Melanholična vizija apokaliptičnih proseva

Piše Radivoje Mikić

Kroz aluzije na istoriju jednog naroda, u čitaočev vidokrug pesnik priziva  uistinu tragične trenutke i tako istoriju „povlači“ ka podlozi, na kojoj se može govoriti o „sprezi života i mrenja“

Objavivši prvu knjigu pesama („Kupinovo“) 1986. godine, Milosav Tešić je u srpsku književnost ušao u trenutku za koji bi se najpre moglo reći da nije bio pogodan za pesnike i poeziju. Mada su na našoj književnoj sceni tada delovali vrlo značajni pesnici, činilo se da poezija, kao vid književnog stvaralaštva, više ne može imati ulogu i mesto koje je imala u pređašnjim vremenima. Uz sve to, sama činjenica da više nije bilo književnih pokreta i škola, da je, drugim rečima, sve u vlasti individualnih poetika, takođe se može posmatrati kao nešto što otežava položaj i same poezije i onih koji za nju vezuju svoju književnu sudbinu. I baš u takvom trenutku se dogodilo da jedan pesnik privuče pažnju i kritičara i preostale književne publike, i da u narednim godinama i decenijama postane jedna od nezaobilaznih pojava u srpskoj književnosti.
Pored priznanja, Tešića je pratilo i mnogo malicioznosti, posebno iz redova onih koji, jasno osećajući pesnikovu snagu i smer kojim se kreće, nisu mogli da prihvate da se pojavljuje još jedna književna figura koja ne razara književnu tradiciju već nastoji da je obogaćuje i uvodi njene elemente u novi duhovni horizont, omogućujući tako poeziji da obnovi nešto od nekadašnjeg značaja i uticaja. A kako je sve to Milosav Tešić postigao? On je, najpre, izabrao način pevanja koji ga, po nizu odlika, približava srpskim simbolistima, od onih sa početka XX veka do onih sa početka druge polovine XX veka, jednako kao što je u svoju poeziju uvodio teme koje, uz snažan lični doživljaj, omogućavaju i pokretanje širih simboličkih sklopova jer vode i ka mitologiji i ka istoriji srpskog naroda, kako onoj novijoj tako i onoj iz vrlo dalekih vremenskih slojeva.
Isto tako, Tešić je u poeziju uveo vezani stih i pesničke oblike (sonet, na primer) podesne da njegovu poeziju povežu sa jednim vrlo razgranatim kontekstom. Osećajući da pesnik koji se oglašava sa jedne nove tačke u vremenu ne treba u svemu da sledi samo ono što nudi tradicionalna morfologija pesničkih oblika, Milosav Tešić je nastojao da uvede modifikacije u pojedine oblik (soneti produženog trajanja, poemične pesme ), jednako kao što je sa velikom upornošću koristio pesničke oblike potekle u drugim sredinama (rondo), povezujući te oblike sa onim tematskim elementima što čine samo jezgro njegove poezije (tragična sudbina srpskog naroda, njegove seobe i velike pometnje u istoriji). Sve to je omogućilo Milosavu Tešiću da stvori vrlo složeno pesničko delo, koje je našlo svoje mesto u onom toku srpske poezije što od velikih romantičara preko moderne vodi ka književnosti avangarde i modernoj srpskoj književnosti.

ZAVIČAJ, SIMBOLIKA, MITOLOGIJA
Nova knjiga pesama Milosava Tešića „Mlinsko kolo“, po mnogo čemu se može posmatrati kao reprezentativna za poeziju ovog pesnika. Ona najpre čitaocu omogućava da, još jednom, u svoj širini sagleda morfološki aspekt Tešićeve poezije. Naime, čitalac svake knjige pesama Milosava Tešića zna da on voli da koristi one pesničke oblike koji će mu omogućiti da realizuje svoje artističke zamisli, na jednoj strani, jednako kao što će mu ti oblici omogućiti da u pesme uvodi vrlo različitu tematiku na drugoj strani. Tako se i događalo da u Tešićevim knjigama sretnemo pesme, koje su neka vrsta toponimske šetnje kroz različite srpske krajeve, da se u njihovom susedstvu nađu pesme gde osnovni ton daje evokacija prizora iz detinjstva i porodičnog okruženja, a da za njima dođu pesme i poeme u kojima dominantno mesto ima epifanijski prodor u tamne slojeve jezika i predanja što se u njemu čuva. A kad se tome doda i činjenica da ovaj pesnik ume da i gradske prizore i njihove sadržaje povezuje sa jednom dubljom vizijom života, stiče se još potpunija slika o tematskoj raznovrsnosti knjiga pesama Milosava Tešića. I kad je već reč o opštim odlikama poezije ovog pesnika, nikako ne može biti zaobiđena ni činjenica da je Tešić jedan od onih naših pesnika koji sliku pejzaža uvek obogaćuju različitim vidovima floralne simbolike. Zbog toga se slobodno i može reći da posle usmenog pesnika i nekih romantičara, u Tešiću imamo prvi put pesnika velike umetničke snage, koji ume i može da floralnu simboliku koristi efektno poput Branka Miljkovića u magistralnom ciklusu „Utva zlatokrila“. Ne bi trebalo gubiti iz vida ni činjenicu da i Tešić floralnu simboliku koristi kao sredstvo za ostvarivanje onih smisaonih tonova što njegovu poeziju snažno povezuju sa slojem kulture, tako moćno opisanim u radovima Veselina Čajkanovića. Želeći, sasvim sigurno, da knjigu „Mlinsko kolo“ poveže sa prethodno objavljenim knjigama, pesnik ju je komponovao tako da sadrži i duge pesme („Žički natpis“) i cikluse pesama („Beleg Stevanov“) i toponimske nizove distiha („Klokoč-potok“), sonete („Pokrenuo vrag je donjake, kolesa“, „Produžuje buk se“, „Do četiri mlina“), pesme u tercinama („Zagrme gornjaci“, „Ka tišacima Stiksa“), a tu je i jedan rondo („Niz vodeničište“). Sve nam to ukazuje na morfološku razuđenost, ove inače obimom relativno malene knjige pesama.
Ako se za knjigu „Mlinsko kolo“ može reći da je morfološki saobrazna prethodnim knjigama ovog pesnika, onda se i za njenu tematsku komponentu može to isto reći. Naime, od prve knjige pesama on pokazuje da spada u pesnike sa razgranatim tematskim repertoarom. Zato će i u „Mlinskom kolu“ čitalac sresti pesme koje polaze od pejzaža, i to pejzaža zahvaćenog iz zavičajnog okruženja (a to znači da je takav pejzaž snažno povezan sa jednim detinjim pogledom na svet i pojedine njegove sastojke), ali i sa nastojanjima da se ono što je za taj pejzaž vezano poveže i sa duboko religijskom simbolikom i sa svetom grčke mitologije. A to znači da u knjizi „Mlinsko kolo“ Tešić nastoji da poveže i združi različite oblike tumačenja tajne sveta. Ako bi tražili osnovu od koje je  pošao i u gradnji pojedinih pesama i u gradnji celina kojima one pripadaju, nema sumnje da bi naš pogled najpre trebalo da bude usmeren ka folklorno-mitološkom sloju srpske kulture, na jednoj strani, i ka grčkoj mitologiji i njenim elementima podesnim za uspostavljanje veze sa hrišćanstvom i njegovim temeljima, na drugoj strani. Otuda je i logično što će čitalac u knjizi „Mlinsko kolo“ pronaći mnogo elemenata upućenih na sloj naše kulture koji, od usmenih tvorevina preko realističke književnosti do danas, služi kao podloga za zasnivanje jednog osobenog tipa fantastičke interpretacije zbivanja u svetu koji čoveka okružuje, samo što Tešić taj fantastički element pretvara u osnovu za jedan obrazac lirske metafizike, jednako kao što taj sloj treba da bude i spona sa područjem one ritualne prakse u čijem je središtu čovekovo nastojanje da što bolje uredi svoj odnos sa višim silama (to je posebno dobro vidljivo u pesmama iz celine „Klokoč-potok“, u kojima srećemo slike nekih tajanstvenih procesa preobražavanja jedne stvari u drugu, slike očiglednog remećenja rasporeda stvari na mitološki kodiranoj osi sveta ). A pošto Milosav Tešić spada u pesnike koji folklorno-mitološku osnovu nadgrađuju na vrlo različite načine, u knjizi „Mlinsko kolo“ ima pesama gde se simbolički slojevi spajaju (tako se, primera radi, u sonetu „Pokrenuo vrag je donjake, kolesa“ polazi od slike nekog mističnog procesa koji jasno upućuje na našu mitologiju kao svoj izvor, da bi se potom preko slike inverzije svih stvari – „u nebu je reka – u reci nebesa“ – stiglo i do čarobnice Kirke iz grčke mitologije, čime se podtekst ove pesme ukazuje kao kompozitan, sačinjen od elemenata različitog porekla, sve u cilju stvaranja jedne lirske celine gde će se slaviti tajanstvo sveta i pojava u njemu).

„U NIŠTENJU GREZNU ČISTOTA I PONOS“
Nešto slično susrećemo i najdužoj i najboljoj pesmi u knjizi „Mlinsko kolo“, u pesmi „Žički natpis“. Kao pesnik koji je u lirskom spevu „Sedmica“ (SKZ, Beograd, 1999. godine) pokazao kako se i danas u sferi religijske tematike može pronaći podsticaj za visoke lirske uzlete i slavljenje tvoračkog principa u svemu vidljivom i nevidljivom, ali i za kretanje ka onim sferama lirske metafizike u kojima je moguć susret sa simbolički preobraženim sadržajima života, Milosav Tešić je i pesmu „Žički natpis“ ispevao sa ciljem da, na jednoj strani, lirski evocira simbolički smisao važnog religijsko-istorijskog spomenika (manastir Žiča), jednako kao što je on želeo, na drugoj strani, da kroz aluzije na istoriju jednog naroda u čitaočev vidokrug prizove  uistinu tragične trenutke (trenutke u kojima „u ništenje greznu čistota i ponos“ ili pak gde „logika nule lepotu izvrsta“) i tako istoriju „povuče“ ka podlozi na kojoj se može govoriti o „sprezi života i mrenja“ i jednoj duboko melanholičnoj viziji, gde dublji smisao daju apokaliptični prosevi raspoređeni duž čitave pesme.
Uvodeći u čitaočev vidokrug čitav niz toponima koji oblikuju bližu i dalju okolinu manastira Žiča, Tešić je želeo da i u ovoj pesmi postigne nešto od onoga što je karakteristično za njegove pesme u kojima se od imena nekog mesta ide ka dubljim sadržajima, odnosno želeo je da objedini prostore gde živi jedan narod i da te prostore poveže sa simbolima duhovne sfere. Zahvaljujući takvom postupku je i bilo moguće da se planina Željin poveže sa važnim protagonistima iz hrišćanskog učenja .    Uključujući i u pesmu „Žički natpis“, ali i u niz drugih pesama, važne simbole iz duhovne sfere, Milosav Tešić je želeo da u lirsko gradivo uvede i diskurzivni elemente („Zar Priroda nije i čin sažaljenja / i dirljivost topla, i zrak milostinje“, „U ništenje greznu čistota i ponos, / i naravi vrle – i sva dostojanstva; / nastupaju strasti što satiru odnos / čoveka i neba – i gase tajanstva“) i to elemente koji mogu da posluže kao sredstvo za povezivanje različitih tematskih ravni u pesmi.
Pa čak i kad diskurzivni elementi nisu neposredno vidljivi, kao što je slučaj u ciklusu „Beleg Stevanov“, ne može se mimoići njihova važna uloga u oblikovanju dubljeg smisla i pojedinih pesama i ciklusa u celini. Pevajući o „dalekom pretku bratstva Tešića iz bajino-baštanskog sela Lještanskog“ Stevanu, od koga je ostao samo taj grobni beleg, Milosav Tešić ne želi, poput baroknih pesnika, da mu tematika groba bude sredstvo za stvaranje groteskne slike, već je njegov cilj daleko složeniji. I u ovim pesmama pejzaž ima važnu ulogu („ Tu gavrane začuh i prepale sojke / i ugledah oblak: sa bosanskog ruba / i račanskih brda ušiljio dojke, / a nogama kopa vrh Draksina, Duba“), samo što bi on trebalo da bude i sredstvo kojim se u pesmu uvodi diskurzivni element („Tu vreme postoji u mramornom stanju / i ne zna za boljku kad izmiču sati“), odnosno otvara mogućnost za viđenje nekoliko slojeva u vremenu, slojeva pomoću kojih se stiže od Stevanovog doba do trenutka kada se oglašava njegov potomak. Mada se u pesmama ovog ciklusa javlja i motiv neprozirnosti vremena („ A šta li je Stevan? – Ni ženik ni ratnik…“) i slika njegovog toka („Od Tomina dana do Svetoga Mitra / kroz oksid od ruja u žurnoj ekstazi, / iscureće letu i poslednja litra“) tek sa uvođenjem duhovno- religijskog tematskog kompleksa („Voštanice pozna, pretvori se u žar,/ elegičnim brežjem da vidik proključa“) otvara se mogućnost da granica u vremenu bude relativizovana i da daleki predak vaskrsne pred okom potomka („da korakne Stevan, da krenu se ini / sa grobalja selskih dok žiži imela- / a pristižu silni iz svakojeg sela“). Taj ustanak duša u memoriji potomaka je specifičan oblik prožimanja vremena – davnog i sadašnjeg časa, on je oblik lirske epifanije koji je Milosav Tešić pretvorio u završni smisaoni ton svog ciklusa „Beleg Stevanov“.

DREVNI MOTIVI „LEŽE“ I SAVREMENOM
Može se reći da pesnička knjiga „Mlinsko kolo“ Milosava Tešića, predstavlja i važnu kariku u njegovom opusu i valjan dokaz da savremeni pesnik može čak i u neke vrlo drevne pesničke motive da unese nove elemente samo ako ima potrebnu pesničku snagu. Ako su, primera radi, još romantičari voleli da u doživljaj prirode uvode mističnu komponentu, onda je Tešićeva odluka da u pesmu „Za sve što nosiš ujam uzima se“ uključi baš takav motiv („Bučno, slikom tom se / uzruja voda: kao da se kolje / sa nekom silom koja sunce senči / vodeničištem“) rezultat potrebe i da se pesma uključi u jedan kontekst, ode dalje od romantičarskog horizonta i stigne do mogućnosti da se sama istorija i njeni sadržaji vide iz perspektive onoga ko ih sagledava kao nešto nesaznajno, nešto što oblikuje dejstvo onih sila koje podjednako simbolizuju „Nemci ili Turci“ koji „žare, robe“ i „nečastivi“ koji doprinosi „da zamagli se što se kupi, venči / po pakleništu“. Tako se u pesničkoj viziji spaja ono što rade „gornjaci“ i ono što rade „donjaci“, demoni različitog reda. Ali njihovo prisustvo svedoči o tome da nas pesnik, istovremeno, uvodi u jedan ambijent i nastoji da nam otkrije sadržaj tog ambijenta. Otuda nam se i čini da Milosav Tešić spada u pesnike koji imaju šta da nam kažu, čak, i kad sluh nismo podesili za pesničku reč. займ на карту без отказов круглосуточно