VILIJEM MONTGOMERI Kako se Amerika borila za srpsku demokratiju

Piše Nikola Vrzić

Poslednji američki ambasador u Jugoslaviji za „Pečat“ govori o 5. oktobru, Zoranu Đinđiću i Vojislavu Koštunici, američkoj obmani u Ujedinjenim nacijama, uticaju Legije i Dušana Spasojevića na srpsku demokratsku tranziciju…

Ne događa se često da nekadašnji ambasador Sjedinjenih Američkih Država objavi knjigu svojih sećanja na period u kojem je službovao u nekoj zemlji. Još ređe se događa da su taj period, i ta zemlja, u tolikoj meri bremeniti istorijom koliko su to Srbija i Jugoslavija bili između 2000. i 2004. godine, kada je Vilijem Montgomeri bio zadužen da na našim prostorima sprovodi američku spoljnu politiku. Politiku koja je, kako objašnjava Montgomeri, imala ciljeve koji su se međusobno često ometali – demokratizaciju Srbije (po američkoj meri, svakako) s jedne strane, a sa druge primoravanje zemlje na saradnju s Tribunalom u Hagu i pripremu terena za odvajanje Kosova, što je bilo rešeno „još 1999. godine“…
U tek objavljenoj knjizi svojih sećanja „Kad ovacije utihnu – borba s demokratskom tranzicijom“, Vilijem Montgomeri opisuje način na koji je američka „ambasada u egzilu“, iz Budimpešte, radila na rušenju Slobodana Miloševića, trgovini koja je prethodila njegovom izručenju u Hag, govori o „fascinaciji, ili fatalnoj privlačnosti ljudi poput Legije“ u odnosu na Zorana Đinđića, svom sukobu sa Vladimirom Bebom Popovićem i Čedomirom Jovanovićem… Iako je, i po Montgomerijevom priznanju, njegovo svedočenje nepotpuno – neki događaji, poput hapšenja tadašnjeg potpredsednika srpske vlade Momčila Perišića i američkog diplomate Džona Nejbora, potpuno su preskočeni – ipak, reč je dragocenoj, insajderskoj priči čoveka koji je i te kako uticao na formulisanje srpske politike u prvoj polovini decenije.
Dovoljan razlog za intervju „Pečatu“, koji započinjemo pitanjem zašto je, uopšte, i rešio da objavi svoja sećanja iz Srbije.
Knjigu sam napisao zato što, u Sjedinjenim Državama, ne postoji pravo razumevanje za teškoće tranzicije u demokratsko društvo kroz koje je Srbija prošla posle niza godina pod komunističkim i autoritarnom vlašću.
Amerikanci, kao i čitav svet, radovali su se sa Srbijom kad je Slobodan Milošević zbačen s vlasti, i taj događaj shvatili su kao srećni kraj nekog filma. U knjizi sam pokušao da, iz perspektive nekoga ko je na terenu i pokušava da unapredi taj proces tranzicije, pokažem sve teškoće tog procesa, i da je samo obaranje s vlasti autoritarnog vladara, poput Miloševića, daleko lakše od onoga što sledi, a to je pomoć u transformisanju društva kako bi ono bilo spremno da uđe u Evropsku uniju.

Knjiga je, dakle, više namenjena američkoj nego srpskoj javnosti?
Da, u pravu ste. Uostalom, mnoge stvari o kojima sam pisao već su poznate ljudima ovde. Možda ne baš svi detalji, ali u principu su poznate.

Pre objavljivanja, vaša knjiga morala je da prođe i reviziju u Stejt departmentu, svojevrsnu cenzuru…
Stejt department ima pravo da sačuva informacije koje smatra poverljivim. Ako pišete knjigu o vremenu koje ste proveli kao vladin službenik, koji je imao pristup poverljivim informacijama, njihovo je zakonsko pravo da vide šta ćete reći i da se osiguraju da nećete odati ništa od onoga što oni smatraju da je i dalje poverljivo, i posle svih tih godina.
Pišući knjigu imao sam to u vidu, pa sam neke stvari izostavio jer sam znao da ne bi prošle, tako da je na kraju bilo svega nekoliko intervencija, možda sveukupno na tri stranice u čitavoj knjizi koja ima skoro dve stotine.

Možete li da nam otkrijete koje su teme u Stejt departmentu procenjene kao isuviše osetljive?
To, naravno, ne mogu da kažem.

Vaša priča o Srbiji počinje u Budimpešti u junu 2000. godine, kada je otvorena kancelarija SAD za Srbiju, pošto su diplomatski odnosi između naših zemalja bili prekinuti zbog NATO bombardovanja.
Kada je kancelarija osnivana, sve prognoze su govorile da će Slobodan Milošević ostati na vlasti u dogled budućnosti. Otišao sam tamo misleći da ću u Budimpešti provesti tri godine, gde ću pokrenuti neku vrstu ambasade u egzilu koja će ostvariti veze i kontakte ne samo sa Demokratskom opozicijom, već i sa nezavisnim misliocima, delovima civilnog društva, nezavisnim medijima… Ti kontakti do tada su ostvarivani kroz programe na ad hok bazi, kroz agencije, sa raznih strana sveta. Ideja je bila da napravimo jedan centar iz kojeg će te aktivnosti biti koordinisane. Budimpešta kao mesto gde  će to biti rađeno, nametnula se kao logičan izbor.
Međutim, tek što smo počeli da radimo na ovom kompleksnom zadatku, Milošević je raspisao vanredne izbore. I to je sve promenilo, jer smo sve snage onda usmerili ne na pravljenje ambasade u egzilu, već na podršku demokratskoj opoziciji u Srbiji, u pokušaju da se sruši Milošević.

Koliko ste vi lično, i vaša vlada, učestvovali u formiranju Demokratske opozicije Srbije?
Ja lično nisam učestvovao u tome, pošto sam u vreme formiranja DOS-a bio na dužnosti ambasadora u Hrvatskoj. Drugi ljudi iz moje vlade su tada bili u kontaktu sa različitim opozicionim liderima u Srbiji, ali ne mogu da govorim u njihovo ime.
Ono što mogu da kažem, jeste da je jedna od glavnih briga u Međunarodnoj zajednici tokom devedesetih godina bilo to što opozicija protiv Slobodana Miloševića nije mogla da se ujedini. Opoziciji smo godinama govorili o nuždi da se ujedini. Kad je Slobodan Milošević raspisao vanredne izbore, ponovo smo rekli – opozicija mora da se ujedini. Kao što opisujem u knjizi, i moji napori bili su usmereni ka tome da opoziciju održim na okupu. Bili smo veoma pozitivno iznenađeni spremnošću lidera DOS-a da ostanu ujedinjeni, sa izuzetkom Vuka Draškovića.
O tome govori i odluka da Vojislav Koštunica bude predsednički kandidat, izuzetno teška za Zorana Đinđića, koji je imao težak odnos s njim, i različite stavove o mnogim pitanjima. Ali Đinđić je video rezultate ispitivanja koje smo mi sproveli, i shvatio je da on ne može da pobedi, i da mnogi drugi ne mogu da pobede. Shvatili su da moraju da pronađu protivkandidata Slobodanu Miloševiću koji nije okaljan odnosima sa Zapadom, i tako je i izabran Vojislav Koštunica, što je i bio ključ pobede.
Vuk Drašković je tu, kako sam rekao, bio izuzetak.

Opisujete razgovore sa Vukom Draškovićem, u kojima je učestvovala i njegova supruga Danica. Ostalo je nejasno, ko je doneo odluku da ne pristupe DOS-u, Vuk ili njegova žena?
Mislim da je to bila zajednička odluka. Mislili su da imaju jaku bazu lojalnih pristalica koji ih neće napustiti.
Vuk Drašković se godinama sa Zoranom Đinđićem borio za prevlast u opoziciji. Kada sam preuzeo funkciju smatrao sam, kao i mnogi drugi, da bez Vuka opozicija ne može da pobedi Miloševića. Bili smo uvereni u to. Tako je jedan od mojih prvih zadataka bio da ubedim Vuka da pristupi DOS-u. U tome nisam bio uspešan, iako sam na tome naporno radio, ubeđujući i Vuka Draškovića i Zorana Đinđića.
Istovremeno, sprovodili smo konstantna ispitivanja javnog mnjenja u Srbiji, i rezultati su počeli da pokazuju da DOS pobeđuje i bez Vuka. To nas je zapanjilo. Pokazao sam te rezultate Draškoviću, ubeđujući ga da se pridruži DOS-u, ali on im nije verovao. A naši rezultati su se, kako se ispostavilo, gotovo u potpunosti poklopili s rezultatima izbora.
U svakom slučaju, shvatili smo, u nekom momentu, da Vuk i Zoran neće moći zajedno, i da nam Vuk nije ni potreban, tako da smo prestali s angažovanjem u tom pravcu i podržali DOS.

Čiji je izbor bio Vojislav Koštunica? Đinđićev, kako ste nagovestili, ili je još neko u tome učestvovao?
Ne znam. Znam da su razmatrali nekoliko imena unutar DOS-a.
To je bila čisto srpska odluka. Bilo je još pet-šest imena u opticaju, ali nisam siguran. Zoran Đinđić je tu bio ključni igrač, njega je trebalo ubediti da prihvati kandidaturu Vojislava Koštunice. Kada je to odlučeno, trebalo je ubediti Koštunicu da pristane, i koliko sam obavešten, on nije pristao odmah, trebalo je neko vreme da bi ga ubedili da prihvati kandidaturu.

Da li je Ivan Stambolić ikada bio jedan od mogućih kandidata?
Ne, nije. Neke stvari bile su nam, i ostale su, velika misterija. Jedna od stvari koje nikad nismo mogli da shvatimo jeste zašto je Milošević odlučio da Stambolić mora da bude ubijen. To nije imalo nikakvog smisla za nas, jer nije bilo šanse da on bude kandidat DOS-a, čak ni izdaleka nije postojala ta mogućnost, nije ni bio politički aktivan… Do danas, apsolutno nemam ideju zašto se to dogodilo.
Takođe, kad je formiran DOS, bez Draškovića, pokušano je ubistvo Draškovića, iako su postojale ankete koje su pokazivale da on nije faktor. To, u izvesnoj meri, pokazuje Miloševićevo pomanjkanje razumevanja političke situacije u sopstvenoj zemlji – postoji DOS koji može da ga pobedi, a on se fokusira na onog koji mu ne predstavlja opasnost.

Opisujete i razgovore s Milom Đukanovićem iz tog vremena. Niste uspeli da ga ubedite da učestvuje u Saveznim izborima 2000. godine, ali se stiče utisak i da niste baš mnogo na tome insistirali.
Njegov cilj bila je nezavisna Crna Gora, tako da bi učestvovanje u Saveznim izborima bila kontradikcija u odnosu na njegove bazične ideje. Znali smo da mnoge njegove pristalice ne bi izašle, te da bi on time izgubio deo svog kredibiliteta.

Sa Đukanovićem ste, kako pišete, razgovarali i o Vojislavu Koštunici kao opozicionom kandidatu. Šta vam je Đukanović rekao o Koštunici?
Ja… mislim da ćemo preskočiti to pitanje.

Koliko su novca Sjedinjene Američke Države investirale u opoziciju, Otpor, nezavisne medije? U nekim javnim nastupima spominjali ste procenu da je reč o mnogo više od 100 miliona dolara.
Ne znam koliko je potrošeno tokom godina… Važno je bilo srušiti Slobodana Miloševića, to je bio glavni spoljnopolitički cilj vlade Sjedinjenih Država. Novac nije tu bio glavno pitanje.

Da li ste sigurni da je svaki dolar koji ste uložili, otišao baš u tu svrhu? Da li ste mogli da kontrolišete kako je novac trošen?
Ne. Ja sam apsolutno siguran da novac koji smo obezbedili kroz razne programe nije završio tamo gde smo želeli. Jedan od razloga bilo je i to što nismo imali ambasadu u Beogradu koja bi uspostavila normalnu kontrolu. A mi nismo imali nikoga na terenu.
Veoma je moguće da neki deo novca nije otišao tamo gde smo mislili da je otišao. Nikada to nećemo saznati.

Kako je to funkcionisalo u praksi? Opozicioni lideri bi došli kod vas i tražili pare, vi im date, oni potpišu priznanicu? Opisali ste kako vam je Boris Tadić, kao Đinđićev izaslanik, tražio novac za Sulejmana Ugljanina, što ste vi odbili.
Zavisilo je to od programa. Različite agencije naše vlade imale su sopstvene, različite programe, a često smo koristili i američke nevladine organizacije, čije smo programe prihvatali i davali im novac za sprovođenje tih programa.
Nacionalni Demokratski Institut je, na primer, radio sa Cesidom, da ih osposobi za nadgledanje izbora. Mi smo znali šta NDI radi, odobrili to i obezbedili novac, a oni su sprovodili. Na taj način je funkcionisalo mnogo takvih programa.

Pokret Otpor ne spominjete baš često, iako je odigrao veoma važnu ulogu u obaranju Miloševića. Da li su i oni finansirani i obučavani na sličan način?
Mnogo toga je rađeno na sličan način, na taj način radimo i širom sveta, preko nevladinih organizacija koje sastavljaju programe. Mi odlučujemo koje ćemo projekte finansijski podržati, dok je sav stvarni rad, svi direktni kontakti, na tim organizacijama.

Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, kako navodite, imali su dva sasvim različita pristupa. Iako jednog – Đinđića – opisujete kao svog prijatelja, a o drugom, prvo što čujete, jeste da je otvaranje vaše kancelarije u Budimpešti nazvao nožem u srce srpske demokratije, možete li nepristrasno da ih uporedite?
Glavna razlika je to što je Vojislav Koštunica vatreno podržavao vladavinu prava i zakonom propisane procedure. To mi je stavio do znanja i na prvom sastanku koji sam imao s njim, kada mi je rekao da ima tri biblije: Ustav Jugoslavije, Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN, i Dejtonski mirovni sporazum. Rekao mi je tada i da je ustav loš, da ga je napisao Slobodan Milošević, i da mora da se promeni, ali da će postupati po njemu dok ne bude promenjen, naravno u skladu sa procedurom u njemu propisanom. To je nama jasno reklo da lustracije neće biti.
S druge strane, Zoran Đinđić bio je spreman na ekstremno radikalne promene u društvu, za razliku od Vojislava Koštunice. Nikada nećemo znati šta bi se desilo da je prevladao Đinđićev način. Sigurno da bi bilo mnogo haotičnije, da bi bilo zloupotreba, pa i pristojnih ljudi koji bi nastradali, ali bi možda bilo i od veće pomoći za brzinu demokratske tranzicije. To je nešto što nikada nećemo znati.

Đinđića u knjizi opisujete kao talentovanog, harizmatičnog, ali i fasciniranog Miloradom Ulemekom Legijom.
Kako da kažem… neki ljudi su konzervativni, sklanjaju se od kontroverze, opasnosti bilo koje vrste. Zoran Đinđić uopšte nije bio taj tip. On je prihvatao izazove, donosio odluke i koje su bile nepopularne, nije se plašio da preuzme rizike… taj deo njega bio je privučen ljudima… koji su možda kao divlje životinje. Svi žele da ostanu iza ograde, kad ugledaju divlju životinju, a on je bio znatiželjan, hteo je da vidi koliko može da joj se približi i da ostvari kontakt.

Navodite da je Zoran Đinđić od vas krio suštinu svog odnosa s Legijom; kažete da se ne zna šta je Legiji ponudio zauzvrat, a da ste čuli da mu je posle hapšenja Slobodana Miloševića isplatio 100 ili 200 hiljada nemačkih maraka.
Da, tako sam čuo. Važno je imati na umu da je Zoran Đinđić bio sopstveni čovek, niko nije znao sve što on radi. On ni u kom slučaju nije bio američko oruđe, niti je sa mnom delio sve svoje tajne, planove…
Ako se pogleda logično, šta je sve Legija uradio za vladu Zorana Đinđića, jasno je da je moralo da bude nekog quid pro quo. Jedino pitanje na koje nemamo odgovor, jeste, šta je to tačno bilo.
Pri tom, ne obraća se dovoljno pažnje na priznanje Zorana Đinđića i njegove vlade, da su bili veoma ranjivi. Vojislav Koštunica je kontrolisao vojsku, a lojalnost policije bila je pod znakom pitanja. Upravo je to Legija iskoristio. I mislim da je to i bio osnov Đinđićevog odnosa s Legijom – to uverenje, ispravno ili ne, da mu je potrebna sila kojoj će se okrenuti u slučaju nužde.

Tvrdite da su četiri čoveka znala detalje odnosa Zoran Đinđić-Milorad Ulemek Legija; pokojni premijer, Dušan Spasojević („značajna slučajnost“ je, kako kažete, što je on ubijen), Čedomir Jovanović i sam Ulemek. Zašto on ćuti o tome?
Smatram da Legija veruje da njemu ništa dobro ne bi donelo da govori o tome. Čak bi mu to, možda, donelo i neke nove neprijatelje, koji mu nisu potrebni. To je objašnjenje koje mi deluje logično.

A Čedomir Jovanović? Bio je, navodite, veza Zemunskog klana i Legije sa Đinđićem, posećivao je Dušana Spasojevića u Centralnom zatvoru…
To su činjenice, to su javne informacije…

Kažete i da je Spasojevića posetio više puta u njegovoj kući, dok je Čedomir Jovanović priznao samo jednu posetu. A demantovao je posete u zatvoru.
Mislim da postoje zapisnici upravnika zatvora koji svedoče o tim posetama. Ali, evo u čemu je stvar sa Čedom, po mom mišljenju. Oni su osećali da su veoma ranjivi. Pobuna Jedinice za specijalne operacije bila je upozorenje Zoranu Đinđiću o tome koliko su tačno ranjivi. Mislim da okretanje Legiji nije učinjeno zbog novca, ili nečeg sličnog, već zbog samozaštite. Po mom mišljenju, Zoran Đinđić je znao sve što Čeda radi, i ne mislim da je Čeda postupao na svoju ruku, ili zbog sopstvene koristi. Smatram da su oni bili uvereni da su im ti ljudi potrebni zbog opstanka vlade.

Iako je reč o najgorim ubicama i kriminalcima?
Da, ali tek se posle „Sablje“ otkrilo koliko su oni okoreli, koliko su ljudi ubili. Ja zaista ne znam šta se o tome znalo u to vreme. U svakom slučaju, verujem da su bili ubeđeni da moraju to da urade, da bi obezbedili sopstveni opstanak.
I siguran sam da su zbog toga morali da progutaju određene koncesije, da bi ovakav aranžman uspeo. Samo što ne znam detalje, o kakvim je koncesijama reč, i koliko su jasno one bile formulisane.

Govorite i o neotkrivenoj suštini odnosa Ljubiše Buhe Čumeta sa Đinđićem i Jovanovićem.
Ne volim da špekulišem, ali na osnovu brojnih izvora s kojima sam razgovarao, čini mi se da je postojalo duboko međusobno poznavanje. Uostalom, kada je Čume mislio da će biti ubijen, obratio se baš njima za pomoć. To ne bi učinio da nije bilo bliskog odnosa, samo što ne znam u čemu se sastojao, ne znam detalje.

Ljubiši Buhi Čumetu je, pišete, prilikom bekstva iz Turske u Slovačku, pomogla jedna NATO zemlja, a nije vaša. O kojoj je zemlji reč?
Ne mogu da kažem koja je to zemlja.

Jovica Stanišić, dugogodišnji šef srpske Službe državne bezbednosti, posle hapšenja u „Sablji“, samo dan posle ubistva premijera, tvrdio je da su pojedinci iz Surčina blisko povezani sa britanskom obaveštajnom službom MI6…
Ne znam ništa o tome, stvarno ne znam.

Kad već govorimo o ljudima iz tog miljea, interesantno je da Stanka Subotića Caneta spominjete samo na jednom mestu, i to kada kažete da ga nikad niste upoznali. Vladimir Beba Popović, pak, optužuje vas da stojite iza „duvanske afere“ čije su mete bili upravo Subotić, Milo Đukanović i Zoran Đinđić.
To je apsolutno netačno. Ako pogledate politiku američke vlade u to vreme, dva čoveka s kojima smo najbliže radili u ovom regionu bili su Milo Đukanović i Zoran Đinđić. To je bilo veoma jasno. Bilo bi apsolutno ludo da sam ja radio bilo šta što bi miniralo ljude s kojima smo najbliže sarađivali.
Ono što je sigurno jeste da moja vlada ne bi sprovela takvu operaciju protiv ljudi s kojima tako blisko sarađujemo, a ako bi pomislili da ja tako nešto radim na svoju ruku, otpustili bi me.
To, jednostavno, nema nikakvog smisla, iako sam siguran da je Beba uveren da je to istina.

Zašto je on uveren?
Reći ću vam zašto. Pre svega, u Zagrebu, kada sam bio ambasador, blisko sam sarađivao s Ivom Pukanićem i njegovim „Nacionalom“. Znao sam ga veoma dobro. Zatim, igrom slučaja, bio sam u Zagrebu kad su ti članci pripremani. Pukanić mi je rekao šta će objaviti; ja to nisam komentarisao ni na koji način.
Po mom mišljenju, Beba je znao sve ovo, pa je odlučio da sam i ja umešan. A to se i uklapa u balkanske teorije zavere.

Kada je, uopšte, počeo vaš nesporazum s Bebom Popovićem?
Mislim da je počeo baš tada. Iz današnje perspektive, verujem da je Cane hteo da kupi Duvansku industriju Niš (ništa o tome nisam znao u to vreme, to sam saznao tek kad se pojavio Filip Moris kao zainteresovani kupac), pa, kad se pojavio „Nacional“ sa svojim tekstovima o švercu cigareta, ono šta ja mislim da on veruje, jeste da je to bio moj način obeshrabrivanja Zorana Đinđića da DIN proda Canetu. Smatram, da je to iza svega, ali ne znam.
U kakvim su odnosima bili Zoran Đinđić i Beba Popović?
Zoran Đinđić je, po mom mišljenju, imao blizak odnos s njim, ali takođe, govorio bi mi često da je Beba otišao predaleko, pa je morao da ga zauzda. Kad su postali agresivni prema B92 i Veranu Matiću, to je dovelo do svađe između Zorana Đinđića i Bebe Popovića – pričao mi je Zoran – zbog čega je Popović i napustio svoju poziciju. On nije bio otpušten, jednostavno je napustio svoju kancelariju, i nije se vratio dosta dugo.

Vratio se 12. marta 2003. godine.
Tačno. I zato što nikad nije formalno bio otpušten, i dalje je imao tu poziciju. Sve u svemu, mislim da su imali blizak odnos, da je Zoran cenio njegov rad i njegovu lojalnost, entuzijazam, ali je shvatao i da ga s vremena na vreme treba obuzdati.

Da li je Popović bio uticajniji u vladi Zorana Đinđića ili u vladi Zorana Živkovića?
Smatram da je ubistvo Đinđića zaista traumatizovalo nekoliko ljudi koji su bili u vladi u to vreme, nekoliko ministara. Naravno, svi su bili šokirani i tužni, ali bila je grupa njih koji su smatrali da su i oni meta, ne samo Đinđić, i da je ta kriminalna grupa pretnja čitavoj državi. To, kombinovano sa ljutnjom zbog ubistva premijera, uvezalo je tu grupu, čija su osnova bili Čedomir Jovanović, Beba Popović, i još nekoliko ljudi iz DOS-a. I oni su bili najagresivniji, u prva dva meseca posle atentata vodili su akciju „Sablja“, i tokom vanrednog stanja ova je grupa bila veoma važna. Kasnije, kada su se stvari unormalile, njihov uticaj se smanjio.

Čedomir Jovanović je, tvrdite, pretio šefu misije OEBS.
Ovi ljudi, o kojima sam govorio, bili su strastveno za odmazdu i pravdu, i verovali su da su 100 odsto u pravu, i da niko ne sme da preispituje njihovu motivaciju i akcije.
Kad je vanredno stanje bilo proglašeno, mislim da mu se niko nije snažno usprotivio. Međutim, kako je vreme odmicalo, organizacije za ljudska prava počele su da ističu primedbe zbog broja uhapšenih, njihovog tretmana, zbog uskraćivanja pristupa advokatima, pa je dovedeno u pitanje i dalje postojanje vanrednog stanja, pošto je većina članova Zemunskog klana bila uhapšena. OEBS je počeo da postavlja pitanja o svemu ovome. Čeda Jovanović, tadašnji zamenik premijera, sastao se sa šefom misije OEBS-a, koji je počeo da izražava zabrinutost. Jovanović je postao veoma ljut, i napravio je neke veoma uvredljive primedbe na njegov račun, pretio da će ga prijaviti centrali u Beču i tako dalje. Šef misije je napravio pisane beleške čitavog razgovora i poslao ih ambasadorima svih zemalja članica u Beogradu.

Iznenađuje koliko ste kritični prema Karli del Ponte, bivšoj glavnoj tužiteljki Haškog tribunala.
Kao što sam rekao, naš glavni cilj bio je da pomognemo demokratizaciju Srbije, a potreba s vremena na vreme da pomognemo rad Tribunala, kao i naša politika prema Kosovu, otežavali su taj put. Karla del Ponte je taj problem učinila još mnogo težim, bespotrebno, a da ništa nije postigla.
Vlade u Zagrebu, Sarajevu, Beogradu, reagovale su na naš pritisak, i bez toga niko ne bi otišao u Hag. Ali ona je tim vladama otežala saradnju s Tribunalom, pojačavajući nacionalistička osećanja.
Nas tri američka ambasadora u regionu – ne pamtim kad se nešto slično dogodilo – seli smo zajedno i zatražili od Stejt departmenta da ne podrži reizbor Karle del Ponte. No, kako su u toku bili nesporazumi oko Iraka s našim saveznicima, iz Vašingtona je stigao odgovor da zbog toga ne mogu da otvaraju još jedan front.

Izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, na način na koji ga opisujete, moglo bi da se shvati kao čista trampa – Milošević u zamenu za ono što ste nabrojali u svom „non paperu“: otpis dela dugova u Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, ukidanje preostalih sankcija, podrška SAD na donatorskoj konferenciji…
Nije fer prema srpskoj vladi nazvati to trampom. Rekao bih da pri svakoj odluci koju politički lideri donose, moraju da se pažljivo odmere razlozi za i protiv, i da budu sigurni da je odluka doneta u najboljem interesu sopstvene zemlje, političke partije, pa i u najboljem ličnom interesu.
Odluka o izručenju Slobodana Miloševića bila je teška. Postojalo je puno otpora, tome se protivio Vojislav Koštunica, da i ne spominjem one radikalnije. Ja sam, sa svoje strane, kada se budu vagali razlozi za i protiv, želeo da povećam pozitivnu stranu takvog postupka. Mislim da sam dodao dovoljno pozitivnog na tu stranu, što je i dovelo do odluke o izručenju. Takođe, smatram i da je Zoran Đinđić shvatio da Slobodanu Miloševiću ne bi moglo uverljivo da se sudi u Srbiji…

Čija je krivica, ili zasluga, što Ratko Mladić i Goran Hadžić nisu u Hagu?
Po mom mišljenju, Ratka Mladića većina srpskog naroda vidi kao heroja, i to je naročito izraženo u vojnim i bezbednosnim strukturama, što je njegovo hapšenje učinilo gotovo nemogućim. Svaka potera u startu je bila kompromitovana. Takođe, postoji uverenje da, za razliku od Karadžića, Mladić neće mirno poći u Hag, i da bi pokušaj hapšenja mogao da dovede do krvoprolića. Tako da svi politički lideri nisu želeli da se u to upuste.

Da li je istina da vam je Dušan Mihajlović, tadašnji srpski ministar policije, svojevremeno „ponudio“ Ratka Mladića?
Ne želim to da komentarišem.

Deo svoje knjige posvetili ste i problemu Kosova. Podela je, kažete, najbolje rešenje, ali procenjujete da se to neće dogoditi. Šta će se dogoditi?
Sudbina Kosova odlučena je još 1999. godine, kad su na desetine hiljada Albanaca prešle granice u Makedoniju i Albaniju, a te slike emitovane na CNN-u. U tom momentu doneta je odluka da Kosovo mora da dobije nezavisnost. Šteta je što to nije učinjeno odmah, kad je Slobodan Milošević bio na vlasti, kako bi sva krivica pala na njega. Činjenica je da je NATO kampanja izvedena bez dozvole Ujedinjenih nacija, tako da su Sjedinjene Američke Države očajnički želele da dobiju nekakvo odobrenje od UN-a. Zato je Kosovo i predato UN-u na upravljanje; zbog toga, pristali smo da u rezoluciju 1244 bude uneto ono što nismo imali nikakve namere da poštujemo, na primer, povratak srpskih snaga da čuvaju manastire, poštovanje suvereniteta Jugoslavije… Dozvolili smo da to bude ubačeno u rezoluciju, zato što smo očajnički želeli tu rezoluciju. I to nas je dovelo ovde gde smo, što je postalo i veliki problem za demokratsku vladu.

Da li će Srbija, na kraju, morati da prizna Kosovo?
Šta god vam neki govorili, nikada nećete postati deo EU ukoliko ne bude potpune normalizacije odnosa između Srbije i Kosova. To ne mora da znači formalno priznanje, ali ne sme biti nikakvih tenzija. Paralelne srpske institucije će morati da prestanu da funkcionišu.
_________________

Zaglavljena Bosna

Kako vidite budućnost Bosne i Hercegovine, recimo, u narednih deset godina? Šta bi, po vašem mišljenju, bilo najbolje rešenje za ovu zemlju?
S obzirom na rešenost Sjedinjenih Država i većine ključnih evropskih sila da očuvaju politiku vođenu u poslednjih 15 godina bez ikakvih promena, očekujem da će, kroz deset godina, Bosna ostati u relativno istoj situaciji kakva je i danas: neće biti nasilja; tri etničke grupe zadržaće svoje različite poglede, s malo međusobne interakcije; ekonomija će nastaviti da stagnira, uz visoku nezaposlenost. Svet će produžiti dalje, a Bosna ne. Ostaće zaglavljena u limbu Dejtonskog sporazuma, dodatno zaostajući za Evropom u svom zamrznutom konfliktu.
U SAD smo s pravom ponosni na našu sposobnost da apsorbujemo ljude iz čitavog sveta, koji postaju Amerikanci. To je naša velika snaga. Nažalost, ovu sjajnu praksu teško je implementirati u drugim delovima sveta. To se odnosi i na ovaj region. Plemeniti pokušaji da se narod ovog regiona primora da živi u multietničkim društvima – naročito posle ratova u Bosni i na Kosovu – pokazali su se ekstremno teškim i neuspešnim. To je srž problema u Bosni. I to je, takođe, kritični problem na Kosovu. Nijedan, nije ni blizu rešenja.