VLADIMIR VASILIK U NDH je prolivena zajednička, pravoslavna krv

Razgovarala Nataša Jovanović

Da li je pravoslavlje na iskušenju, u kojoj meri je posle Jasenovca moguć dijalog sa rimokatolicima, koja je uloga u tom procesu poverena Carigradskoj patrijaršiji, te kako se pravoslavni narod u Rusiji suprotstavlja ekumenističkim tendencijama, objašnjava za „Pečat“ docent Istorijskog fakulteta Sanktpeterburškog državnog univerziteta i doktor teologije

„Ne verujem u priču o zajedničkim vrednostima sa rimokatoličkom crkvom. Vidimo šta se dešava u protestantskom svetu i kako se on veoma brzo sodomizuje. Nažalost, protestantizam je zakonito, mada i pobunjeno, dete katolicizma. Verujemo da lažna dogma stvara i lažni moral. Ukoliko Vatikan dozvoljava sebi da proglašava za svece očite ubice kao što je to Alojzije Stepinac i ima dvostruke vrednosne standarde, o čemu onda možemo da pričamo? Bili bismo srećni ako bi, bar u budućnosti, katolici ispovedali pravu veru i pravi hrišćanski moral. U vrhovima rimske konfesije, međutim, mi to za sada ne vidimo. Papa rimski se kaje pred svakim, samo ne pred pravoslavcima, ni pred pravoslavnim Srbima, niti pred pravoslavnim Ukrajincima. Upravo zbog takvih duplih standarda nije moguće ujedinjenje“, kaže za Pečat dr teologije Vladimir Vasilik, u pravoslavnom svetu prozvan ruskim Zlatoustim.

U kojoj meri je vraćena pravoslavna duhovnost u Rusiji posle komunizma?
Posle komunizma pravoslavna duhovnost u Rusiji je procvetala, otvorene su nove Crkve, manastiri iz temelja obnovljeni, a porastao je i broj naučnih institucija. U vreme komunizma postojale su četiri bogoslovske škole, jedna akademija. Danas imamo 66 bogoslovija, jedan bogoslovski univerzitet, četiri bogoslovska instituta i 30.000 crkava i mnoge su zidane i obnavljane novcem običnog naroda. Iako  Crkva cveta, suočavamo se sa nemalim brojem problema vezanim za duhovni život. Merkantilizam, opijenost modernim životom, mešanje duhovnog života sa lažnom tolerancijom i ohladnelom ljubavlju prema bližnjem. Počeli smo da zaboravljamo šta je potrebno našim bližnjima.

Zašto se pravoslavne duhovne škole ne šire svetom, onako kao što to čine neke druge religije sa svojim školama?
Ne bih rekao da je to sasvim tačno. Trenutno je otvorena još jedna bogoslovska škola u Parizu, otvaraju se seminari i škole u Africi, a na kraju krajeva i preporod duhovne škole u Rusiji pokazuje da se takve škole šire svetom. S druge strane mi bismo želeli da takvih škola bude svugde, ali s obzirom na to da je ruska crkva preživela teško gonjenje, ona nije u mogućnosti da stvori tako jak potencijal. I druge Crkve, i Srpska i Bugarska nalaze se u veoma teškom položaju. Ni Grci ne mogu da vuku sami. Zbog toga treba ići polako, korak po korak.

Da li kontaktirate i sarađujete sa Beogradskim bogoslovskim fakultetom i ako to činite kakva je vrsta saradnje u pitanju?
Na našoj duhovnoj akademiji studiraju studenti iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Od 15. do 18. novembra organizovana je velika Međunarodna bogoslovska konferencija. Među učesnicima te konferencije biće i nekoliko delegacija iz Srbije, između ostalih biće tu i vladika Atanasije Jeftić, kao i oni koji će tom prilikom čitati referate. Saradnja postoji i nadam se da će ona i dalje postojati.

Kako se pravoslavlje prilagođava vremenu u kojem živimo?
Najvažnije je da se pravoslavni čovek ne bavi prilagođavanjem. Mi živimo u vremenu koje nam pruža velike izazove i na njih moramo adekvatno odgovoriti. Prvi izazov je globalizacija, zatim izazovi najsavremenijih informacionih tehnologija, monetarizma, mas kulture, nacionalnih sukoba i istovremeno gubitak nacionalnog identiteta od strane pravoslavnih naroda. Na sve to pravoslavni čovek treba da odgovori bezazlenošću goluba i mudrošću zmije. Ne treba da se rastvaramo, gubimo u toj masovnoj kulturi, već moramo da stvaramo visoku pravoslavnu kulturu i istovremeno da se trudimo da je učinimo razumljivom za većinu naših građana. Moramo da nađemo svoje mesto u informacionim procesima i da prosvećujemo taj informativni prostor, a ne da budemo objekat besavesnih informacionih igara. Dužni smo da poznajemo informacione tehnologije, ali ne smemo da koristimo one koje su štetne i razarajuće. Trebalo bi da stvaramo nacionalnu svest naših naroda i da očuvamo kod njih sveljudsku meru i svečovečansku svest, a da pri tom stišavamo nacionalne i religiozne konflikte ne gubeći hrišćanski pravoslavni identitet. Naravno, trebalo bi da težimo stvaranju društva u kojem vlada pravda, ali da ne idemo putem revolucionarnog nasilja. Pre svega pravoslavni čovek ne treba da gubi duh molitve i pobožnosti, jer kaže se „Stekni mir u duši i oko tebe će se hiljadu njih spasiti“.

Jedan od oblika globalizma jeste i ekumenizam, koji prati reforma bogosluženja. Da li je moguća reforma spoljašnje bogoslužbene prakse bez unutrašnje obnove?
To nije moguće, jer služba u Crkvi je ogledalo naše duše. U ovom svetu reforma je moguća samo ako nešto minimizira i obesvećuje, desakralizuje. Ako mi krenemo tim putem desiće nam se isto što i rimokatolicima posle  II Vatikanskog koncila. Sećam se kakva je bila služba u komunističko postsovjetsko vreme. To su bile duge molitvene službe po ustavu i tipiku. Službe su bile pune posebnog molitvenog duha. Sada se one skraćuju i to nije dobro. I bojim se da takve reforme mogu krenuti putem minimalizacije.

Činjenica je da je u Rusiji oko ideje očuvanja pravoslavlja okupljen veliki broj duhovnika, intelektualaca i verujućeg naroda. Da li oni usled ekumenističkih stremljenja trpe neke sankcije, kao što je to u Srbiji slučaj sa vladikom Artemijem?
Mogu da kažem sledeće. U Rusiji ljudi koji imaju antiekumenistički pogled na svet i ubeđenja nemaju veliki ugled, ali teško mi je da kažem da postoji otvorena pretnja tim ljudima. Pri tom, moram da podvučem da vrh naše Crkve ne zavisi od države i to što je ruski predsednik Dmitrij Medvedev sklopio diplomatski ugovor sa Vatikanom je činjenica koja govori sama za sebe. Naš patrijarh ipak nema preveliki manevarski prostor i trebalo bi da cenimo to što on već radi za Crkvu. Što se vladike Artemija tiče, njega sam video na Kosovu 28. juna 2008. godine, na Vidovdan. On me je očarao molitvenošću, svojom pažnjom. Ranije sam ga viđao iz daleka i kada sam se upoznao sa njim shvatio sam da je reč o zaista duhovnom čoveku, starcu. Ja ne verujem nikakvim političkim optužbama koje se njega tiču. Veoma sam tužan zbog njegovog položaja i tužan sam zbog previranja koja su vezana za njega i nadam se da će Gospod poslati u sva srca miran duh i da će onaj drugi duh biti pobeđen.

Kako u svetlu savremenih dešavanja tumačite reči svetog Jefrema Sirina, da se u celokupnom Svetom pismu proslavljaju samo oni koji idu uskim putem, dok se onima koji su stupili na prostran i široki put uvek predskazuju nevolje?
Naša Crkva je videla i gora vremena, kada sa katedre nije odstranjen jedan ili dva episkopa, već su u XIII veku u bugarskom manastiru Zograf na Atosu papisti spalili 26 monaha. Ili, na primer, situacija iz 1576. godine kada je gotovo cela viša crkvena hijerarhija prihvatila uniju tokom  velikih gonjenja ruskog naroda. Mogu da kažem da se svako od nas jednom nađe pred izborom, pa bio to episkop ili vernik koji pohodi hram. To je izbor između uskog i širokog puta. Pred tim izborom je stalno naš patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril, srpski patrijarh Irinej i svako od nas. A istina o tome ko je kakvih putem išao, otkriće se na Strašnom sudu. S druge strane mi znamo kakav je uzak put i zato ćemo ići svako svojim uskim putem. Po rečima Jefrema Sirina gledaćemo na svoje grehe i nećemo osuđivati brata svoga.

Nedavno ste kao učesnik konferencije u Sankt Peterburgu naveli da savremeno bogoslovlje treba da se suoči ne samo sa problemom Aušvica, već i Jasenovca o kojem se u svetskoj javnosti malo zna.  Zašto takvog suočavanja nema?
Priča o Jasenovcu nikada nije do kraja objašnjena zahvaljujući Vatikanu koji ne samo da je omogućio bekstvo hrvatskih vojnih prestupnika i zločinaca, već se postarao da natera mnoge da zaborave na ovaj konc logor. A Vatikan je, ne zaboravimo, informaciono najjača država u Evropi. No, priča o stradanju Srba delom je zataškana i zahvaljujući poziciji jugoslovenskih vlasti koja nije želela da se zločini hrvatskih ustaša pamte, a s obzirom na to da je bila antipravoslavna, nije želela da se pamte ni stradanja pravoslavnog naroda. Tito je voleo da govori o klerofašizmu, ali ne i o stradanjima klira SPC. Desilo se da stradanja stotine hiljada ljudi nikome nisu bila potrebna. Upravo zbog toga mi treba o tome da govorima. Kod ustaških zločinaca mi smo videli najnižu moguću niskost, uopšte zamislivu kod zločinaca. Ovde se ispoljila najveća dubina ljudskog stradanja, koje nije bilo, to podvlačim, čak ni u Aušvicu. Jer u Aušvicu se sve odvijalo mehanički i brzo, a u Jasenovcu sporo, i krvnici i zločinci su uživali u tome. U Aušvicu su ubijali mehanički, „po dužnosti“, a ovde su krvnici bili u nekoj vrsti religiozne ekstaze koju bih uporedio sa duhovno lažnom ekstazom „blažene“ Tereze. Tu s  druge strane vidimo neverovatnu visinu duha pravoslavnog i pravoslavnih mučenika. Sećam se priče o svetom Vukašinu iz Klepaca. Kada ga je hrvatski krvnik pozvao da izađe iz reda i naredio mu da viče: Živeo Pavelić. On nije promenio svoj spokojni lik i rekao je ustaši: „Samo ti dijete radi svoj posao“. I to je ponavljao kada je ostao i bez ušiju, usta i nosa. Ovaj mir, ovaj duh i ljubav slomio je volju krvnika. Kada je izvadio srce Vukašinu, ustaša je shvatio da ne može više da ubija i propio se. Ovo je možda razlog zbog kojeg srpski narod i srpska pravoslavna Crkva i dalje žive.

Smatrate li da je poziv papi da dođe u Srbiju, amnestiranje zločina u NDH?
Pre poziva papi, smatram da se moraju rešiti sva sporna pitanja. Pokojni blaženopočivši patrijarh Aleksej je govorio da pre nego što papa dođe u Rusiju mora se rešiti pitanje unijata i to u korist pravoslavnih. Dok se to ne reši, do susreta ne može doći. Pre dočeka pape, trebalo bi dobiti pokajanje od strane pape zbog zločina koji su učinili katolici i katolički kler, i nema sumnje da bi jedan od takvih uslova bio dekanonizacija Alojzija Stepinca. Ne mogu da govorim u ime patrijarha srpskog, jer mi nisu poznati njegovi motivi, ali ja govorim ono što mi diktira moja savest i duh stotine hiljada žrtava. To je opšti duh Srba i Rusa jer je u NDH prolivena zajednička pravoslavna krv.

Papa Benedikt 16 najavio je dolazak u Hrvatsku povodom obeležavanja 50 godina od smrti kardinala Alojzija Stepinca. Da li posle toga i u katoličkom svetu može opstati teza o papinoj nezabludivosti?
Ako imaju časti i savesti, tada je nemoguće govoriti o nepogrešivosti pape. Ali, ukoliko oni ne žive po Pravdi Božijoj nego da bi ugodili čoveku, onda mogu izmisliti svašta. Kažu, na primer, da je Stepinac bio protiv uništenja Srba, da je spasio 1000 Jevreja… Poriču očigledne činjenice. Jer cilj opravdava sredstvo – „radi veće slave papine“. Informacione tehnologije su danas veoma suptilne… Ali, koliko to može trajati? Bog vidi istinu, iako je ne kaže uvek brzo.

U svom pohodu na Istok papa nije stigao samo do Moskve i Beograda. Koliko će treći Rim biti u mogućnosti da spreči ovaj pohod?
Sada je teško govoriti o realnim perspektivama suprotstavljanja, imajući u vidu jasnu poziciju vlade RF koja je potpisala diplomatske odnose sa Vatikanom, kao i prokatoličke simpatije dela visokopostavljenih arhijereja RPC. Osim toga, narodu se nameću i jaki uticaji zapadnih informacionih tehnologija i zapadnih vrednosti, da bi se mogli ozbiljno suprotstaviti naletu Vatikana. Mislim da sve nas očekuju ozbiljni potresi, tokom kojih će se uobličiti volja za otporom.

Da li zapadna kultura koja je zakoračila u sve pravoslavne zemlje znači i repaganizaciju i kako se tome odupreti?
Nesumnjivo da znači! Ako je u XVI-XVII veku, pa čak i početkom XVIII veka Evropa još mogla da utiče na ljude svojom hrišćanskom kulturom, ona je posle epohe prosvetiteljstva unela u naše živote paganska načela. Lepo je rekao sveti vladika Nikolaj Velimirović: „Osamnaesti vek je ustima novih Kajafa i Pilata osudio Hrista na smrt. Devetnaesti vek ga je raspeo. Dvadeseti vek je stavio pečat na Njegov grob i proglasio da On nije vaskrsnuo“. Sveti Teofan Zatvornik je govorio: „Gospod nas je kažnjavao i kažnjava Zapadom“. Zašto? Pa zato što se Zapad prvo poklonio paganskoj antičkoj kulturi renesanse, a potom je počeo da razvija svoje novo bezbožno neopaganstvo – neopaganstvo Spinoze, Didroa, Marksa, Ničea, Darvina i drugih. Ali to što se dešava sada – ovaj trijumf postmoderne – po meni je odvratnija pojava od paganizma i to je čak povratak ne samo olimpijskim bogovima nego gnusnim feničanskim Molohu, Vaalu i Astarti. Naočigled nas, pred našim očima, ozakonjuju se najodbojnije perverzije i poroci– homoseksualizam, lezbijstvo itd. Za postmodernu je karakteristično poigravanje sa arhaičnim pojmovima i simbolima, postmodernizam je principijelno nemoralan i bez ikakvih koordinata prema Istini, a uz to i kulturno agresivan. Upravo zato su mu toliko bliski čovekoubilački kultovi, poput feničanskih. Karakteristično je da postmoderna koketira sa magijskom, astrološkom simbolikom i ne samo simbolikom. Ta bogoboračka igra sa brojem 666 koju na zapadu srećete na svakom koraku, otkriva antihrišćanski i čak đavolopoklonički karakter postmodernističke kulture.
Kako se tome suprotstaviti? Postojanošću u veri! Beskompromisnošću, ne samo u veroučiteljskim formulacijama, već pre svega u načinu života. Očuvanjem i razvijanjem hrišćanske klasične kulture. I naravno, očuvanjem narodne kulture, koja u svojim dubinama i jeste hrišćanska kultura.

Postoje verovanja da je sadašnji Vaseljenski patrijarh u Carigradu poslednji na toj visokoj funkciji i da će tu dužnost preuzeti patrijarh moskovski i cele Rusije. Koliko je to tačno?
Ne znam šta se dešava iza kulisa. Smatram da Crkva mora da postoji po jasnim i tačnim načelima. A princip je diptiha, redosleda liturgijskog poimanja, da vaseljenski patrijarh zauzima prvo, a moskovski peto mesto, jeste prvenstvo časti, a ne vlasti. U svoje vreme ranije patrijarsi vaseljenski i carevi konstantinopoljski su se trudili da odbrane pravoslavlje. Ukoliko patrijarh Konstantinopoljski bude stajao na odbrani pravoslavlja, on će i dalje imati takvu čast. Nažalost, mi vidimo da su u 20 veku konstantinopoljski patrijarsi nekako morali da balansiraju između pravoslavlja i inoslavlja. Moskovski patrijarh, treba reći, ne teži tom prvenstvu. To, uostalom, mesto koje bi, kako nam pominju, mogla da zauzme RPC je prvenstvo u ljubavi o čemu je govorio i sveti Ignatije Bogonosac u poslanici Rimljanima.

Da li težak položaj Carigradske patrijaršije može biti opravdanje za njene vatikanolike pretenzije na prvenstvo vlasti u Crkvi- čini se da ona, pozivajući na ranohrišćanska učenja pokušava da centralizuje i disciplinuje autokefalne pomesne Crkve?
Da, Konstantinopolj je u rezultatu čitavog niza istorijskih događaja, pre svega Pontijske katastrofe 1922-1923. godine, izgubio svoje iskonske teritorije u Maloj Aziji, a u rezultatu emancipacije Grčke, Bugarske, Srpske i Rumunske Crkve, takođe i svoje teritorije u Evropi. Sada on pokušava da povrati izgubljeno, namećući celom pravoslavnom svetu svoju vaseljensku nadjurisdikciju, nakazno tumačeći poznato 28. pravilo Četvrtog Vaseljenskog (Halkidonskog) sabora. Dakle, samo mitropoliti Pontijske, Azijske i Trakijske oblasti, kao i episkopi inoplemenika višeukazanih oblasti, mogu da se postavljaju od strane gorenavedenog svetog prestola: „svaki mitropolit pomenutih oblasti, sa episkopima tih oblasti, treba da postavlja oblasne episkope, kako je propisano božanstvenim pravilima“. Iz ovog teksta su grčki kanonisti izvukli preuveličane i čak fantastične zaključke, rasprostirajući vlast Konstantinopoljskog patrijarhata nad čitavom dijasporom i pravdajući između ostalog i otimanje kanonskih teritorija Ruske crkve u Estoniji tim famoznim 28. Halkidonskim pravilom, po kojem, kao bajagi patrijarh Konstantinopoljski ima pravo bilo gde da postavlja episkope kod „inoplemenika“. Međutim, kako istinito primećuju istraživači, to pravilo ima ograničeni karakter, čiji je cilj pre svega bio da se onemogući Konstantinopoljskom episkopu da neposredno posvećuje episkope na nemitropolitskim katedrama koje Carigradu ne pripadaju.
I na kraju, što se tiče „inoplemenika“, kako smatra red autoritativnih kanonista (arhiepiskop Petar Ljuilj, mitropolit Leontopoljski Hristofor, S. V. Troicki) radi se o varvarskim narodima, susedima Frakije i Ponta.
Danas Konstantinopolj nastoji da postane sve više priznati lider u pravoslavnom svetu, pa i po pitanju pobede SAD u hladnom ratu, širenju EU i NATO na istok i uopšte u globalističkim procesima, on je bolje „kotiran“ nego RPC. Uspesi koje je Konstantinopoljski patrijarh postigao u Estoniji i činjenica da u znatnoj meri od njega zavisi sudbina Ukrajinskog patrijarhata – dovoljan su dokaz za ove tvrdnje. Najgore u tome je to, što svoje relativno istorijsko preimućstvo Konstantinopolj ne koristi za zaštitu Pravoslavlja, već za kapitulaciju pred Zapadom.

Kakav je odnos između pravoslavlja i neoliberalizma?
Nažalost, unutar RPC i van nje, nastaje sve veći broj pristalica takozvanih „liberalnih vrednosti“. Pri tom, oni su uticajni, vladaju materijalnim i informativnim resursima. Ali u krajnjem rezultatu, te stihije su nespojive, kao led i vatra. Pre ili kasnije pristalice liberalizma prestaju biti pravoslavni i po svom ponašanju i po pogledima. Narod to sada vidi, a Bog poodavno. I zato mislim, pre ili kasnije, da će Crkva preboleti tu bolest.

Predviđanja nekih ekonomskih stručnjaka, po kojima je Grčka tragedija prvi čin velike depresije koja vodi u veliki rat 21. veka, poklapa se sa nekim predviđanjima srpskih staraca da bi Evropom mogao da se zametne novi sukob. Da li sličnih predviđanja ima u Ruskoj crkvi?
Rat je praktično neizbežan. Isuviše je protivurečnosti, isuviše se oružja nagomilalo. I snage rata danas nemaju odgovarajuću protivtežu. O Evropi ne mogu da govorim. Što se tiče Rusije, najveća pretnja je eksplozija na Kavkazu, pretnja broj dva – ekspanzija NATO, koji će verovatno iskoristiti unutrašnje probleme radi „mirotvoračkih operacija“ ili će bez ikakvih povoda upasti u Rusiju iskoristivši njenu oslabljenost. Moguće je da će tada, u taj konflikt, biti uvučene i Grčka i Srbija.

Da li u Rusiji postoje recidivi masonskog deizma, koji je zagovarala Katarina Velika?
Pitanje o Katarini Velikoj je složeno. U početku je ona privlačila masone, a kasnije se borila protiv njih. Masonerija je ozbiljna snaga. Dovoljno je reći da su upravo masoni organizovali Februarsku revoluciju 1917. godine. Posle 1991. godine, primetno je oživljavanje masonskih struktura i templari bez straha nastupaju u Danilovskom manastiru. Pri tom ih predvodi Juri Trutnjev, čovek optužen za lopovluk i ubistva. Ali to nije vrh brega. Postoje neprovereni podaci o pripadnosti masoneriji niza članova vlade Ruske Federacije.

Naš patrijarh je nedavno izjavio da je on ekumenista i pacifista. Da li iz toga proizilazi zaključak da je hrišćanstvo tolerantna vera?
Ja nisam znao za te reči. Blago rečeno, to je za mene začuđujuće. Čudno je slušati priznanje o ljubavi ka pacifizmu iz usta naslednika takvih svetitelja, koji su vojevali „za krst časni i slobodu zlatnu“. I čudno je slušati o ljubavi ka ekumenizmu iz usta onog patrijarha u čije vreme je kanonizovan sveti Justin Ćelijski, beskompromisni borac protiv ekumenizma. Ni ekumenizam ni pacifizam ne spadaju pod svetosavsko nasleđe jer je Sveti Sava uradio sve da SPC ne potpadne pod latinstvo; naprotiv, on je služio srpskom narodu i državi za koje je pacifizam bio ravan samoubistvu. Ako je patrijarh stvarno izrekao te reči i imao u vidu njihovo značenje, onda to govori o ozbiljnom slomu narodnog karaktera, u najmanju ruku u crkvenoj eliti, i munjevitom hitanju u zagrljaj zapadnog sistema  vrednosti.

U nedavnoj poseti moskovskoj patrijaršiji današnji prvi među jednakima na Istoku, patrijarh Vartolomej, istakao je da se Vaseljenski Sabor mora održati u najskorije vreme. Kako je ovaj sabor karakterističan po dogmatskom minimalizmu, postoji li bojazan da bi on mogao biti sličan modernističkom Vatikanskom koncilu koji je za posledicu imao masovno napuštanje rimokatolicizma?
U potpunosti delim zabrinutost povodom Vaseljenskog Sabora. Njegov dnevni red ne daje osnova za optimizam. Prvobitna zamisao da se reguliše odnos prvenstva u Vaseljenskoj Crkvi, na delu se pretvorio u širok program reformi modernističkog karaktera. Ako on protekne onako kako oni sada zamišljaju, posledice će kod nas biti mnogo tragičnije nego u rimokatoličkoj crkvi. Jer za razliku od njih, kod nas ne postoji jedinstveni centar vlasti. Zato on može dovesti ne samo do napuštanja verujućeg naroda iz kanonskog ustrojstva Crkava, nego i do drobljenja crkvenih organizacija, do raskola i drobljenja pravoslavnih naroda a možda i države, što i jeste u planu arhitekta novog svetskog poretka. No, nadam se da to Gospod neće dopustiti.