DS system is down

Piše Branko Radun

Izbori u Demokratskoj stranci pokazali su da stranački baroni kontrolišu i stranku i ključne resore, a da predsednik figurira kao engleska kraljica u britanskom političkom sistemu

Vladajuće Demokrate, a sa njima i Srbija, preživeli su još jednu Izbornu skupštinu koja nije donela gotovo ništa novo, ali je dosta stvari pokazala i demonstrirala. Predsednik je ostao predsednik, a potpredsednici su postali oni očekivani. No, izbori u DS ipak nisu protekli bez zanimljivosti.
Demokrate su kao „evropeizatori“ Srbije najavili gromoglasno novi elektronski sistem za glasanje, čime je valjda trebalo da demonstriraju kako su oni moderni i napredni u svakom smislu. No, sistem je pao usred glasanja, što simbolički predstavlja i rezime modernizacije i isforsirane evropeizacije Srbije. Nešto se gromoglasno najavljuje, o tome se mnogo priča, ko zna koliko košta, a u praksi baš i ne funkcioniše. Ili, što bi rekao Paja Patak u onom starom crtaću „čemu ovo služi, a uz to i ne radi“.

KO JE SMESTIO VUKU JEREMIĆU
Pale su, međutim, još neke maske. Pre svega dovedena je u pitanje legalnost izborne skupštine jer je glasanje prekinuto napola, a izbori nisu bili ponovljeni. Ovakvu blamažu sebi ne može da dopusti ni lokalno udruženje pecaroša ili penzionera, a kamoli stranka koja vlada zemljom i ima „misiju da Srbiju uvede u Evropu“.
Posle pada sistema i prelaska na „ručno“ glasanje, Jeremić je vidno uznemiren istakao da je monstruozno pokraden. U objavljenoj, pa povučenoj izjavi sa interneta („Alo“), pisalo je kako se kvar dogodio u trenutku dok je Jeremić, navodno, bio u vođstvu u odnosu na ostale kandidate. Jeremić je u toj izjavi izjavio: „Ovo je najmonstruoznija krađa koja se ikada desila! Kada su videli da njihovi kandidati neće proći, pokrali su me na najstrašniji način! Kada je glasalo oko 50 odsto ljudi i kada su videli da mimo svih njihovih očekivanja vodim i imam najviše glasova, lažirali su sve i doneli nove listiće, pa sada glasaju kako im padne na pamet!“
Ipak, ubrzo je ministar Jeremić spustio loptu, a izjave su povučene sa interneta, iako su već bile prenete i na druge sajtove. Na kraju ništa nije jasno – da li se Jeremić predomislio ili su ga ponovo predomislili, pa je bio prinuđen da zarad o(p)stanka na čelu ministarstva povuče svoje izjave. U svakom slučaju Jeremić je još jednom ponižen a da nije znao kako da adekvatno odgovori. Očigledno su i ovim povodom, kao i mnogo puta do sada, ljudi oko njega procenili da im se ne isplati preći na „opozicioni hleb“, pa su mlađanog ministra savetovali da se ne istrčava.
Bilo kako bilo pokazalo se da Jeremić nema dovoljnu podršku u stranci (ili bar nema kontrolu brojanja listića), ali ni političkog šlifa kad mu se u nekoliko meseci dešava da izleće sa izjavama koje kasnije demantuje ili povlači bez komentara. Iako ima određenu popularnost, šef diplomatije očigledno ne može da napravi dogovor sa vodećim ljudima DS. Verovatno je ostao i bez podrške predsednika Tadića, dosadašnjeg mentora, koji ga je i doveo na mesto ministra spoljnih poslova.

LIDERI I BARONI
Ovi izbori pokazali su da se predsednik DS nije ni mešao u izbore za potpredsednike, a čini se i da je želeo da ne bi imao dovoljno moći da nametne neke druge kandidate. Situacija je takva – niko ne osporava Tadiću lidersku poziciju, a on se sa druge strane ne meša Pajtiću, Šutanovcu i Đilasu u posao. Stranački baroni kontrolišu i stranku i ključne resore, a predsednik figurira u DS-u kao engleska kraljica u britanskom političkom sistemu.
No slabljenje Tadićevog autoriteta dolazi najvećim delom od faktora izvan stranke. Očigledno je da više nije miljenik stranaca i tajkuna ili u najmanju ruku nije jedini miljenik. Posle debakla oko predloga srpske rezolucije u skupštini UN u septembru, kada smo umesto rezolucije pisane našom rukom, predali na pisarnici UN-a rezoluciju koju su nam drugi pisali, erozija autoriteta srpske vlasti izgleda nezaustavljiva. O tome svedoči i predsednikova izjava na „marginama“ stranačke skupštine, da bi i pored Martijevog izveštaja o monstruoznim zločinima nad Srbima, sprovedenih od strane Tačija, Srbija i dalje trebalo da vidi u očiglednom zločincu legitimnog pregovarača. Štaviše predsednik je rekao, a i posle potvrdio, da će razgovarati i pregovarati sa Tačijem dok se ne dokaže da je ovaj zločinac. Dakle u momentu kad je evropska i svetska javnost konačno dobila uvid da je trenutna vlast u secesionističkoj pokrajini u rukama zločinaca kakve svet nije video, Srbija stvar „smiruje“ i posredno daje podršku prištinskim secesionistima. Čini se da Tači ima trenutno više razumevanja i podrške kod predsednika Srbije, no kod većine drugih političkih vođa Evrope. Stoga se može reći da Srbija ne mora da prizna secesiju Kosova, već da prihvati secesionističke institucije i da im pomogne da stanu na noge. A to je sramotno čak i u očima većine onih koji pripadaju Demokratskoj stranci, ili njoj gravitiraju.