi zbog kojih sudija može protiv svoje volje biti razrešen dužnosti, dok je Ustavom od 2006. godine (članom 148) utvrđivanje tih razloga prepušteno potonjem zakonodavstvu.

NOVA BRUKA USTAVNOG SUDA
Povodom žalbe Zorana Saveljića, sudije iz Niša, koji odlukom Visokog saveta sudstva nije ponovo izabran u zvanje sudije, Ustavni sud se iznova obrukao. U obrazloženju svoje odluke Sud navodi da je 17. decembra 2009. godine Zoran Saveljić saznao da nije ponovo izabran za sudiju tako što objavljeni spisak izabranih sudija nije sadržavao njegovo ime, a da je 31. decembra 2009. godine objavljen spisak od 837 dotadašnjih sudija, s obrazloženjem koje se odnosi na sve njih zajedno da ne ispunjavaju uslove za izbor u sud za koji su podneli prijavu. U žalbi je posebno istakao da je Visoki savet sudstva utvrdio da sve ove sudije „kumulativno ne ispunjavaju ni jedan od propisanih uslova za izbor u sud“, a da u samoj Odluci nisu navedeni konkretni razlozi zbog kojih on lično ne ispunjava te uslove, niti ga je u postupku izbora Visoki savet sudstva obavestio o postojanju bilo kakve sumnje u njegovu stručnost, osposobljenost i dostojnost. Uz to mu nije omogućen uvid u dokaze na osnovu kojih je utvrđeno da ne ispunjava propisane uslove za izbor, niti mu je pružena prilika da bude saslušan i lično ospori te dokaze ukoliko ih je uopšte bilo.
Jedva da treba reći da je i preostalih blizu 800 neizabranih sudija podnelo u osnovi istovetne žalbe, te da se Ustavni sud suočio s teškim izborom kako da uopšte vodi ovaj postupak. Najispravnije i najjednostavnije rešenje bilo je da se sve odluke Visokog saveta sudstva o izboru i neizboru ospore kao takve, jer ih je Visoki savet sudstva doneo u nepotpunom sastavu, za koje se u svom izdvojenom mišljenju založila prof. dr Olivera Vučić. Naime, ovaj Savet je započeo svoj rad u nepotpunom sastavu, bez tri člana – advokata, profesora pravnog fakulteta i jednog sudije – a okončao ga bez jednog člana. Iako to prof. dr Olivera Vučić nije izričito pomenula, to bi značilo da se sve vraća na svoj početak, a da se svim zatečenim a neizabranim sudijama restituišu oduzeto zvanje i radno mesto.
Druga mogućnost, za koju se u svom izdvojenim mišljenju založila prof. dr Marija Draškić, takođe je bila ispravna i, sa stanovišta ekonomije suđenja, racionalna. Ona je smatrala da je Ustavni sud, usvajajući žalbu Zorana Saveljića, trebalo da donese takozvanu pilot odluku i na istovetan način reši sve ostale žalbe neizabranih sudija. Za najgore rešenje založio se u svom izdvojenom mišljenju dr Dragiša Slijepčević, koji je, služeći se sofistikom sudskog pisara, ustvrdio da Zoran Saveljić, kome je kao negdašnjem sudiji prekinut kontinuitet stalnosti sudske funkcije,  uopšte nije imao pravo na žalbu Ustavnom sudu.
Većina ovog Suda opredelila se za rešenje koje je prividno ispravno, ali za žalioce utoliko nepravično što bi ih dovelo do dugotrajnog iscrpljivanja i mrcvarenja u očekivanju konačne pravde. Umesto da sve odluke o neizboru odmah proglasi ništavim zbog nedopustivih formalnih i procesnih nedostataka (recimo, izostajanja individualizovanog obrazloženja), sam meritorno reši svih 800 žalbi neizabranih sudija i vrati im sudijsko zvanje i odgovarajuće radno mesto, Ustavni sud je rešio da ovaj postupak odugovlači i u nedogled zamajava žalioce. Najpre je od Visokog saveta sudstva zatražio „obaveštenje o tome da li su neizabranim sudijama dostavljene pojedinačne odluke o prestanku sudijske dužnosti, sa individualizovanim razlozima neizbora“, kao da to već nije znao. Ovaj mu je odgovorio „da je svim neizabranim sudijama dostavljena identična odluka kojom se konstatuje prestanak sudijske dužnosti“, pošto je „smatrao da nije potrebno da svakom od neizabranih sudija dostavi pojedinačnu odluku sa individualizovanim razlozima“.
Potom je Ustavni sud naložio Visokom savetu sudstva da za svakog podnosioca žalbe dostavi pojedinačne obrazložene odluke o prestanku sudijske dužnosti s konkretnim razlozima zbog kojih nisu izabrani na stalnu sudijsku funkciju, a ovaj se, drsko i bezočno, oglušio o taj nalog. I posle vajkanja da zbog nepostojanja individualizovanog obrazloženja nije mogao da suštinski razmatra i ispituje valjanost odluke o neizboru, Sud je „hrabro“ odlučio da naloži Visokom savetu sudstva da u roku od 30 dana ponovo odluči o prijavi žalioca podnetoj za izbor za sudiju. Ni manje smelosti ni većeg dovijanja!

IZMEĐU DOMAĆE VLASTI I STRANACA
Da bi se bolje razumelo ovo prenemaganje i snalaženje Ustavnog suda, uključujući i vraćanje svih odluka Visokog saveta sudstva na doradu, što će zahtevati nekoliko godina ozbiljnog rada da bi se rešilo blizu 800 žalbi neizabranih sudija, valja razmotriti okolnosti u kojima se obreo Ustavni sud. Za razliku od neupućene javnosti, sudije ovog Suda su od samog početka do u tančina bile upoznate sa svim pojedinostima ovog sramnog reizbora svih zatečenih sudija, bilo uvidom u spise koji nisu dostupne široj javnosti, bilo iz razgovora s kolegama sudijama i pojedinim članovima i saradnicima Visokog saveta sudstva i Ministarstva pravde.
Na osnovu tog uvida saznale su da se kao sudije nalaze u procepu između dveju sila koje imaju različite procene izvršenog reizbora svih sudija i shodno tome međusobno suprotstavljena očekivanja i zahteve. Na jednoj strani je postojeća vlast zahvaljujući kojoj su – to jest njenoj skupštinskoj većini, Predsedniku Republike i njihovim izabranicima u Visokom savetu sudstva, Državnom veću tužilaca i Vrhovnom kasacionom sudu – bile izabrane u Ustavni sud. A ta vlast ne samo da je preko svojih ljudi u Visokom savetu sudstva provela pravno sporan i moralno nedopustiv reizbor svih zatečenih sudija, nego se i svim silama trudi da ga niko ne dovede u pitanje. To je naravno sila kojoj krhke, nesigurne i savitljive sudije teško mogu odoleti.
Na drugoj strani su moćni strani činioci: zvaničnici Evropske unije i Saveta Evrope oličenog u takozvanoj Venecijanskoj komisiji, koja razmatra i procenjuje sve naše važnije zakone i druge pravne akte. I tek kad su ti činioci službeno dobili sve zapisnike i druge spiske Visokog saveta sudstva (koji inače nisu bili dostupni neizabranim sudijama) dali izuzetno nepovoljnu ocenu o provedenom reizboru i zahtevali da se svakoj odluci o neizboru zatečenog sudije pridruži individualizovano obrazloženje o razlozima zbog kojih u datom slučaju nije izvršen ponovni izbor, sudije Ustavnog suda su se nerado odlučile da razmotre prispele žalbe, a da od Visokog saveta sudstva zatraže individualizovano obrazloženje svake pojedinačne odluke. Pri tom pažljivo pilotiraju između naše vlasti, kojoj duguju svoj visoki položaj, i moćnih stranih činilaca kojima, zbog takozvanog evropskog puta, svi koji nešto znače u ovoj zemlji duguju poslušnost.

NALAZI VENECIJANSKE KOMISIJE
Iako su naši zvaničnici javno tvrdili da se Venecijanska komisija unapred saglasila s predlozima pet zakona o izmenama i dopunama odgovarajućih zakona o pravosuđu, što izgleda nije tačno, prećutali su Mišljenje broj 528/09 Venecijanske komisije o načinu rada Visokog saveta sudstva, koje vrvi od najnepovoljnijih ocena i najtežih osuda. Venecijanska komisija najpre pokazuje da Visoki savet sudstva (VSS) ne govori istinu (da ne kažemo da laže):
„Dalje VSS navodi da je imao u vidu vrstu predmeta, težinu predmeta, razloge zbog kojih je odluka ukinuta od strane višeg suda. Ova tvrdnja apsolutno nije tačna. VSS nije imao ni jedan od ovih elemenata u vidu. Niti se bavio vrstom predmeta koje je rešavao svaki od skoro 2400 kandidata-sudija, niti se bavio složenošću tih predmeta (složenost predmeta do danas nije definisana, iako je jedna od krucijalnih stvari za pravni sistem), niti je pogledao ijednu sudsku odluku tokom razmatranja rada prijavljenih kandidata sudija.“
Povodom tvrdnje u tački 16. dopisa Visokog saveta sudstva od 18. februara 2010. godine da ovaj Savet „ne može da dostavi zapisnike ni sa jedne od svojih sednica, pošto su u njima sadržana samo izjašnjenja članova Saveta o kandidatima, Venecijanska komisija ga je ovako uhvatila u laži: „Ovo je u direktnoj suprotnosti s činjenicom koja proizilazi iz dnevnih redova zakazanih sednica VSS, iz kojih je očigledno da u radu VSS nije bilo nikakve rasprave o izboru pojedinih kandidata na najmanje 17 od 36 sednica (…), jer je rasprava o prijavljenim kandidatima počela tek od XVII sednice, tj. od 12. oktobra 2009. godine (…).“ A kada su posredi navodna rasprava i izjašnjavanje o kandidatima, po kazivanju Venecijanske komisije zapisnici uopšte ne sadrže:
„nikakvu raspravu o pojedinim kandidatima,
nikakve zaključke da li je i u odnosu na koliko kandidata koji su konkurisali za određene sudove oborena pretpostavka stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti,
u kojoj meri izabrani kandidati, u odnosu na ostale, više ispunjavaju uslove za izbor u određene sudove, …
niti, pre konstatacije da izabrani kandidati zaslužuju da budu izabrani, zapisnici sadrže konstataciju da je bilo kakvog većanja i glasanja.“
Uvidom u dostavljene spise Venecijanska komisija je takođe utvrdila:
da su članovi VSS-a i zaposleni u njemu potpisali izjave o čuvanju tajnosti podataka,
da je VSS zloupotrebio podatke pribavljene od drugih državnih službi i za druge svrhe i da je time povredio prava na zaštitu podataka o ličnosti iz člana 42 Ustava,
da je koristio i podatke iz nepoznatog izvora, što bi jedino mogla biti „rekla-kazala“,
da su data obrazloženja neprihvatljiva i nedostojna tela koje upravlja sudskim sistemom,
da VSS ili ne zna zakon ili neće da postupi po zakonu.
Konačno, Venecijanska komisija je utvrdila tačno vreme koje je VSS posvetio svakom kandidatu ponaosob. Dok je juna 2009. godine pisac ovog ogleda procenjivao da će VSS, ukoliko zaseda 80 radnih dana osam časova dnevno, svakom kandidatu posvetiti 11 minuta, predsednica VSS-a je na konferenciji za štampu od 17. decembra 2009. godine izjavila da je ovaj Savet utrošio 400 radnih sati temeljito razmatrajući 5020 prijava, što znači da je procenjivanju stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti svakog kandidata posvetio pet minuta, da bi uvidom u dostavljene zapisnike Venecijanska komisija utvrdila da je to vreme iznosilo samo 20 sekundi.
Sve su to sudije Ustavnog suda znale i sve su one mogle pročitati izveštaj Venecijanske komisije, ako su to htele. Uprkos svemu tome, one se prave nevešte kao da je VSS i dalje neko poštovanja dostojno telo čije se odluke moraju temeljito i dugotrajno razmatrati i ispitivati, umesto da se odmah ponište, neizabranim sudijama vrati sudijsko zvanje i odgovarajuće radno mesto, a protiv svih članova ovog Saveta podnese krivična prijava zbog teške zloupotrebe službene dužnosti.
Mnogi će se naravno pitati zašto sudije Ustavnog suda sve to dopuštaju. Ako se izuzme dužničko ropstvo u kojem se nalazi bar pet sudija (o kojima će kasnije biti reči) u koje ih je doveo dug prema onima koji su im nezasluženo obezbedili tako visoke položaje, kod velike većine ostalih sudija je po sredi već pomenuta akratija – slabost volje i odsustvo hrabrosti. A kako to veli naš besmrtni Njegoš: „Strah čovjeku obraz kalja često.“