VIKILIKS Američke muke Gordog Albiona

Piše Dejan Lukić

U kojoj meri su depeše Vikiliksa zaljuljale   „posebnu vezu“ London – Vašington?

U erupciji tajnih depeša izašlih iz američkih ambasada širom sveta, V. Britanija, verni saveznik Amerike u svetskim poslovima i poduhvatima, nije prošla mnogo bolje od drugih. Depeše Vikiliksa zaljuljale su i „posebnu vezu“ London – Vašington i, na veliku muku i nezadovoljstvo Gordog Albiona, eksponirale nepodnošljivu aroganciju Imperije prema atlantskom bratu – američkom „nepotopljivom nosaču aviona“ na obalama Evrope.

SIGNALI LJUBAVI IZ LONDONA
Londonski „Sandej tajms“, u poslednjem izdanju objavljuje redakcijski komentar sa pitanjem šta bi autor sintagme „Posebna veza“ Vinston Čerčil rekao kada bi pročitao depešu iz američke ambasade u Londonu, u kojoj se američki ambasador oseća neprijatno sa koliko se „paranoje“(tako stoji u depeši) Čerčilovi naslednici u Vajtholu plaše za dosadašnje privilegovano mesto na američkim skutima. I gde ode ono vreme kada je čelična lejdi Margaret Tačer, kao ravnopravan partner u vezi, javno poručivala Ronaldu Reganu: „Nemoj da se klatiš“ prilikom  pritiskanja da zajedno udare na Irak (1992).
U Duning Stritu zvanično se relativizuju, šta bi drugo, neprijatna otkrića u depešama, pa i ono da Barak Obama naziva premijera Dejvida Kamerona „lakom kategorijom“, ali teško da će svi demanti razvejati ovu uvredu. Pri tome, da bagatela bude još bolnija, u američkim depešama stoji ocena da je ova britanska paranoja „smešna“, da udvaranje Amerikanci doživljavaju „smešnim“ koliko i „korozivnim“ po političke odnose.
Sa posebnom notom ogorčenja čitaju se depeše u kojima se laburistički prvaci Toni Bler, Gordon Braun i posle njih lideri konzervativaca, „ulizuju“  američkim diplomatama toliko da se u američkoj ambasadi u Londonu pitaju „na koji bi se način najbolje mogla iskoristiti ova paranoja“?
Londonske ocene depeša koje u serijama objavljuje „Gardijan“ simultano sa još četiri svetska glasila, naročito su frustrirajuće za ključne konzervativne političare u sadašnjoj koalicionoj vladi Dejvida Kamerona. U depešama, tako, defiluju sadašnji ministar odbrane Lajam Foks i ministar spoljnih poslova Vilijam Hejg kako se utrkuju u „poniznom umiljavanju“ („Gardijan“) američkom ambasadoru(još dok su bili u opoziciji), pa se zaklinju da će njihova vlada, kada pobede na izborima, biti još više naklonjena Vašingtonu nego tadašnja laburistička vlada Tonija Blera i, posle njega, Gordona Brauna.
Lajam Foks obećava, na primer, Amerikancima (prošlog decembra) da će, kad on dođe na vlast, masovno kupovati američko oružje, pa ambasador, Luis Sasman posle razgovora šalje depešu u Stejt Department : „Lajam Foks nam garantuje da će konzervativci ako dođu na vlast zauzeti snažan proamerički prilaz nabavkama oružja od nas“. U jednom razgovoru, šest meseci pre pobede na izborima ( maj 2010), Foks uverava ambasadora SAD da će „umiriti“ one u Konzervativnoj partiji, koji  gunđaju da se Britanija ponaša suviše servilno u „posebnoj vezi“. „Funte britanskih poreskih obveznika biće upotrebljavane za kupovinu vašeg oružja“, uverava Foks Amerikanca.
Sadašnji šef Forin ofisa Vilijam Hejg obećava takođe brda i doline i dodatno prilaže dokaz svoje vernosti prekomorskom bratu; u susretu sa američkim ambasadorom (sredinom prošle godine) obećava strogo „proamerički režim“ na Temzi. On, Dejvid Kameron i Džordž Osborn (ministar finansija) su „nepokolebljivi atlantisti“ i „deca Margaret Tačer“.U depeši centrali u Vašingtonu, ambasador na ovo dodaje da mu je Hjeg preneo kako u  Vajtoulu želi taj strogo proamerički režim, zato što „takav režim treba Britaniji“, i ne samo Britaniji nego i „celom svetu“. I da bi u sve uneo i ličnu notu, Hejg prilaže kao dokaz da je „moja sestra Amerikanka i sve svoje odmore provodi u Americi“. A on sam smatra Ameriku „ mojom drugom domovinom“.
U depeši iz 2009. godine, drugi čovek u američkoj ambasadi u Londonu, Ričard Lebaron, izveštava Stejt department da „Britanci stalno pitaju da li su naše specijalne veze još uvek specijalne za Vašington“?

VEZE PO ORUŽJU
Ovo britansko uznemirenje kao i neprijatno udvaranje Velikom bratu, ima u pozadini raširene sumnje na Temzi da Barak Obama nedovoljno ceni signale ljubavi  iz Londona. Zato u jednoj podužoj depeši stoji da „nekolicina funkcionera vlade uporno pitaju osoblje naše ambasade šta je Obama mislio kada je u unauguralnoj besedi, govoreći o odnosima sa Britanijom, spomenuo izjavu Džordža Vašingtona iz vremena  revolucionarnog rata (protiv Britanije)“ i šta to znači što je iz Ovalne sobe u Beloj kući uklonio bistu Vinstona Čerčila.
Slučaj „bista“ naširoko je eksploatisan u britanskim medijima. „Tajms“ je tada izašao sa velikim naslovom „Čerčilova bista bacila senku  na specijalnu vezu“. Laburista Toni Bler, jedan od najponiznijih udvarača Velikom Bratu, poklonio je bistu ultrakonzervativcu Džordžu Bušu, izvadivši je iz vladine umetničke kolekcije.
Preterani „paranoidni“ strah britanskog vrha za sudbinu kišobrana koji im pruža „posebna veza“, podstakao je otpravnika poslova Leborna da uputi u Vašington i depešu  još uvredljiviju nego sam kvalifikativ „paranoje“ ili „ulizivanja“. U  toj depeši se savetuje Centrali da ne bi bilo loše kada bi se „vlada Njenog kraljevskog veličanstva (Elizabete Druge) držala u neizvesnosti  oko toga  kako stoje  naše specifične veze“. To, piše u depeši, „može da bude produktivno tako što ćemo London naterati da povoljno odgovara kada ga pritisnemo“!
Istina, „na duži rok ne bi bilo u interesu SAD da se u britanskom javnom mnjenju uvreži utisak da veza slabi na obe strane“.
Verovatno da je Vajtholu najteže palo čitanje poslednje rečenice u  pomenutoj depeši, gde stoji da  i dalje „treba održavati iluziju posebne veze“. Istina tu stoji i da je britanska kontribucija u američkim globalnim prioritetima, finansijskim, vojnim i diplomatskim, „bez paralele“. Pa, valjda, bi zbog toga trebalo održavati iluziju.
Na vojnom planu „iluzija“ je, uistinu „ bez paralele“. Amerikanci su, sa njihove strane, najavu Lijama Foksa da će neštedimice trošiti britanski vojni budžet  na kupovinu američkog oružja i za razvijanje zajedničkih vojnih projekata, shvatili ozbiljno i to dojavili Londonu…Tu  bratsku „vezu po oružju“ Amerikanci, kako stoji u jednoj depeši, smatraju delom politike vlastite nacionalne bezbednosti. Za sada i specifično, reč je o dva aktuelna velika projekta: zajednički lovac bombarder  JFS (uglavnom američke proizvodnje) i plan zamene britanskih zastarelih nuklearnih podmornica „Trajdent“, vredan 20 milijardi funti. Aparati JSF su ekstremno skupe igračke; britanski originalni plan bio je kupovina 138 ovakvih aviona, po ceni od 150 miliona funti po aparatu.
Nastala ekonomska kriza dovela je u pitanje  realizaciju plana, nedavna revizija programa potrošnje za odbranu barata sa kupovinom jeftinije verzije i ujedno smanjenjem njihovog broja.
Zamene nuklearnih podmornica „Trajdent“ čija udarna moć počiva na balističkim raketama liziranim od Amerikanaca, odgođena je do sledećih parlamentarnih izbora na Ostrvu.
Sve do Vikiliksove provale u američke tajne depeše, Vajthol nije bio u punom posedu istine šta Amerikanci stvarno misle i kako ocenjuju  ponašanje britanskog partnera u „specifičnoj vezi“. Sada znamo da su u Vašingtonu Britancima upisali veliki minus zbog zabrane Vajthola da Amerikanci na tlu Britanije magacioniraju kloster bombe i što su onemogućavali američke  tajne letove sa zarobljenim islamistima preko britanske teritorije. Kao minus je zavedeno i britansko odbijanje da Amerikanci koriste  britansku bazu na Kipru za bombardovanje Hizbolha u Libanu…
Britancima, ipak, u svemu najteže pada američko  mišljenje o njihovim vojnim snagama. U depešama se, tako, čita i rečenica da britanski „nezavisni“ sistem atomskog odvraćanja „leti na izlizanom tepihu preostalom iz izgubljenog statusa  imperije“. Mada i takav arsenal „živi od američke tehnologije, isporuka i  američkih strateških odluka“ („Gardijan“).
Bagatelisanje, na ovaj način, juniora iz posebne veze  pogađa Gordog Albiona u centralni nervni sistem. U jednoj depeši stoji da se „novi element nepoverenja uvukao i u američko-britanske vojne odnose“. Američki komandanti na terenu u Avganistanu „posebno su razočarani britanskim učinkom“. Britanci su „izazvali neopisivi haos“ u provinciji Helmand. U nekoliko depeša (iz Kabula) na ovu temu stoji da Britanci „više štete nego koriste zajedničkim naporima“…Još gore: Britanci su za Amerikance „muljavi“ ratnici – najveća moguća uvreda za Gordog Albiona – i uz to se još ponašaju i kao izdajnici! „Britanski komandanti odlaze u avganistanska naselja i tamo posebno skreću pažnju stanovništvu da oni nisu Amerikanci, nego Britanci“.
Sa svoje strane, Britanci ismejavaju kukavičluk Amerikanaca koji „patroliraju u armirano oklopljenim ‘Hamvijima’“ dok, opet, Amerikanci ismejavaju braću po oružju da se, kao na safariju, „šetaju  po frontovima  u landroverima“.
Brik Njumarks, konzervativni poslanik u Vestminsteru, predviđa, posle Vikiliksove serije, „novu eroziju javne podrške britanskom angažmanu  u američkom ratu u Avganistanu“. Ocenjuje da će ovo američko omalovažavanje britanske vojske posebno pogoditi celokupne političke odnose.
Uprkos svemu, zvanične politike sa obe strane Atlantika grozničavo se trude da limitiraju štetu i relativizuju sadržaj Vikiliksovih otkrića. Hilari Klinton se drži linije da depeše nisu same po sebi politika, već da se politika definiše u Vašingtonu. Što je tačno, ali toliko koliko i porozna logika da dve stotine hiljada depeša  nemaju ama baš nikakav značaj za formiranje politike; da čak i depeše u kojima Hilari Klinton nalaže svojim  ljudima u Ujedinjenim nacijama da špijuniraju diplomate na Ist Riveru, uključujući i samog generalnog sekretara Ban Ki Muna, nemaju značaja. I da nema nikakvog značaja ni nalog  Klintonove njenim špijunima da špijuniraju i članove Saveta bezbednosti i to do donjeg veša i gole kože.

TEATAR „VELIKIH GINJOLA“
Opšta atmosfera u Londonu, dok Vikiliks liferuje svoje dnevne obroke američkih prljavih tajni, najblaže rečeno je mučan doživljaj. A što se tiče američko-britanskih odnosa, nastalu situaciju najbolje rezimira komentator Bi-Bi-Sija Pol Rejnolds, kada kaže da će se prava istina o „posebnoj vezi“ pokazati onog jutra kada Britanci „ ne budu mogli ili ne budu hteli da Amerikancima isporučuju zahtevanu  količinu vernosti“. Tog jutra Britanci će uvideti  da su odnosi „koje još uvek doživljavaju kao posebne, sasvim obični da običniji ne mogu da budu“.
Dok se to osvešćenje ne dogodi, na javnoj sceni imaćemo i dalje ovaj teatar „Velikih ginjola“, koji  bi da kaže da se ni posle Vikiliksa ništa nije promenilo; da diplomatskog zemljotresa neće biti ; da je sve i dalje „uobičajeni biznis“. Baš kao da Britanci nisu ni bili „paranoici“, u strahu za svoje mesto na američkom kolenu; kao da britanski vojnici u Avganistanu ne „muljaju“; kao da  britanski arsenal atomskog odvraćanja ne leti više na izlizanom tepihu i iluziji o nekadašnjoj imperijalnoj slavi; kao da Dejvid Kameron nije više u vizuri Baraka Obame „laka kategorija“; kao da Vilijamu Hejgu Amerika nije više njegova druga domovina…I kao, naposletku, da se svet tektonski ne menja pred našim očima; kao da američka imperija u odumiranju ne gleda kako će najpre da izgradi odnose sa rastućim gigantima Kinom i Indijom; kao da Berlin već nije bliži Obami od Londona. I kao da, posle svega, svima u svetu ne postaje jasno – izuzev pogdegde na Balkanu – da sedenje u američkom krilu ne znači  bogzna kakvu budućnost.