P 70 Ideologija (bez) književnosti i književnost (bez) ideologije

Piše Aleksandar Dunđerin

Pisci okupljeni oko književne grupe P 70, svojim delima, polemikama i javnim nastupima, tokom prethodne godine pokazali su da pisac mora, pogotovo u prelomnim istorijskim trenucima, pored umetničkog dara i stvaralačkog nadahnuća posedovati i volju za društveni angažman

Ove godine, 5. oktobra, navršilo se deset godina od „demokratske revolucije“, koja je, u gotovo svim sferama života, pa i u kulturi i umetnosti, označila preispitivanje gotovo svih sistema vrednosti, a pogotovo onih u vezi sa nacionalnim identitetom, tradicijom i duhovnošću. Takođe ove godine, tačno mesec dana kasnije, štampanjem zbornika „5. novembar“, prvu godina postojanja obeležila je književna grupa P 70 (odnosno, kako sebe nazivaju, „Prozaisti na putu“: Vladimir Kecmanović, Slobodan Vladušić, Nikola Malović, Dejan Stojiljković i Marko Krstić), koja je problematizovala, između ostalog, upravo i postpetooktobarske kulturne tekovine. Iako je aluzija na 5. oktobar, uočljiva i u naslovu zbornika i u datumu rođenja književne grupe, tek jedna od mnogih kulturno-političkih provokacija kojoj su autori „Proze na putu“ i te kako skloni, činjenica je da P 70 predstavlja prvi koliko-toliko organizovani i osmišljeni bunt srpskih pisaca protiv aktuelne kulturne politike, uobličene posle petooktobarskih promena.
Rad ove grupe, naime, u protekloj godini, bio je markiran kritikom aktuelne situacije na književnoj sceni Srbije, gde literatura nije prihvaćena „kao elementarni sastojak nacionalne kulture“ već je uglavnom omeđena pogubnim dnevno-političkim ili tržišnim ograničenjima. Ističući u uvodnom tekstu zbornika („Umesto manifesta“) kako se srpska književnost u tranzicionom dobu našla rascepljena između trke za dotacijama (povlađivanju interesima političkih snaga) i trke za čitaocima (dodvoravanje čitalačkom ukusu), „Prozaisti na putu“ sebe su odredili kao pisce koji ne žele da služe nijednom političkom konceptu, niti su spremni da zarad tržišnog uspeha odstupe od sopstvenog stvaralačkog digniteta. Takođe, njihovo književno stvaralaštvo (o kojem je „Pečat“ pisao) donekle je potvrdilo navedene principe, i omogućilo autorima grupe P 70 da steknu epitet pisaca mlađe, odnosno srednje generacije čiji rad svedoči kako krilatica o „tradiciji i individualnom talentu“ i danas poseduje potencijal da označi temeljne principe književne umetnosti.
I sama struktura zbornika „5. novembar“, ukazuje na značaj pomenuta dva pola delovanja autora „Proze na putu“ – njihov društveni angažman i njihovo poimanje književne umetnosti. U pet poglavlja podjednako su zastupljeni, s jedne strane autopoetički stavovi članova grupe i recepcija njihovog stvaralaštva, a s druge strane polemika koju su autori grupe P 70 tokom prethodne godine vodili sa predstavnicima Betona i E-novina (uglavnom na stranicama Kulturnog dodatka „Politike“), ali i sa pojedinim predstavnicima kulturnih vlasti (sa direktorom Narodne biblioteke Srbije Sretenom Ugričićem u „Pečatu“). Prvi deo zbornika značajan je zbog pokušaja skiciranja duha vremena, kroz aktuelizaciju poetičkih srodnosti i razlika, odnosno putem reafirmacije književnog manifesta, dok se važnost drugog ogleda u problematizaciji odnosa književnosti i politike, odnosno ideologije.
Sva pobrojana pitanja značajna su za srpski književni kontekst 21. veka, jer razmatranje ovih problema, makar i posredno, predstavlja još jedan korak ka poetičkom otklonu od postmoderne bestemeljnosti, ali i nagoveštaj traganja za novim sadržajem srpske kulturne politike, koja bi trebalo da podrazumeva i svest o društvenoj i nacionalnoj funkciji literature, ne zanemarujući pri tome, naravno, njenu estetsku, ali ni etičku komponentu.

IDEOLOGIJA (BEZ) KNJIŽEVNOSTI
U istoriji (srpske) književnosti pisci su se okupljali i zajednički nastupali najčešće privučeni međusobnom poetičkom srodnošću. Kuriozitet književne grupe P 70, međutim, jeste i u tome što su jedine zajedničke odlike autora to što su svi rođeni sedamdesetih godina prošlog veka, i što imaju izražen osećaj patriotizma (manifestovan, istina, kroz niz opštih mesta, kao što su briga za jezički i nacionalni identitet srpske književnosti i poštovanje one estetske paradigme koja originalan umetnički izraz temelji na svesti o značaju tradicije). Ova druga zajednička karakteristika „Prozaista na putu“ trebalo bi da se podrazumeva, te bi je bilo suvišno i pominjati da srpska književnost, pogotovo u poslednjoj deceniji, nije zapljusnuta antinacionalnom histerijom, podstaknutom od strane omladinaca i omladinki iz Betona i klinaca i klinceza iz E-novina. U vreme kada razne NVO i fondacije, potpomognute državnim institucijama, nameću kulturni model na osnovu kojeg je društveno prihvatljivo umetničko delo samo ono koje iskazuje novu ideološku matricu (a ona se najčešće svodi na suočavanje sa sopstvenom mračnom prošlošću, problematizaciju tradicije i nacionalnog identiteta), kada se sužavaju granice srpske književnosti (iz korpusa naše književnosti izbacuju se Njegoš, Selimović ili Andrić) i raslojava srpski jezik (svodi se na jezik Srbije) – postojanje pisaca koji će ukazivati na pobrojane anomalije i njihove tragične posledice, dobrodošla je. Neophodno je da i neko od mlađih intelektualaca javno izjavi ili napiše tekst o tome kako su netačne i štetne, pogotovo u književnosti, recimo nasilne simetrije Jasenovac-Srebrenica, Jasenovac-Vukovar, Miloševićeva Srbija-Hitlerova Nemačka; ili da ukaže na to kako je lingvistički besmisleno, a politički pogubno svoditi srpsku književnost na srbijansku; ili da, na primer, osudi pokušaj Sretena Ugričića da u bibliotekama pisce iz Crne Gore ukloni sa polica srpske literature.
Kao što postoji razlika između dnevne politike i ozbiljne ideologije, tako se jasno izdvajaju i književne rasprave koje služe nečijim kratkoročnim interesima od značajnih polemika koje imaju potencijal da u istoriji književnosti budu označene kao kameni međaši nekih potonjih događaja. Zbornik „5. novembar“ u većem delu sadrži priloge, u kojima se verno oslikava haotično stanje na srpskoj književnoj sceni, opterećenoj (ne)promišljenim pokušajima države, NVO sektora i inostranih fondacija da u potpunosti razgrade mnoge vrednosti srpske kulture koje je ona stolećima unazad baštinila. U tom smislu, zbornik „5. novembar“ predstavlja i značajan doprinos najnovijem (tranzicionom, postmodernom) ratu za srpsku književnost i srpski jezik.
Iako ta bitka ne počinje od „Prozaista na putu“ (na identične pojave ukazivao je od 2004. do 2007. godine novosadski književni časopis „Stanje stvari“, a od 2008. godine navedene probleme markira i kulturno-politički nedeljnik „Pečat“), Kecmanoviću, Vladušiću, Maloviću, Stojiljkoviću i Krstiću mora se odati priznanje da su u vreme nezapamćenog jednoumlja, krenuli rizičnijim putem, što mnoge njihove starije kolege (pisci, profesori ili akdemici), ucenjene stečenim položajima u društvu ili zabrinute za sopstvenu materijalnu egzistenciju, nisu ni pomislile da učine. Na taj način su autori grupe P 70 pokazali da je za pisca poželjno da, pogotovo u prelomnim istorijskim trenucima, pored umetničkog dara, poseduje i volju za društvenim angažmanom. On se, naravno, ne svodi na pripadnost određenoj političkoj grupaciji (iako može), niti na služenje određenoj ideologiji (mada istorija svetske literature takve slučajeve poznaje). Ali podrazumeva stav o ključnim istorijskim i aktuelnim događajima; a ratovi tokom devedesetih na području SFRJ, ratni zločini, bombardovanje SRJ 1999, status Kosova i Metohije, ili evropske i atlantske integracije, svakako jesu teme o kojima pisac mora da ima stav.

Zbornik „5. novembar“ verno oslikava haotično stanje na srpskoj književnoj sceni

KNJIŽEVNOST (BEZ) IDEOLOGIJE
Otuda čudi što pojedini autori grupe P 70 povremeno insistiraju na tezi kako je pogrešno književnost stavljati u kontekst ideologije (naravno, u ovom tekstu ideologija se ne posmatra u onom trivijalnom, karikaturalnom, ždanovljevskom smislu). Na taj način neki od njih su relativizovali značaj polemika o suštinskim pitanjima nacionalne književnosti, u kojima su i sami učestvovali, iznoseći mišljenja koja su upravo svedočila o prožetosti književnosti i ideologije. To su im i klinci i klinceze iz E-novina s pravom zamerili, podsećajući ih na, u osnovi tačno zapažanje, kako umetnost nikada nije bila u potpunosti autonomna pojava, te da je polje kulture uvek bilo konstruisano i determinisano ideologijom i politikom. Izuzev larpurlartističkih književnih eksperimenata, kojima autori grupe P 70, u svom stvaralaštvu do sada nisu bili skloni. Naprotiv, njihova dela, bilo da govore o aktuelnim događajima, bilo da se tematski odnose na dešavanja iz bliže ili dalje istorije, imaju snažan, naravno ne tendenciozan i pamfletski, ali svakako umetnički transparentan idejni angažman.
Pisac najčešće nije šizofrena ličnost, tako da je idejni sloj dela koje potpisuje gotovo redovno u saglasju sa njegovim razmišljanjima, sa njegovim pogledom na svet. Ukoliko, recimo, Nikola Malović u „Lutajućem Bokelju“, između ostalog, parodira nacionalno-jezičku politiku Crne Gore, te u „Prugastoplavim storijama“ kritikuje savremene globalističke tendencije, onda je teško i zamisliti situaciju u kojoj će on zajedno sa Božidarom Miličićem raditi na projektu krivotvorenja Njegoševog identiteta, odnosno prevođenju „Gorskog vijenca“ na crnogorski novogovor, ali je zato sasvim izvesna pretpostavka da će taj pisac protestovati što ga upravnik NBS Sreten Ugričić proteruje iz srpske književnosti. To jesu pitanja u okviru kojih se književnost i politika i ideologija prepliću, ali šta je trebalo da Malović i njegove kolege iz P 70 učine? Da se pomire sa takvom situacijom? Pa, upravo takva nemirenja i daju smisao postojanja piscu-intelektualcu.
Još jedan primer. Vladimir Kecmanović u romanu „Top je bio vreo“ piše o stradanju ljudi u ratom zahvaćenom Sarajevu devedesetih godina prošlog veka. Kada se pisac odluči da u svojoj knjizi problematizuje ovako svežu, i uz to nezgodnu temu, mora biti svestan da će ga mnogi upitati za mišljenje i o događanjima koja se tiču Srebrenice. Naravno da pisac poput Kecmanovića neće sa ženama u crnom paliti sveće nevino nastradalim civilima, niti će agitovati za donošenje Deklaracije o Srebrenici, sasvim je logično da će se sukobiti sa LDP-ovcima, poput Nenada Prokića ili Vladimira Arsenića, osporavajući da su njegovi sunarodnici počinili genocid nad muslimanima. Njegovo književno delo i te kako ima veze i sa istorijom, i sa politikom, i sa ideologijom, i bilo bi zaista razočaravajuće da tvorac romana „Top je bio vreo“ povodom ovako važnih pitanja ne ume ili ne želi da prozbori ni slovo.
Prožimanje književnosti i ideologije moguće je uočiti i u stvaralaštvu Slobodana Vladušića ili Dejana Stojiljkovića, a pogotovo u tekstovima Marka Krstića, koji predstavljaju dragocene priloge za skiciranje neke buduće kulturne politike.
Zato i insistiranje pisaca grupe P 70 na tezi kako književnost i politiku, odnosno ideologiju, ne treba posmatrati u međusobnom odnosu, predstavlja svojevrsni paradoks. Pogotovo ako se uzme u obzir da najveći broj priloga iz ovog zbornika, barem posredno, svedoči o tome kako se književnost ne može posmatrati izvan ideološkog diskursa, kao što nijedna ideologija ne može da funkcioniše na duže staze bez književnosti.

KNJIŽEVNOST I IDEOLOGIJA (BEZ) POSTMODERNE
Beg od ideologije „Prozaista na putu“ možda je i posledica postmodernog pogleda na svet čiji je rezultat egzistencija književnosti bez svesti o sopstvenoj društvenoj funkciji, kao i rađanje postiodeološkog trenutka, čije je bitno obeležje postojanje uglavnom bezidejnih, ali zato ekonomski održivih političkih projekata. Taj fenomen, nažalost, nije ni mogao biti posebno apostrofiran u zborniku, budući da već u prvom prilogu („Umesto manifesta“) „Prozaisti na putu“, naglašavajući kako ih ne povezuje poetička srodnost, polaze od jedne postmoderne premise na osnovu koje bi „u vremenu u kojem stvaramo čvrst zajednički poetički manifest bio nemoguć, ukoliko ne bi bio besmislen“. Danas bi, svakako, dadaistički ili nadrealistički proglasi, ili, pak, ekspresionistički manifest Stanislava Vinavera, delovali anahrono i apsurdno. Ali, manifest, recimo, danskih filmskih stvaralaca okupljenih od 1995. godine oko Dogme, ili, njima srodan, književni manifest britanskih novih puritanaca na pragu 21. veka, veoma su primereni duhu (nove) epohe, i upravo su na poetičkoj ravni, na prelazu starog u novi milenijum, označili kako su teorijski pokušaji prevladavanja postmodernog pogleda na svet i umetnost (na primer Epštajnovi radovi) dobili potvrdu i u filmskoj i književnoj praksi. A većina autora okupljenih oko grupe P 70 u svojim proznim delima, iako oslonjena u manjoj ili većoj meri na postmoderno iskustvo, potrebom da se vrati „velikoj naraciji“, da naglasi etičku komponentu, često i nepatvorenu emociju, da eksplicira idejnu potku, ili izazove katarzu, najavila je nove tendencije u srpskoj prozi.
To su, nesumnjivo, spoznali i „Prozaisti na putu“, ali u ovom trenutku ne žele da srodnosti i različitosti u njihovim poetikama obeleže kao tematsko jezgro književne grupe čiji su članovi. Svesni potencijalne vrednosti njihovih knjiga, zadovoljni što mogu da objave u trenutno reprezentativnim izdavačkim kućama, podstaknuti dodatno priznanjima za svoja dela, autori grupe P 70, i svojim javnim nastupima, ali i ovim zbornikom, očigledno žele da upute poruku kulturnom establišmentu, kako su upravo oni pisci na koje neke buduće (kulturne) vlasti moraju da računaju. Zato datum rođenja „Prozaista na putu“, kao i naziv njihovog prvog zbornika, predstavljaju više od simbolike. Najveći protivnici grupe P 70 – omladinci i omladinke iz Betona, klinci i klinceze iz E-novina i njihov guru Sreten Ugričić – na književnu scenu Srbije stupili su na talasu 5. oktobra. Kao slabašni i neuki protivnici oni su svakom dobro došli, pa tako i „Prozaistima na putu“ služe kao pogodan poligon na kojem će demonstrirati ideju o potrebi za nekim novim 5. oktobrom, posle kojeg će neki od njih možda zauzeti vodeća mesta u srpskoj književnosti. U tom ključu i treba čitati „manifest“ grupe P 70, gde njeni autori kažu kako su superiorni u odnosu na baš svaku ideološku mantru, te kako im je namera da prilagode sebi tržišne kriterijume i dotacije. To svakako neće moći da učine bez nekog novog 5. oktobra, koji će se možda dogoditi nekog 5. novembra.
Imajući u vidu njihov stvaralački kapacitet, razmišljanja o kulturnoj politici, ali i doslednost i principijelnost stavova za koje se zalažu, „Prozaisti na putu“ su, može se to reći bez zadrške, prihvatljiva, a za budućnost srpske književnosti trenutno možda i najpoželjnija pojava. Toga je svesna i aktuelna kulturna elita, pa im na razne načine obezbeđuje dodatni književni kredibilitet. Međutim, njihov opstanak na književnoj sceni Srbije zavisiće ne toliko od grupnog angažmana, polemika sa ovima ili koketiranja sa onima, koliko od pojedinačnog napora da svojim novim knjigama naprave kvalitativan korak napred. A zbog svega što su činili, odnos književne javnosti, i ove i one, biće, u to neka ne sumnjaju, od sada mnogo oštriji i surovo beskompromisan.

Slobodan Vladušić (1973)
Roman: „Forvard“ (2009); Nagrade: Milan Bogdanović (za kritiku), Vital (za „Forvard“)

Vladimir Kecmanović (1972)
Romani: „Poslednja šansa“ (1999), „Sadržaj šušljine“ (2001), „Feliks“ (2007), „Top je bio vreo“ (2008); Nagrada: Meša Selimović (za „Top je bio vreo“)

Dejan Stojiljković (1976)
Zbirke priča: „Leva strana druma“ (2007), „Low life“ (2008); Roman: „Konstantinovo raskršće“ (2009); Nagrada: Miloš Crnjanski (za „Konstantinovo raskršće“)

Nikola Malović (1970)
Zbirke priča: „Poslednja decenija“, „Kapetan Vizin – 360 stepeni oko Boke“, „Prugastoplave storije“ (2010); Roman: „Lutajući Bokelj“ (2007); Nagrada: Laza Kostić (za „Lutajući Bokelj“)

Marko Krstić (1979)
Knjiga: „Novi kadrovi – skrajnute vrednosti srpskog filma“


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *