Narodno pozorište – britanska filijala

Piše Raško V. Jovanović

U Beogradskom nacionalnom teatru viđena je svetska praizvedba drame „Državni službenici“ Ronalda Harvuda u bledom izdanju i traktat o (ne)mogućnosti slobode umetničkog stvaranja u rediteljski  nedorečenom prikazu drame „Prizori egzekucije“ Hauarda Barkera: Posle prve dve premijere ove sezone u Narodnom pozorištu neumoljivo se nameće pitanje zašto ovaj ugledni teatar ne angažuje bolje, spremnije  i visprenije reditelje za realizaciju svojih repertoarskih projekata?

Prva premijera dramskog ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu ove sezone izvedena je na sceni „Raša Plaović“. Reč je o gromoglasno najavljivanoj svetskoj praizvedbi drame „Državni službenici“ Ronalda Harvuda, pisca koga naša publika dobro poznaje po delima uspešno prikazivanim na scenama beogradskih pozorišta – „Majstor“, „Garderober“ i „Na čijoj strani“, koja je izazvala poprilično zanimanje publike. Naravno da se nameće pitanje, da li je moguće da ova drama nije najpre izvedena u Velikoj Britaniji ili u nekoj drugoj zapadnoj zemlji?  Svakako da su špijuniranje, laži i obmane u politici, kao i najrazličitije manipulacije kojima pribegavaju vlade obmanjujući parlamente i narod  –  problem koji  Harvud obrađuje u ovom delu – i te kako aktuelne pojave u britanskom (i ne samo britanskom) društvu.

POVRŠNO PROFILISANJE
Možda je ta aktuelnost – dovoljno je setiti se politike Blerove vlade i obmane o atomskom naoružanju Iraka – bila smetnja da se drama „Državni službenici“ pojavi na sceni nekog londonskog pozorišta, bez obzira na to što Harvud u njoj opisuje događaje iz tridesetih godina prošloga veka, kada je Čemberlenova vlada vodila popustljivu politiku u odnosu prema Hitlerovoj Nemačkoj. Takvoj politici protivio se Čerčil, tada poslanik u Donjem domu britanskog parlamenta,  smatrajući da  prikrivanjem nemačke nadmoći u vazduhoplovnim snagama Čemberlen i njegova vlada smišljeno obmanjuju javnost. Kao što je poznato, 1940. godine, pošto je okupirala Francusku, Nemačka počinje žestoko da bombarduje Veliku Britaniju i Čerčil će, tada u svojstvu premijera, naložiti znatno veću proizvodnju britanskih borbenih aviona i uspeti da izgradi mrežu radarske kontrole duž obale Lamanša, tako da su Britanci uspeli  donekle osujetiti nemačke napade iz vazduha. Možemo samo nagađati kako je i zašto ova Harvudova drama prvi put izvedena na našoj pozornici, ali ono u šta smo sigurni svakako je da uopšte nije imala dolično izvođenje prvenstveno zbog neveštine režije da uspostavi stilsko jedinstvo glumačke igre, u smislu iznalaženja pravog konverzacionog tona potrebnog u većini prizora, pa čak i u scenama saslušavanja mladog službenika osumnjičenog da Čerčilu dostavlja tačne podatke o nemačkim vazduhoplovnim snagama.
Rediteljka Đurđa Tešić je scenu, u okviru prikladnog scenografskog rešenja Igora Vasiljeva, podelila na dva dela – jedan je pripao ofisu ser Roberta Vansitarta, visokog vladinog činovnika koji se bavi i pisanjem filmskih scenarija i koga posećuju najviši činovnici, dok je drugi deo pozornice dom mladog i ambicioznog činovnika Rejfa Vigrema, koji, nemajući dovoljno iskustva, živi u uverenju da istina mora pobediti laži. Ponekad će biti i simultanih događanja na tako podeljenoj pozornici, a bilo je i scena kada se gubila svaka granica između njih! Nismo sigurni da je to i najbolje rešenje, iako se režija koristila rasvetom u razgraničavanju (ili spajanju) prizora, na primer kada se već sprovodilo prikazivanje iluzije, direktno prelaženje iz vladine prostorije u Vigremov stan bez korišćenja ulaza i zvona, izgledalo je kao nasilan upad. Ali, najveća mana predstave svakako je pogrešno i površno profilisanje  većine likova, kao i neusaglašenost  njihove konverzacije, što je za posledicu imalo izostanak stilskog jedinstva predstave. Treba istaći igru Borisa Komnenića u ulozi Dezmonda Mortona jer je uvek imao pravu intonaciju u konverzaciji – od finog vajanja i  ironičnog  bojenja rečenica, pa sve do silovitog krešenda u trenutku dramske napetosti. On je bio najbliži osnovnoj ideji dela, u kojem se raspravlja o paradoksalnoj situaciji kada se laž tretira kao istina, a istina kao laž. Vanja Ejdus, ako apstrahujemo njenu nerazgovetnu dikciju naročito kada govori tiho, imala je lepih trenutaka u stavu i salonskoj konverzaciji. Ljubivoje Tadić je veoma suzdržano oživljavao lik ser Roberta Vansitarta, nepotrebno načinivši njegovu pojavu zagonetnom. Ostali su glumili sa prenaglašenim dramskim akcentima i zato su mestimice delovali patetično – Vuk Kostić kao Rejf Vigrem i Miodrag Krivokapić kao ser Volter Ransiman, dok je Bojan Krivokapić Najdžela Kupera predstavio kao previše karikiranog, poslušnog, malog državnog službenika. Lidija Pletl rutinski je tumačila doktorku Pamelu Loford, a Nebojša Kundačina odustao je od svakog karakterisanja pri  tumačenju ser Morisa Hankija. Od svetske praizvedbe – gledaoci su dobili malo!

IZOSTALO SAZVUČJE SA NAŠIM VREMENOM
Nepunih dvadeset dana posle prvog izvođenja Harvudove drame „Državni službenici“, na istoj pozornici gledali smo, u režiji Marka Manojlovića, premijeru drame „Prizori egzekucije“ savremenog engleskog dramatičara Hauarda Barkera. Prvobitno napisana kao radio drama, „Prizori egzekucije“ su delo koje mora odmah izazvati asocijacije na Sartra, ali i na Beketa i Pintera, mada su u stvaralaštvu ovog pisca prisutni i uticaji Brehta i Artura Milera. Međutim, to nikako ne umanjuje vrednost njegovog dramskog angažmana. Naprotiv, Barker je pisac britkog duha i  tačne opservacije, što mu samo pomaže u rekonstrukciji davne prošlosti u koju se upustio u ovom komadu gde se bavi sudbinom umetnika u Veneciji 15. veka. Pisac raspravlja o slobodi stvaralaštva na primeru nezavidne situacije ugledne slikarke Galaktija kojoj je povereno da umetnički ovekoveči veliku pobedu u sukobu na moru, što su kod Lepanta 1571. godine izvojevale snage okupljene oko Svete lige u sudaru sa Turcima. Interese Mletačke države, koja je  naručila Galaktiji  monumentalnu sliku velike bitke, u drami zastupa Urgentino koji vodi strogu politiku rukovodeći se kriterijumima što ih proklamuje kardinal Ostensibile. Dakle, Barker dotiče vazda aktuelna pitanja slobode umetnosti: Galaktijina slika ne dopada se kardinalu pa tako i Urgentinu, jer navodno pobednike ne prikazuje dovoljno superiorno, što će reći slavodobitno i uzvišeno, već realistično, odnosno životno istinito kao ranjene i izmučene borce. Zbog toga će doći do spora i umetnicu će strpati u zatvor. Ali, lukavi Urgentino, uz pomoć i podršku raznih spletkaroša među kojima nisu samo moćnici iz redova nosilaca državnih funkcija nego i  umetnici, preokreće stvar i proglašava sliku uspelom te iz zatvora dovodi na javnu prezentaciju i umetnicu, odajući joj puno priznanje. Tako je država apsorbovala jedan evidentan umetnički protest i preokrenula ga u svoju korist. Perfidni postupci vlasti neprestano se izvode  uvek na isti način, a diskusija o potrebi utilitarne umetnosti traje, kao što znamo, do dana današnjeg.
Reditelj Marko Manojlović nije uspeo u izlaganju glavnog problema: čini se da je hteo čitav komad da rastoči (u duhu postmoderne) ne bi li tako došao do nekakvog sazvučja sa našim vremenom. Međutim, to mu nije pošlo za rukom, pa smo gledali jednu pozorišnu igru koja je često bila sama sebi svrha, odnosno  predstavu gde je bilo podosta praznoga hoda i mnogo površnosti u prikazu likova. Osnovni pečat predstavi dala je Gordana Đurđević Dimić u ulozi slikarke Galaktije: ona je autentičnim angažmanom pobune, u smislu odbrane slobode umetničkog stvaranja, davala borbenu intonaciju izvođenju, ali to nije bilo dovoljno s obzirom na to da je bilo mnogo neveštine i bezličnosti među tumačima drugih uloga. Kao uspelije, mogu se izdvojiti samo dve:  ona koju je ostvario Branko Vidaković kao lukavog  kardinal Ostensibile i Mihailo Lađevac kao tumač perfidnog Urgentina, doslednog izvršioca volje vlasti i crkve.

ZAGONETKA ZVANA REPERTOARSKA POLITIKA
Posle prve dve premijere ove sezone u Narodnom pozorištu neumoljivo se nameće pitanje zašto ovaj ugledni teatar ne angažuje bolje, spremnije  i visprenije reditelje za realizaciju svojih repertoarskih projekata? Utisak je da se repertoarska politika vodi isključivo na osnovu ponuda projekata od strane pojedinih reditelja, što će reći da nema osmišljenije repertoarske politike. Kad je reč o repertoaru, trebalo bi ukazati da Narodno pozorište nije prikazalo prošle, a neće ni ove sezone izvesti nijedno delo velikog pesnika i najboljeg srpskog dramatičara-romantičara Laze Kostića, u godini kada se obeležava jedno stoleće od njegove smrti. Ako se već somborsko Narodno pozorište opredelilo da prikaže dosad neizvedenu Kostićevu komediju „Okupacija“, koju je, pošto je u originalu napisana na nemačkom, jer je pisac želeo da je plasira u Beču, preveo i objavio Živomir Mladenović još 1977. godine, onda se jubilej velikoga pesnika na sceni kod Spomenika mogao obeležiti prikazom njegove tragedije „Pera Segedinac“, odavno izvođene u Beogradu. Ali, da li je ikome u beogradskom Narodnom pozorištu danas uopšte stalo do obeležavanja jubileja naših klasika, kada preferiraju savremene engleske dramatičare čija dela prikazuju jedno za drugim, dok u isti mah prenebregavaju godišnjice  slovenskih pisaca, posebno ruskih: stopedesetogodišnjica rođenja Čehova i stogodišnjica smrti Lava Nikolajeviča Tolstoja? Kako se kao sledeća premijera u kući na Trgu republike priprema Šekspirov „Otelo“, mirne duše možemo Narodno pozorište u Beogradu nazvati filijalom Britanskog nacionalnog teatra.
Da se razumemo. Nemamo ništa protiv toga što se priprema Šekspir, jedan od najčešće prikazivanih pisaca na najstarijoj beogradskoj sceni. Međutim, kad je reč o savremenoj stranoj dramaturgiji ne možemo razumeti zašto su u fokusu onih koji biraju repertoar našeg nacionalnog teatra samo engleski pisci. Zašto se zapostavljaju stvaraoci drugih književnosti? Takođe, zašto se, kad je reč o savremenom domaćem repertoaru, isključivo biraju dela pisana u maniru postdrame, koja publika ne voli da gleda? No, to su pitanja za širu raspravu o repertoarskoj politici sadašnjeg umetničkog rukovodstva Narodnog pozorišta u Beogradu, koje je doduše jedino objavilo repertoar za ovu sezonu i, istini za volju, prema onome što je saopštilo, dokazalo da nema jasnu programsku orijentaciju, kako kad se radi o dramskom, tako i kada je reč o operskom i baletskom repertoaru.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.