Podmetanje Legije

Pišu Nikola Vrzić i Uglješa Mrdić

Kako su jedna isfabrikovana službena beleška Uprave vojne službe bezbednosti i pogrešno čitanje Ustava poslužili kao dokaz umešanosti Vojislava Koštunice i njegovih saradnika u pobunu „crvenih beretki“

Srđa Popović, advokat majke i sestre pokojnog premijera Srbije Zorana Đinđića, rešio je da stvari istera na čistac. Postavio je tezu, sabrao činjenice, podneo krivičnu prijavu. Sad, ako se činjenice ne uklapaju u tezu, tim gore po činjenice… Reč je, ponovo, o atentatu na premijera 12. marta 2003. godine, i pobuni „crvenih beretki“ iz  novembra 2001. godine, pobuni koja se, u Popovićevom tumačenju, smatra početkom pisanja smrtne presude Zoranu Đinđiću.

POLITIČKI PROTIVNICI
Interpretacije Đinđićeve tragične smrti, inače, dosad su prošle kroz nekoliko faza. U prvoj, koja je trajala do izricanja prvostepene presude početkom 2007. godine, čitava je stvar svođena na, maltene, klasičan kriminalni obračun u kojem su glavnu ulogu imali zavađeni banditi iz Zemuna i Surčina. Čak se, na početku procesa u beogradskom Specijalnom sudu, ubistvo premijera procesuiralo u grupi s ubistvima čitavog niza kriminalaca. Đinđićevo ime, bez imalo pijeteta prema njegovoj funkciji, bilo je samo jedno u nizu, pored Šljuke, Skoleta, braće Fiškala, Dugog… Po izricanju presude, pak, a uvek iz istih krugova – onih koji su zdušno podržavali tužioca Jovana Prijića i onakvo objašnjenje atentata – počela su da stižu nova tumačenja, po kojima su Milorad Ulemek Legija, Dušan Spasojević i ostali, ipak, imali političku potporu – među Đinđićevim političkim protivnicima u Srbiji.
I jednoj i drugoj interpretaciji, primećujemo, zajedničko je jedno – inspiratori i organizatori atentata traže se isključivo među „unutrašnjim neprijateljima“, od Legije do Koštunice. Korist je dvostruka: em se, dovođenjem u vezu sa osuđenim ubicama i kriminalcima, kriminalizuje opasan politički protivnik, em se istraga eventualne uloge stranih bezbednosnih službi potpuno zanemaruje, uprkos postojanju nekolicine indicija o pipcima pruženim iz Hrvatske, Engleske… Tragovi koji vode ka zapadu ili nisu ni istraživani, ili je istraga stopirana čim je počela da daje rezultate.
Zato, možda, nije nevažno to što u aktuelnoj istrazi političke pozadine ubistva Đinđića, koja sada cilja na „antievropske snage“ u Srbiji, prednjače ovdašnji javni radnici sa odličnim vezama sa Zapadom, kakav je Srđa Popović (vredi ovde spomenuti i nedavno otkriće „Njujork tajmsa“ da su vlasti SAD dugo štitile Andriju Artukovića, ministra unutrašnjih poslova NDH, a upravo je Popović bio njegov branilac na suđenju 1986. godine u Zagrebu). Metoda „drš’te lopova“? Zvuči prejako, ali, kada se pogleda način na koji Popović gradi svoje teze, ništa ne zvuči prejako.

ODGOVOR NA OPTUŽBE
Prošle srede, 10. novembra, advokat Srđa Popović je, u ime Mile Đinđić i Gordane Đinđić-Filipović, majke i sestre ubijenog premijera, Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal podneo krivičnu prijavu protiv Milorada Ulemeka Legije, niza bivših oficira Jedinice za specijalne operacije, Vojislava Koštunice i Aca Tomića, nekadašnjeg načelnika Uprave vojne bezbednosti (danas Vojno-bezbednosna agencija, VBA). Optužio ih je da su „sa pokojnim Dušanom Spasojevićem organizovali protivpravne akcije Jedinice upravljene na ugrožavanje ustavnog uređenja i bezbednosti SRJ (…), što je dovelo do teškog ugrožavanja bezbednosti i ustavnog poretka zemlje, koje je na kraju kulminiralo atentatom koji su pripadnici Jedinice izveli 2003. godine nad predsednikom vlade Zoranom Đinđićem“.
U javnim nastupima Popović je bio i kudikamo eksplicitniji, s tvrdnjom da je „Koštuničina podrška ’crvenim beretkama’ bila smrtna presuda Đinđiću“. Javnosti se, samouvereno, obratio i Bruno Vekarić, portparol Specijalnog tužilaštva za ratne zločine, čija se veza sa Specijalnim tužilaštvom za organizovani kriminal, u normalnim okolnostima, sastoji u tome što sede u istoj zgradi. Vekarić je, elem, obnarodovao da (nadležni) tužilac Miljko Radisavljević „intenzivno radi“ na ovom predmetu, da je pretkrivični postupak u toku, i da „postoje pitanja na koja država mora da da odgovore“.
A pošto se već dokazala u kršenju nezavisnosti sudstva (po oceni Evropske komisije), ministarka pravde Snežana Malović odlučila je da malo utiče i na samostalnost tužilaštva. Tužilaštvu je, praktično, naložila da postupi po Popovićevim tvrdnjama: „Očekujem da će ovu krivičnu prijavu tužilaštvo uzeti u obzir prilikom rada na istrazi o političkoj pozadini atentata na premijera Đinđića. U tom smislu, veoma je značajno da se utvrde sve okolnosti i činjenice vezane za pobunu ’crvenih beretki’. Odlaganje utvrđivanja istine i odgovornosti za ključne događaje i nerešena ubistva iz naše neposredne prošlosti, neće biti tolerisano. Sigurna sam da će ih tužilaštvo procesuirati, shodno zakonima. Nećemo dozvoliti da se izmirenje pravde oteže u nedogled.“
Odgovarajući na iznete optužbe, Koštuničina Demokratska stranka Srbije oglasila se, za nju netipičnim, neuobičajeno oštrim saopštenjem: „Sa najdubljim gnušanjem odbacujemo optužbe protiv predsednika DSS i smatramo da je prevršena svaka mera u primitivnoj kampanji koja se neprestano vodi protiv DSS. Samo moralno posrnulo i izopačeno biće kao što je advokat Srđa Popović, branilac ustaškog doglavnika Artukovića, može da se odvaži na tako dijaboličan i bezuman čin, da projektuje sebe i optužuje druge za dela za koja bi jedino on sam bio kadar. Samo najgora vrsta podstrekača na ubijanje Srba kao što je advokat Popović, koji je potpisao zahtev da se bombarduju njegov rodni grad Beograd i Srbija, može da pere svoju prljavu savest tako što lažno optužuje nevine ljude. DSS sa potpunim prezirom razobličava moralnu nakaznost advokata Popovića i najoštrije osuđuje raspirivača ove gnusobne histerije.“
U čemu to, konkretno, advokat Srđa Popović vidi Koštuničinu podršku „smrtnoj presudi“ Zoranu Đinđiću? Šta mu se stavlja na teret? Dve tačke. Prva, što je „u svojstvu predsednika SRJ i komandanta vojske propustio da izvrši svoju ustavnu dužnost (…) i da kao komandant Vojske preduzme korake da uguši pobunu.“ I druga, što je „u javnom istupanju na konferenciji za novinare („Tanjug“, 15. novembar 2001. godine) pobunu opravdao i podsticao, neosnovano je kvalifikujući kao opravdani štrajk.“ U prijavi se citira sporna Koštuničina izjava: „Znate, radi se o ljudima koji po meni, sem možda kada je reč o funkcionisanju saobraćaja, ni na koji način nisu ugrozili bezbednost zemlje. Posao koji oni obavljaju jeste takav, a neko od njih je i rekao da nemaju druge uniforme. Oni su se pojavili u onome što je njihova radna i svakodnevna odeća. Mislim da su stvari rešavane ranije, ovoga ne bi bilo.“

ČISTA IZMIŠLJOTINA
Krenimo redom, od prve tačke. Ono što odmah upada u oči jeste opis tadašnjeg predsednika tadašnje SR Jugoslavije kao „komandanta vojske“. To nije sasvim tačno. Ustav SR Jugoslavije, u članu 135. objašnjava nadležnosti: „Vojskom Jugoslavije u ratu i miru komanduje predsednik Republike, u skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane. Vrhovni savet odbrane sačinjavaju predsednik Republike i predsednici republika članica. Predsednik Republike je predsednik Vrhovnog saveta odbrane.“ Koštunica, dakle, sam nije ni mogao da donese odluku o angažovanju vojske, tako da nije sasvim jasno zašto Popovićevom prijavom, iz istog razloga, nisu obuhvaćena i preostala dva člana Vrhovnog saveta odbrane, Milo Đukanović i Milan Milutinović…
Ono što je još važnije, međutim, jeste to što je protiv angažovanja vojske bio i sam premijer Zoran Đinđić. „Pečat“ je nedavno objavio stenograme sa sednica Vlade Srbije od 11. i 14. novembra 2001. godine, u vreme trajanja pobune JSO, iz kojih je, iz prve ruke, moglo da se vidi Đinđićevo mišljenje o tom događaju koji je zatresao, i nastavlja da trese Srbiju. Što se eventualne upotrebe vojske za obračun sa „crvenim beretkama“ tiče, Đinđić je razmotrio tu opciju, i odbacio je jer „znači uvođenje vanrednog stanja i kraj. To je vrlo verovatna opcija.“
A da u Srbiji nije ni bilo volje da se vojska pozove u pomoć potvrdio je i tadašnji načelnik Resora državne bezbednosti Goran Petrović, čija se izjava inače citira i u Popovićevoj prijavi: „Takav apel (vojsci) bi bio kontraproduktivan…“
Ukratko, dakle, što se prve tačke tiče, Koštunici se na teret stavlja to što nije uradio ono što nije ni mogao da uradi, i čemu se protivio i sam premijer Đinđić.
Koštuničina umešanost u pobunu JSO, kako rekosmo, pronađena je i u izjavi koju je tadašnji predsednik SRJ dao 15. novembra 2001. godine. U vezi s tom izjavom, jedino zašta bi Koštunica mogao da bude optužen jeste plagijat. Jer, gotovo identične ocene o „protestu JSO“ je, samo dan ranije, na sednici Vlade Srbije, izrekao premijer Đinđić, poredeći „crvene beretke“ – te „demonstrante, ili štrajkače, ili protestante“ – sa rudarima u štrajku. Rekao je i ovo: „To je kao sa ’Crvenom zastavom’ (…) Za mene je to tipično javno preduzeće. Ništa nije bolje stanje u ’Elektroprivredi’ Srbije, ništa nije bolje stanje u železnici, ni u jednom javnom preduzeću, s tim što oni imaju specifično sredstvo za rad, ali za mene je struja još gori problem nego ’crvene beretke’.“ Ili bi, zbog ovakvog stava, po Popovićevoj logici, na osnovu ovih izjava i sam Đinđić trebalo da se nađe na krivičnoj prijavi, kao jedan od podstrekača pobune?!
Sve ovo prekrajanje i zanemarivanje činjenica, međutim, tek je uvod u najskandalozniju među podmetačinama u krivičnoj prijavi Srđe Popovića. Reč je o onome što se stavlja na teret generalu Acu Tomiću, sadržano u „dopisu Uprave Vojne službe bezbednosti (str. pov. br. 1-31) od 22. juna 2003. godine i upućenoj Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala“. Uprava, u svom izveštaju UBPOK-u, navodi da se general Tomić 12. novembra 2001. godine, usred pobune JSO, sastao s Miloradom Ulemekom Legijom i Dušanom Spasojevićem, i da im je „garantovao da se Vojska neće mešati u tekuću pobunu, učvršćujući time njihovu volju da u oružanoj pobuni istraju“. U dopisu, čiji faksimil objavljujemo, navodi se: „Legija je imao podatke da će doći do sukoba između JSO i ’kobri’, a pošto je mislio da su ’kobre’ potčinjene Upravi bezbednosti Generalštaba, tražio je Tomićevo mišljenje u vezi s ovim. Tomić mu je dao garanciju da se vojska neće mešati (…) Prilikom (ovog) susreta sa generalom Tomićem, Legija je pitao da li može da dođe ’jedan njegov drugar’ koji hoće da vidi generala koji je uhapsio Perišića. Pošto je vrlo brzo došao Dušan Spasojević, verovatno je bio u kolima i čekao da bude primljen.“
Ovo je jedini deo krivične prijave koji zaista deluje uverljivo i ozbiljno. Problem je, međutim, što je reč o čistoj izmišljotini. Sastanak o kojem je reč, naime, održan je 2002, a ne 2001. godine, te na njemu nije ni moglo da bude reči o, tada već odavno okončanoj, pobuni JSO i eventualnoj ulozi vojske u čitavom slučaju.
Šta govori da je reč o izmišljotini, pukoj podmetačini? Najpre, sam potpisnik dopisa, tadašnji načelnik Uprave vojne bezbednosti pukovnik Momir Stojanović, za „Pečat“ kaže: „Dopis nisam ja pisao, samo sam ga po službenoj dužnosti potpisao. Sastanak o kojem je reč nije se odigrao 2001. godine, već godinu dana kasnije, daleko posle pobune JSO. Ono što je tačno, jeste da je tom prilikom Spasojević čestitao Tomiću na hapšenju generala Perišića, i da mu je poklonio mobilni telefon. Taj sastanak kod generala Tomića je, uostalom, uredno evidentiran, i o ovome što tvrdim postoje i dokazi. Tomić i Koštunica, po saznanjima naše službe, nemaju nikakve veze sa pobunom JSO, niti sa ubistvom Zorana Đinđića. O svemu ovome ja sam već i govorio na sudu.“
Treba li, s obzirom na to, da čudi što Srđa Popović za svedoka u svojoj krivičnoj prijavi nije predložio i Momira Stojanovića?

GREŠKE U DOPISU
No, ne svedoči samo Momir Stojanović protiv tvrdnje Srđe Popovića. Da je dopis Uprave vojne bezbednosti zasnovan na falsifikatu, svedoči (ovo je već za rubriku „Verovali ili ne“) i sam dopis.
U njemu je, kako rekosmo, navedeno da je Dušan Spasojević čestitao Acu Tomiću na hapšenju Momčila Perišića, generala u penziji, tadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije. Perišić je, da podsetimo, uhapšen zbog špijunaže u motelu „Šarić“ na Ibarskoj magistrali, sa službenikom ambasade SAD u Srbiji Džonom Dejvidom Nejborom. U čemu je kvaka? U tome što su Perišić i Nejbor uhapšeni 14. marta 2002. godine, dakle, čitava četiri meseca posle sastanka na kome Spasojević, navodno, čestita na njihovom hapšenju. Ili je vođa Zemunskog klana bio vidovit, ili se ovaj sastanak zaista održao 2002. godinu i nije imao nikakve veze sa pobunom JSO…
Momir Stojanović objašnjava kako je moglo da dođe do ove „greške“ u dopisu njegove službe: „Sve informacije Uprave vojne bezbednosti piše analitičko odeljenje, pa je moguće da je napravljena greška u datumu. Kako može Spasojević da mu čestita na hapšenju pre samog čina hapšenja? Međutim, ne isključuje se ni osveta Aci Tomiću zbog hapšenja Nejbora i njegovog proterivanja iz zemlje. Američka služba je u više navrata htela da se osveti Tomiću zbog hapšenja Nejbora.“
Zanimljivo je, inače, i to što je „sličan dopis“, kako se navodi u prijavi Srđe Popovića, pre nego UBPOK-u, Uprava vojne službe bezbednosti 9. aprila 2003. godine dostavila Živoradu Anđelkoviću, savetniku tadašnjeg ministra odbrane Borisa Tadića za politiku i obaveštajno-bezbednosne poslove. Kako je, na kraju, ona isfabrikovana verzija sastanka dospela do UBPOK-a, po čijem nalogu je sastavljena i ko je sve u tome učestvovao, možda će se jednog dana i otkriti…
Sagledaju li se svi dokazi protiv Vojislava Koštunice i njegovih saradnika, ovako sabrani u krivičnoj prijavi Srđe Popovića, postaje sasvim jasno da ovde nije reč o pokušaju utvrđivanja istine o pobuni JSO, već o političkom pamfletu Koštuničinih protivnika. O tome, uostalom, govore i ocene sadržane u prijavi, poput one da je „evropska budućnost Srbije morala ići preko prošlosti i Haškog tribunala“. Da li je tu svetlu, evropsku budućnost moguće dostići zloupotrebom smrti Zorana Đinđića, ovakvim pamfletima i podmetanjem Legije?

__________________

Zoran Đinđić protiv Srđe Popovića

Zahtev da SAD naprave vojnu koaliciju koja bi izvršila agresiju ne Srbiju, pojavio se 2. septembra 1993. godine, u američkom dnevniku „Vol strit džornal“. Potpise na pismo, u kojem se zahteva agresija na Srbiju, stavili su prvopotpisana Margaret Tačar, a zatim tu su i potpisi Džordža Soroša, Srđe Popovića, Martina Špegelja, Jevrema Brkovića. Potpisnici su od američkog predsednika Klintona zatražili da bez saglasnosti Ujedinjenih nacija izvrši agresiju. Kao glavne razloge zašto treba izvršiti agresiju na Srbiju, potpisnici navode i to što su navodno bosanski Muslimani žrtve „brutalne“, „neuzvraćene“ i „nedvosmislene“ „agresije“, i da su delovi teritorije Bosne pod muslimanskom kontrolom zapravo „nenaoružana geta“. Istovremeno, zagovornici agresije na Srbiju tvrde da Srbija navodno preti da će osvojiti Makedoniju i da agresija na Srbiju treba da spreči planirano „etničko čišćenje“, koje se u 1993. godini spremalo nad Mađarima u Vojvodini i Albancima na Kosovu. A kao posebno važan razlog zašto treba napasti Srbiju, navodi se da bi takva agresija bila poučna za Rusiju i za dalji razvoj događaja na tlu bivšeg Sovjetskog Saveza.
Srpski odgovor, na zahtev da SAD i njeni saveznici izvrše vojni pohod na Srbiju, obelodanjen je 6. oktobra, takođe, u „Vol strit džornal“. Potpisali su ga mnoge ugledne ličnosti, između ostalih i Dobrica Ćosić, Milorad Ekmečić, Ljubomir Tadić, Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić, Slobodan Samardžić. U srpskom odgovoru su razotkrivene sve lažne optužbe, na kojima je zasnovan poziv da se vojno razori Srbija. I na kraju srpskog odgovora navedene su sledeće reči: „Ako bi zapadne države stvarno bile navedene na to da Srbiju zaspu bombama, običan srpski građanin taj napad bi nesumnjivo doživeo kao čin ničim izazvane agresije“.
Sumanuta ideja koju su zagovarali ljudi poput Srđe Popovića, Martina Špegelja i Džordža Soroša, da zapadne vojne sile izvrše agresiju i razore Srbiju ostvarila se nekoliko godina kasnije, 1999. godine.