ZORAN STOJKOVIĆ U Srbiji svako može da bude uhapšen

Razgovarao Uglješa Mrdić

Kada se donese neka presuda, a ne odgovara pojedincima u vlasti, napravi se medijska hajka protiv sudije koji je sudio u tom predmetu, štampani i elektronski mediji počinju da vode novu istragu, izvrši se politički pritisak na sudiju i presuda se menja, ukida, ili se sudija razrešava dužnosti. Time je nezavisnost sudova ugušena

Advokat Zoran Stojković, nekadašnji ministar pravde u Vladi Srbije dr Vojislava Koštunice, u intervjuu za „Pečat“ govori o posledicama katastrofalne reforme pravosuđa, mreži sudova, položaju advokata, političkim zloupotrebama sudova, radu Haškog tribunala i krivičnim prijama zasnovanim na lažima, koje vlast preko svojih ljudi pokreće protiv najozbiljnijih političkih protivnika.

Kakve su posledice aktuelne reforme pravosuđa?
Krajnje vreme je da narodu kažemo šta je povodom reforme pravosuđa konstatovala Evropska komisija, odnosno EU, u koju aktuelna vlast juri kao „grlom u jagode“. Nikada nisam imao prilike da vidim ovako loš izveštaj Evropske komisije, kao što je to bio slučaj povodom reforme pravosuđa. Međutim, u javnosti nismo imali priliku da čujemo o kakvim je užasnim primedbama Evropske komisije reč. I dok smo mi svedoci katastrofalne reforme pravosuđa, naša vlast se samo zahvaljuje EU na „savetima“, koje će, kako kažu, „razmotriti“. Ovako nakaradnim reformama dobili smo najpre katastrofalnu mrežu sudova. Ukoliko se ta mreža ne promeni ništa dobro se ne može ni uraditi. Vlast je 138 opštinskih sudova svela na samo 34 osnovna suda. Nisu znali da procene čak ni to koliki je broj sudova potreban. Rad sudova je ozbiljno ugrožen, te stoga ne bih bio u koži reizabranih sudija. Neki od njih rade sa 800 do 1.000 predmeta, na godišnjem nivou. U Beogradu imamo slučajeve da troje sudija deli jednu sudnicu zbog čega sudovi postaju sve neefikasniji i neažurniji.

Na koji način je moguće rešiti ovaj problem?
Pod hitno se mora izvršiti promena mreže sudova. Jer, druga posledica ovako nakaradne reforme je ta što je užasno skupa, jer hiljade ljudi u pravosuđu ne radi, a prima platu. Staro je pravilo u svetu, da ako nemate valjane sudove nemate ni valjanu državu. Nažalost, vlast u Srbiji je ukinula sudove. Reizabrane sudije i tužiocu, moraju da putuju iz grada u grad da bi obavljali svoje funkcije, što iziskuje plaćanje dnevnica, troškova putovanja i eventualnog zakupa stanova. Pri tome, moraju da se plaćaju i zaposleni, na održavanju zgrada, obezbeđenju sudskih jedinica, što stvara enormne troškove. Osim toga, sudije dolaze na suđenja iz raznih krajeva. Nijedan princip koji EU traži od Srbije, kada je u pitanju reforma pravosuđa, nije ispoštovan.

Osim toga, čini se da svim građanima Srbije pravda nije dostupna.
To je upravo treći veliki problem ove reforme. Građani mesecima čekaju na suđenje, a uz to nemaju pravo na pravično suđenje. Sudije ne mogu da stignu ni da pročitaju toliki broj predmeta koje dobijaju. Sada su građani u situaciji da jednom u četiri-pet meseci imaju ročište. Sa druge strane, smanjen je broj pravnih lekova koje građani mogu da koriste. Veliki je problem i udaljenost sudova u unutrašnjosti Srbije. Građanin koji želi da ostvari neko pravo treba da putuje i po 50 ili 100 kilometara iz jednog mesta u drugo. Građani gube po ceo dan da bi došli do suda i vratili se u mesto prebivališta, i samim tim im pravda nije dostupna. Vlast stalno govori o poštovanju manjinskih prava i borbi protiv organizovanog kriminala. Jedna od loših stvari ove reforme jeste upravo to što su gotovo svi pogranični sudovi ukinuti, a pri tome znamo koliki se broj kriminalnih aktivnosti odvija preko granice ili u njenoj blizini. Pored toga, u pograničnim predelima imamo i veliku koncentraciju nacionalnih manjina. Danas su gotovo svi sudovi u potpunom kolapsu, a naročito oni koji se nalaze u Beogradu.

Kako komentarišete najavu promene krivičnog postupka u Srbiji?
Promena krivičnog postupka je problematična. Imali smo Zakon o krivičnom postupku, donet u vreme kada sam ja bio ministar pravde, koji je radila Radna grupa na čelu sa profesorom Milanom Škulićem. To je bio jedan moderan Zakon o krivičnom postupku, putem kojeg je trebalo da se ubrza krivični postupak sa mogućnostima sporazuma o krivici, i brže i efikasnije delovanje sudova. Uvedena je jedna kombinacija takozvane „tužilačke i sudske istrage“. U nacrtu Zakona o krivičnom postupku, nudi se sistem tužilačke istrage, gde tužilac ima kompletnu aparaturu za vođenje istrage i prikupljanje dokaza, a s druge strane okrivljeni, a pogotovo ako nema branioca, nije u mogućnosti da kvalitetno sprema svoju odbranu i prikuplja dokaze, kako bi odgovarao na optužbe. Jasno je da je na ovaj način pravo okrivljenog na ravnopravno suđenje izgubljeno. Sada su izbacili i načelo utvrđivanja materijalne istine od strane suda. Plašim se da će svi ovi propusti dovesti pravosuđe u tešku situaciju. Mislim da bi ipak trebalo da se držimo onoga što radi Evropa, da ubrzamo sudski postupak i damo nešto šira ovlašćenja tužiocima. U Srbiji pokušavaju da sprovode neki oblik američkog sistema pravosuđa. U SAD oko 85 odsto postupaka dr završi nagodbom tužioca, branioca i okrivljenog. Nisam baš siguran da je dobro da prepišemo američki sistem i da ga primenimo. Mi treba da se držimo evropskog sistema pravosuđa, ili da, eventualno, iz anglosaksonskog sistema uzmemo nešto što je dobro, a zadržimo ono najbolje iz evropskog sistema.

Ko stoji iza ovakve, kako kažete, loše reforme pravosuđa?
Ne znam tačno ko stoji, niti ko formira te radne grupe. Imam utisak da neke stvari koje su urađene u vezi sa reformom pravosuđa imaju ozbiljnu političku konotaciju. Nije slučajno to što većina zemalja nastoji da svaki deo svoje teritorije pokrije sudovima. Međutim, u Srbiji imamo situaciju koja, bojim se, nije nimalo bezazlena. Naime, ukinuti su svi sudovi po ruralnim područjima i u blizini granica. U ovoj teškoj ekonomskoj situaciji, mogli bi slobodno da kažemo u bedi, veliki broj ljudi bio je zaposlen po sudovima, a naročito u pograničnim opštinama i nerazvijenim delovima Srbije. Sada su skoro svi ukidanjem sudova ostali bez posla, a samim tim čitave porodice bez primanja, što ih tera da razmišljaju, gole egzistencije radi, da napuštaju manje gradove i beže ka većim centrima. Na taj način Srbija se polako prazni, a naročito njeni pogranični predeli, kao i njena unutrašnjost. Država se polako svodi na granice Beogradskog pašaluka. Sve se to dešava u trenucima kada se Albanci bune na jugu Srbije i kada imamo napetu situaciju u Raškoj oblasti. Ne smem ni da zamislim šta će se dogoditi kada srpske porodice napuste  sve pogranične opštine.

Da li imate utisak da je sudska vlast pod kontrolom izvršne vlasti?
Mislim da jeste. Nikada se do sada nije desilo da vlast unapred zna kakve će presude biti donete u pojedinim predmetima. Imamo situaciju da kada se donese neka presuda, koja ne odgovara pojedincima u vlasti, napravi se medijska hajka protiv sudije koji je sudio u tom predmetu, štampani i elektronski mediji počinju da vode novu istragu, izvrši se politički pritisak na sudiju i presuda se menja ili ukida, ili se sudiji preti razrešavanjem. Priči o bilo kakvoj nezavisnosti sudova je kraj. Građani su opravdano uplašeni posle ovakve reforme pravosuđa. Veliki broj iskusnih i dobrih sudija je oteran, jer nije bio politički podoban za one koji su sprovodili reformu pravosuđa, a doveden je veliki broj ljudi koji nikada do sada nisu radili u sudovima. Bilo kakva priča o kvalitetu sudova tako postaje irelevantna.

Kako reagujete na sve češću pojavu da se pojedini državni sekretari i predstavnici Ministarstva pravde, kada nastupaju u javnosti, ponašaju kao tužioci i sudije?
Kada sam ja bio ministar pravde to se nije dešavalo. Sada je izvršna vlast preuzela monopol nad pravosuđem. Mi nemamo više nezavisnost sudova, a vlast se stalno poziva na nekakvu reformu pravosuđa. Ozbiljna reforma pravosuđa rađena je još 2005. godine i to uz konsultacije sa EU. Prošli smo kroz kompletnu proceduru, doneli smo mnogo neophodnih zakona i radili sve da se obezbedi istinska nezavisnost sudova; za taj posao bilo nam je potrebno šest do sedam godina. Mi smo predložili i kako treba da izgleda nova mreža sudova, i koliki je broj sudija neophodan, kao i šta je sve potrebno da se uradi kako bi imali potpunu nezavisnost u njihovom izboru. Onda je došlo do političkih promena, pa do promena u reformi pravosuđa. Kriterijumi, koji su već bili usvojeni, a koji su u vezi reforme pravosuđa, nisu poštovani. I pored svega toga ministarka pravde Snežana Malović daje izjavu kako će se ponovo ispitati sve u vezi reizbora sudija, i da će se obratiti Ustavnom sudu, kako bi se preispitale sve žalbe na odluke neizabranih sudija, koje će se smatrati kao prigovori, o kojima će ponovo odlučivati Visoki savet sudstva. Dakle, isti organ koji je doneo i prethodnu odluku, samo u drugom sastavu. Gde je tu dvostepenost! Ne može ministarka pravde žalbu preimenovati u prigovor. To samo govori da u Srbiji vlada nepoznavanje prava i bahatost vlasti. Građani će platiti visoku cenu ovakvih grešaka. U kolapsu, zbog prevelikog broja predmeta, biće najveći gradovi u Srbiji – Beograd, Novi Sad, Kragujevac i Niš. Da bi se to sprečilo, ponavljam, potrebno je napraviti novu mrežu sudova i izabrati potreban broj kvalitetnih i iskusnih sudija, a takvih imamo.

Kako komentarišete medijska hapšenja, suđenja i presude pre početka sudskog postupka?
Određeni mediji u Srbiji vode takve kampanje. Ti mediji odlučuju u saradnji sa svojim mentorima, ko je kriv, ko treba da bude uhapšen i osuđen za neko krivično delo. Što je najgore, većina medija se ponaša kao da smo u sistemu koji klizi ka diktaturi, gde se ne poštuju zakon, ljudska prava i slobode. Izvršna vlast smatra da je dozvoljeno sve ono što je u njihovom interesu, i smenjuje, pod izgovorom reformi, sve one sudije koje neće da donose presude koje odgovaraju predstavnicima vladajuće koalicije. Pretpostavka nevinosti u našoj državi više nema značaja. Sada imamo situaciju da u Srbiji svaki građanin može da bude uhapšen. Prvo vlast napravi medijsku kampanju protiv neke osobe, pa je uhapse, a tek potom skupljaju eventualne dokaze, kojih u najčešćem broju slučajeva i nema. Onda će se dogoditi da će svi ti ljudi koji su nevini boravili po zatvorima tužiti državu, i njima će morati da se isplaćuje materijalna i nematerijalna šteta koju su pretrpeli, a koja će se isplaćivati iz budžeta Srbije, to jest  iz džepova građana.

Nedavno se dogodio presedan u srpskom pravosuđu, da se na zahtev tužioca u slučaju suđenja „Mladićevim jatacima“ traži uoči čitanja presude izuzeće članova sudskog veća i porotnika. Da li je i u tom slučaju nalog dat iz nekog od vladajućih kabineta?
Ne znam po čijem nalogu je to urađeno, ali takav primer nije do sada zabeležen u srpskom pravosuđu. U konkretnom slučaju suđenje je bilo završeno, presuda doneta i trebalo je samo da se saopšti. Potom se dogodila jedna neverovatna situacija, koja je samo još jedan primer direktnog pritiska na sudove. Ne znam kakva je presuda bila doneta kada je u pitanju suđenje „Mladićevim jatacima“, ali sam u medijima, između redova, pročitao da nije odgovarala izvršnoj vlasti. Zahtev za izuzeće je trebalo odmah odbaciti i ne davati mogućnost stvaranju utiska da se vrši pritisak na sud.

Kada su u pitanju medijske kampanje i suđenja, u oči upada i napad na predsednika DSS dr Vojislava Koštunicu. Nekadašnji premijer Srbije kao da postaje glavna meta vlasti, odnosno antisrpske histerije. Putem medija i konferencija za novinare, tužilaca i advokata, on se proglašava krivim za brojna krivična dela. Kako to komentarišete?
Tu je reč o sprovođenju jasnog naloga, koje su predstavnici vlasti dobili od svojih mentora sa Zapada. Na političkoj sceni Srbije ne sme da postoji demokratska nacionalna opcija. Krajnji cilj je da se uništi Srbija kao država i Srbi kao narod sa svojim identitetom, tradicijom, jezikom i kulturom. Ko god se u Srbiji pozove na očuvanje tradicije i kulture svog naroda, on se proglasi za konzervativnog i antievropskog, a ne tako retko bude etiketiran i kao klerofašista. U tom smislu glavna smetnja predstavnicima vladajućeg režima i njihovim mentorima sa Zapada jeste Vojislav Koštunica i DSS, koji na političkoj sceni baštine ideju očuvanja naše države i identiteta srpskog naroda. Namera je da se sa političke scene izbrišu ne samo DSS i Koštunica, već i sama ideja očuvanja Srbije kao države srpskog naroda sa svojom tradicijom, identitetom i kulturom. Svima njima, kako vladajućem režimu u Srbiji, tako i njihovim mentorima sa Zapada, za sve što se loše dešavalo, što se sada dešava i što će se desiti, krivi su Vojislav Koštunica i DSS. Pri tom, svi pokazatelji govore da od 2000. godine pa do danas, jedini period kada je standard građana počeo da raste i privreda da se razvija, jeste razdoblje od 2004. do 2008. godine, kada smo mi bili na vlasti, to jest kada je Koštunica bio premijer, a DSS imala većinu ministara u vladi. U tom periodu bolje se živelo u Srbiji, nego u svim zemljama u okruženju, Bugarskoj, Rumuniji, BiH, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Albaniji… Sada su svi ispred nas. Ovaj podatak je lako proverljiv.

Da li to znači da je slogan jake institucije, jaka država, jako pravosuđe, jaka ekonomija – izgubljen?
Da. Da bi vlast mogla da radi sve ovo što čini, moraju prvo da se unište sve institucije. Kada je konačno Ustavni sud počeo da radi u punom sastavu, suočio se sa oko 7.000 predmeta na kojima treba da radi! Kako će stići valjano da odradi svoj posao? Sada žele da unište i Skupštinu kao instituciju, i zbog toga je ona na stalnoj meti napada. Ona je jedina institucija koja donosi zakone i vrši kontroluizvršne vlasti. Međutim, neprestanim medijskim hajkama, Skupština kao institucija izgubila je pozitivan rejting i poverenje naroda. O Vladi Srbije da ne govorim. Mi kao da ni nemamo Vladu. Samo da vas podsetim na nedavnu anketu sa pitanjem: „Kako se zove premijer Srbije?“. Preko 70 odsto građana nije znalo kako se zove predsednik Vlade i da tu funkciju obavlja Mirko Cvetković. Svedoci smo i potpunog uništavanja privrede, raspada države i servilnog odnosa prema svemu onome što se od nas traži sa Zapada. Zbog takvog njihovog ponašanja, situacija u zemlji je sve teža, narod sve lošije živi, a oni nigde i ni u čemu ne vide svoju odgovornost. Po njima, ko je za sve to opet kriv – Vojislav Koštunica i DSS.

Paralelno sa pomenutim kampanjama protiv, advokat Srđa Popović podneo je krivičnu prijavu protiv predsednika DSS-a zbog učešća u organizovanju pobune JSO, koja je navodno bila uvod u ubistvo premijera dr Zorana Đinđića. Kakvo je Vaše mišljenje o pomenutoj krivičnoj prijavi?
Da imamo državu kakva bi trebala da bude odmah bi bio pokrenut krivični postupak protiv pomenutog advokata, baš na bazi onoga što je napisao u prijavi, dakle za lažno prijavljivanje. Njegova krivična prijava predstavlja bruku za pravosuđe. Moram da kažem, da osećam mučninu kada samo i pomenem ime tog čoveka – advokata, koji je tražio da se bombarduje naša Srbija, kao i Beograd, njegov i moj rodni grad. Ako gde postoji neko krivično delo, postoji u tome što je on potpisivao da se bez odluke Saveta bezbednosti UN nelegalno bombarduje naša zemlja. Sama pomenuta krivična prijava protiv Vojislava Koštunice bazira se na službenoj belešci Uprave vojne službe bezbednosti, koja je falsifikat. Sada je svima jasno da je ta službena beleška falsifikat, što je priznao i sam potpisnik tog dokumenta, Momir Stojanović. U toj službenoj belešci imamo tvrdnju na bazi koje oni grade čitavu krivičnu prijavu protiv Koštunice. Neću da komentarišem da je ta prijava glupa i smešna, ali ko god uzme u razmatranje tu krivičnu prijavu, mora da vidi i službenu belešku u kojoj piše da su pre pobune „crvenih beretki“, novembra 2001. godine, kod generala Ace Tomića došli Legija i Spasojević, da pitaju da li će „kobre“ intervenisati ako dođe do protesta JSO, a onda je Spasojević čestitao Tomiću na hapšenju Džona Nejbora i Momčila Perišića. A to hapšenje dogodilo se marta 2002. godine. To znači da je, prema toj navodnoj službenoj belešci vojne službe, Spasojević četiri meseca ranije čestitao na nečemu što će se tek dogoditi. I na osnovu tih podataka potpuno je jasno da se radi o falsifikatu. Nemojte se iznenaditi što će biti sve više i više falsifikovanih službenih beleški na osnovu kojih će se optuživati politički protivnici. Očekujem da ćemo sada biti na tapetu i krivično odgovarati Vojislav Koštunica, Rade Bulatović i ja, da smo krivi zato što nije uhvaćen general Ratko Mladić. Uopšte nisam zabrinut, jer naš mudar narod ima izreku: „Ničija nije gorela do zore“.

Ipak, vlast ne optužuje samo DSS i Koštunicu. Čini se da su njihove mete i predstavnici ostalih institucija od velikog nacionalnog značaja.
To je tačno. Sada su svi oni koji blate nacionalnu opciju i očuvanje naše države krenuli javno da blate i urušavaju i našu Srpsku pravoslavnu crkvu, koja je kroz vekove uspela da očuva identitet i tradiciju našeg naroda. Pri tom su ukinuli i obavezu služenja vojnog roka i vidim da je ministar odbrane Dragan Šutanovac javno prozvao našeg poznatog glumca Petra Božovića zbog izjave „da nam je vojska slabija od lovačkih društava“. Božović je rekao istinu. Lovačka udruženja imaju više oružja od naše vojske. Tu ministar pokazuje svoju bahatost, prouzrokovanu jednim potpunim neznanjem i  uverenjem da će oni doveka biti na vlasti. Pri tom u Skupštini isti taj ministar govori o tome kako nije obišao određene kafane, pa nema te informacije koje mu je izložio poslanik DSS Željka Tomića. Bahato obraćanje ovog ministra jednom poslaniku je na kafanskom nivou.

Da li Vas iznenađuje što pojedini politički krugovi ponovo zloupotrebljavaju ime tragično preminulog premijera Zorana Đinđića, u borbi protiv Vojislava Koštunice i DSS-a?
Tu je reč o zameni teza. Kada bi se zaista otkrila pozadina ubistva Đinđića sve bi bilo jasno i tada bi moglo da se vidi kome je sve odgovaralo da se ubije premijer. Priča da bivši američki ambasador Vilijem Montgomeri ima neke veze sa Koštunicom je smešna. To pričaju oni koji su bili stalni gosti stranih ambasada. Ako govorimo o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića, onda moram da citiram reči jednog čoveka: „Vrlo je interesantno da oni napadaju čoveka koji je čitao Šilera, a ne napadaju one koji su išli u Šilerovu i družili se sa kriminalcima“. Neki od njih pričaju da nisu imali Vladu, već da je o svemu odlučivao uži krug ljudi. Neki su išli malo do Šilerove, a malo posećivali kriminalce po zatvorima, to jest vođe „zemunskog klana“. I  nikom ništa. Pa, da su ti ljudi ostali u zatvoru ne bi bio ubijen premijer Zoran Đinđić. Setimo se samo da su neki tadašnji predstavnici DOS-ove vlasti urgirali da se iz zatvora puste Dušan Spasojević i njegovi saradnici, koji su vodili jak kriminalni klan i koji su prethodno oteli biznismena Miroslava Miškovića. Oni sada namerno prave zamenu teza. To je isto kao da proglase krivim Isusa Hrista što se pojavio Juda. Oni ne žele da se utvrdi prava pozadina ubistva Zorana Đinđića.

Očekujete li da će posle svega što se dešava u srpskom pravosuđu i svih problema koje ste naveli, doći do nekog jačeg oblika štrajka zaposlenih u sudskim institucijama?
Činjenica je da su nezadovoljne i neizabrane sudije i veliki broj izabranih sudija, kao i ostali zaposleni, i da vlada haos u pravosuđu, što može da podstakne veći štrajk. Oni su proglasili sudije koje rade svoj posao po 30 godina kao nestručne i neobučene za obavljanje svog posla, a mlade sudije što su tek počeli da rade kao vrhunske stručnjake. Zamislite kako je sudijama koji dobiju po hiljadu predmeta na kojima moraju da rade. Ni povećanje plata zaposlenima u pravosuđu, koje je obećano, neće rešiti problem, jer će to povećanje, ako ga i bude, istopiti inflacija. Da bi se spasila situacija u pravosuđu trebalo bi da se uradi ono što smo mi počeli da radimo u vreme Vlade Vojislava Koštunice – da se donesu osnovni zakoni, da se sudovi debalansiraju od materija koje nisu sudska materija, a to su pre svega misli na Zakon o notarima. Međutim, koliko sam čuo, oni žele da ukinu kao uslov za obavljanje poslova notara, da je obavezno da svaki notar ima položen pravosudni ispit. To znači da svaki pravnik može da bude notar. Smešno! Radi se isključivo o želji da vlast hoće da kontroliše i ovu oblast, i time omogući primanje većeg broja ljudi da obavljaju posao notara. Sudovi treba da se bave pravom sudskom materijom i da na taj način budu manje opterećeni, pa će automatski postati i efikasniji. U srpskom pravosuđu vlada haos, pa je nemoguće popraviti situaciju, na način kako to misli da uradi sadašnja pravosudna vlast. Kada neko želi da vidi u kakvu je državu došao, to jest da li je ta država uređena, on treba da vidi kakvo je pravosuđe u toj državi. Ako je pravosuđe dobro i uredno, takva je i država. E to treba da bude težnja Srbije. Ne zbog EU, nego zbog nas samih, da bi imali jaku državu, koja mora biti pravno uređena i koja će imati nezavisnu i stručnu sudsku vlast. U tako uređenu državu će onda mnogo brže stići prave inostrane investicije, a neće biti reči o fikcijama jeftine propagande.

________________

Bacanje para

Iformacioni sistem „Libra“ za rad sudova za koji je dato 100.000 evra, a ne funkcioniše?
Za sistem „Libra“ dato je dosta novca, a isti ne može da zadovolji u potpunosti rad sudova niti ono što je njima potrebno. To je primer bacanja novca za nešto što nije provereno, a za šta se već sada vidi da ne može dati dobre rezultate.

________________

Advokatura pod prismotrom

U subotu je održana burna Skupština Advokatske komore Beograda (AKB). Da li izvršna vlast želi da i advokaturu u Srbiji stavi pod svoju kontrolu, preko svojih ljudi u Advokatskoj komori Srbije? Da li im na tom putu zaista smeta novoizabrani predsednik AKB Slobodan Šoškić sa svojim saradnicima?
Jedna od retkih profesija u Srbiji koja je bila potpuno nezavisna je advokatura. Sada izvršna vlast hoće da uništi slobodnu advokaturu i da je stavi pod svoju kontrolu. Oni hoće da naprave privredne organizacije od advokatskih kancelarija sa mogućnošću delovanja i rada stranih advokatskih kancelarija kod nas. To vodi gušenju klasične advokature i advokata, kao slobodnog pojedinca. To nije dobro i mislim da u ovoj situaciji treba podržati zahtev većine advokata da ostanemo nezavisna profesija. U suštini to su oni advokati koji su podržali Slobodana Šoškića.

________________

Mali haški tribunali u Srbiji

Vi ste i ranije iznosili negativne ocene po pitanju rada Haškog tribunala. Kako gledate na poslednji zahtev Rusije da se preispita rad tog suda, naročito kada su pitanju suđenja dr Vojislavu Šešelju i dr Radovanu Karadžiću?
I ranije sam govorio da nemam dobro mišljenje o Haškom tribunalu. Počev od načina na koji je osnovan, pa do toga ko ga vodi i ko ga finansira. U Hagu važi pravilo: „Kadija te tuži, kadija te sudi“. To je sud koji u toku postupka menja sopstvena pravila.  Ne mogu Haški tribunal da nazovem sudom u pravom smislu te reči. Postepeno se ide na to da se u Srbiji formiraju „mali haški tribunali“. Bojim se da ćemo doći u situaciju i u Srbiji, kao što to radi Haški tribunal, da se prvo uhapsi čovek, pa tek onda se prikupljaju dokazi protiv njega. Pritvor traje godinama, a dokaza nema. Tako rade u Haškom tribunalu, a ta opasnost nadvila se i nad Srbijom.