IZABRANE PESME NOGA Od Kenotafa do Savinog slova

Piše Dragan Hamović

Prilog arhetipskim značenjima unutar opsesivne teme povratka lirskog subjekta Nogove poezije mestu rođenja i putanjama, kojim se individualno prožima i prepoznaje u istorijskom i duhovnom iskustvu pesnikove zavičajne Hercegovine

Posle pojave pesme „Kenotaf“, s kraja središnjeg triptiha knjige „Nedre­mano oko“ (2002), svako je s pravom mogao pomisliti da čita završnu pesmu poro­dične lir­ske mitopeje čiji je stožer ciklus „U Vilovome dolu“ u „Lazarevoj suboti“ (1989), pa možda i najviši i najčistiji ton Nogovog pesničkoga glasa – posle­dnju, slavnu reč zasvedenog pesničkog dela. Teško da bi se mogla pronaći efek­tnija i sintetičnija, podesnija izlazna i razrešujuća pesma rasparčanog speva o „kući koje nema“, od ove pomenute. Ali, nije „Keno­taf“ prva Nogova pesma koja bi mogla da preuzme ulogu takve, epiloške pesme.

SNEŽNA SAMRTNA POSTELJA
Već se pes­nik pokušavao rastati (raskrstiti) od svoga opsesi­vnog područja, još jednom od izvrsnih, smi­sa­ono sabirnih pesama – a to je sonet „Kraj nametne gromile“, pos­tavljen na kraj venca soneta „Na kapijama raja“ (1995). Obe pesme, zapravo, mogu da ponesu onu poznatu Vukovu odrednicu „isto to, samo malo drukčije“, makar što se, uko­liko spolja gledamo, osim ključne reči „kuća“ u početnim stihovima, u malo čemu ponav­ljaju. Pesme su, isto tako, i značenjski bliskih nas­lova, u obema se teži­šte našlo na motivu groba, na mestu negda­šnjeg rodnog doma, kojem se nep­rekidno teži, koji tamnim svojim magnetizmom priv­lači u svet izbačenog negdašnjeg žitelja. U „Kenotafu“ sâm lirski glas se poisto­većuje sa praznim gro­bom svoje majke – jer se majci grob ne zna – a „nametna gro­mila“ zabo­ravljenog kulta mrtvih stoji i potkraj soneta, kao orijentir za odre­đenje budućeg, pri­željkiva­nog mesta konačnog smirenja onoga koji peva.
Povratak u lični početni prostor čini zaje­dničku crtu obeju pesama, zakla­panje životnog kruga. Dok u sonetu „Kraj nametne gromile“ pesnik ocrtava čitav sažet i simbolizovan predeo iz koga potiče, dajući i izvesne toponimske koor­dinate, u pesmi „Kenotaf“ svoj lirski zavičaj redukuje na osnovne elemente, kao u kakvom muč­nom snu, na sliku nepostojeće kuće, na sen majke u toj kući, i na okolne mirise bora, javora i smole, kao i na reč što doseže do prvog bola, počet­nog znaka života. Ako „Kenotaf“ po svemu liči na san, i to na moru, deonica koju pominjemo i jeste imenovana kao san i kao san ispričana. Ali, to nije bilo kakav san, nego san dečaka u snegu („mekom đurđevskom snegu“) na samoj granici smrti smr­za­vanjem. Dnevni siže ove deo­nice, opisan potanko u „Ječmu i kaloperu“ (2006) – a utkan i u pesmu „Tropar u dva glasa“ – odnosi se na događaj deča­ko­vog usnuća u snegu, palom na prelazu između planinske zime i proleća, posle povratka sa đur­đevdan­ske sofre na kojoj domaćini i deci podaju malo rakije „da se vesele, da se rumene“, pri čemu majka, u poslednji čas, zatiče i spa­sava dečaka iz snežne samr­tne postelje, darujući mu tako novo rođenje. Između pada u san i izbavljenja pro­tiče opis neo­bičnog, simboličkog i hijerofanijskog viđenja u kojem je sažet, pored snažnih slika soneta „Kraj nametne gromile“, Nogov pev o porodi­čnom udesu, iz kojeg će se izviti slika i prilika šireg udesa: „Sanjaš. Kuća se nas­lanja na crkvu. Crkva na šumu. Šuma na nebo. Na kući nema vrata. U kuću se kroz crkvu ulazi. Na crkvi vrata zazidana. // Sjedaš na izvaljeni stećak. Na grčki greb. Grgolje izvori. Udru­žena, biju sva gorska vrela Mašća. Razlijevaju se i u do staču. // Sanjaš. I u snu ti se spava. // Kraj one kuće, do one crkve, ispod one šume, pod onim nebom, Pešov do plavi voda. Ozdo šik­ljaju vrulje. Koje je, čije je ovo jezero. Modro od neba. Tavno od šume. Do očnog bola prozirno. // Odnekud bruje zvona. I u snu ti se spava. // Majka te je, radosno zas­palog, u pos­ljednji čas iz snijega otkopala. Anđeli su ti pjevali. I na ovom, dru­gom rođenju jedva ti je zgulila košuljicu. Bio si, vesel­niče, za snijeg priras­tao.“
Stiču se u ovome odlomku, na jednom mestu, svi odre­đujući motivi Nogo­vog pes­ničkog mita. Višelinij­ski ali razaznatljiv splet zna­kova u ovome snu, koncentrova­nom ličnom lir­skom mitu, daje mogućnost i psi­hološkog tumačenja, ali je važnije da priču ovog sna možemo pokušati ras­tumačiti u sve­tlu pesničkih simbola i značenja sadržanih u glavnom toku Nogove poezije. Od posebnog je zna­čaja da se taj, integralni san zbiva na granici između sna i smrti, ili – Dučiće­vim rečima rečeno – s očima „na oba sveta“. Oba sveta su ovde obje­dinjeni, kao što se sreću individu­alno i kolek­tivno nesvesno. Osvećenje rodnog prostora očito da nalazi dvojako uporište – u hrišćanskoj simbologiji koliko i u unutarnjoj pozi­ciji pojedinca nasilno, sudbinski otki­nutog od njega u rajskom periodu detinjstva, pri čemu se pra­slika „izgublje­nog raja“ napro­sto nameće po sebi.

„Sanjaš. Kuća se naslanja na crkvu. Crkva na šumu. Šuma na nebo. Na kući nema vrata. U kuću se kroz crkvu ulazi. Na crkvi vrata zazidana. // Sjedaš na izvaljeni stećak. Na grčki greb. Grgolje izvori. Udružena, biju sva gorska vrela Mašća. Razlijevaju se i u do staču. // Sanjaš. I u snu ti se spava. // Kraj one kuće, do one crkve, ispod one šume, pod onim nebom, Pešov do plavi voda. Ozdo šikljaju vrulje. Koje je, čije je ovo jezero. Modro od neba. Tavno od šume. Do očnog bola prozirno. // Odnekud bruje zvona. I u snu ti se spava. // Majka te je, radosno zaspalog, u posljednji čas iz snijega otkopala. Anđeli su ti pjevali. I na ovom, drugom rođenju jedva ti je zgulila košuljicu. Bio si, veselniče, za snijeg prirastao („Kenotaf“)

HTONSKA STRANA MAJČINE PRIRODE
Poistove­ćenje lirskog subjekta sa kenotafom, pra­znim majčinim gro­bom, suge­riše da pro­storom njegove podsvesti vlada htonska strana majčine pri­rode. Na kraju ovog odeljka, s druge strane, majčine ruke i njen lik u senci otržu usnulog dečaka iz ruku prolećne bele smrti. Tako će, u pomenutoj pesmi „Tropar u dva glasa“ (U „Nedre­manom oku“ susednoj „Kenotafu“), ta majka koja otkopava sina iz snega biti upo­ređena sa Bogorodicom, uz prizvanu golgotsku scenu posle skidanja s krsta: „Mati moja siro­tice iz Vilova dola / Kada si me otkopala iz snega ko dete / Ugleda li Neov­dašnja kroz koprenu bola / Na jagnjetu plaštanicu one tride­sete“. Oba materin­ska pola, iz drevne predaje, vojuju na unu­tarnjem poprištu ove poe­zije. Aktivno, gradilačko muško načelo prevladava se u ovoj snevanoj kosmogoniji silom majke zemlje što poništava kuću, potire okućnicu i druge tragove očevog pregnuća. Ali je u pesničkoj viziji učinjen kompromis, raz­re­šenje „sukoba želje i zbilje“ pomenutim osvećenjem, hrišćanskim ohramov­lje­njem prirode što poje slavo­slo­vlje svome nebeskom tvorcu, kao potkraj pesme „Kraj nametne gromile“: „Ne reci vjetar puše to huji liturgija / Borova kalu­đera i jela monahinja“. U lirskoproznim pasusima „Druge strofe“ „Ječma i kalopera“ čitava gornja i čitava donja Hercegovina prepoznaju se kao sveti, oduhov­ljeni prostor: „Umjesto kuće koje nema i crkve koje tu nikad nije ni bilo – šuma je crkva. I nad njom kube neba. A dokle oko dopire svud okolo, i dolje do Hum­nine dokle oko ne seže, sve je to ista porta. Sve što je ikad živo nad jamom zatučeno, u džombu strovaljeno – u porti ove crkve počiva.“
Još jedno pretapanje ličnog i narodnog stradanja nalazimo u sonetu „Nevesinj­ski ikonostas“ u „Nedremanom oku“. Ponovo evociran, detinji pred­smr­tni san u snegu utapa se u hrišćansku viziju uznesenja mnogih mladića, jedi­naka, izginulih na neve­sinjskom ratištu, devedesetih: „Kad se u lednu košulju obukoh / Kada začešljan pri­mih celov smrti / Kad je jedinke jedinak povuko / Ozgo sam čuo Dođi mili i ti“. Nadi­laženje surove ratne faktografije prekinu­tih života, kao i izlazak iz zjapećeg apsurda i ništavila, može biti samo veliki san, koji za hrišćane jeste stvarnost višega reda, o tome kako se stradal­nici za bližnje zapravo vraćaju u krilo zajednič­kog Oca i njegovog stradalnog Sina.

REČI IZ SREDNJOVEKOVNIH KAMENIH UREZA
Nogova žanrovski dvojna tvorevina „Ječam i kaloper“ otpočinje scenom naknad­nog postavljanja nadgrobnog krsta ocu, Pešu Rašoviću, nad konačno nađe­nim mestom ukopa, posvedočenim od slepog komšije, koji i imenom, Vide, izgleda kao poslat iz predačke sfere da objavi važno otkriće. Do kraja sažežene zadušne sveće doznačile su da lirski zaziv „Spavajte moji umrli / Bez groba i bez biljega“, ostaje tek sa polovi­čnim pokrićem u vanpesničkoj stvar­nosti. Pot­raga za grobom majke, što sama sebi prekraćuje neizdržive bolove nožem koji joj poslušno dodaje njen sin, potom sahra­njenoj i nestaloj u zajed­nič­koj bolničkoj raki – pretvara se, postupno, u sinovsku pot­ragu za njenim likom u senci, likom zaboravljenim protokom vremena, ali i pohođe­njem u njenu rodnu Hum­ninu i polaženjem crkve u kojoj je duhovno rođena. Majka tako, posredno, otvara jedan drugi vidik kroz vreme, jer je crkva njenog krštenja, posvećena Sve­tom Lazaru, „iz carskog vremena“ i čuva u kamenim pločama ćirilska slova s poru­kama dale­kih prethodnika, dvaju vlastelina Bijelića, iz pokosovskog vre­mena. Dolazak u tu crkvu sa davnašnjim likovnim i slovnim znacima, značiće ponovno mističko viđenje majke, ali ne samo majke nego i mitologizovanih kti­tora, kako se i sumira doživljaj toga puta u „Trećoj strofi“: „Bilo nam je kao da se ponovo sa nama oprašta. Kao da će i ploče i mramori, i sunce i mjesec, i knez i vojvoda, i konj i nebeski konja­nik, i urok što konja vodi, i crkva, i majka, kao i onda – u snijeg zamaći.“
Odziv na davnu epigrafsku književnost Nogo upućuje još s kraja soneta „Kraj nametne gromile“, starim stilom i jezikom: „Zdѣ leži grešni dijak rašo­vić od sta­rine“. Time se otvaraju vrata prema pisanoj baštini hercegovačkih stećaka i ogla­šava pesnikova svest o nasledovanju te tradicije. Prototekst ili pola­zne reči Nogo­vih soneta nani­zanih u knjigu „Ne tikaj u me“ upravo čine zapisi u kamenu, sa kojih, u prvom licu, o sebi i svome udesu, i o čovečanskom udesu svagdašnjem, progovaraju daleki prethod­nici. Otpeva im ovaj pesnik, utkivajući u sonete ne samo svest o vre­menu prote­klom i prolazećem, nego i sve­tlo uzdanje u vreme neprolazno, po Dru­gom dolasku. Prožimaju se kolažno citi­rane reči iz srednjove­kovnih kamenih ureza sa iska­zima dopirućim iz našega nevremena. Koliko god se pro­drlo u istoriju i držalo do epo­halnog podlaganja ovih pesama, prošlost je samo fon u kojem se odvijaju udesi pojedinaca kao čes­tice u udesima narodnoga kolek­tiva – a to jeste domen lirike i liričara što kreće od ličnog i dopire najdublje dokle seže svest njegova jezika i samosvest kulture.

Otvorio je vrata prema pisanoj baštini hercegovačkih stećaka i oglasio pesnikovu svest o nasledovanju te tradicije: Rajko Petrov Nogo

POVRATAK KUĆI, U DOMOVINU REČI
Kao i kod drugih pesnički verodostojnih slučajeva, za Nogov pesnički pohod u ćirilsku epigrafiju starih vekova može važiti, odista u punoj meri, sledeće slikovito određenje Nortropa Fraja, zastupnika arhetipske kritike: „Kultura prošlosti nije samo pamćenje čovječanstva nego naš zakopani život, a proučavanje te kulture vodi do prizora prepoznavanja, otkrića u kojem vidimo ne naše pro­šle živote, nego sveukupan kulturni oblik našeg sadašnjeg života.“ Frajevu slikovitu oznaku knji­ževnosti kao „sveukup­nog sna čove­čanstva“, kao da prati i overava primer onog arhe­tipskog sna iz „Ječma i kalo­pera“, krajnjeg sažetka Nogove poezije što podrazu­meva prisno i složeno saglasje znamenja individualnog i kolektivnog nasleđa.
Bez obzira na to što naslovni iskaz knjige „Ne tikaj u me“ nosi i neskri­venu kul­turno-političku konotaciju, uperenu prema poznatim i upornim strate­gijama prekra­janja i lažiranja identiteta istorijske ostavine u prekodrinskim, pa i starosrbijan­skim krajevima – za ovu priliku, ovaj aspekt (pošto smo ga pome­nuli) možemo osta­viti po strani. Mnogo je, za ukupni smisao ovoga sonet­nog niza, bitnije da se taj sabor probuđenih glasova, preuzetih i dopevanih sa kame­nih zapisa, kreće iz povesne dubine ka našem vremenu, od glasova Nemanjine Srbije do naših dana u kojima smo, kao nekad, „tužnji sužnji“ u suvom zulumu „žbira i babuna“ („Ne tikaj u me“, dopunjeno izdanje 2010. godine). Počev od matične porodice, pesnik posvaja i sve one nevoljne iz proteklih vekova svoje proširene obitelji po jeziku, predaji i duhu, kao i stradanju – kako je i Dučić, po delatnom iskustvu svoga naroda, razumevao i objašnjavao poimanje patrioti­zma u pravo­slavnom kulturnom krugu. Takvo, porodično, solidarno osećanje s pret­hodni­cima niz dubinu vremena svoje šire domaje izrikom se potvrđuje u dopisa­noj poenti soneta „S Božijom pomoš­tiju sam“, nastalog doslovnim prepi­som zapisa iz Veličana u Popovu polju iz godina oko Kosovskog boja, gde se navodi spisak imena bližnjih koji podižu spomenik rabi božijoj Polihraniji, da bi pesnik dometnuo u završnici da ga sada, u sonetu, podiže iznova: „A obnovi ovaj tu dijak dnes / I rod i pomozi bog“.
Ponajbolje se saglašavaju smisaona težišta lirskog pojedinstva pesama „Kraj nametne gromile“ ili „Kenotafa“ sa ključnim stihom, poentom lirskog sižea soneta „Glasinčanin“. Naime, teško oboleli knez iz XV veka, čijim nad­grobnim rečima, prenetim u treće lice, sonet i počinje („Na Visokom se poboli / Na Dubokom mu dan dojde“), u Nogovoj lirskoj rekonstrukciji, hita da odloži svoj kraj, ne bi li dospeo da skonča na svome imanju: „Na svome ni smrt ne boli“. Tako i vla­stelini Bijelići, kti­tori one stare crkve opisane u „Ječmu i kaloperu“, svoj ishod i počinak traže i nalaze na svojoj baštini, zapisani „u Savinom slovu“. Krug rađanja i umiranja treba da se opiše povratkom u tačku početka. Naravno, sve u oče­kivanju Drugog dolaska „Marijinog sina“. Ili već, takođe po slovu Nogovih odrešitih sti­hova: „Zovi kako hoćeš to što smrću poče“. I to je sve sadržano u sudbonosnim rečima s početka „Kenotafa“: „Čovek se vraća kući u domovinu reči“. Reklo bi se, posle svega, da Rajko Petrov Nogo, od svoga prvog stiha, ništa drugo i ne radi.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *