„Meki rat“ protiv Irana

Piše Zoran Milošević

Prozapadni sektor u Srbiji predstavlja Iran kao zaostalu zemlju koja preti nuklearnom bombom i terorizmom, ugrožava ljudska prava i širi versku netoleranciju. Situacija u ovoj zemlji, međutim, potpuno je drugačija…

Kada se spomene Iran mnogi građani Srbije pomisle na „iransku nuklearnu bombu“ kojom „ljuti ajatolasi“ prete svetu, zatim na terorizam i versko mračnjaštvo. No, početkom ovog milenijuma jedan ruski geopolitičar (Aleksandar Dugin) smogao je snage da posle posete Iranu napiše da to nije vampir, već sasvim normalna država, a da je „iranski islam najbolja verzija islama“. Nekoliko godina posle toga, srpska javnost se mogla upoznati sa Iranom kroz izjave nekih srpskih fudbalera koji tamo rade i žive. Na zaprepašćenje prozapadnog sektora u Srbiji oni su posvedočili Duginov stav, pri tome su dodali da Iranci veoma poštuju hrišćanstvo i Isusa Hrista, te da su i u pogledu verskih pitanja veoma trpeljivi. Sve, dakle, suprotno od pisanja zapadnih medija.
Šta se danas, dakle, događa u Iranu?

UDRUŽENI ANTIIRANSKI PODUHVAT
Kraj 2010. godine u vojno-političkom smislu u Iranu ne može se nazvati povoljnim. U zemlji se, kako je to izjavio načelnik General-štaba Oružanih snaga Irana, general Masud Džazajiri, vodi „meki rat“. Ovaj termin zvaničnici Irana sve češće koriste, bilo da govore o ponašanju opozicije, koja i dalje ne priznaje rezultate izbora iz juna prošle godine, te organizuje proteste, bilo da njime označavaju delovanje spoljnog faktora. Protiv aktuelnog režima u Iranu deluje niz nevladinih organizacija, medija (spolja i iznutra), ali i obaveštajne službe stranih država. Prema rečima spomenutog generala svet se raskolio na „čisti islam“ (predstavlja ga šiitska ideologija „homeinizma“) i cionizam zajedno sa svetskim imperijalizmom.
„Očuvanje jedinstva ima veliki značaj za državu, jer podeljenost može neprijateljima dati mogućnosti da iskoristi situaciju i umeša se u unutrašnje stvari Irana“, kaže Ali Laridžani, predsednik medžilisa Irana. U tom smislu veliku ulogu imaju mediji, pa je ministar kulture nagovestio da država više neće dodeljivati subvencije medijima koji ne izveštavaju o radu vlade. Prosto ne može se od države tražiti novac, a raditi protiv njenog interesa.
No, i u Iranu Zapad deluje isto onako kako je radio na prostoru bivše Jugoslavije ili Ukrajine. Naime, novinari koji zbog određenih prekršaja protiv vlade dospeju u zatvor, po pravilu se na Zapadu nagrađuju visokim priznanjima. Tako je iranski novinar Ahmad Zejdabadi, poznat po svojoj proameričkoj i prozapadnoj orijentaciji, nagrađen „Zlatnim perom slobode za 2010. godinu“. Nagrada je dodeljena pod obrazloženjem da je Zejdabadi „razobličio mehanizme iranske propagande“. No, zapadni građani koji razobličavaju savremeni američki totalitarizam bivaju hapšeni (slučaj Asanž).
Iranske vlasti vode veliku borbu protiv kompjuterskih virtuelnih terorista. Ministar informacija Irana Hajdar Moslehi je u oktobru izjavio da je kompjuterski virus Stuxnet stvoren da razori informatičke sisteme važnih institucija i objekata, ali da su iranski stručnjaci uspeli da taj virus stave pod kontrolu. Iranski stručnjaci smatraju da je virus stvoren u SAD ili Izraelu sa ciljem da razori sistem upravljanja u iranskim velikim kompanijama, posebno u nuklearnim objektima. Istovremeno, zapadni hakeri i vojne institucije vode borbu protiv iranskih internet sajtova. Zapravo, u Iranu se događa pravi virtuelni rat. Vlasti Irana se trude da u takvim uslovima stanovništvo usmere na domaće sajtove, ali i da stvore svoju varijantu World Wide Web, pa je vlada 2009. godine na ovaj projekat potrošila 560 miliona dolara.
Iranska vlada nije na tome stala. Naime, Zapad najčešće svoj uticaj na određene države izvodi kroz više kanala, a jedan je obrazovanje. Društvene i humanističke nauke su prožete zapadnom ideologijom i vrednostima, pa je ministar prosvete Irana, Abolfazl Hasani, zatražio preispitivanje sadržaja nekih naučnih disciplina, uz čiju pomoć se u Iran unosi zapadna ideologija i vrednosti. U pitanju su menadžment, sociologija, ljudska prava, filozofija, psihologija i politikologija. Prema mišljenju ministra prosvete Irana, sadržaj ovih naučnih disciplina nije u duhu objektivne nauke već afirmacije zapadne kulture.
Istovremeno, u Iranu je otkriveno niz agenata zapadnih obaveštajnih službi, koji su najviše pokušavali da dobiju podatke o tzv. „atomskim objektima“, odnosno programima povezanim sa nuklearnom energijom i oružjem. Potpredsednik Irana Ali Akbar Salehi, saopštio je da su zapadne vlade javno ponudile nagrade Irancima, odnosno zaposlenima na projektima nuklearne energije, ako informacije o tome predaju nekoj zapadnoj vladi. Iranske službe su te pokušaje sprečile. Deo programa za obeshrabrivanje saradnika na nuklearnim projektima da predaju poverljive informacije Zapadu je i povećanje plata, ali i deljenje informacije o namerama Zapada. Glavni tužilac Teherana Abas Džafari-Dolatabadi je nekoliko puta obaveštavao javnost o hapšenju špijuna – sedam ukupno – koji su radili za zapadne tajne službe. Skoro svi uhapšeni radili su u važnim bezbedonosnim, naučnim institucijama ili proizvodnim pogonima.
Vlada i bezbedonosne službe Irana, osim toga, suočene su i sa diverzantskim akcijama na svojoj teritoriji. Samo u oktobru 2010. godine desila su se tri napada na vojne baze na zapadu Irana, u okolini grada Horemabada. Ovaj vojni objekt je zapravo raketna podzemna baza i predstavlja jednu od najvećih na Bliskom i Srednjem istoku. Rezultat diverzije je uništavanje dela balističkih raketa „Šihab-3“, tunela, bojevih glava. Kolika je šteta, Iran nikada nije saopštio. Odgovornost za ovaj napad preuzeli su borci za oslobođenje (iranskog dela) Kurdistana. Pored Kurda (povezanih sa Radničkom partijom Kurdistana) protiv vlade se bore i beludžske sunitske organizacije „Džundala“, koja dejstvuje na jugoistoku Irana. Ova organizacija je i najborbenija i najspremnija na žrtve u borbi protiv iranske vlade.

NUKLEARNI POTENCIJAL IRANA
Kritičari iranske vlade smatraju da ona želi da razvije vlastiti program nuklearnog oružja, što je opasnost za svet, posebno za SAD. Iako logika kaže da Iran ima pravo na svoju nuklearnu bombu, kao što to imaju i drugi, ipak se režim kriminalizuje, da bi se osujetio pokušaj razvijanja sopstvenog društvenog modela, a ne neoliberalni, kako to nameću SAD.
Zato su SAD početkom oktobra meseca uveli snažnije jednostrane sankcije prema Iranu. Zabranjen je uvoz u SAD velikog broja iranskih proizvoda, čak i proizvoda ručnog rada, veoma kvalitetnih. Takođe, zabranjen je izvoz u Iran naftnih derivata, a dato je i uputstvo kompanijama da ne sarađuju sa ovom državom na pitanjima razvoja proizvodnje i prerade nafte i gasa. Sankcijama se pridružila i Evropska unija, pa ovo udruženo delovanje sve više podseća na mere devedesetih preduzete protiv SR Jugoslavije, odnosno Srbije.
Usledile su i dodatne finansijske sankcije za 37 iranskih kompanija registrovanih u Nemačkoj, Malti i na Kipru, optuženih da rade na razvoju iranskog nuklearnog programa. Evropljani su takođe doneli i odluku da se uvedu nova vizna ograničenja i zamrznu bankarski računi određenim licima iz Irana zbog povezanosti sa Stražom islamske revolucije. Evropskim bankama dozvoljeno je da rade samo sa fizičkim licima (do sume 45.000 dolara), ali ne i sa kompanijama ili državom. Ipak, za razliku od SAD, EU se držala Rezolucije Saveta bezbednosti 1929 kojom se uvode sankcije Iranu na određene ekonomske oblasti. No, bez obzira na sankcije SB, SAD i EU, Azerbejdžan, Turska, Jermenija, Venecuela, Kina i dalje sarađuju sa Iranom.
Iran je zbog svih ovih okolnosti započeo modernizaciju vojne industrije, kao i same vojske. Iranski vojni stručnjaci izjavili su da su uspešno testirali višenamensku  bespilotnu  letelicu, koju je moguće lansirati i sa planinskog terena. Akumulator mu dozvoljava da bude u vazduhu 45 minuta. Ovu letelicu može da nosi jedan čovek, a za pripremu poleta treba samo dva minuta. Letelica je nevidljiva za radare, pošto je napravljena od kompozitnih materijala. Takođe, Iran je izradio hidroavion „Bavar-2“ primenom stelt tehnologije. Zamenik komandanta kopnene vojske, general Kiumars Hajdari, saopštio je da su Oružane snage Irana uvele u naoružanje nove sisteme oružja za borbu protiv tenkova i helikoptera. U završnoj fazi su ispitivanja i novi sistemi naoružanja (podmornice, vojni brodovi, artiljerijski sistemi, helikopteri, avioni, kompleksi protiv-vazdušne odbrane i elektronske borbe).
Istovremeno, iranska armija je podigla stepen borbene gotovosti na viši novo, stalno se sprovode vojni manevri („Velajt – 89“), čime se demonstrira spremnost vojske za odbranu države, dakle, za pravi, a ne samo „meki rat“.

_________________

Između fanatizma i tolerancije

Sa svoje strane Iran u okruženju deluje veoma mudro. Naime, spor između Jermenije i Azerbejdžana (hrišćana i muslimana) oko Nagorno-Karabaha nije rešen, a davanje svemu verske dimenzije sprečio je upravo Iran, i time sprečio verski rat.
Iran je, nasuprot tvrđenjima zapadnih medija o teokratskom autoritarnom režimu, demonstrirao i veliku versku trpeljivost. Naime, prema saopštenju Sama Jegnazara, osnivača sada brojne rimokatoličke organizacije „Služenje Elam“, u Iranu je više od 10.000 muslimana prešlo u hrišćanstvo.
„Današnji Iran je država sa bezbroj otvorenih srca. Trenutno je to najotvoreniji prostor u svetskim razmerama za propovedanje Jevanđelja“ – svedoči Jegnazar.