Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Piše Radmila Nakarada
Srpska država je dospela u kategoriju onih država (slabih) koje se smatraju da su onesposobljene da same (autonomno) preuzmu odgovornost za vlastito funkcionisanje. Međutim, u slučaju novouspostavljenog partnerstva, mehanizmi spoljne regulacije nastavljaju da reprodukuju srpsku državu kao slabu (a samim tim i neodgovornu), da je redefinišu, evropeiziraju posredstvom desuverenizacije
Ako se između opredeljenja Srbije da postane članica EU i osmišljavanja vlastite strategije razvoja stavi znak jednakosti, pitanje iz nadnaslova može izgledati suvišno. U tom slučaju, zanemarljiva je činjenica da nismo i ne možemo učestvovati u osmišljavanju sadržaja evropskog projekta, da nismo u poziciji da ga propitujemo i prilagođavamo specifičnim okolnostima koje odlikuju naše društvo, jer sam model EU nadilazi zaplete koje kulturne, ekonomske, političke razlike mogu stvoriti. EU sebe predstavlja kao tvorevinu koja je ovladala sposobnostima da sa nadnacionalnog, takoreći, transpolitičkog nivoa, zastupa interese svih građana, bez obzira na nacionalnu državu kojoj pripadaju. Odgovori/znanja, mehanizmi/instrumenti su osvojeni, preostaje dobrovoljno usaglašavanje i primena standarda onih koji teže njenom pridruživanju. Razlike između unutrašnjeg i spoljašnjeg, nacionalnog i transnacionalnog se u tom slučaju sve manje raspoznaju, ili sasvim brišu. Spolja definisani nalozi, prioriteti, brzina promena su upravo ono što i mi sami želimo, čemu težimo, kako u sferi ekonomije, obrazovanja, sudstva, tako i u sferi medija, manjinskih prava itd.
ŠTA NAM GOVORI „STANJE NACIJE“
Pitanje iz nadnaslova, međutim, prestaje biti suvišno kada pogledamo „stanje nacije“, učinke privatizacije, rasprostranjenost korupcije, političke raskole, rastuće socijalne nejednakosti, narasla nezadovoljstva i nepoverenje građana, izostanak odgovora na ključna pitanja državnog ustrojstva. Odgovornost za sve krupne unutrašnje zapretenosti možemo pripisati karakteru političke (i intelektualne) elite, njihovoj nedoslednoj posvećenosti evropskom projektu, ali time bismo pružili samo deo objašnjenja za situaciju u kojoj se nalazimo. Potpuniji odgovor zahteva da se i širi, strukturalni temelji unutrašnjih zapleta razmotre, da se što je jasnije moguće rasvetli i razluči lokalni prostor odgovornosti od karaktera globalnih tokova, naddeterminanti. Ukoliko se u tom pravcu uputimo, onda bi odgovor na postavljeno pitanje bio ne samo da Srbija nema svoju vlastitu strategiju, nego i da ne može da je ima. Ne može da je ima zbog prirode srpske države i izostanka unutrašnjeg konsenzusa.
Strukturalni razlozi se odnose na transformaciju norme suvereniteta do koje je došlo posle završetka Hladnog rata. Ranije proklamovana pravna jednakost država bez obzira na njihove različite kapacitete se sada bitno sužava, aktivnom spoljnom intervencijom i široko uspostavljenom spoljnom regulacijom (od određivanja strukture budžeta, cene energenata, tipa vlasničkih odnosa, sadržaja obrazovnih programa, vođenja spoljne politike, načina rešavanja unutrašnjih sukoba) kojoj su izložene slabe države. U posthladnoratovskom periodu, činjenica da države raspolažu različitim kapacitetima se upravo uzima kao osnova za narušavanje prava na državni suverenitet, autonomiju. Narušavanje prava na suverenitet se pretvara u novi nalog za one koje predstavljaju jake i moćne države – preuzimanje odgovornosti za redefinisanje/ izgradnju država. Izgradnja države se opravdava bezbednosnim rizicima i pretnjama koje slabe (neuspešne) države mogu proizvesti, ali i novoproklamovanom etikom o zajedničkoj odgovornosti jakih i razvijenih za upravljanje slabim državama. Navodna racionalna procena nove opasnosti i moralna odgovornost za sudbinu pojedinih država u eri globalizacije vodi novom partnerstvu (između neravnopravnih aktera), tj. podeli suvereniteta, novim oblicima potčinjavanja, intervencionizma, dominacije. Drugim rečima, novolansirani projekat izgradnje države predstavlja, kako ukazuju, V. Robinson, D. Čandler, novi oblik intervencionizma. Države se izgrađuju na novim pravilima podređivanja. Otuda servilnosti, o kojoj se ovih dana mnogo govori u nas, predstavlja opšte mesto, konstitutivnu odrednica nove norme suvereniteta, tj. desuverenizacije. To je posledica postvestfalskog projekta koji je na delu, a on počiva na drastičnoj asimetriji moći, (novo)uspostavljenim zavisnostima i redefinisanju rizika i pretnji koji sad uključuje slabe i neuspešne države. Slabe države nemaju potrebne kapacitete da upravljaju vlastitim društvom, da obezbede potrebnu stabilnost neophodnu za bezbednost velikih i moćnih država. Na osnovu toga, suverenitet se mora deliti, „partnerski“ odnos između spoljašnjih i unutrašnjih aktera uspostavljati kako bi takve države postale sposobne da se ponesu sa postojećim izazovima.
PRIZIVANJE PROTEKTORATA
Srpska država je dospela u kategoriju onih država (slabih) koje se smatraju da su onesposobljene da same (autonomno) preuzmu odgovornost za vlastito funkcionisanje. Međutim, u slučaju novouspostavljenog partnerstva, mehanizmi spoljne regulacije nastavljaju da reprodukuje srpsku državu kao slabu (a samim tim i neodgovornu), da je redefinišu, evropeiziraju posredstvom desuverenizacije.
Činjenica da značajan deo lokalne elite ograničavanje autonomije, „predstavlja kao akt suverenosti“, da se unutrašnji akteri uzdižu/opstaju na temelju spoljnjeg legitimiteta, da je njihova odgovornost prema spoljašnjim nosiocima moći često veća nego prema vlastitim građanima (na temelju ovog zapažanja mnogi autori su objašnjavali razlike između izbornih obećanja partija i programa sprovođenih posle osvajanja vlasti), govori da je spoljašnje postalo konstitutivno za unutrašnje, spoljni akteri sastavni deo unutrašnje konfiguracije vlasti. U takvim okolnostima je teško postići ublažavanje, prevladavanje unutrašnjih podela. Naprotiv, one se pojačavaju, jer je „internacionalizovan način vođenja unutrašnje politike“, unutrašnjih transformacija. Na taj način se slabe države inkorporiraju u globalne tokove i integrišu u gustu mrežu spoljnih regulacija.
Spoljni akteri nemaju cilj da grade konsenzus između zastupnika različitih, a realnih interesa, već ih eliminišu, potiskuju, delegitimiziraju. Umesto da se stabilnost gradi na temelju unutrašnjeg konsenzusa, njegove pretpostavke se poništavaju, a uslov stabilnosti postaje spoljne uslovljavanje, spoljna regulacija. Lokalni akteri se tretiraju kao nesposobni da postignu stabilnost i razvoj bez spoljne pomoći. Takav odnos prema samima sebi izražava se i posredstvom svih onih glasova koji govore da Srbiju samo i dalje treba pritiskati, uslovljavati, kažnjavati da bi se privela evropskoj civilizaciji. Time se zapravo učestvuje u desuverenizaciji i prizivanju (neformalnog) protektorata.
Na osnovu navedenog, naš zaključak je da u uslovima desuverenizacije (a ona je propraćena i deindustrijalizacijom) Srbija nema svoju nacionalnu strategiju (kao što je i mnoge druge slabe države nemaju), a da je i ima ne bi mogla da je sprovede.
______________
Izlaganje profesorke FPN – za okruglim stolom o temi „Da li Srbija ima svoju strategiju”, u Francuskoj 7, u organizaciji UKS, Centra za nacionalnu strategiju i NSPM
Trenutno, Srbija ima strategiju u *rikverc*…*do Zemuna*..ali, uskoro sa promenom vlasti, bice promenjena i *nacionalna strategija*, propracena odgovarajucim *respektivnim sadrzajima*, jer *koga zmija ujede i gustera se boji*..ako nista drugo. Garancija ce da bude, srpski oficir,podoficir,vojnik skolovani u Srpskoj vojnoj akademiji na Banjici,i sa zavrsenom skolom *nacionalne odbrane*. Pozajmicemo i staro pravilo..*zivimo u miru, a naoruzavajmo se kao da ce sutra da bude rat*…*geopoliticko obrazlozenje u prilogu*..*na lokalu*.
————————————————————————————————————————–
Борис Тадић као генерал Даглас Макартур приликом повратка на Филипине крајем Другог светског рата. Призор скоро исти, сличан ферибот-десантни чамац, истина онај Макартуров на Пацифику био је сивкасте боје, а овај на Дунаву плаво-бели са именом „Голубица“. Протокол је очито о свему водио рачуна, па и о тој симболици мира.
Дакле, није било лако бити српски, али ни хрватски председник прекјуче у Вуковару. Одмерити тежину речи, тон и боју гласа, покрете главе и очију. И све то пред немилосрдним објективима камера и јавности. Двојица председника преузела су на себе историјски задатак српско-хрватског помирења, али сам уверен да је управо на том месту било простора и за још неке бивше, а још живе лидере из некадашње нам заједничке државе. У реду је да се председник Србије извини за злочин почињен на Овчари, али тај су злочин учинили у највећем броју припадници Територијалне одбране Вуковара, односно Срби грађани Хрватске над својим комшијама Хрватима.
Трагедија на Овчари почела је трагедијом града Вуковара у којем су до почетка рата живели представници најмање десетак разних нација и националности, наравно, највише је било ипак Хрвата и Срба. Хрватски новинар Драго Хедл у „Transitions Online“, Праг, од 8. децембра 2005. пише о „минирању продавница, кафића и кућа вуковарских Срба у пролеће и рано лето 1991.”, као и о томе „како су припадници Збора народне гарде, претходнице хрватске војске под командом Томислава Мерчепа у Вуковару, одводили и убијали тамошње Србе“. То нису открића београдских медија, већ хрватског новинара Драге Хедла, који је због тих и таквих текстова прошао својеврсну голготу. Јер, у време Туђмана званичан је став у Хрватској био „да Хрвати нису могли да почине ратне злочине, јер су водили одбрамбени рат“. Творац те теорије био је нико други него господин Милан Вуковић, тадашњи председник Врховног суда.
Дакле, по писању хрватског новинара, у Вуковару је у пролеће и рано лето 1991. било злочина према вуковарским Србима. У Вуковару је од 1948. постојао и гарнизон ЈНА, 14. понтоњерски батаљон ЈНА. Касарна ЈНА била је у граду. Од августа 1991. касарна је под блокадом, без струје и воде, под ватром хрватских тада паравојних снага. У то време између Загреба и Београда траје маратонски телефонски процес договарања између Фрање Туђмана и савезног секретара за народну одбрану генерала армије Вељка Кадијевића о примирјима, како да се избегне велики рат. Вуковар је територијално Београду и најближи гарнизон ЈНА у Хрватској. Гарнизон који се под опсадом још једва држи. Петнаестог септембра 1991. Збор народне гарде Хрватске креће у отворен и масовни напад на скоро све гарнизоне ЈНА у Хрватској. Изузетак је био град Карловац, где је рат каснио седам дана, по признању и каснијем правдању градоначелника – Збор народне гарде није тада још имао прикупљене адекватне снаге за рат. Изузетак где није било рата били су и градови у Истри, Пула, Умаг, Пазин, где су били гарнизони ЈНА који нису нападани, и гарнизони ЈНА на Вису, Лошињу и на Ластову, који такође нису нападнути, па се из тих гарнизона ЈНА мирно повукла без опаљеног метка.
Вуковар је био релативно близу Београда и Генералштаб ЈНА је наредио деблокаду касарне ЈНА у том граду. Гардијске оклопномеханизоване јединице ЈНА кренуле су у Вуковар да извуку припаднике 14. понтоњерског батаљона, али се то одмах претворило у битку за град, у битку за војни престиж. Нису, дакле, тенкови кренули од Новог Београда на Вуковар под цвећем да освајају тај град, већ да извуку своје опкољене другове. Да, то се после претворило у освајање града, тако је то на крају испало и то само потврђује старо правило да ниједан ратни план не преживи судар са стварношћу. Али, да није било опкољене касарне не би било ни битке за Вуковар. Као што је није било ни у Пули, ни на Вису. Не дирај ме, не дирам те.
Зашто је на фериботу „Голубица“ било места и за још неке бивше југословенске лидере? Зато што је злочин на Овчари пре свега злочин једних хрватских држављана према другим хрватским држављанима, а сама битка за град Вуковар битка је између тада легалне оружане силе ЈНА са тада паравојском – Збором народне гарде. Јер, Вуковар није само српско-хрватска прича. Не заборавимо, Хрватска је самосталност прогласила 8. октобра 1991, а међународно је призната 15. јануара 1992. Тада, у јесен 1991. у саставу ЈНА у Вуковару били су представници свих народа и народности СФРЈ, осим Словенаца које је Председништво СФРЈ отпустило из ЈНА одлуком од 18. јула 1991. Дакле, ЈНА су у Вуковару чинили и Срби и Хрвати и Македонци и Црногорци и Бошњаци и Албанци и Мађари.
За њихове душе у Вуковару свеће не пале. ЈНА и они су очито колатерална штета нових држава…
Мирослав Лазански
Srbi su u Hrvatskoj bili konstitutivni narod i imali su pravo na razdruživanje i proglašenje svoje države baš kao i Hrvati , sve ostalo su laži.Hrvatska je pobjedila u ratu uz pomoć Nemačke ali najviše služeći se Gebelsovom propagandom. A to je ako više puta ponavljate laž ona u svjetu postaje istina i to im je odlično uspelo. Napravili su najgori zločin posle II svetskog rata i genocid nad Srpskim narodom , što su radili pod Pavelićem i u II svetskom ratu. Uništili su Republiku Srpsku Krajinu koja je bila proglašena voljom njezinog naroda koji je bio konstitutivni narod znači imao je pravo da se osamostali baš kao i hrvatski narod. Kod nas u srpskoj politici se o tome uredno šuti i prešućuje misleći se dodvoriti Hrvatskoj i svetu ne mi tako samo padamo još niže i od stvarne žrtve ( protjerivanje 280 000 Srba i genocid nad onima koji su ostali zabilježio kamerama UNPROFOR ) mi šutnjom postajemo agresori. Sve nade polažem u Savu Štrpca i njegovo zalaganje za Krajinu. Srpski narod nikada se nesmije pomiriti s činjenicom da Krajina ne postoji. Postojala je na oko 35 % teritorije današnje Hrvatske sve su to bili srpski etnički prostori i mi se za njih moramo boriti makar čekali 900 godina kao Hrvati svoju državu
Hrvatskoj treba postaviti pitanje Baranje koja pripada Vojvodini .Početak | Vijesti | Regija | Jelinčić: „Hrvatska Baranja pripada Vojvodini!“
Jelinčić: „Hrvatska Baranja pripada Vojvodini!“
14. 12. 2010. • 13:36 S. B.
Veličina slova:
Zmago Jelinčić / 24sata.info
24SI – Član Vijeća Evropske komisije Zmago Jelinčić, koji je i poslanik u slovenačkom parlamentu, smatra da se pitanje granica između bivših jugoslovenskih republika mora riješiti, navodeći primjer Baranje u Hrvatskoj koja je, prema njegovom mišljenju, četvrti region Vojvodine.
„Do sada nikada nije bilo riješeno pitanje granica unutar bivše SFRJ, ali na osnovu bitnih historijskih činjenica Baranja, koja je uvuhek bila srpska teritorija, mogla bi da pored Sruhema, Banata i Bačke bude četvrti region u Vojvodini, odnosno dio Srbije“, izjavio je Jelinčić za novosadski list „Nacionalni građanski“.
Jelinčić, inače predsjednik desničarske Slovenačke nacionalne stranke, objasnio je da se nakon raspada Austrougarske monarhije o Baranji nikad nije govorilo kao o dijelu hrvatske teritorije.
„Nakon raspada Monarhije nikada se nije govorilo o Baranji kao hrvatskoj teritoriji, nego o dijelu koji pripada Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Baranja, zajedno sa ostalim dijelovima današnje Hrvatske priključena je kao vojni plijen Srbiji. To je, uostalom potpredsjedniku Narodnog vijeća iz Zagreba Anti Paveliću rekao prestolonasljednik Aleksandar Karađorđević, 1. decembra 1918. godine prilikom ujedinjenja“, naveo je Jelinčić.
Tezu o Baranji kao četvrtom regionu Vojvodine, odnosno pripadajućem dijelu Srbije, Jelinčić je iznio i krajem prošle sedmice u Novom Sadu na okruglom stolu posvećenom regionalizaciji i decentralizaciji Srbije, koji su organizovali Reformisti Vojvodine.
1994, године имао сам прилику да у руци држим војничку књижицу једног пензионисаног лекара из Трпиње издату 1947. године у којој, порег осталих података стоји:
– Место рођења – село Трпиња,
– Котар Вуковарски,
– Република Србија.
За оне који не знају, Трпиња је село у општини Вуковар, удаљено од Вуковара 15-ак километара на путу према Осијеку.
А начин на који је Барања припала Хрватској, само говори о нашим, српским политичарима.