SPC Raskol ili pomirenje

Piše Vladimir Dimitrijević

Uklanjanje episkopa Artemija sa uprave Eparhije raško-prizrenske u proleće 2010. godine, dovelo je do jednog od najozbiljnijih potresa u novijoj istoriji SPC. U čemu se ogleda najveća opasnost eventualnog raskola u srpskoj Crkvi?

Sreda, treće sedmice oktobra 2010… Zemlja Srbija… Najstarije dnevne novine na Balkanu… Jedan visoki klerik Srpske pravoslavne crkve, poznat kao uspešan biznismen, vozač luksuznog automobila, košarkaš, fudbaler, čovek tolerancije (sa puno ljubavi i za „antigej“ demonstrante, i za policiju, i zabludelu „toplu braću“), ekolog (čistio žvake sa ulica jednog grada), u svom intervjuu najavio je – raskol u SPC! Ni manje, ni više! I to bez naročitih znakova žaljenja, tuge, uznemirenosti, osećanja sveodgovornosti („Svi smo krivi za sve“, govorio je genijalni Fjodor Mihajlovič). Kao da je procenio da će u raskol otići beznačajan broj vernika. Šta ima veze? Neka idu! Tako je, u Bibliji, mladi Rovoam, sin Solomonov, kad je došao na presto, pretio narodu: „Moj otac vas je šibao bičevima, a ja ću vas šibati bodljikavim bičevima“ (2. Dnevnika 10,14 časova). I to je izazvalo slugu Solomonovog, Jerovoama, da odvoji deset plemena Izrailjevih (bilo ih je ukupno dvanaest), ode u raskol i stvori državu Izrailj. Mlađanom i nadobudnom Rovoamu ostala je samo malena Judeja.
Đavo se, po običaju, ne spominje: „Ni u gori o zlu ne govori“, veli izreka. Zato ga i zovu „nepomjanik“. Olako spominjanje raskola sad, kad je srpski narod na ivici duhovnog i državnog sloma, u najmanju ruku je neodgovorno. Od Crkve se očekuje da, po ugledu na svog prvopastira, Sv. Savu, miri zavađenu braću. Pa ipak… Srce zebe!
U Srbiji poodavno nije teško biti prorok: zamisliš ono najgore, i znaš da će biti gore nego što si zamislio. Međutim, uvek postoji nada, pogotovo za one koji na kraju Liturgije slušaju sveštenikov vozglas: „Slava Tebi, Hriste Bože, Nado naša, slava Tebi!“ Ovaj tekst pisan je u takvoj nadi.

KOME JE POTREBAN RASKOL?
Raskol je, u jednom pravoslavnom narodu, najstrašnija moguća pojava jer razbija njegovo duhovno jedinstvo. Tehnologija izazivanja raskola isprobana je u 20. veku: tako je, da bi se približio Zapadu i dobio pomoć u borbi protiv Turaka, grčki predsednik Elevterije Venizelos, dvadesetih godina prošlog veka na carigradski presto doveo avanturistu Meletija (Metaksakisa), koji je u bogoslužbenu upotrebu uveo rimokatolički (tzv. „novi“) kalendar, ranije usvojen kao građanski u državnoj praksi. To je u Grčkoj dovelo do crkvenih podela, koje traju sve do danas. U Sovjetskom Savezu, raskol je izazivala politička policija (ČEKA, kasnije NKVD), i za njih je dvadesetih godina 20. veka bio zadužen izvesni Jevgenije Tučkov. Prvo je stvoren tzv. „obnovljenski“ raskol (ekstremno modernistički) i zatim su produbljivane „desne“ (katakombne) tendencije. Došlo je i do prekida opštenja Moskve sa „beloemigrantskom“ Ruskom zagraničnom crkvom (taj raskol je, početkom 21. veka, zalečen, između ostalog zahvaljujući ličnom angažovanju Vladimira Putina).
U čemu je najveća opasnost jednog raskola? Evo šta kaže savremeni ruski teolog, đakon Andrej Kurajev:
„U Rusiji je broj ljudi koji sebe smatraju pravoslavnima mnogo veći od broja realno pravoslavnih ljudi. Uostalom, sociolozi imaju svoj kriterijum za saznavanje broja realno religioznih ljudi: treba postaviti pitanje o uticaju religioznih ubeđenja na čovekov svakodnevni život. Utiče li vera na njegova dela? U katoličkim zemljama broj parohijana se izračunava po broju pričesnika na Veliki Četvrtak (dan spomena Tajne Večere, to jest prvog Pričešća). U protestantskim zemljama-sociolozi pitaju – čita li čovek kod kuće Evanđelje, ili sluša Bibliju samo na nedeljnim sabranjima (…) Tako da ispada kako je broj Francuza koji se ispovedaju, broj Finaca koji čitaju Evanđelje kod kuće – broj sovjetskih građana spremnih da izjave da su religiozni u doba državnog ateizma – vrlo sličan. To su cifre koje se kolebaju od 10 do 17%. Izgleda da to i jeste broj onih koji su sposobni za lični religiozni život, lični religiozni izbor i za lično religiozno stvaralaštvo. To su oni što su dobili „deset talenata“. To su ljudi religiozno obdareniji od drugih – od samog početka. Možda su njihovi sugrađani nadareni u drugim oblastima (muzici, nauci, ljubavi)… ali talenat vere je naročito prisutan kod tih 15%.
Ostalih 85% su u religioznoj sferi spremni da ih vode. Kažu im: ‘Vi ste ateisti’, i oni se slažu: ‘Da, u stvari. To su popovi naročito skrivali od nas da smo nastali od majmuna’. Zatim im kažu: ‘Zar ste zaboravili veru svojih otaca? Mi smo pravoslavci!’ – i oni se opet slože: ‘Kako smo mogli da slušamo bajke tih komunista i postanemo beskorenovići!’ Kad im kažu: ‘Šta vam je! Hrišćanstvo je tuđinska vera, nju su Čivuti izmislili da unište našu iskonsku arijevsku vedsku veru, da bi primorali nas, Slovene, da se, umesto Peruna, klanjamo njihovom Hristu!’ – masa se opet poslušno uzbudi: ‘Do kada će od nas više krasti našu rođenu ekstrasenzoriku i magiju?’ Sudbina naroda u religioznoj sferi zavisi od izbora koji će učiniti tih 10-15% religiozno samostalnih građana (…) Ako zadatak (neprijatelja jednog naroda, V. D.) ima čisto negativan karakter, to jest RASKOL U NARODU, dovoljno je tih 15% razbiti na 20 puta po 0,5% – i narodni organizam biće obezglavljen.“
Dakle, 20 grupacija po 0,5% vernika, i eto Beogradskog pašaluka konačno slobodnog za globalističku sodomizaciju! „Druga Srbija“ već trlja ruke nad otvorenom rakom u koju će položiti kovčeg sa natpisom „Svetosavska Srbija“, i požuruje grobare odevene u tamnoplave kombinezone poprskane žutim petokrakama. Mirko Đođević, poznati vatikanoljubivi „verski analitičar“, u „Republici“ je već nekoliko puta, u ime cele „Druge Srbije“, hvalio „metlu patrijarha Irineja“ i obračun s „neposlušnim“ Artemijem. Svaki Srbin pravoslavne vere zamislio bi se nad činjenicom da ga hvali čovek koji se „proslavio“ pljuvanjem po vladiki Nikolaju i ocu Justinu, dvojici najnovijih svetaca SPC.
Naši neprijatelji, naravno, znaju zašto je ne samo mistički, nego i politički, potrebno raskoliti Srpsku pravoslavnu crkvu. Ona je poslednja spona između Srba, ma gde god da žive. Razoriti njihovo osnovno jedinstvo nije beznačajan cilj u geopolitičkoj igri, koju je crni mag Saveta za inostrane odnose Zbignjev Bžežinski, nazvao „Velika šahovska tabla“. U SPC treba sprečiti svaki nezavisni oblik mišljenja i delanja, odvojiti „pravoslavno“ od „nacionalnog“ i, na kraju krajeva, Srbe od Rusa. Naravno, za to su zainteresovani mnogi –a naročito „namjesnik Kristov“ koji bi trebalo da nas u Nišu poseti 2013. godine (Sledeće 2011. godine, on će u Hrvatskoj slaviti 50. godišnjicu „blaženog“ Alojzija Stepinca). Pošto je, baš među Srbima, šef države Vatikan najnepoželjniji gost, iz Crkve se moraju ukloniti svi oni koji se protive njegovom dolasku. A raskol je oproban metod: iz igre izbacuje ljude koji „preozbiljno“, „zilotski“ shvataju svoju veru, i nisu rešeni na ekumenistički kvazi-dijalog. To su oni koje je ruski istoriosof Lav Gumiljov, zvao „pasioniranima“. A „pasionirani“, spremni na žrtvu i odlučni u stavu, su, po Gumiljovu, pokretači istorije. Pošto je, po Fukojami, ideologu neoliberalne imperije, istorija završena, onda su pasionirani – (ljudi koji svoja uverenja ne menjaju kao rublje, to jest – svaki dan) više nego izlišni.
To vide politički tehnolozi u redovima NATO okupatora i njihovih kvislinga u Srbiji. Ali, to bi trebalo da vide i episkopi naše Crkve. Jer, „episkop“ znači „onaj koji nadgleda“ – videlac, stražar, osmatrač.

RASKOL U ISTORIJI SPC
Reč „raskol“ znači podelu u Crkvi, koja nije zasnovana na dogmatskim razlikama (dogmatsko zastranjivanje zove se „jeres“ od grčke reči „ajreo“, što znači „biram“; jeretik je izabrao veru suprotnu veri Crkve). Raskoli su uglavnom počinjali crkveno-političkim razlozima. U istoriji Srba, nije ih bilo do 19. veka, kada je kralj Milan, austrofil i „evrointegrativac“, proterao mitropolita Mihaila, rusofila i slovenofila, i uveo nezakonitu jerarhiju, na čelu sa mitropolitom Teodosijem. Razum je, na kraju, prevladao, i, posle povlačenja Milanovog s prestola, red i poredak u Crkvi su obnovljeni. Za dva raskola posle Drugog svetskog rata kriva je srbofobna politika Josipa Broza – to su raskoli u SAD, vezani za vladiku američkog Dionisija, i nekanonsko proglašavanje „autokefalije“ „Makedonske pravoslavne crkve“. Prvi je rešen mudrom i pomirljivom politikom patrijarha Pavla, a drugi još traje. Sekta „dedejićevaca“, crnogorskih autokefalista, nastala je zahvaljujući separatističkim tendencijama crnogorske kvazielite, koja je montenegrinskim antisrbstvom nastojala da od „srpske Sparte“ napravi „Crvenu Hrvatsku“. I crnogorski raskol zdušno su podržale, javno i tajno, određene rimokatoličke strukture (setimo se nezanemarljive uloge počivšeg don Branka Zbutege, u pružanju ruke „dedejićevcima“).
Najnoviji „raskol u najavi“ tiče se umirovljenog episkopa raško-prizrenskog Artemija. I on, takođe, nije bez upliva „nevidljive ruke“ naših „evroatlantskih prijatelja“, kojima je Artemije (Radosavljević) smetao kao nepomirljivi (i nepomerljivi) protivnik „nezavisnog Kosova“. I to nije nikakva „teorija zavere“. To je praksa „overe“. Ubistvo srpskog Kosova i Metohije mora biti „overeno“ stvaranjem, recimo, „Kosovske pravoslavne crkve“: pucanjem u duhovni potiljak srpskog naroda.
Još pre glasanja na SA Saboru SPC, kojim je vladika Artemije razrešen uprave eparhijom, u „Kuriru“ se intervjuom oglasio episkop šabački g. Lavrentije 3. aprila 2010. godine. Evo dela tog intervjua koji se odnosi na slučaj vladike Artemija:
„Kakav je vaš stav u vezi s dešavanjima u Eparhiji raško-prizrenskoj?
-Crkva je institucija u kojoj postoje propisi i pravila. Ko se ogreši o ta pravila, mora da odgovara. Artemije, nažalost, iako je reč o divnom i čestitom čoveku i monahu, nije za saradnju i on kao takav nije odgovarao mestu na koje je postavljen. Mi smo to sve videli kasnije, ali smo ga molili da se uklopi. S druge strane, Kosovo je najosetljiviji deo Srbije. Možda bi on bio idealan episkop da je bio postavljen u neku drugu eparhiju u Srbiji. Ali, dole je saradnja neophodna, pogotovo s onima koje je Zapad tamo postavio.
I to je, dakle, jedan od problema s vladikom Artemijem?
– On je generalno bio protiv razgovora i dogovora. Kao primer navodim postupak kad su Šiptari za vreme martovskog pogroma porušili naše svetinje na Kosmetu. Mi smo se žalili i Evropska unija je uvidela svoju grešku što te svetinje nije čuvala i zaštitila. Zbog toga je EU odvojila veliku sumu novca da se te crkve obnove. Međutim, Artemije je to odbio kazavši da neće da nam crkve obnavljaju oni koji su ih rušili. Sabor je rekao da se slaže s tom ocenom, ali s obzirom na to da mi sami ne možemo te crkve da obnovimo, odlučili smo da prihvatimo da ih oni obnove. Bolje i tako nego da ostanu porušene. Ceo Sabor je podržao to stanovište. Oni su tražili da mi dovedemo naše arhitekte, koji će rukovoditi radovima, a da oni obezbede novac i najjeftinije izvođače radova. Međutim, Artemije je svoj pristanak uslovljavao time da izgradnju obavlja njegova firma „Rade neimar“. To je bio jedan od razloga razlaza Artemija sa Saborom. Bilo je i drugih stvari, ali o njima će odlučivati Sabor.“
Dakle, episkop Lavrentije, inače poznat po svojoj odmerenosti, jasno kaže da je vladika Artemije dobar arhijerej; da se nije zatekao na Kosmetu gde je, smatra se, morao, a nije hteo da „sarađuje“ sa Zapadom, njega niko ne bi ni prstom taknuo. Vladika kanadski o tome jasno kaže u časopisu „Ljudi govore“ u broju 10, jesen 2010, str. 165 – 170:
„Javno sam saopštio svoj stav da nije u redu šta se čini sa vladikom Artemijem.
Na Saboru SPC izneo sam argumente koji upućuju na političke motive razrešenja (progona) vladike Artemija.
Prvo, ovaj Preosvećeni vladika misli da je uzrok proganjanja vladike Artemija njegova javno iskazana nedobrodošlica Džejmsu Bajdenu, potpredsedniku SAD, da poseti svetu srpsku zemlju Kosovo i Metohiju. Raško-prizrenski episkop Artemije, svoj javno iznet stav obrazložio je brutalnom kampanjom g. Bajdena da se Srbija i Kosovo i Metohija bombarduju1999. godine.
Drugi ‘grijeh’, koji je vladika Georgije inicirao, jeste otvoreno pismo episkopa Artemija gospodinu Borisu Tadiću, predsedniku Srbije.
Treća, lični odnos (sukob) vladike Artemija sa g. Bogoljubom Šijakovićem, ministrom vera u vladi Srbije, pretočio se u optužbu vladike Artemija.“
Uostalom, i da je vladika Artemije „najkrivlji od svih ljudi“, zar se nije moglo postupiti opreznije? Otac Justin Popović je, u vezi s raskolom vladike Dionisija, jasno pisao SA Saboru SPC da kanoni Crkve i njena praksa kroz vekove govore „kako oprezno i bogomudro treba razmatrati i voditi pitanje optužbi i suđenja jednom episkopu, pa ma ko i ma kakav on bio“. I dodaje: „Na zemlji mi smo stvorili raskolom pakao, međusoban pakao. I ako se ne oslobodimo njega pokajanjem, on će nas pratiti i u onaj svet. A to će biti na radost samo demonima i svima neprijateljima Zemaljske i Nebeske Srbije“.

SLUČAJ VLADIKE ARTEMIJA
Uklanjanje episkopa Artemija sa uprave Eparhije raško-prizrenske u proleće 2010. godine, dovelo je do jednog od najozbiljnijih potresa u novijoj istoriji SPC. Kao razlog za uklanjanje navedena je „neposlušnost“ vladike Artemija SA Sinodu i SA Saboru SPC po raznim pitanjima, ali, za javnost, tvrdilo se da je kriv što je dopustio svojim bliskim saradnicima da, navodno, opljačkaju eparhijsku kasu za 350 hiljada evra. No, kao što je primetila antiglobalistička aktivistkinja Džulija Gorin, u svom analitičkom tekstu „Totalitarizam u službi Zapada“, stvari su imale dublji uzrok:
„Sredinom januara 2010. godine u Peći je održan regionalni sastanak posvećen pitanjima bezbednosti, na kojem je oficir KFOR-a obavestio prisutne kako je izvesno da će vladika raško-prizrenski Artemije biti smenjen, a na njegovo mesto postavljen novi episkop Srpske pravoslavne crkve – otvoreniji za saradnju i dijalog sa Zapadom.
Čovek se pita kako je NATO uopšte mogao da zna tako nešto. A onda se odgovor nameće sam: Srbija će dati sve od sebe da ispuni ono što Zapad poželi, pa oficir KFOR-a nije uradio ništa naročito, samo je otkrio obećanje srpskih zvaničnika. I tako, manje od mesec dana kasnije, imenovan je novi administrator Eparhije, koji je na dužnost stupio u pratnji kontingenta NATO-a u oklopnim transporterima i džipovima, koji se potom rasporedio na ulaznim kapijama manastira. Kosovska policija takođe je bila prisutna. Vladika Artemije tada je suspendovan, navodno zbog finansijskih nepravilnosti koje je počinio njegov asistent otac Simeon. Po svemu sudeći, bio je to puč, uz podršku NATO-a i pod njegovom zaštitom.
Prilikom izveštavanja o smeni kosovskog vladike, da bi opisali Artemija, zapadni mediji primenjuju sve standardne izraze koji se koriste za Srbe, a za ‘objašnjenje’ koriste manje od četiristo reči. Tako je „Asošijeted pres“ izvestio da je ‘Artemije poznat po svojim ultranacionalističkim i antizapadnjačkim stavovima’. Osvrćući se na vladikino pažljivo, diplomatski vešto izbegavanje nelegitimne kosovske vlade, sastavljene od profesionalnih kriminalaca i terorista koji su preuzeli vlast na Kosovu – posle niza godina vladikinih napora da se rešenje pronađe u pregovorima, koji su s prezirom odbijani – izveštaj ilustruje njegov ‘nacionalizam’ propratnom rečenicom da je ‘on naredio svom sveštenstvu da prekine kontakt sa albanskim vlastima na Kosovu i misijom EU, pošto je Kosovo, 2008. godine, proglasilo nezavisnost od Srbije’.
Sada sledi opštepoznati nastavak priče. Artemijevo svrgavanje usledilo je ubrzo posle upozorenja Sinoda SPC da treba pristupiti obnovi crkava uništenih u martovskom pogromu 2004. godine. Vladika Artemije isprva nije pristajao da se počne sa obnovom, zato što bi se obnovilo samo 11 ili 12 crkava i manastira, od 150 sakralnih zdanja uništenih od trenutka kada su NATO i UN preuzeli kontrolu nad Kosovom i Metohijom. Pri tom je obnovu trebalo da vode ekstremisti koji su svetinje i uništili! Nadalje, nijedna od crkava odabranih za obnovu ni na kakav način nije bila povezana s povratkom i repatrijacijom srpskih zajednica, budući da nisu odabrane crkve u mestima gde Srbi žele da se vrate. Drugim rečima, ova obnova bila je samo paravan: EU i UN želeli su da izgleda kao da nešto rade, a u stvari nisu činili ništa da reše dugoročne potrebe srpskog naroda na Kosovu. Sve ovo ima smisla kada se u obzir uzme to da zapadne sile zapravo i ne žele da se Srbi vrate, ma koliko postupci EU, KFOR-a i UN bili zamaskirani kontradiktornim ponašanjem, koje naivnima liči na želju da se repatrijacija sprovede u delo.
Vladika Artemije naposletku je nevoljno stavio svoj potpis na ovaj ograničeni proces rekonstrukcije crkava i manastira, ali je osetio da predstoji veća bitka, te da snage koje žele da ga uklone pokušavaju iskoristiti ovu obnovu kao izgovor (…)

Maja 2005. godine sadašnji episkop australijski Irinej, poreklom iz Sjedinjenih Američkih Država, rekao je nemalom broju ljudi, koji su spremni da o tome svedoče, da Zapad, ili da budem preciznija, američki Stejt department, želi da ima posla samo s nekim ljudima u Srbiji: sa njime (Irinejem), Borisom Tadićem i Vukom Draškovićem, liderom Srpskog pokreta obnove. Jezikom Stejt departmenta, objasnio je da je nezavisnost Kosova ‘jedino rešenje’, i da je on uspeo da ubedi vladiku Teodosija i oca Savu dečanskog da prihvate ‘neminovnost’ kosovske nezavisnosti.
Posao je dogovoren. Manastiru Dečani biće dozvoljeno da i dalje postoji, sve dok se ostali manastiri na svetoj zemlji Kosova i Metohije ne dovedu u red i ne nateraju da potpadnu pod rukovodstvo ovog manastira, povinujući se naredbama Teodosija i Save – bile te naredbe kanonski ispravne ili ne.“
Zato nije nimalo slučajno da, posle majskog zasedanja SA Sabora SPC, 2010. godine, većina Srba nije ubeđena u to da je Artemije s Kosova proteran zbog „finansijskih malverzacija“, nego da sve izgleda kao „politički obračun u kojem se uklanja (politički) nekooperativan episkop“.
Postupak kojim je vladika Artemije smenjen bio je pun crkveno-pravnih manjkavosti, o čemu je javnost obaveštena u Apelu za odbranu pravnog poretka u SPC (koji su, između ostalog, potpisali i akademik Kosta Čavoški, profesor dr Milan Petrović, Marko Pavlović, mr Zoran Čvorović, Željko Kotoranin, Rodoljub Lazić, i drugi):
„Kanonska osuda podrazumeva postojanje presude o kanonskoj krivici arhijereja, koju donosi Sabor, kao najviši sudska instanca u SPC, kada na osnovu čl. 69 tač. 27 Ustava sudi arhijerejima za kanonske krivice. U slučaju Episkopa raško–prizrenskog Artemija ne može biti govora o kanonskoj osudi, jer protiv njega i nije vođen crkvenosudski postupak.
Kanoni izričito propisuju da crkvenosudski postupak protiv episkopa započinje podnošenjem ‘Saboru svih episkopa’ tužbe, koja mora biti javna i potkrepljena dokazima (6. pravilo II Vaseljenskog sabora, 132. i 133. pravilo Kartagenskog sabora). Tuženom episkopu se ostavlja rok od trideset, odnosno šezdeset dana (ukoliko u prethodnom roku opravdano nije mogao da primi tužbu) za pripremu odgovora na tužbu (19. pravilo Kartagenskog sabora).
U tzv. ‘postupku utvrđivanja kanonske odgovornosti’ episkopa Artemija, od strane Sinoda i Sabora grubo su prekršene sve navedene procesne crkvenopravne norme. Sinod je 11. februara 2010. godine ‘pokrenuo postupak za ocenu kanonske odgovornosti’ Episkopa raško-prizrenskog Artemija, ‘u prvoj instanci’, iako nije postojala javna, pisana i dokazima obezbeđena tužba; tzv. ‘opširni i dokumentovani izveštaj Svetog Sinoda’ (navedeno prema Saopštenju Svetog Arhijerejskog Sabora) uručen je episkopu Artemiju tri dana pre zasedanja Sabora, čime mu je uskraćeno elementarno pravo na odbranu, ozbiljno ugroženo već time što je protivno Ustavu SPC (čl. 111) pre toga uklonjen sa uprave nad Eparhijom. Zbog svih ovih teških protivkanonskih procesnih nedostataka tzv. ‘opširni i dokumentovani izveštaj Svetog Sinoda’ ne može imati karakter kanonski valjane tužbe (…)
Navedene činjenice ukazuju, da je Odluka Svetog Arhijerejskog Sabora o trajnom razrešenju Episkopa raško-prizrenskog Artemija dužnosti eparhijskog arhijereja protivna čl. 111 Ustava SPC, jer pre donošenja ove Odluke nije bio ispunjen nijedan od propisanih uslova za prestanak eparhijske službe.“
Posle svega, vladika Artemije se povukao iz Gračanice u manastir Šišatovac. Njegovo monaštvo se razbežalo po Srbiji (Loznica kod Čačka, Ljuljaci kod Kragujevca, planina Tara, itd). Oni su stavljeni pod epitimiju jer su iz Eparhije raško-prizrenske otišli bez kanonskog otpusta (iako su ga smireno tražili, nisu ga dobili, pa je disciplinski prestup, koji se u drugim eparhijama najčešće ne procesuira, poslužio kao osnova za progon tobožnje „sekte artemijevaca“). SA Sinod SPC je episkopu Artemiju naložio da monahe pozove da se vrate u ERP, što je on javno učinio (ali „nedovoljno ozbiljno“, kako mu je zamereno). Monasi su, inače, otišli iz ERP zbog toga što im je zabranjeno da se ispovedaju kod vladike Artemija kao svog duhovnog oca, a „otac ostaje otac, iako više nije direktor“, kako je rekao crnorečki iguman Nikolaj. Gde god su došli, monasi su poštovali kanonsku celovitost tuđih eparhija, i nisu bogoslužili, niti se pričešćivali. Zvali su ih na saslušanje u ERP, pokrenuli crkveno-sudski postupak, a neko je (za osamdesetak monaških i iskušeničkih duša) čak rekao da „ono što visi, treba i da otpadne…“
Što se vladike Artemija tiče, narod je masovno počeo da dolazi u manastir Šišatovac, da bi prisustvovao bogosluženjima i propovedima čoveka kome se veruje kao doslednom duhovnom sinu oca Justina (a to, između ostalog, znači – antiekumenisti i antiglobalisti). Osnovan je niz internet sajtova koji su ustali u njegovu odbranu, iznoseći činjenice i stavove suprotne zvaničnim. Onda je Sinod vladiki pripretio novim kaznama, tvrdeći da dotični stvara raskol i „šišatovačku eparhiju“. Vladika je, očito pogođen neprestajućim pritiscima, oštro odgovorio, i najavio da se više neće povinovati odlukama Sinoda. Stavljen je pod zabranu sveštenodejstva, a zabranjeno mu je i da govori na Konferenciji za novinare Fonda istine o Srbima 29. 9. 2010. godine, na temu „Trenutno stanje u SPC“. Vladika Artemije se sinodskim odlukama povinovao. Do sada.
U ovom trenutku, čekaju se odluke SA Sabora SPC. Pravnici su, u svom Apelu, svojevremeno ukazali na mogući put prevazilaženja raskola:
„Odluka Svetog Arhijerejskog Sabora o trajnom razrešenju episkopa Artemija doneta je preglasavanjem, protivno Ustavu SPC, zbog čega je u Saopštenju i izostalo navođenje njenog kanonsko-ustavnog osnova. Sveti Arhijerejski Sabor ne može nekakvom ‘većinom’ odlučivati mimo svetih kanona i Ustava SPC, jer u Crkvi Istina nije u aritmetici, već u Duhu (Jn. 16, 12-13). Zato apelujemo na Oce Arhijereje, da zbog očuvanja kanonskog poretka Crkve, na vanrednom zasedanju Sabora ponište Odluku o trajnom razrešenju Episkopa raško–prizrenskog Artemija, kao i prethodnu protivustavnu Odluku Sinoda o imenovanju administratora za Eparhiju raško–prizrensku. Pravna priroda navedene Odluke Svetog Arhijerejskog Sabora nije prepreka njenom poništenju, jer se ne radi o sudskoj presudi koja ima karakter res iudicata (presuđene stvari), već o upravnom aktu podložnom promenama. Samo posle toga moguće je pokrenuti kanonski valjan crkvenosudski postupak, u kojem bi Episkopu raško–prizrenskom Artemiju bilo omogućeno pravo na odbranu i pravično suđenje. Time bi se poništile teške posledice koje je u Crkvi proizveo tzv. ‘postupak za ocenu kanonske odgovornosti’ Episkopa raško–prizrenskog Artemija, koji je po svim svojim obeležjima, a naročito po poziciji optuženog, koji se smatrao difamnim (nečasnim), podsećao na srednjovekovni rimokatolički krivični postupak. U suprotnom, vladika Artemije će biti tek prva žrtva ovakvog becporetka, jer će isto stradanje zadesiti sve one koji budu slušali zapovest svetih kanona, nasuprot volji glasačkih većina.“
Naravno, ne sme se zaboraviti ni činjenica da vladika Artemije, van crkveno-narodnog zajedništva, može nekome postati idol, što on ne želi ni sebi, ni drugima. Njegovo dosadašnje nastojanje da se raskol izbegne, a da se svedoči istina, narod je vrlo dobro razumeo. Neku drugačiju strategiju (puko juridičko „cepidlačenje“ i čisto kanonsku „kanonadu“, bez sagledavanja celine srpskog nacionalnog pitanja) ni narod, ni nacionalna inteligencija, ne bi razumeli, i sve bi se moglo završiti u eskapističkom izolacionizmu. To bi prividno dokazalo stav zlonamernih koji su „od početka znali“ šta će biti, tvrdeći da je vladika Artemije „17 godina stvarao raskol“.

POSTOJI LI „MODEL POMIRENJA“?
Ako je istorija učiteljica života, onda je došlo vreme da od nje nešto naučimo. U stvari, Srpska crkva se u sličnoj, napetoj, „predraskolnoj“, atmosferi našla pre više od sedam decenija.
Naime, 1938. godine, u doba posle Konkordatske krize (koja je odnela život patrijarha Varnave), za novog patrijarha izabran je mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo. Ovaj ugledan jerarh bio je veoma blizak Vladi Milana Stojadinovića, koja je pokušala da nametne Konkordat Vatikana i Kraljevine Jugoslavije (zbog čega je i došlo do teških sukoba i tzv. „Krvave litije“, kada je ministar policije u Stojadinovićevoj Vladi, katolički župnik Anton Korošec, naredio da se tuku episkopi, sveštenstvo i narod koji su se molili Bogu za zdravlje patrijarha Varnave i protestovali povodom davanja neopravdanih privilegija papi i papistima u Kraljevini).
Pošto je Stojadinović, pod pritiskom javnosti, morao da „adaktira“ ugovor s Vatikanom, patrijarh Gavrilo je, sa većinom episkopa, bio za to da se crkvena i državna vlast brzo pomire. Vladika Nikolaj je, sa svoje strane, kao duhovni vođa antikonkordatske borbe, zahtevao da se srpski poslanici Stojadinovićeve stranke, Jugoslovenske radikalne zajednice, izvine, i to javno, zbog svog glasanja za Konkordat u Skupštini, pa da budu primljeni u crkveno opštenje (Patrijarh Gavrilo je bio za brže, neformalnije izvinjenje). Nikolaj je smatrao da ne može biti: „Puj, pike, ne važi!“ Toliki ljudi su bili tučeni, zlostavljani, hapšeni zbog svog pravoslavnog držanja, mnogi su ostali bez posla, patrijarh Varnava, je po svemu sudeći, otrovan. I, odjednom – nikom ništa! Zbog toga je Nikolaj ostao u manjini. I – šta je uradio? Nije više hteo da dolazi na zasedanja SA Sabora SPC!
Nikolaj je, u to vreme, zaista bio oštar. Propovedajući u Leskovcu, 29. novembra 1937. godine, on je, između ostalog, rekao: „Mi nigde nismo videli da je neki papa radio nešto za našu državu, a videli smo ga uvek na strani naših neprijatelja. Nije ovde u pitanju konkordat samo, nego rušenje naše države u Jugoslaviji (…) Kad je bila u pitanju Crkva i njena nezavisnost, naš narod se borio, čak i protiv njenih vladika. Kad je jedan vladika u Crnoj Gori priznao papu za poglavara, odmah ga je narod zasuo kamenjem“.
Vladika Nikolaj je, februara meseca 1938. godine, pokušao da spreči mešanje Stojadinovića u izbor patrijarha SPC, predlažući da se isti bira kockom, ali je njegov predlog odbijen. Izabran je Gavrilo (Dožić), lično blizak Stojadinoviću. Zbog toga Nikolaj nije ni učestvovao u izborima (svoj glas je dao episkopu niškom Jovanu). Kasnije će, videli smo, razočaran u popustljivost prema „konkordatlijama“, podneti ostavku na aktivno članstvo u Sinodu i Saboru.
Odgovoreno mu je uklanjanjem sa mesta administratora Eparhije ohridsko-bitoljske (Vladika Nikolaj je, sa svoje eparhije, ranijom odlukom Sabora bio premešten na Eparhiju žičku – protiv svoje volje; zato je nastavio da izvesno vreme bude vladika u kraju koji je neizmerno voleo). Na ohridsko-bitoljsku eparhiju dovode vladiku Platona (Jovanovića), kasnije episkopa banjalučkog i sveštenomučenika. Uzbuđen zbog ljubavi naroda prema Nikolaju i neprihvatanja njegovog postavljenja za arhijereja u Ohridu, vladika Platon je održao nekoliko oštrih „antinikolajevskih“ beseda, i to u hramu, što je izazvalo dodatna uznemirenja.
Pošto je, uprkos pozivima, prestao da dolazi na Sabore, protiv Nikolaja se spremao i crkveno-sudski postupak. Kako je teška situacija u Crkvi bila, svedoče zapisnici sa saborskih sednica.  Patrijarh Gavrilo je tvrdio da se neće povlačiti ako do raskola dođe.
U te dane, nikšićka „Slobodna misao“ (25. 12. 1938), objavljuje „antinikolajevski“ tekst „SPC pred problemima“, koji će biti preštampan u zvaničnom „Glasniku“ SPC. Otac Justin Popović reaguje više nego oštro:
„Šta hoće nikšićki ‘pravoslavni’ ideolog i iže s njim? Da obescene, da onemoguće, da ućutkaju, da uklone svetog Vladiku Nikolaja? Ako to hoće, onda hoće, onda oni hoće da obescene, da onemoguće, da ućutkaju, da uklone najvećeg proroka našeg naroda, od dana Svetog Save do danas…
Gone njega? Avaj, oni gone najdarovitijeg propovednika vere naše i najneustrašivog ispovednika pravoslavlja i svetosavlja od Svetoga Save do danas.
Smeta im on? On – ponos naše istorije, on najveći besednik posle Svetog Zlatousta u celom hrišćanskom svetu!
Ućutkuju njega? Gle, hoće da ućutkaju najvećeg i najdubljeg mislioca roda srpskog u svima vremenima.
Uklanjaju njega? Leprozno slepilo udarilo im u zenice: uklanjaju našeg najvećeg narodnjaka, kome nema ravna od Svetoga Save do danas.
Odbacuju njega? Znajte, odbacujući njega oni odbacuju najveću vrednost naše istorije posle Svetoga Save.
Uništavaju njega? Likujte bogovi nepravde i uništenja, jer žele da pod ruševine svoga pamfletizma zatrpaju najvećeg neimara srpskog od Svetog Save do danas.“
Ova Justinova reakcija nije bila procesuirana na crkvenom sudu, kao što bi se moglo očekivati: sloboda govora u SPC je, u odnosu na današnje vreme, bila na zavidnom nivou. Niko ga, čak, nije  nazvao pripadnikom „sekte nikolajevaca“.
Ipak, sukob patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja završio se srećno: oni su se, zbog nevolja Srpstva u Jugoslaviji koja je počinjala da se raspada, pomirili krajem avgusta 1940. godine u manastiru Kaleniću.
Kasnije su skupa stradali, kao borci protiv nacista i Trojnog pakta: Nemci su ih držali u zatočenju od 1943. do 1945. godine, a zajedno su robijali u Dahau.
I sada je Srpstvo ugroženo, kao i 1941. godine.
I sada bi nas spasilo veliko pomirenje.

Uostalom, patrijarh srpski je, povodom slučaja vladike Artemija, 1. oktobra 2010. godine, dao izjavu TANJUG-u:
„Vladika Artemije je u jednom dugom periodu bio u raskoraku sa Saborom i Sinodom. Malo se izdvojio iz celine Crkve i za nas je bilo neprihvatljivo to što je on stanje u kojem se Kosovo našlo smatrao ličnim problemom, koji on treba da rešava na, za njega, najcelishodniji način, rekao je patrijarh srpski (…) Mi želimo da se ta stvar smiri. Mir je u interesu Crkve i vremena u kojem živimo. Mir je i u interesu samog vladike Artemija i njegovih monaha koji ga slede, a sada vise između neba i zemlje.“
Patrijarh kaže da je Sabor dugo ukazivao Artemiju da ne može stanje u kojem je Kosovo smatrati ličnim problemom koji treba sam da rešava, ali vladika to nije uvažavao.
On navodi da nije želeo da Sabor donese optužujuću odluku, ali je, kaže, vladika Artemije insistirao da bude glasanja, očekujući da će biti podržan.
‘Molili smo vladiku Artemija da se obrati monaštvu i zamoli ih da se vrate u svoje manastire. On je to učinio, ali na pomalo neozbiljan način, a kada smo mu mi na to ukazali, on je Sinodu uzvratio pismom koje praktično predstavlja raskol’, ispričao je patrijarh.
To je, kaže on, doprinelo da Sinod donese odluku kojom se vladiki Artemiju privremeno zabranjuje činodejstvovanje do odluke Sabora, održanog u novembru.
On je istakao da druga prava episkopa Artemija nisu dovedena u pitanje, ali da, prirodno, nije mogao da ostane na Kosovu već je morao da izabere manastir na nekom drugom mestu gde će moći da živi i da deluje.
Za njim je pošao i ‘jedan veliki broj monaha i monahinja’ što, tvrdi patrijarh, nije bilo opravdano, jer oni ničim nisu bili ugroženi.
Ipak, ‘vladika Artemije ima svoje mesto u crkvi, a njegovo arhijerejstvo nije dovedeno u pitanje i mogao bi i dalje da koristi Crkvi i sebi. On je pošao drugačijim putem i mi ne bismo želeli da tim putem nastavi… “
Iz izjave Njegove Svetosti patrijarha srpskog g. Irineja jasno se vidi da se finansijske malverzacije, kao početni razlog za odstranjivanje preosvećenog Artemija s katedre, više ni ne pominju. Tvrdi se samo da je on Kosovo i Metohiju hteo da brani na drugačiji način no što je o tome mislio, recimo, Sinod. Takođe, kaže se da za njega ima mesta u Srpskoj crkvi, što je više nego ohrabrujuće.
Situacija se ponavlja, sedamdeset godina posle sukoba Vladike Nikolaja i patrijarha Gavrila.
Zato se, opet i opet, u Boga nadamo da će SA Sabor SPC na čelu s Njegovom Svetošću patrijarhom iznaći bogomudro i pravedno, crkvenoljubivo i čovekoljubivo rešenje kad je vladika Artemije u pitanju, što zahteva istorijski period u kojem živimo. Srbija se raspada, posle otimanja Kosova, na red će doći Raška oblast i Vojvodina. Zar da u takvim vremenima ne uvidimo vrednost sloge i mira, za kojima ljudi vape i koje očekuju pre svega u Crkvi? A kako reče patrijarh Pavle, Bog će pomoći – ako bude imao kome da pomogne.