Lek za proizvodnju monstruma

Piše Mara Knežević Kern

Film „Nijedno telo nije savršeno“ nemačkog reditelja Nika fon Glazova bavi se sudbinama preživelih žrtava talidomida, leka koji je od 1959. godine pripisivan trudnicama. Epilog: 3.000 mrtvorođene dece, 7.000 dece sa teškim fizičkim oštećenjima

U organizaciji Geteovog instituta u Beogradu održan je festival dokumentarnog filma „Posebni ljudi“, na kojem je prikazan film nemačkog reditelja Nika fon Glazova „NoBody’s Perfect“ („Nijedno telo nije savršeno“). On se bavi sudbinama preživelih žrtava talidomida – leka koji su 1959. godine iznele na evropsko tržište nemačka kompanija „Grunental“ i engleski „Herstler“.

ZA BOLJI SAN – I MRTVOROĐENČAD
Ovaj film razotkriva ulogu „ugledne“ nemačke porodice Vircl, vlasnika „Grunentala“ – jednog od ekonomskih stubova EU, čiji potomak Virc-junior odbija da se suoči sa zločinačkom prošlošću svog oca Virc-seniora, odbijajući bilo kakav ljudski kontakt sa žrtvama koje su zaslužile bar izvinjenje.
„Herstl“ je, za razliku od „Grunentala“, posle višedecenijskih pritisaka od strane žrtvi (primenjen je i štrajk glađu), za svoje klijente odvojio mrvice na ime „kompenzacije“ za uništene živote, dok gospodin Virc još uvek odoleva. Nikakve sankcije nemačka država nije preduzela ni protiv izvesnog Hajnriha Muktera, koji je igrao ključnu ulogu u Grunentalovim laboratorijama, a koga je gospodin Virc angažovao kao iskusnog naučnika jer je značajna iskustva stekao u Poljskoj, eksperimentišući za račun nacista na živim ljudima.
Virc se pravdao da kompanija u početku nije znala da je lek štetan, ali je ekspert za otrove Mukter morao znati da je sastojak teratogen  (na latinskom monstr-maker – onaj koji proizvodi monstrume) štetan, što je 1961. godine i dokazano. Zakon profita pobedio je etičke zakone, pa je proizvodnja i prodaja monstr-makera nastavljena. „Bezopasne pilule za bolji san i smirenje“ farmaceuti su u sprezi sa kompanijama preporučivali čak i trudnicama. Konačni saldo ovog – nikad sankcionisanog zločina – iznosi: 3.000 mrtvorođene dece, 7.000 dece sa teškim fizičkim oštećenjima, koja su danas ljudi sa veoma „specijalnim potrebama“, što znači: bez ruku, nogu, deformisanih udova i teškim oštećenjima unutrašnjih organa.
Da se u ovom slučaju može s pravom govoriti o „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“,  potvrđuje pasivnost države u sankcionisanju kriminalaca i „aktivnost“ katoličke crkve koja (prema svedočenju jedne od majki) nije htela da prihvati fizički unakaženo dete u crkvenu zajednicu, proglasivši ovu nesreću „božjom kaznom“.

PATRIOTSKI PREPARIRANI GRAĐANI
Reditelj Niko fon Glazov, opremljen talentom i umoran od čekanja na „pravdu koja uvek pobeđuje“ pronalazi jedanaest ljudi (pogođenih istom nesrećom), spremnih da učestvuju u njegovoj umetničkoj provokaciji. Oni online casino pristaju da obnaženi stanu pred kameru, kako bi Kalendar – podsetnik na zločin koji ne zastareva – izneli pred oči javnosti.
„Ova kriminalna, zločinačka korporacija je svojom gramzivošću u trci za zaradom žrtvovala hiljade ljudi i moraće konačno da plati ceh!“ – uzvikuje jedna od žrtvi, dok Niko polaže poster pred Vircova zamandaljena vrata. Ni provokacija sa izlaganjem postera na trgu jednog nemačkog grada nije prošla bez zgražavanja „pristojnih“ građana: „Sramota! sklonite to da naša deca ne gledaju bogalje!“.
U kojoj meri je ova tema aktuelna razotkriva još jedan sloj filma, gde se svedoči o nezaustavljivoj tekućoj traci zločina, čije su žrtve mladi Evropljani upravo stasali za vojsku. Reč je o jednom od „modela“ s Kalendara, ženi koja je – uprkos nezamislivim telesnim oštećenjima – uspela da postane majka i s neskrivenim ponosom pokazuje fotografiju sina u vojničkoj uniformi, poslatog da ratuje u Avganistanu. Na rediteljevo pitanje: „Šta će biti ako se vrati bez nogu?“, patriotski preparirana građanka Unije uz osmeh odgovara: „Moći ću da mu dam mnogo korisnih saveta.“
Simptomatično je što se posle projekcije filma, prilikom obraćanja publici, niko od organizatora i gostiju, pa čak ni sam autor nije osvrnuo na zločinačku ulogu farmaceutskih korporacija – proizvođača zločina, kao ni na zastrašujuću mogućnost da se slični zločini ponove, zahvaljujući (sasvim izvesnom) usvajanju Codex Alimentarius-a, koji će farmaceutskim gigantima omogućiti neograničenu moć. Prelazeći preko potresnih svedočenja žrtava „Grunentala“ i „Herstla“, za okruglim stolom se „politički korektno“ ćaskalo o inkluziji (ma šta to značilo) uz diskretne zamerke Srbiji jer uveliko kaska za „evropskim standardima“ (ma šta to značilo), kao da nismo upravo prisustvovali drami obespravljenih i nezaštićenih podanika Unije – nesposobne da na svom terenu sprovede ono što uporno pokušava (i uspeva) na našem.