Aut Nobel, aut nihil

Piše Aleksandar Đaja

I pticama na grani je jasno da se nizom poteza povodom „slučaja“ dodele  Nobela za mir, srpski režim podjednako izblamirao i pred Kinom i pred EU. On je bojkotovao i jedne i druge, a sebe najviše!

U utorak, 7. decembra 2010. godine, Nobelov komitet je potvrdio da je Srbija među 19 zemalja koje u petak 10. decembra u Oslu neće prisustvovati dodeli Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liju Sjaobou, koji se nalazi u zatvoru u toj zemlji. Odmah je reagovao izvestilac evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin,  istog dana je izjavio da je šokiran odlukom Srbije da njen predstavnik ne prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir. „Nema nijedne zemlje kandidata (za članstvo u Evropskoj uniji), ili potencijalnog kandidata, koja na takav način manifestuje svoju servilnost (ko nam kaže?). Ima vremena za Kabilu, a nema vremena za Oslo i Nobelovu nagradu“, rekao je Kacin, aludirajući na prošlogodišnju posetu ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića Demokratskoj Republici Kongo, u iznenađujućem „familijarno-prostačkom“ tonu, kao da su on i Jeremić zajedno čuvali ovce!Potom je, kako se moglo i očekivati, konfuzija među srpskim vlastodršcima počela „transparentno“ da se razvija…

„U DRŽAVNOM INTERESU“
Premijer Srbije Mirko Cvetković, rekao je da će biti smenjen svako ko odstupi od spoljne politike formirane od strane Vlade. Premijer je, takođe, naglasio da Vlada nije donela odluku da niko ne prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir u Oslu, već je to bila instrukcija i odluka ministra spoljnih poslova (Prethodno je šef diplomatije Vuk Jeremić rekao je da je ta odluka doneta u državnom i nacionalnom interesu). „Ta odluka nije promenjena“ – nastavio je Cvetković – „ali je doneta druga, moja odluka da podržim odlazak ombudsmana Saše Jankovića na dodelu Nobelove nagrade za mir.“ Međutim, Janković je naglasio da on u Oslo ne ide kao predstavnik Vlade, zato što je institucija zaštitnika građana samostalan i nezavisan organ, a on ne može biti predstavnik Vlade, niti Vlada može odlučiti o tome da li onaj koji se nalazi na njenom čelu negde može da ide, ili ne. Pošto put više nije bilo moguće organizovati redovnim saobraćajem, Jankoviću je u poslednjem momentu ponuđen avion Vlade Srbije kao i logistička pomoć ambasade u Norveškoj. Takođe, zamoljen je da na skupu prenese lične izraze poštovanja predsednika Vlade, što je on sve sa zadovoljstvom prihvatio. Najzad, iz kabineta predsednika Republike je saopšteno da predsednik Tadić podržava prisustvo zaštitnika građana Saše Jankovića kao predstavnika Srbije na ceremoniji uručenja Nobelove nagrade za mir.
Da zaključimo: Srbija je ove godine, „odlukom premijera Cvetkovića“, avionom Vlade Srbije, uz „logističku pomoć“ ambasade Srbije u Norveškoj, a prenoseći Nobelovom komitetu „lične izraze poštovanja predsednika Vlade“, uz eksplicitnu podršku predsednika Srbije Borisa Tadića, na ceremoniju dodeljivanja nagrade u petak, 10. decembra 2010. godine, „kao predstavnika Srbije“, poslala svog zaštitnika građana, iliti, ombudsmana Sašu Jankovića (koji je rekao da tamo ide rukovođen isključivo svojom ličnom odlukom?), i tako „u državnom i nacionalnom interesu“ – „bojkotovala“ dodelu Nobelove nagrade za mir!?
Pa, i pticama na grani je jasno da se ovim potezom srpski režim podjednako izblamirao i pred Kinom i pred EU. On je bojkotovao i jedne i druge, a sebe najviše! Zašto u Oslo nije poslao bilo kog  građanina Srbije, na primer, nekog od čitaoca „Pečata“, ili saradnika (na primer, mene), koji nikada nije bio u Norveškoj? Značilo bi isto, a naš poštovani čitalac (ili saradnik) divno bi se proveo, razgledao Oslo, dobio devizne dnevnice, leteo avionom Vlade – sve o državnom trošku!

ODGOVORNOST KORMILARA
Oduvek se mislilo da je „Titanik“ potonuo zbog toga što je plovio prebrzo i da je posada uočila santu leda kada je već bilo prekasno. Jedna nova knjiga, međutim, otkriva da je za potonuće „Titanika“, u kojem je stradalo više od 1.500 ljudi, odgovoran kormilar koji se uspaničio i skrenuo brod u pogrešnom pravcu. U knjizi „Good as Gold“ („Zlata vredan“) piše da je tadašnji najveći putnički brod na svetu imao dovoljno vremena da izbegne katastrofu. Kada je uočio santu leda, prvi kapetan broda Vilijem Mardok naredio je da se skrene u desno, ali je kormilar Robert Hičins pogrešno shvatio njegovu naredbu i okrenuo brod u suprotnom pravcu. Kobna greška je odmah ispravljena, ali je nažalost bilo prekasno, jer je brod već udario u ledeni breg. Potom je doneta još jedna katastrofalna odluka. Naime, putnici i posada bi se verovatno spasli da je brod stao, ali je odlučeno da se nastavi sa plovidbom čime je voda još brže nadirala kroz pukotinu. Najbliži brod je bio udaljen četiri sata. Da su stali, verovatno bi brod izdržao i ljudi bi bili spašeni.
Ko to i u čijem interesu skreće kormilo broda koji se zove „Srbija“ (valjda, još uvek ne i „Titanik“) tako često u pogrešnom pravcu? I još ne ume da stane kada se sudari sa „ledenim bregom“, nego nastavlja dalje punom brzinom, tonući sve dublje, sa očiglednim manjkom čamaca za spasavanje? Jer, kao i u dosadašnjim sličnim spoljnopolitičkim dilemama, aktuelna vlast u Srbiji je i u ovoj, između „aut Nobel aut nihil“, izabrala – duplo ništa!