Umetnička subverzija na Kosovu i Metohiji

Razgovarala Ana Radmilović

Kako je turneja ansambla Srpske drame Narodnog pozorišta u Prištini („nastanjenog“ u Kosovskoj Mitrovici) po Kosovu i Metohiji izazvala umetnički i politički incident, i tako vratila teatru subverzivnost

Sredinom oktobra ove godine ansambl Srpske drame Narodnog pozorišta u Prištini, privremeno proteran, odnosno „nastanjen“ u Kosovskoj Mitrovici, izveo je neobičan spektakl bez pompe. Reč je o turneji po onim mestima na Kosovu i Metohiji na koja su mahom svi zaboravili, sa komadom, nekom vrstom vodvilja „Ne očajavajte nikad“, sa pesmom i igrom.
Nenad Todorović, reditelj i direktor ovog verovatno jednog od najneobičnijih pozorišta na svetu, objašnjava motive i prepričava nam događaje sa ovih i humanih, ljudskih ali i krajnje avangardnih gostovanja (što su kategorije koje se retko sreću na istom mestu).

Šta ste želeli postići turnejom po Kosovu i Metohiji?
Hteli smo da pozorištu, na tren, vratimo ulogu koju je u ovoj našoj tranzicionoj malograđanizaciji negde zagubila – subverzivnost. Umetničku, političku, društvenu. Sad bih, kao pristojan čovek, trebalo da progovorim o tim divnim ljudima, o dva sata osmeha (naspram decenije teskobe) na njihovim licima, ali bih vam time odao samo deo razloga. Ne, probali smo da napravimo umetničku provokaciju, pokušali smo da stvorimo parapolitički, parateatarski incident. Samo delimično smo uspeli, dobar deo javnosti, posebno kulturna javnost, na bačenu rukavicu kukavički se nije pojavila na „zakazanom mestu u zoru“.

Zašto ste se opredelili za vodvilj, za predstavu sa „pevanjem, pucanjem i plakanjem“?
Da li si probala da im objasniš kako oni loše žive? Nisi, posle nekog vremena. Ja sam ranije tako započinjao razgovor sa njima, baš kao i svi drugi koji ih neredovno posete. Oni, naravno, da te ne uvrede, nastave sa tobom da pričaju o lošim uslovima života. Ta njihova priča, dobro dođe novinarima, politizatorima, svima koji na bilo koji način žive od njih, prvoj Srbiji, drugoj Srbiji, trećoj Srbiji, ta potreba da se, sad već po inerciji, pretvore u ruralne žrtve istorijskih okolnosti, a ne u ljude sa svim svojim manama, vrlinama, dobrotom, međusobnim ogovaranjima… E, to meni tanji živce i puni kofer.

Pa, dobro, ali kakve to veze ima sa bulevarskim teatrom?
Sam komad bazično jeste tipičan loše skrojen bulevarski vodvilj, a nosi patetičan naslov „Ne očajavajte nikad“ (Nušić mu je kum, ne ja) koji sam sa kolegom Bojanom Stojčetovićem adaptirao u grotesknu tragikomediju, u stvari, u obračun sa armanizovanim katunarima, sitnim džeparošima koje danas, valjda iz milošte, nazivaju tajkunima.

Bili ste i u Prištini. Koliko je ljudi gledalo predstavu?
Došlo je pola Prištine. Desetak ljudi.

Da li je među tih desetak ljudi bilo i Albanaca, glumaca, novinara? Da li su albanski mediji na Kosovu uopšte pomenuli predstavu?
Nije, mi nismo od toga hteli da pravimo cirkus, da najavljujemo predstavu, vodimo novinare, pa da te ljude smestimo u kavez i izložimo ih pogledima, i da, umesto da oni gledaju nas, budu još jednom izmanipulisani. Ne, to je bila konspirativna turneja. Još jedan tipično kosovski oksimoron!

Zvanično, vi ste Srpsko narodno pozorište u Prištini, privremeno izmešteno u Kosovsku Mitrovicu. Kako vi nazivate pozorište u kojem radite?
Prištinsko pozorište nastalo je kao i svako drugo – dekretom. A onda je zamalo nestalo kao nijedno drugo – egzodusom 1999. godine. Kada sam 2005. godine postavljen za direktora, ponovo smo pokrenuli rad. Godinu dana bili smo u Leposaviću, a onda smo sedište premestili u Kosovsku Mitrovicu.  Na vrhu jednog brda u Kosovskoj Mitrovici nalazi se kuća koju nam je nekadašnji Koordinacioni centar ustupio da, valjda zbog pozicije na kojoj se nalazi, nadgledamo kulturne aktivnosti u ovom deliću Kosova. Da budemo svetionik.

Ko je finansirao vašu „turneju“? Kako su vas uopšte gledali, kada ste izjavili da želite da igrate predstave za Srbe po mestima na Kosovu gde Srba gotovo da više i nema? Da li ste imali pratnju?
Nismo posebnu famu pravili ni oko finansiranja ove turneje, to mi u pozorištu gledamo kao na svoje matične scene, osim što smo, po prvi put od kada igramo po Kosovu i Metohiji, tražili policijsku pratnju preko naših, kako to zovu, organa? Jer, ako ćete da se zadržite duže od sat vremena u centru Đakovice, Prizrena, Peći, Prištine, a da u centrima ovih gradova dižete nepristojnu buku i larmu, mjuzikl je u pitanju, je l’ te, normalno je da očekujete incident. Ali, još me grize savest što smo dolazili u pratnji policije, a gledaoci su sami dolazili na predstave. Obećao sam im da se to više neće ponoviti.

Premijeru ste održali u Đakovici?
Da, imali smo svetsku premijeru u Đakovici. Imali smo nezabeleženu posetu, na premijeru je došlo svo naše stanovništvo – četiri divne bake, tako da nije imalo gde da se sedne na klupu. Postoji jedan dobar detalj. Kako nije bilo struje, dovezli smo mog Punta pored „scene“, i odatle puštali muzičke numere. Pošto je Đakovica naširoko poznata kao grad sužene multikulturalne svesti, to sa muzikom iz auta umesto sa razglasa, pretvorilo se u vrlinu. Glumci su tiše pevali, pa nismo preterali sa provokacijom zvanom „srpska galama“.

Znači četiri bake su bile jedini posetioci. Tužna atmosfera…
Ne, bilo je svečano. Dekor od nekoliko tona, kamion, nekoliko kombija, nekoliko automobila, bake su bile iznenađene, niko im nije javio da dolazimo (tada nisu radili telefoni). To im je prva nenajavljena poseta u poslednjoj deceniji, zbog koje nije morao da interveniše KFOR i iznosi ih iz crkvenog dvorišta u plamenu. Jedna od njih je tokom cele predstave, koju je pratila kiša, odlazila često u konak, pa se opet vraćala. Tek posle premijere, na „koktelu“, na tremu, shvatio sam da nam je pekla pitu.

A posle Đakovice bili ste u Peći?
Da, u centru, pored glavnog gradskog šetališta, u porti Mitropolije, oivičene zidovima, proglasili smo otvorenom novu stalnu scenu našeg pozorišta. Igrali smo predstavu za petnaestak jedinih ljubitelja srpskog pozorišta, koji su sedeli na stolicama dovezenim iz obližnjeg Goraždevca. Srećom, poneli smo najlon za zaštitu reflektora od kiše, pa smo ga prostrli po blatu, pod stolice, kako nam gledaoce ne bi progutao kal. Nenadano, u publici su se našli fizikalci Albanci koji renoviraju crkvu Mitropolije, onu koju su njihovi sunarodnici pre nekoliko godina „temeljno“ spalili.

A posle je na red došao Orahovac…
Naravno, posle svake predstave, neizbežno, koktel parti, pa, put u našu, već proverenu, metohijsku bazu, Orahovac. I tamo smo igrali predstavu, ali, tamo mi ne gostujemo, tamo smo domaći. Stotinak Orahovčana na trgu geta, domaća atmosfera, iz okolnih kuća, na prozorima gledaoci, a ja razmišljam, ako je ovako bilo u „Globu“, lako im je bilo da se rodi Šekspir. Ko ne bi voleo ovakav teatar?

Pa Prizren…
U Prizrenu je bilo malo drugačije. Igrali smo u porti Saborne crkve, u samom srcu čudesnog Šadrvana, mitskog šetališta. Nema  zaštitnih bedema, ograda je od kovanog gvožđa; dvadesetak naših gledalaca, potpuno opuštenih. A iza njih i ograde, većinski prolaznici, svaki zastane, bar na kratko, da vidi kakvo se to čudo dešava, majke sa decom, stariji, klinci… Dve mlade Albanke su bile najistrajnije. Snimili smo ih kako se smeju. Na istim mestima gde i naši.

A kako ste se proveli u Uroševcu?
Kao u vreme najekstremnijih avangardista pedesetih. Tu sam shvatio o čemu pričaju teatro-nostalgičari. Jedan gledalac, baka Smilja (koja je, kad smo došli, prokomentarisala: „Deset godina vas nema, a sad ste došli – kada pada kiša“), devet glumaca, kiša kao iz oluka, pred njenom kućom… Tu me zadesilo saznanje o interaktivnom pozorištu. I to baš u selu Donja Plešina kod Uroševca. Igrali smo komediju za gledaoca koji živi tragediju. Posle odigrane komedije, otrgao nam se žanr, ona je krenula da govori, umetnici su postali gledaoci, nekoliko njih se zaplakalo, pozorišni poredak se dobrano zaljuljao pred samo jednim gledaocem. Jedino što nam nikada neće oprostiti jeste to što joj se nismo najavili, nije imala vremena da se dotera za predstavu. Pozorišni desant, rekao sam joj.

Kritikuju vas da ste egzibicionista, da eksperimentišete sa predstavom za jednog gledaoca, neki kažu da je to već viđeno.
Kao i svaka provincijalna sredina, naravno, ima suštinski problem sa iskakanjem iz matrice. Naravno da je naša turneja egzibicija. Pa, pozorište je egzibicija, sve je egzibicija što se ne jede. Pa čemu, do vraga, služi Ajfelov toranj? Ali, ono što je meni važno jeste činjenica da smo igrali Menandra Antigoni, što smo pokazivali Aristofana Orestu, što smo komendijašili Aljoši Karamazovu. To je ono što nas je dovezlo u Đakovicu, Peć, Uroševac. Dogodila se tamo meni nova stvar, da su glumci, ne publika, doživeli davno zaboravljenu pozorišnu smicalicu, arhetip, katarzu. Malo li je to?

Nije, ali je ipak pre za očekivati da se ljudima u Peći nosi brašno, lekovi… Niko im još nije došao sa predstavom.
To je deo poraza. Albanskoj političkoj eliti je posle rata bio ključni cilj deurbanizacija Srba na Kosovu. Da se protera strukovna, intelektualna elita, da se proteraju građani i čitavo srpsko stanovništvo svih gradova izbriše. Onda, šta ostaje jednom narodu, kada se satera u sela? Kada intelektualna elita, kao najkomformističkija klasa, bude primorana da napusti svoj prostor? Nestanak. Pa, da li vidite da i naša javnost priča o srpskim ognjištima na Kosovu! O kakvim mi to ognjištima pričamo? Ja ne znam nijednog Srbina na Kosovu koji u kući ima oganj! Taj kontinuirani proces decivilizovanja Srba na Kosovu, to im je idejni motor.

Šta iz toga proizilazi? Narodi se polako mire, beogradski glumci gostuju u Prištini… Gde ostaju oni koji više nisu deo kulture o kojoj pričamo?
Fini ljudi iz Beograda će imati duge, fine razgovore sa finim ljudima iz Prištine, ali će nekako u tim razgovorima da zaborave na Srbe s Kosova i srpske institucije kulture s Kosova; fini ljudi iz Beograda uporno će zaboravljati nas koji nismo pozvani da budemo fini, i mi koji nismo pozvani da budemo fini ostaćemo kao neka, da kažem, subcivilizacijska vrednost, odnosno „Srbi s Kosova“. I tako će, kao što se događa u Hrvatskoj, beogradska pozorišta odlaziti u Zagreb a hrvatska u Beograd, zaobilaziti Srpsko narodno pozorište izbeglo u severnu Mitrovicu, kao što sada zaobilaze Knin, jer to naprosto nije politički isplativo i nije „korektno“.