DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ Smisao hajke na DSS i SPC

Piše Dragomir Anđelković

Evroatlantski lobi intenzivirao je kampanju protiv DSS-a, „Dveri“, ali i „Pečata“, „Vidovdana“ i  drugih malobrojnih slobodnih medija. Šta se krije iza toga?

Nedavno nam je Vordsvort, britanski ambasador, poručio: „Srbija je danas, za razliku od pre 10 godina, normalna evropska zemlja, iako je pred njom dug put rešavanja ekonomskih i političkih problema.“ Ako je za njega normalno ono što je preovlađujuće, onda je oholi diplomata sa statusom kolonijalnog guvernera u pravu. Pre deset godina bili smo jedna od retkih evropskih država, koja se opirala samozvanim evroatlantskim gospodarima sveta. Sada se nalazimo pod njihovom virtuelnom okupacijom. Međutim, čak i to im nije dovoljno.
Srbi treba da usvoje negativnu predstavu o sebi, koju su tokom 90-ih stvarali njihovi neprijatelji. A dužni su da prihvate onakvo mišljenje o njima, kako sebe vide moćnici koji svoju krvavu agresiju na jednu suverenu zemlju nazivaju „Operacija Milosrdni Anđeo“. I to nije sve. Da bi postali deo „evropske porodice naroda“ moramo da se složimo da meka okupacija Srbije – sa njenim ulaskom u NATO – postane klasična, a mi pokorno sredstvo u funkciji dalje ekspanzije tog vojnog saveza. Naravno, i da, po ukusu Vašingtona, „rešimo pitanje“ Kosova i saradnje sa Hagom.

PRIZIVANJE TOTALITARNE „DEMOKRATIJE“
Da bi Srbija prevalila preostale etape zacrtanog puta od strane onih koji su 1999. godine ubili na stotine srpskih civila, otpočeo je forsirani udar ovdašnjeg neskriveno američkog propagandnog aparata na Srpski sabor „Dveri“ i mrežu alternativnih (slobodnih) medija, koju čine nedeljnik „Pečat“, sajtovi „Vidovdan“ i „Novi standard“, kao i sajt Fonda „Slobodan Jovanović“. Jer, ono što se od aktuelne vlasti očekuje da obavi protivno je volji većinskog dela naroda.
Manipulisanjem evrointegracijama i sa njima, navodno, skopčanom šansom da bolje živimo, moguće je narodu nametnuti dosta toga što ne želi. Ali za to je potrebno vreme i strpljenje, a rezultati uvek odudaraju od evroatlantskih ideala. Drugačije bi stajale stvari kada bi se Srbi suočili i sa drugom stranom totalitarizma. Kada bi on dobio zaokružen vid time što bi propagandna obrada svesti bila dopunjena onemogućavanjem bilo kakvog efikasnog sistemsko-opozicionog delovanja, odnosno masovnom represijom protiv njegovih nosilaca.
Da bi se to, kako se nadaju, dogodilo, „Peščanik“ i B-92 krenuli su u ofanzivu. Prvo se na pomenutom sajtu – čija je svrha otužno nametanje kompleksa krivice Srbima i – pojavio pamfletski tekst sa kvazinaučnim pretenzijama jednog soroševskog školarca, pod naslovom: „Srpske zveri“. Ne treba ni reći, njegov autor se na otrcano-propagandistički način bavio „Dverima“ i nacionalno-odgovornim medijima. Stoga, članak ne bi bio vredan ni pomena da se nije pokazalo da predstavlja početnu tačku kampanje, čiji je cilj da se svako ko drugačije misli od zagovornika pune NATO orijentacije Srbije i svestrane implementacije tzv. „evroatlantskih vrednosti“, proglasi za fašistu i nasilnika. Zatim da se silom spreči da iznosi stavove i na bilo koji drugi način deluje.

EVROATLANTSKI SRPSKI INSAJDER(I)
Na tekst „Srpske zveri“ nadovezala se, u ponedeljak prikazana, emisija televizije B-92 – „Insajder“. Svrha tog audio-vizuelnog štiva nalik drugorazrednim vermahtovim filmskim žurnalima sa „Istočnog fronta“, bila je da „dokaže“ organsku vezu između svih mogućih negativnih pojava koji su se zadnjih godina desili u Srbiji (ili u vezi sa njom u inostranstvu), i dela SPC-a, DSS-a i široke lepeze nacionalnih organizacija koje, kako je rečeno, imaju ulogu „da brane poraženu politiku koja se zalaže za Srbiju izvan Evrope i opravdava ratove i zločine u ime patriotizma i Srpstva“.
Prema nekakvom istraživanju „Insajdera“, „Dveri“ su „ideološka kapa svim ostalim desničarskim organizacijama“, a kako se sugeriše, među njima postoji samo formalna podela na one koje pribegavaju nasilju, i one koje deluju na legalan način. Što se tiče stavova za koje se zalažu „Dveri“, kako je sa rezignacijom rečeno, oni „od učesnika u ratovima prave heroje“, a „negiraju da se u Srebrenici desio genocid“. Nema šta, iz ugla vašingtonskih glasnogovornika, stvarno su mračnjaci oni koji ne osuđuju branioce srpskih zemalja na koje je izvršena agresija ili razobličavaju nakaradnu srebreničku konstrukciju. Ipak, zanimljivo je da je, bar u nečemu, od medijskih jurišnika B-92 još dalje otišao autor teksta „Kritički osvrt na stavove Srpskog sabora „Dveri““, koji je, nekoliko dana pre emitovanja „Insajdera“, a u vreme bučnih najava ove emisije, objavljen na jednom sajtu sa patriotskim pretenzijama, koji suštinski nije u koliziji sa politikom predsedničkog dvora.
Ta vrlo maliciozna a slabo argumentovana „analiza“ osvanula je, gotovo kao da je sve koordinirano, na sajtu „Nova srpska politička misao“. A njen autor, do 2009. godine dugogodišnji saradnik „Dveri“, naprasno je „progledao“ i gotovo drugosrbijanskim jezikom optužuje svoju bivšu organizaciju za sve i svašta (stiče se utisak, implicitno i za fašizam). Pogotovo bode oči to što se okomio na ideju stvaranja „Srpske Unije“ – države koja bi obuhvatala srpske etničke teritorije. Jer, što bi bilo nelegitimno da jednog dana, u drugačijim geopolitičkim okolnostima, tri preostale srpske zemlje – Srbija, Republika Srpska i Crna Gora – odluče da se ujedine? Pogotovo, što isticanje „Unije“, samo po sebi znači da bi se tu radilo o dobrovoljnom udruživanju ravnopravnih činioca, a ne o nekakvom „anšlusu“.

SLABLJENJE SISTEMSKE OPOZICIJE
Dosta smo se bavili tuđim rekla kazala, kao i načelnim razlozima za to. Pitanje je zašto je baš sada otpočela svestrana kampanja protiv odmerenih, a nacionalnih organizacija? I šta je njen konkretan cilj?
Stvar je u tome da su „Dveri“, podržane od strane pomenutih medija, u zemlji u kojoj je nemali deo naroda razočaran partijskim strukturama, 9. oktobra organizovale protesnu šetnju na kojoj se – bez dovoženja autobusima i podele sendviča – okupilo verovatno više ljudi nego na bilo kojem stranačkom skupu posle 2000. godine. Desetine hiljada građana mirno i dostojanstveno prodefilovalo je ulicama naše prestonice, izražavajući protest zbog pogubne politike kojom se zemlja vodi sve dalje i dalje u ćorsokak. Sutradan su, uglavnom spontano, takođe hiljade građana izašle na ulice. Oni su iskazali svoj bes što vlast radi ono što joj se naloži iz Brisela, ma koliko to bilo protivno većinskoj volji naroda. A u okolnostima kada su suženi kanali za legalno iskazivanje nezadovoljstva a frustracije velike, nije ni čudno što je bilo i nemira. Na sreću, ipak bez fatalnih posledica, i daleko manje nasilnih nego u sličnim situacijama u Francuskoj ili Grčkoj.
Iz sveta toga vlast, njeni strani mentori i tzv. „drugosrbijanski bojovnici“, s pravom su zaključili da njihove „akcije“ imaju mnogo manju stvarnu vrednost nego što su mislili. Delovalo im je da se one odlično kotiraju, ne zato što im je „firma“ uspešna, već stoga što su eliminisali relevantnu istinski sistemsku opoziciju, odnosno, kako je to još 2009. godine rekao Vordsvort, jer je došlo do „proevropske evolucije“ značajnih političkih činilaca u Srbiji.
Jasno, pridev „proevropski“ je eufemizam koji označava ako ne i puno prihvatanje, onda bar kooperativan odnos prema onome što Vašington i Brisel žele. No, pokazalo se da suviše mnogo Srba to ne prihvata – i to kako oni koji su protestovali tako i oni koji su se, za sada samo gunđajući, solidarisali sa demonstrantima – da bi stvari tiho mogle da budu obavljene. Samo je pitanje kada će Srbija planuti, a ne da li će se to desiti, ako neko radikalno bude hteo da realizuje zahteve okupatora. A njima se, s obzirom na promenu globalnog konteksta, žuri. Uz to, ako se Srbija zatrese i veštački stvorena evroatlantska magla počne da se razilazi, okrenuće ćurak i mnogi politički faktori koji su, pomišljajući da je otvoreni otpor nerealan – nekada iz želje da umanje nacionalnu štetu, a nekada isključivo iz ličnog oportunizma – prihvatili kolaboraciju.

„IMPERIJA“ UZVRAĆA UDARAC
Da bi se sprečio navedeni razvoj događaja, do histerije je pojačana evroatlanska propaganda i otpočela je, kao u doba titoizma, haranga protiv istinskih nosilaca sistemsko-opozicionog delovanja. To u nekoj meri rade vladajuće strukture, ali još mnogo revnosnije ogoljeno-evroatlantski kompleks u Srbiji. Preko njega Vašington želi da onemogući bilo kakvo višeslojno delovanje na srpskoj političkoj sceni. Bez obzira na ideološke razlike i različitu spremnost na kolaboraciju (ili potpunu nespremnost), iza kulisa se odvijaju razni partijski (taktički) „dilovi“, održavaju se lične i stranačko-NVO veze, postoji izvesna saradnja i između nekih patriotskih organizacija i određenih crkvenih krugova, srpski nevladin sektor nije baš u potpunosti onemogućen da konkuriše za budžetska sredstva namenjena tzv. „civilnom društvu“, itd.
Cilj evroatlantskih stratega je da se iskopaju nepremostivi rovovi između onih koji su „proevropski“ nastrojeni i onih koji akcenat stavljaju na nacionalne interese. Poslednje treba stigmatizovati do te mere da svaka, makar i indirektna, saradnja prvih sa njima bude taman toliko prihvatljiva koliko i sa Nacionalnim strojem. U skladu sa tim, u toku je blaćenje DSS, koji ima jasno artikulisane i nepopustljive „neprihvatljive“ ideološke stavove i, kada se radi o rejtingu, uzlazni trend. Odnosno, sada je aktuelno nastojanje da se oni funkcioneri DSS-a, za koje se smatra da su ključna prepreka za eventualno omekšavanje stavova te stranke, optuže za šurovanje sa Legijom, JSO i već prokaženim „Obrazom“, kao i ometanje saradnje sa Hagom. I to ne samo na političko-medijski već izgleda i sudski način.
Kada se radi o „Dverima“, namera je da se zaplaši Crkva i tako pokidaju njihove veze sa SPC-om, da se onemogući da u zemlji u kojoj se iz budžeta finansira homoseksualni lobi iko i pomisli da i za besprekoran projekat spomenute NVO sa, nesumnjivo, najvećom podrškom građana (i među nacionalnim i antinacionalnim organizacijama), izdvoji i dinar, kao i da ubuduće bude prihvatljivije da se nekom udruženju pedofila da sala za održavanje tribine, nego „Dverima“. Namera je i da ljudima postane neprijatno da ih iko vidi da čitaju „ozloglašeni“ „Pečat“, „Vidovdan“, „Novi standard“, ali i da se pred održavanje Sabora SPC-a potkopa pozicija mitropolita Amfilohija i drugih, za širenje evroatlantskih vrednosti „opasnih“, crkvenih krugova. Razume se, u svemu postoji i namera da se narod direktno zastraši. I da slike nasilja, hapšenja, omalovažavanje autoriteta, usade zebnju u srca mnogih.
A ako se od svih koji imaju potencijal da se bar koliko toliko delotvorno odupiru „atlantizaciji“ Srbije stvore „gubavci“, onda će ostali lakše u potpunosti leći na rudu. Granica kolaboracije brzo će biti pomerena. I ostvariće se vizija, koju je sa nama podelio britanski ambasador, o evroatlantskoj Srbiji. Naša zemlja bi tako istinski postala neofašistička. Ako je danas nešto oličenje fašizma, to je Amerika i njen NATO, koji slično nacističkoj Nemačkoj vode agresivnu međunarodnu politiku. To bi trebalo da shvate oni koji, iako nisu ostrašćeni evroatlantisti, iz nekih svojih interesa učestvuju u rušenju raznih srpskih dveri i tako doprinose kopanju pacovskih kanala. Svima koji nisu fanatični sledbenici i akteri medijske i političke antisrpske histerije, to će se sigurno obiti o glavu. Zato je vreme da prekinemo da se branimo od lažnih optužbi i pređemo u kontranapad. Vreme je da se ne ustručavamo i da stvari nazovemo  pravim imenom, te kažemo ko su u Srbiji pravi ekstremisti.