Piše Branimir Nešić
U utorak na sredu, 3. novembra 2010. godine, dva sata posle ponoći jak zemljotres potresao je Kraljevo. Na stotine porušenih kuća, na hiljade oštećenih objekata, kuća i zgrada…
Zgrčeni od straha
Utorak na sredu, noć, dva sata posle ponoći…
Srbija spava.
Kažu Kraljevčani da se prvo začuo zvuk – zaglušujuće tutnjanje iz dubine zemlje koje izbija na površinu. Reče mi kum iz Kraljeva: „Ako pakao postoji, onda je to bio zvuk iz pakla“. Tek posle nekoliko sekundi počelo je da trese: prvo kratko, a potom dugo i jako. U prvi mah popadale su ikone i slike sa zidova, knjige sa polica, onda padaju crepovi sa krovova, a na kraju pucaju zidovi i ruše se kuće i zgrade.
Sekunde traju kao sati. U tih tridesetak dramatičnih otkucaja časovnika zgrabiš u ruke ono što ti je najdraže: decu i(li) roditelje i izlećeš napolje…
Zgrčeni u strahu i hladnoj jesenjoj noći, zagrljeni kao nikada do tada, sve kraljevačke porodice, na početku trećeg sata 3. novembra, nalaze se ispred svojih domova. Dok su spašavali žive glave nisu ni obratili pažnju na srču od stakla, polomljene crepove i odvaljene zidove… To su videli tek kada su preživeli jedan od najrazornijih zemljotresa koji je pogodio Srbiju u poslednjih sto godina…
Dvoje mrtvih, bračni par, Natalija i Siniša Stašić: kažu da se ceo krov strovalio na njih, nije im bilo pomoći… Ostale kraljevačke porodice, što iz grada, što iz okolnih sela, hvala Bogu, žive su i zdrave. Zagrljeni, zgrčeni u strahu, u hladnoj jesenjoj noći.
Ekskluzivni snimci
Zemljotres se osetio u celoj Srbiji. I u Beogradu je treslo vrlo jako. Tek kada smo saznali da je epicentar bio u Kraljevu, uspaničeno zovemo prvo svoje roditelje i familiju. Živi su i zdravi, dimnjak se odvalio ali nije pao, crepovi ispali iz ležišta, polupane neke stvari po kući, kažu nije strašno u odnosu na druge… A drugi? Zovemo prijatelje, kumove… Prvo saznaš da su svi dobro, a potom pitaš za domove… Na TV-u prikazuju porušene objekte, kažu da nema više žrtava… Niko još nije svestan posledice razornog zemljotresa…
Prijatelj mi reče da je NATO-bombardovanje u odnosu na zemljotres bila bezazlena pojava… A bombardovali su Kraljevo i okolinu skoro svakog dana.
RTS i PINK se svađaju ko je kome ukrao ekskluzivan snimak porušenog grada i uplakanih ljudi.
Tadić je u Vukovaru, izvinjava se…
Pukla crkva
Na stotine porušenih kuća, na hiljade oštećenih objekata, kuća i zgrada… Zemljotres je najviše pogodio okolna sela Grdicu, Sirču, Šumarice…
U samom gradu razrušene su i u velikoj meri oštećene stare predratne zgrade: kafana „Zadužbina“, „Pariz“, „Turist“, zatim zgrade Muzeja i Arhiva, kao i ceo red zgrada u centru grada od „Milutina“ do „Pionira“.
Ljudi zatečeni, nemo gledaju u polusrušeni grad, još se nisu povratili od šoka, ne znaju šta prvo da rade…
Tek kada je stigla informacija da je i Žiča oštećena i da je kraljevačka crkva Svete Trojice pukla i da jedva stoji, narod se zabrinuo i zapitao: „Zašto nam se ovo događa? Ej, bre, nije šala, pukla je i crkva.“ Neki dušebrižnici već imaju odgovor, to je zbog ovoga ili onoga, pokušavaju da teraju vodu na svoju vodenicu, ne shvatajući da je to u ovom trenutku licemerno i sebično…
Bore na kraljevačkom licu postaju sve dublje.
Pomoć nemoćne države
Vlada republike Srbije objavljuje da će pomoći ugroženom Kraljevu sa 5 miliona dinara. Preračunavamo, ne možemo da verujemo da li se neko sprda sa Kraljevčanima ili ne, šta da radimo sa 50.000 evra. Pa dve kuće ne možemo da napravimo sa tim parama. Plaćaju gej-paradu, nude 10 miliona evra onome ko ocinkari Mladića, a za Kraljevčane – mrvice…
U svim važnijim „demokratskim“ medijima, vest o kraljevačkoj nesreći se zatrpava sa „važnijim“ informacijama: do kada će Krstić biti trener Crvene zvezde, Ameri hvale Tadićeva izvinjavanja, Krkobabić se bori sa MMF-om u vezi sa penzijama… Bilo je i vesti o zemljotresu, ali dozirano, imajući svakako u vidu i marketinški rezultat: bitno je da se slikaju zabrinuta lica ministara i drugih, a onda: kud koji, mili moji… Nema specijalne emisije, nema Javnog servisa da prati muku i nesreću građana koji, uzgred, plaćaju pretplatu za isti… Političari misle, ne treba nam to sada, taman smo im sa gej-paradom i famoznim huliganskim navijačima skrenuli pažnju sa praznih novčanika i beznađa, a sada zemljotres koji ih opet fokusira na – ŽIVOT. Dozirano, samo dozirano… Dajte malo Beograđane, da vidimo kome je pala saksija, ko se probudio, kome je maca zamjaukala a pas zalajao…
Kraljevčanin Dušan Danilović, doktor fizike koji živi u Severnoj Karolini, zapisao je: „Kraljevo je verovatno od svih većih urbanih naselja na teritoriji nedržave Srbije, najveća žrtva razvoja događaja koji su se desili u poslednjih deset godina. Uništene ekonomije, zapušteno u pogledu infrastrukture, bez skoro ikakve naznake svetlije budućnosti dočekalo je ovaj zemljotres. Po rečima jednog Kraljevčanina, poprilično pogođenog zemljotresom, ostalo je samo da brana na Ibru kod Ribarića popusti i da potopi zaboravljeni grad. Ili to ili da Srbija prestane da bude nedržava, lična prćija onih kojima celokupno interesovanje za opšti interes prestaje tamo gde prestaju poslednje zgrade na Ceraku.“
Volonteri
Već trećeg novembra počelo je raščišćavanje i popravljanje. Hvala Bogu, sunce greje i nema kiše. Preko dana je toplo, tako da se nemogućnost boravljenja u domovima bar preko dana ne oseća puno.
Oštećena je i zgrada Demokratske stranke. Mučena srpska zastava na njihovoj zgradi se zaplela sama o sebe, ali je važno da se vijori zastava Evropske unije. Molim lepo, tek da se zna ko nema alternativu.
Ne lezi vraže, i omladina vlastodržačke partije se dosetila: navukli majice na kojima piše VOLONTERI DS-a, pa čiste u centru grada. Nisu dugo čistili: neko im je brzo dojavio da se narod buni, da su neki huligani, sigurno profašističke snage i kraljevački navijači, već počeli da se organizuju da ih prebiju. Pobegoše, skinuše majice, propao stranački marketing…
Žute i crvene trake
Komisija za utvrđivanje štete počela je sa radom. Obilazi kuće i obeležava: domove gde se više ne može živeti ograde crvenom trakom, zalepe papir na kojem piše: „Objekat je zabranjen za upotrebu do daljnjeg“ i idu dalje. Žuta traka znači da je objekat oštećen i da je nesiguran, ali da se može živeti. Ko dobije žutu traku, dobro je prošao. Nažalost, imaju mnogo posla, baš mnogo.
Žutih i crvenih traka sve je više. Možda bi bilo dobro da, zbog uštede vremena, celo Kraljevo, možda i Srbiju, ograde žutom trakom: crvena će doći vremenom…
Grad podseća na jevrejske kuće i prodavnice u nacističkoj Nemačkoj posle Kristalne noći: polomljeno, razrušeno sa žutim trakama. Evo, sada su tu i crvene trake, kao podsećanje na zaboravljenu činjenicu da su crvene vrpce sa natpisom Srbin morali da nose pripadnici srpske zajednice u NDH.
Čekam komisiju
Komšija, koji živi preko puta moje kuće, stoji na ulici. Na pitanje šta radi, odgovara: „Čekam komisiju.“
Izbeglica je sa Kosova. Siromašan čovek, otac troje dece. Braća su mu posle bombardovanja kupila staru kuću da ima krov nad glavom. Čestit i dobar Srbin, vredan. Njegova kuća u Ribnici, čini se, najgore je prošla. Noseći zid je popustio, krov nalegao na kuću i preteći ćuti. Ne smem čoveku ništa da kažem, sve zna, samo još ja treba da mu stajem na muku i da mu kažem da mu je kuća zrela za crvenu traku.
Sretnem ga sutradan, stoji na ulici; i dalje – čeka komisiju. Posiveo u licu.
Na Kosovu mu kuću srušili Šiptari, a ovde…
Čudno je kako je njegov pogled isti kao kod drugih ljudi kojima je zemljotres uništio domove: kao da ih je jedna majka rodila, ista boja očiju, isti sjaj, ista dubina… Braća i sestre po muci.
Zemlja stenje, a nebesa ćute. Bukvalno…
Bože, zašto uvek najviše udara na siromašne i poštene…
Gde će mi duša
Kuća Bojana Karovića u Ribnici, hvala Bogu, nije mnogo oštećena: sleteo je crep s krova, ali niko nije povređen. Sutradan su zvali majstora Milena Trifunovića iz Jovca, da im prekrije krov.
Došao je Milen sa sinom čim je mogao. Majstor je srednjih godina, hitrih pokreta, šake žuljevite i jake; sin uzdanica, ponosni jedan na drugoga.
Pope se čovek na krov, ređa crepove brzo i vešto, kaže neće kafu i rakiju, mora da žuri, zovu ga i drugi…
Kada je završio posao, domaćin hoće da mu plati, ali ga majstor hvata za ruku i kaže: „Nemoj, molim te… Gde će mi duša da ljudima u nesreći naplaćujem rad!“
Reče mi Bojan da Milen Trifunović živi skromno u nekoj maloj kući i da je pošten i vredan do neba. Svakome će pomoći, a sebi kad stigne…
1000 kao alarm
Kapiten srpske košarkaške reprezentacije, Kraljevčanin, Nenad Krstić, u Americi organizuje pomoć za svoje sugrađane u Srbiji.
Seka Aleksić najavljuje humanitarni koncert u Areni i proziva Tadića da je više dao za gej-paradu nego za Kraljevo. Bravo, Seko…
Kada je broj porušenih objekata narastao na hiljadu, i kada su vlastodršci uvideli kolika je nesreća zadesila Kraljevčane i da običan narod i privatne firme pomažu više od države, rešili su da zavrnu rukave. Obećavaju da će država uložiti milijardu dinara (10 miliona evra, dakle deseti deo od ukupne štete) u sanaciju kuća, i da će uraditi ovo i ono… Tako su obećavali i za Mionicu, i na tome se završilo.
Videćemo…
Narod za narod
Dolaze ljudi iz okolnih mesta. Donose crepove, vodu, brašno i šećer. Nasumice voze, primete srušenu kuću, zaustave auto, izađu i stisnu ruku uplakanom domaćinu, izvade iz kola šta su doneli, ostave i idu dalje. Nit kažu odakle su, nit kako se zovu. Ne zna desnica kad daje levica.
Dolaze rudari, majstori, ne čekaju da ih neko rasporedi… Znaju Srbi šta je nesreća i kad, kome, i gde treba pomoći.
Vrednih i dobrih ljudi ima i po mesnim zajednicama. Noćima ne spavaju, sačekuju i dele crep ljudima. Kažu, biće sunčano nekoliko dana, pa valja požuriti. Borba sa vremenom traje, ono što se može popraviti popravlja se brzo, ljudima kojima su srušene kuće obezbeđuje se smeštaj kod rodbine, komšija ili u prihvatilištu na Goču.
Posle nekoliko dana, Kraljevčani su prihvatili stvarnost i vanredno stanje i organizuju se najbolje što znaju. Valjda se radi o stečenom instinktu, ili genetskom kodu koji se nalazi u nama: samoodržanje i narodno organizovanje u vanrednim okolnostima kojih smo, nažalost, imali premnogo u našoj istoriji. Još kada bismo imali ovog napaćenog naroda dostojne vlastodršce, moralnog lika poput Milena Trifunovića iz Jovca, gde bi nam bio kraj.
Pomoći Kraljevu, naravno, tako i treba da bude! Srbija ima mogućnosti i posle svih ratova i sankcija, a ima i dobrih ljudi.
Mogao sam da se i lično uveriti da je obnova Kraljeva zaista brza i efikasna. Mnogima su izgrađene veće i konfornije kuće od onih koje su do zemljotersa imali. Ali, ljudi, zemljoteres je elementarna nepogoda, ne ponovio se, ti ljudi su opet i pored svojih oštećenih kuća, neke manje, neke više, svoji na svome. A šta je sa prinudno raseljenim ljudima sa Kosmeta koje i posle jedne decenije u izgnanstvu, daleko od svojih ognjišta, svoji sunarodnici izbacuju iz bezbrojnih kolektivnih centara na ulice, da nadniče za one iste koji ih izbacuju u još veću bedu, radeći da sakupe za kiriju, jer drugog izbora nemaju. Oni su građani trećeg reda u Srbiji, omrznuti od svjih sunarodnika tuđom krivicom, kao da su oni birali izgnanstvo i izbeglištvo, ni krivi ni dužni, predstavljaju samo balast kojeg se treba odreći. Da li je to pravda u Srbiji, pa čak su i Romi raseljavani u kontejnere sa strujom i vodom na periferiji a Kosovci na ulicu! Gde je slobodna javnost, novinari, država da se skrene pažnja na te ljude koji ni posle jedne decenije nisu zbrinuti od strane države, a da se razumemo, njih je zadesila mnogo veće tragedija za koju je lično srpska država odgovorna (a ne elementarna nepogoda), ne samo da su ostali bez svojih ognjišta, već su mnogi izgubili članove porodica, koji su vidimo završavali u “žutim kućama” Albanije i tzv. republike kosova, kao žrtve trgovine ljudskh organa. Pitam Vas, celu Srbiju, ima li šta surovije i strašnije, ima li u Srbiji većih ljudskig tragedija i stradanja od stradanja Srba sa Kosmeta. Ali Srbija za njih ne haje, već tamo neki Dik Marti, ipak hvala njemu kada nema kome drugom. A kakvo je raspoloženje Srba? Naravno za evropske integracije po svaku cenu, i po cenu Kosmeta, jezika, kulture, tradicije, nacionalnih interesa i bogastava, zarad bednog parčeta kolača u EU. Hoće ljudi konačno da žive! A ne znaju da nam nema sreće bez Kosmeta, bez Gračanice, Dečana, Pećke patrijaršije, Bogorogice Ljeviške, Svetih Vrača iz Zočišta i još stotina srpskih svetinja Kosmeta. I šta je sa pomoći onim Srbima koji i danas opstaju na bespućima okupiranog Kosmeta, ostavljeni i zaboravljeni od svih, pa to su jedini ljudi koji u 21.veku u Evropi žive pod teškom okupacijm, bez struje, vode, osnovih ljudskih prava na život, kretanje, rad… Srbijo, ogrešićeš se o Kosmet i te ljude, ne okreći leđa svojoj zemlji i narodu, pomozi, jer sutra će to biti jug Srbije, toplički kraj, Raška oblast, Vojvodina. Narod bira vlast, jer kakav je narod takvu vlast bira, trenutno imamo proevropsku vlast i nebrigu za najugroženiji narod u Evropi-Srbe na Kosmetu. Srpski narode, nema sreće na tuđoj nesreći, ne može se žrtvovati Kosmet i ono Srba u njemu da bi većina srećno živela u Evropskoj Uniji, a svedoci smo da je većina glasala za “evropsku Srbiju”. I šta smo dobili, nove ucene i poniženja, rasprodaju svega srpskog i možda članstvo do 2020. godine, ej! I šta još, bedu, nemaštinu, narodne kuhinje, a i zemljotrese i poplave kao svojevrsnu opomenu od Boga! Ako je to pravi put Srbije, nek nam je prosto!!!
Da li Kraljevo moze da napravi ORA..? za sebe…??
—————————————————————————————————————————-
Dve su pruge gotove, al’ to nije dosta, gradićemo Beograd da bude k’o Moskva. Doći će Staljin i Molotov samo da Novi Beograd bude gotov, pevali su brigadiri koji su pre 60 godina, 11. aprila, počeli bitku sa prirodom. Nadljudskim naporima hiljade mladih je za nekoliko meseci pesak i močvaru na levoj obali Save pretvorilo u temelje novog grada – Novog Beograda.
Proširenje Beograda na levu obalu Save zamislili su urbanisti još 1923. godine. Skoro pola veka su njihovi planovi predstavljali samo puste snove i mrtvo slovo na papiru iako su Petrograd i Venecija, već tad, vekovima živeli na mnogo lošijem terenu. Za ostvarenje zamisli domaćih urbanista nije bilo mogućnosti. Oko 400.000 novih stanovnika koje je Beograd primio u posleratnim godinama naterali su partijske drugove da izvuku pomalo požutele nacrte, dorade ih i nađu način da ih sprovedu u delo. Kamen temeljac Novog Beograda postavljen je tri godine po završetku Drugog svetskog rata.
Lična karta Novog Beograda
Površina oko 5 hektara
Nadmorska visina od 72 do 110 metara
Stanovnika oko 300.000
Stanova oko 86.000
Cena kvadrata od 1.800 do 2.500
Vrtića 33
Osnovnih škola 19
Srednjih škola 6
Fakulteta 3
Sportskih centara 4
Stadiona 2
Bioskopa 3
Broj preduzeća 5.000
Broj zanatskih i trgovačkih centara 7.580
Mladi graditelji
– Omladinac i omladinka u uniformi, on na ramenu drži kramp, a ona lopatu. To treba da bude simbol Novog Beograda! Oko 150.000 mladih ljudi podeljenih u 800 brigada je prošlo ovuda – gotovo ljut što graditelji tonu u zaborav kaže Ratko Đorđević (82) jedva dočekao da priča kako je gradio deo grada u kome 40 godina živi.
Kad su se ratne kolone pod parolom „Sve za obnovu i izgradnju zemlje“ jurnule na novobeogradsku pustaru, močvarna trska jebrzo nestala sa leve obale Save. Umesto kreketa žaba, godinama su se čuli tupi udarci krampova pomešani sa škripom drvenih kolica koja su se nekad i prazna rapsadala.
– Radilo se i danju i noću bez tehnike. Ručno smo sejali pesak i mešali malter, a konjska zaprega je prenosila teži materijal. Pod udarničkim rukama tlo se brzo menjalo. Moja brigada je ustajala u šest sati ujutro, doručak, pa na gradilište. Rad do ručka, a onda kursevi, rekreacija… Uveče su nas čekale obavezne dnevne informacije o stanju u zemlji i tad bi proglasili koji su brigadiri najviše uradili tog dana. Gotovo da nismo imali slobodnog vremena – seća se Mihajlo Đokić, koji nije uspeo ni uniformu da skine kad je stigao sa odslućenja vojnog roka u rodno Koceljeno, a Komitet omaldine ga je već poslao za Beograd.
Udarničkim radom obarali rekorde
Vođeni entuzijazmom i takmičarskim elanom brigadiri su radili malo više od tri godine. Samo u prva dva meseca 1.500 omladinaca je ostvarilo 46.000 radnih dana. Na oko 800 hektara nasuli su 21 miliona kubika peska, izgradili put dug 1.865 metara i u nasipe ugradili oko 80.000 kubika zemlje. O radnom vremenu, plati i zdravlju nisu mnogo razmišljali. Važno im je bilo samo da budu pohvaljeni i osvoje po neku udarničku značku. Značile su im one, nije da nisu. Donosile su im hranu i garderobu po nižim cenama. Zgrade su nicale jedna za drugom i do kraja 1951. godine bilo je završeno 75.000 kvadrata Palate federacije, zgrada SIV-a je stavljena pod krov kao i 45 paviljona u Tošinom bunaru, izgrađeno je naselje za oko 4.000 studenata. Napravljena je bolnica na Bežanijskoj kosi i započeta izgradnja hotela Jugoslavija. U kratkim pauzama odjeknula bi pesma i igrala se narodna i partizanska kola. Kovalo se bratstvo i jedinstvo.
– Žuljevi – seća se Ratko Đorđević pokazujući dla-nove – ali uveče druženje, zastava i čita se ko je bio najbolji. Posle toga logorska vatra, pesma i harmonika. Mladost je bila tada u prvom planu, a mi smo je iskoristili kako je tada trebalo i moglo. Koliko puta se desilo posle igranke i veselja uzmemo ašove i odemo na svoju smenu.
Udarnička značka je bila simbol Novog Beograda. Devojke su mešale malter, dodavale cigle.
Uz ove pruge izgrađeno je i 5 pionirskih pruga: u Beogradu (6,6 km), u Zagrebu (7 km), Ljubljani (4 km), Sarajevu (7 km) i u Skoplju (5,5 km).
Cijelo vrijeme izgradnje pruga brigadiri su imali na umu parolu sa otvaranja prve pruge Brčko – Banovići: «Mi gradimo prugu – pruga gradi nas!»
U tom periodu omladina radi i na izgradnji velikih industrijskih objekata:
– Tvornica teških alatnih mašina «Ivo Lola Ribar» u Željezniku, (20. IV 1947. do početka 1948.) u radu učestvuje 15.566 brigadira, Tvornica hidrauličnih uređaja i parnih kotlova u Žitnjaku kod Zagreba
– Tvornica za prehrambenu i kemijsku industriju «Jedinstvo» u Žitnjaku
– Tvornica za proizvodnju odlivaka iz tempera iz sivog liva «Titan» u Kamniku
– Tvornica magnezijskih opeka, današnji «Magnohrom» kod KraIjeva
– Hemijski kombinat u Vitkovicima kod Goražda (1950-1951)
– Tvornica «Maglić» i «Sutjeska» (lesonit ploče) u Foči (1950. –
– Tvornica tekstila «Raška» u Novom Pazaru 1951. – 1953.
– Tvornica kablova «Moša Pijade» u Svetozarevu 1952.
– Tvornica čamota u Aranđelovcu i Mladenovcu
– Tvornica «Krušik» u Valjevu
– Željezara Zenica (1948 – 1953.)
– Valjaonica bakra u Sevojnu (1950 – 1952.)
– Željezara Nikšić, gdje radovi počinju 1951. godine
Mladi u periodu obnove naše zemlje rade i na izgradnji velikih hidrocentrala:
– Hidrocentrala Jablanica (1947 – 1954.)
– Hidrocentrala Mavrovo, učestvuje 37.000 brigadira (1948- 1952)
– Hidrocentrala Zvornik (1950 – 1955)
– Sistem hidrocentrala na Vlasini (1950 – 1955)
– Hidrocentrala Vinodol (1950 – 1954, a centrala je proradila 1955. godine)
auuu strano zemljotres u kraljevu
nezelim da se ponovi