Jeziv odgovor tužioca i sudija

Piše Kosta Čavoški

Postupak protiv desetorice članova patriotskog udruženja „Obraz“, uhapšenih 10. oktobra 2010. godine, predstavlja kršenje elementarnih pravila krivičnog postupka. Iako je prošlo više od mesec dana, u sudskim spisima nema nijednog dokaza koji bi potkrepljivao osnovanu sumnju da su okrivljeni počinili krivično delo za koje se terete

Posle sramne reizbornosti svih tužilaca i sudija postepeno se navikavamo da, kad god se trenutni vlastodršci umešaju u delatnost pravosudnih organa, iz toga ne može proizići ništa drugo doli ozbiljno i dalekosežno narušavanje krivičnog postupka. Upravo je takvo teško kršenje elementarnih pravila krivičnog postupka na delu u Višem sudu u Beogradu, u kojem se vodi postupak protiv desetorice članova patriotskog udruženja „Obraz“ – Mladena Obradovića, Krste Milovanovića, Miloša Popovića, Marka Lazarevića, Dušana Ilića, Dobrice Radonjića, Igora Marinkovića, Nikole Vidovića, Srđana Savovića i Nemanje Armuša. Izuzev Krste Milovanovića, koji je lišen slobode 14. oktobra 2010. godine, svi oni su uhapšeni 10. oktobra 2010. godine kada se u Beogradu održavala „Parada ponosa“. Kako je tim povodom mlađani Slobodan Homen obećao javnosti da će odgovor države biti jeziv, viši tužioci i sudije Višeg suda u Beogradu se svojski trude da ga ne razočaraju i ne iznevere. Pa, da vidimo kako to oni rade.

POGREŠNA KVALIFIKACIJA DELA
Da bi odgovor države na sukobe srpske omladine s policijom bio zaista jeziv, bilo je neophodno da uhapšena lica budu što duže u pritvoru, po mogućstvu do početka suđenja. Da bi se to postiglo, trebalo je njihov navodni prestup podvesti pod što teže krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora preko deset godina. Posle dužeg razmišljanja, a možda i poverljivih saveta onih koji zahtevaju jeziv odgovor organa gonjenja, zamenik Višeg javnog tužioca Vera Stanić kvalifikovala je navodne prestupe kao nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom skupu iz člana 344a stava 3 u vezi stava 1 i 4 KZ. Radnje izvršenja ovog krivičnog dela su:
1. fizički napad ili fizičko obračunavanje sa učesnicima sportske priredbe ili javnog skupa;
2. vršenje nasilja ili oštećenje imovine veće vrednosti prilikom dolaska ili odlaska sa sportske priredbe ili javnog skupa;
3. unošenje u sportski objekat ili bacanje na sportski teren, među gledaoce ili učesnike javnog skupa, predmeta, pirotehničkih sredstava ili druge eksplozivne, zapaljive ili škodljive supstance koje mogu da izazovu telesne povrede ili ugroze zdravlje učesnika sportske priredbe ili javnog skupa;
4. neovlašćeni ulazak na sportski teren ili deo gledališta namenjen protivničkim navijačima i izazivanje nasilja, oštećenja sportskog objekta, njegove opreme, uređaja i instalacija;
5. ponašanje ili parole na sportskoj priredbi ili javnom skupu koje izazivaju nacionalnu, rasnu versku i drugu mržnju ili netrpeljivost zasnovanu na nekom diskriminatorskom osnovu, usled čega dolazi do nasilja ili fizičkog obračuna sa učesnicima.
Ne sporeći da je 10. oktobra 2010. godine bilo fizičkog nasilja na ulicama Beograda i da je tom prilikom više policajaca i građana zadobilo povrede, kao i da je došlo do oštećenja državne i privatne imovine manjeg obima, odgovorno tvrdimo da se to nasilje nije odigralo ni na sportskoj priredbi, niti na bilo kakvom javnom skupu, što znači da, po našem sudu, „Parada ponosa“ uopšte nije bila javni skup. To se lako može dokazati.

POJAM JAVNOG SKUPA
Javnim skupom se u pravnoj teoriji smatra takvo okupljanje građana u kojem, u načelu, svako može da učestvuje. Tako je, recimo, svaka sportska priredba javni skup, pod uslovom da svako može prisustvovati ako kupi kartu ili blagovremeno dođe ukoliko je ulaz besplatan. Nastavni časovi u osnovnim i srednjim školama nisu javni skup, ali na fakultetima jesu, tako da svako sa ulice može bez ikakvih ograničenja doći na čas ili odbranu magistarske ili doktorske teze, pod uslovom da se pristojno ponaša. Konačno, kada savetnici i mentori naših tužilaca i sudija budu sledeće godine organizovali predizborne zborove, svako će moći da im prisustvuje bilo da podržava ili osporava gospodare njihovih pravosudnih duša.
„Parada ponosa“ nije bila javni nego privatni skup. Na mesto okupljanja mogli su doći, prolazeći kroz tri spoljna obruča policijske zaštite, samo ona lica koja su imala pozivnice i nalazila se na spisku pozvanih, kao što se, recimo, dolazi na privatne zabave i rođendanske proslave. Čak niko od nepozvanih nije mogao da kroči u ulice kojima je trebalo da prođe „Parada ponosa“, ili da eventualno stoji na trotoaru u obližnjim ulicama. Drugim rečima, ničega tu javnog nije bilo sem javne sablazni do koje je u mislima mnogih Beograđana došlo tek po objavljivanju snimaka sa ove privatne zabave, koju je policija štitila baš kao što štiti i vile i rezidencije brojnih državnih funkcionera.
Stoga se ni jednom od pritvorenih i okrivljenih lica ne može stavljati na teret nasilničko ponašanje na javnom skupu, jer 10. oktobra 2010. godine takvog skupa uopšte nije bilo. Čudno je da zamenik Višeg tužioca Vera Stanić i sudije Višeg suda Aleksandar Stepanović i Raša Janković to nisu zapazili, a još je čudnije što nisu kadri da razlikuju privatni od javnog skupa. Moglo bi se naravno govoriti o nekom blažem prestupu, recimo o narušavanju javnog reda i mira, ali to očigledno ne bi bio jeziv odgovor države, niti bi se u tom slučaju mogao odrediti neki duži pritvor.

NEDOSTATAK DOKAZA
Iako je prošlo više od mesec dana, u sudskim spisima, čije smo kopije dobili od branilaca okrivljenih, nema nijednog dokaza koji bi potkrepljivao osnovanu sumnju da su okrivljeni počinili navedeno krivično delo. Doduše, zamenik javnog tužioca Vera Stanić, navodi da je osumnjičeni Mladen Obradović, kao kolovođa, preko mobilnih telefona slao SMS poruke i organizovao članove svoje grupe da izazivaju nasilje, da bi potom zahtevala od istražnog sudije da preko UKP Službe za specijalne istražne metode pribavi snimke tih poruka i razgovora. Za nju su očigledno ti snimci telefonskih poruka i razgovora ključan dokaz da je posredi dobro promišljena i organizovana akcija, a ne nasumično i spontano reagovanje omladine na ulicama Beograda. Ovo naročito važi za Mladena Obradovića koji je, sa suprugom u petom mesecu trudnoće, 10. oktobra 2010. godine, još u 8.30 časova preventivno uhapšen na Zelenom vencu, kao i za Krstu Milovanovića koji je tokom nereda na ulicama sve vreme proveo u restoranu hotela „Balkan“ sa suprugom i troje dece.
Ono što dovodi u pitanje stručnost i savesnost Vere Stanić, jeste činjenica da ona nijednog trenutka nije posumnjala u zakonitost pribavljanja dokaza snimanjem telefonskih poruka i razgovora. Jer, da je posumnjala, ona bi prethodno tražila uvid u odluku suda kojom se dozvoljava policiji da to čini. A kako nije, za nju je izgleda toliko normalno i uobičajeno da policija narušava privatnost telefonskih razgovora i poruka, da joj nikakvo prethodno odobrenje nije potrebno. No, kako je pitanje zakonitosti presnimavanja telefonskih razgovora i poruka, koji se dva meseca čuvaju na serveru „Telekoma“ i „Telenora“, u ovom napisu pokrenuto, vrlo je verovatno da će se prepis nekakve sudske odluke, kojom se to odobrava, volšebno pojaviti u sudskim spisima, a da će portparol Višeg suda u Beogradu dati časnu pionirsku reč da ta odluka nije antidatirana.

PRODUŽAVANJE PRITVORA
Posle hapšenja desetorice okrivljenih, na zahtev tužioca sudije Raša Janković i Aleksandar Stepanović odredili su pritvor u trajanju od mesec dana pod izgovorom „da bi okrivljeni puštanjem na slobodu mogli da utiču na nesaslušane saučesnike“ i „da bi … boravkom na slobodi mogli ponoviti izvršenje krivičnih dela“. Pošto je ovaj drugi razlog toliko neuverljiv i besmislen, da baš niko ozbiljan ne može u to da poveruje, ostaje onaj prvi razlog zbog kojeg se uvek može odrediti pritvor.
Pomenute sudije su, dakle, očekivale da će policija uhapsiti još neke navodne saučesnike i da će u međuvremenu veći broj svedoka, uključujući i policajce i druga službena lica,  biti pozvan da svedoči u istrazi. Tokom proteklih mesec dana ništa se od toga nije dogodilo: niti je uhapšen neki novi saučesnik niti je saslušan bar jedan svedok. To samo znači da su organi gonjenja i tužilac namerno propustili da sudu dostave listu potencijalnih svedoka, koje bi trebalo saslušati, da bi time fabrikovali izgovor za novo produženje pritvora. I zaista, pritvor je svim okrivljenima produžen za još mesec dana, s pozivom na iste razloge zbog kojih je prvobitno bio određen. Tako je nedopustivo nečinjenje policije i tužioca za pomenute sudije bio valjan razlog za produženje pritvora, koji i po Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i po našem zakonodavstvu mora biti izuzetak a ne pravilo, i može trajati samo onoliko koliko to valjani razlozi dopuštaju. Ako takvih razloga nema – a očigledno nema – okrivljeni bi se morali pustiti na slobodu.
Zbog svih ovih okolnosti pojavljuje se ozbiljna sumnja da je tužiocu i sudijama neko, ko je presudno uticao na njihov skorašnji reizbor, stavio do znanja da okrivljeni moraju ostati u pritvoru do početka suđenja, koje će se opet održati kad to neko drugi izvan suda odluči. A do tada će biti poznato i kakve kazne treba izreći da bi odgovor države bio jeziv.
U svojoj „Nikomahovoj etici“ (V, 1132a) Aristotel veli da „ići sudiji znači ići pravdi“, jer je sudija oličenje pravednosti, on je živa pravda. U nas je obrnuto. Posle provedene čistke u pravosuđu, koju čak i Evropska unija dovodi u pitanje, ići našem sudiji znači ići samovolji i nepravdi.