Piše Aleksandar Dunđerin
U Beogradu je promovisan jedan novi jugoslovenski kulturološko-elitistički koncept, koji bi trebalo da zaživi na virtuelnom prostoru nekakvog zajedničkog kulturnog identiteta Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine
Kada sam u okviru temata „Srbijanstvo i jugoslovenstvo u srpskoj kulturi“ (broj 114 od 14. 5. 2010) pisao o procesu obnavljanja jugoslovenstva, nisam očekivao da će događaji za samo nekoliko meseci u potpunosti potvrditi opravdanost bojazni da pomenute tendencije bitno utiču na promenu percepcije srpske kulture i umetnosti, i ubrzavaju tok razgradnje nacionalne književnosti i jezika. Iako je pomenuti temat izazvao brojne polemike, a ja, kao i još nekolicina mojih kolega doživeli optužbe da širimo nacionalnu histeriju, najnovija dešavanja nedvosmisleno su ukazala na to da jugoslovenski vampir, ne samo što nije upokojen, nego ponovo pohodi Beograd, a u poslednje vreme posećuje i Zagreb i Sarajevo.
APOLOGIJA NOVOG JUGOSLOVENSTVA
Na kraju prve decenije 21. veka, žal za Jugoslavijom ne odnosi se toliko na jadikovku zbog izgubljenog socijalističkog koncepta, u kojem su građani dobijali stanove, uživali u privilegijama besplatnog obrazovanja i adekvatne zdravstvene zaštite, imali siguran posao i penziju. Aktuelno oživljavanje jugoslovenstva nema veze toliko sa prošlim vremenom prosperiteta i višeg standarda, iako se iz bivših republika SFRJ može čuti kako je u periodu samoupravljanja, kao važnog dela jugoslovenskog socijalizma, došlo do enormnog ekonomskog rasta u nekadašnjoj državi.
Ne, nova ideja okupljanja Južnih Slovena ne bazira se na pokušaju vaskrsavanja društvenih uređenja koja su određivala sudbinu prethodnih Jugoslavija. Polazeći od toga da ideja jugoslovenstva nije ingerentno komunistička (Druga Jugoslavija), kao što, analogno tome, nije ni ingerentno monarhistička (Prva Jugoslavija), apologeti novog jugoslovenstva Južne Slovene u 21. veku posmatraju u nekoj zajednici koja bi, u ideološkom smislu, bila u skladu sa konceptom „kraja istorije“, a u geografskom deo globalnih demokratskih društava, gde granice više i nisu toliko važne. Ta buduća Jugoslavija, a to je srž problema, počivala bi prevashodno na kulturološko-elitističkom konceptu, na jednom virtuelnom prostoru nekakvog zajedničkog kulturnog identiteta. Naravno, da bi se sve to ostvarilo, da bi se obezbedio kontinuitet jugoslovenske zajednice – od monarhističke, preko socijalističke do demokratske tvorevine – potrebno je, kako to ističe Teofil Pančić, pojam Jugoslavije „dekontaminirati od miloševićevske mutacije“.
U tom cilju 27. oktobra Fondacija „Fridrih Ebert“, u saradnji sa nedeljnikom „Vreme“, organizovala je tribinu „Rođeni u Ju“ koja je u Centru za kulturnu dekontaminaciju okupila stare i nove jugonostalgičare iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Ovoj tribini, međutim, prethodilo je i niz kulturnih manifestacija, uglavnom u Beogradu, koje su poslužile kao dobar praktični pretekst za teorijsko oživljavanje svojevrsnog demona jugoslovenstva.
Kao direktan povod za pomenutu tribinu poslužila je istoimena predstava čijom je premijerom Jugoslovensko dramsko pozorište započelo sezonu 2010/2011. Ovaj postrediteljski teatar, poveren sarajevskom režiseru Dinu Mustafiću – kako je to u 138. broju, u tekstu „Žalosne slike naše savremenosti“ definisao Raško V. Jovanović – u kojem izvođači na pozornici ostvaruju simbiozu vlastitih emocija i dokumenata, predstavlja zapravo pokušaj da se pokaže, što će na pomenutoj tribini eksplicirati Želimir Žilnik, kako „nekadašnja kulturna komunikacija između Beograda, Zagreba, Ljubljane, Sarajeva, Skoplja i Podgorice i ova današnja nije bogzna kako različita“. Međutim, Želimir Žilnik – koji je, u želji da afirmiše ideju novog jugoslovenstva, u Centru za kulturnu dekontaminaciju priznao kako su se on u Nemačkoj i Makavejev u Francuskoj osećali neprijatno kada su rekli da se ne identifikuju sa Jugoslavijom, „zato što je ceo gradski svet u toj zemlji video zapravo jedinu otvorenu socijalističku zemlju“ – nije ni pokušao da zamisli kako bi kulturna javnost u Zagrebu komunicirala u pozorištu sa himnom „Hej Sloveni“. Sasvim sigurno ne bi ustala sa svojih sedišta i zajedno je sa glumcima zapevala, kako je to u JDP-u učinila beogradska publika; verovatno bi je uz zvižduke zaglušila, a glumce sa pozornice rasterala. Hrvati cene svoju „tisućljetnju kulturu“ i ne dozvoljavaju „jugoslovenske provokacije“, dok deo Srba upravo u himni „Hej Sloveni“ i dalje traži svoj identitet. Zagreb je hrvatska prestonica, a Beograd sve više liči na centar „afirmacije jugoslovenske komunikacije“.
I dok zagrebačka kazališta čuvaju hrvatski kulturni identitet, beogradska, po ko zna koji put svode srpsku kulturu na dodatak jugoslovenskoj natkulturi. „Rođeni u Ju“ nisu usamljen jugoslovenski projekat u beogradskim teatrima. JDP je premijerno izvelo i komad „Elijahova stolica“, po romanu mladog hrvatskog pisca Igora Štiksa. I Pozorište na Terazijama je u oktobru dalo doprinos obnavljanju srpsko-hrvatskog kulturnog dijaloga, premijerno izvodeći predstavu „Glorija“ hrvatskog književnika Ranka Marinkovića.
Ideja novog jugoslovenskog kulturnog zajedništva sve češće ostavlja trag i u Hrvatskoj, dakako i u BiH (Mirjana Karanović bi dodala: „Samo u Federaciji!“), ali ne na osnovu istih kriterijuma i principa. Dok se u Hrvatskoj i dalje srpski umetnici dele na podobne i nepodobne, u Srbiji, što je svakako za pohvalu, i što svedoči da Beograd nije provincija, svi su dobrodošli. Mirjana Karanović, na primer, dobija uloge i u Hrvatskoj i u BiH. Ali, ona je umetnica koja se, po sopstvenom priznanju, stidela još za vreme SFRJ što je Srpkinja, i koja i danas kaže: „Ja nisam Srpkinja, ja sam glumica“. Njoj, stoga, ne smeta da glumi silovanu Bošnjakinju u „Grbavici“, filmu koji se, takođe kao izraz uspešne jugoslovenske komunikacije, premijerno prikazivao u Beogradu (i, što je posebno važno, bio ispolitizovan i pre tog događaja). Za razliku od nje pomenuti Ranko Marinković (kao i gotovo sve njegove kolege iz Hrvatske) znao je da pripada hrvatskoj književnosti, a za života ne samo da nije napisao delo u kojem hrvatski narod prikazuje genocidnim (mada je za to imao obilje materijala), nego je čak eksplicitno podržavao „domovinski rat“, ističući pravednu borbu protiv srpskih zločinaca.
Naravno, Marinković je značajan književnik, odjek njegovog stvaralaštva čuje se i izvan Hrvatske, nije naodmet podsetiti i beogradsku publiku na njegova dela. Ali, to nikako ne treba činiti tako što će beogradska pozorišta, u iskazivanju svog jugoslovenskog karaktera, skrajnuti srpske autore, ali i druge svetski priznate dramske pisce, pa u jednom trenutku čak zaboraviti i na jubileje Branislava Nušića ili Gogolja. Valjda su oni, barem za nijansu značajniji od, recimo, za sada još uvek anonimnog Štiksa.
TEMELJI JUGOSLOVENSKE KULTURNE POLITIKE
Deo hrvatske kulturne javnosti nije blagonaklono gledao na dodelu Zlatne arene na ovogodišnjem Pulskom filmskom festivalu Bogdanu Dikliću (uzgred, rođenom u Bjelovaru). Ali, kada već govorimo o angažmanu srpskih glumaca u hrvatskim filmovima, ili o prisutnosti srpskog filma na hrvatskom tržištu, onda se moramo zapitati o kakvim je „umetničkim projektima“ reč. „Pečat“ je u bezbroj navrata analizirao savremeni srpski film (najviše je to činio Vladislav Panov), ali za ovu priliku bilo bi značajno podsetiti se priloga Miodraga Zarkovića „Snimaj srpski da te ceo svet zamrzi“ (u 126. broju od 9. avgusta 2010). Zarković je, analizirajući film po film, pokazao kako je zajednički imenitelj većine filmova snimljenih u Srbiji „srpski narod kao militantno pleme koje i ne zna ništa drugo nego da ubija, pljačka, siluje i otima“. Ali, zajedničko im je i to što predstavljaju državni projekat, a u realizaciju nekih ostvarenja („Turneja“ i „Sveti Georgije ubiva aždahu“) uključila se finansijskom podrškom čak i Republika Srpska. Oni su po mišljenju našeg Ministarstva kulture, dakle, projekti od izuzetnog nacionalnog značaja!?
U „Turneji“ Gorana Markovića Srbi su pokazani kao vinovnici svakog zlodela koje je činjeno tokom rata devedesetih na prostoru nekadašnje SFRJ, kao zveri koje teraju zarobljenike da uz pesmu Cece Ražnatović hodaju kroz minsko polje na kojem svi odreda stradaju; čak i oni koji nisu ogrezli u krvi i kao beogradski glumci, pognutih glava završavaju na kraju filma, dajući za pravo jednom muslimanskom oficiru da ih kritikuje što se nisu suprotstavili svojim sunarodnicima koji su razorili SFRJ. „Četvrti čovek“ Dejana Zečevića, pak, varira dnevno-političku temu, u duhu politički korektnog filmskog iskaza, o ratnim zločincima koji se međusobno ubijaju u nameri da prikriju svoja nedela. Srđan Dragojević u filmu „Sveti Georgije ubiva aždahu“ odlazi još dalje, i priču o srpskim zločinima predstavlja kao istorijsku konstantu, tražeći korene srpskog genocidnog karaktera u dešavanjima za vreme i pred Prvi srpski rat. Srbe 21. veka kao izopačene seksualne manijake i pedofile, ilustrovao je „Srpski film“ Srđana Spasojevića – u ovom „ostvarenju“, u ključnoj sceni otac, glumeći u porno-filmu, seksualno opšti sa svojim maloletnim sinom, dok mu istovremeno brat siluje suprugu; scenu prati oduševljenje reditelja koji uzvikuje: „Ovo je prava srpska porodica“.
Takva srpska porodica, i takav srpski narod rado su gledani u hrvatskim kinima i bioskopima Bosne i Hercegovine. Filmovi, o recimo, stradanju Srba devedesetih u Lici, ili u BiH, sasvim sigurno bili bi cenzurisani u Zagrebu ili Sarajevu, ili bi njihovo prikazivanje bilo onemogućeno na neki drugi način; ali, ne može se zabraniti film koji u proteklih deset godina nije ni snimljen.
Primeri iz aktuelne pozorišne i filmske produkcije, koja pretenduje da pokaže kako je kulturna komunikacija između Beograda, Zagreba i Sarajeva moguća, ukazuju na to kakav bi model nove jugoslovenske umetničke scene jedino bio poželjan. On bi bio uobličen po idejnom obrascu na osnovu kojeg bi Srbija prihvatila odgovornost za sve tragedije na ovim prostorima tokom 20. veka, a posebno za krvave sukobe tokom devedesetih godina prošlog veka, i onda bi, suočena sa svojom mračnom prošlošću, pročišćena i osvešćena, mogla da se uklopi u novu matricu jugoslovenske kulture. Tada će biti sasvim prirodna pojava da mnogi srpski glumci i reditelji budu ovenčani Zlatnom pulskom arenom, i da kulturni poslenici iz Beograda, Zagreba i Sarajeva hvale i slave briljantna glumačka ostvarenja srpskih umetnika i maestralna filmska i pozorišna formalna rešenja srpskih autora. Nije slučajno to što u poslednje vreme vladajuća kulturna elita iz svih krajeva nekadašnje SFRJ kreće u kampanju protiv navodnog ideološkog tumačenja umetnosti, ističući kako politiku i umetnost ne bi trebalo mešati, svesno previđajući da je ta nova umetnost upravo i nastala na temelju nove jugoslovenske (a zapravo antisrpske) ideologije.
MRTVAC SE SPORO HLADI
No, od takvih ideologa umetnosti, gori su umetnici te ideologije.
A i jedni i drugi su tokom proteklih godina pustili otrove i u srpski književno-umetnički kontekst, koji se kroz istoriju najuspešnije opirao bilo kakvim ideološkim dogmama. Ako smo do pre pet-šest godina bili naivni, pa ismevali nespretne pokušaje Marka Vidojkovića da kroz dnevno-politički diskurs opravda petooktobarske promene, u težnjama Saše Ilića da u istu ravan stavi Hitlerovu Nemačku i Miloševićevu Srbiju prepoznavali tek incident, a u revidiranju istorije u delima Igora Marojevića, u kojima se Srbi za vreme NDH prepoznaju kao zločinci, istoriografsku metafikciju i nameru autora da šokira čitaoce – onda 2010. godine više nemamo tu privilegiju da u pojavi „stvaralaštva“ Sretena Ugričića prepoznamo fikciju koja sa realnošću u kojoj se nalazi srpska književnost nema dodirne tačke. Jer ovaj, u svojim umetničkim meditiranjima „srpski Tomas Berhard“, u stvarnosti nije zgađen aktuelnom Srbijom i ne namerava da potraži azil u nekoj drugoj zemlji, već stoluje u Narodnoj biblioteci Srbije (koja još uvek ne radi) i sa polica srpske literature uklanja srpske pisce, poput Njegoša i Nikole Malovića, smeštajući ih u okvire crnogorske književnosti, dajući time značajan doprinos budućem konceptu nove regionalne BHS književnosti; ali svedočeći o tome kako iza tog koncepta, kao i u slučaju našeg filma, stoji država Srbija.
Prepoznajući nove tendencije u BHS literaturi, mnogi naši pisci, koji su u prethodnom periodu već etablirani, ali očigledno u nameri da pretraju i u ova, u srpskoj književnosti nikada jačim ideološkim nasiljem obeležena vremena, pokušali su da svoj književni izraz primere novom dobu. Najlakše je to bilo da učini Dragoslavu Mihiloviću, koji je u zbirci priča „Preživljavanje“, ostajući veran načelima stvarnosne proze, napravio paralelizam između Srbije 21. veka i Srbije u vreme SFRJ, uočavajući, baš kao i učesnici tribine „Rođeni u Ju“, kako bitna razlika zapravo ni ne postoji. Nešto više muke imao je verovatno Milisav Savić koji je u novom romanu „Čvarčić“ morao da fingira autobiografiju petnaestogodišnje devojčice, kako bi pokazao, između ostalog, i to da i dete zna kako se u Srbiji živelo bolje za vreme jugoslovenskog „Kralja Crvendaća“ (Josipa Broza Tita), nego za vreme srpskog „Bejbi Kralja“ (Slobodana Miloševića). Novom ideološkom obrascu, sasvim neočekivano i na zaprepašćenje mnogih poštovalaca njegovog dela (u koje se i sam mogu ubrojiti), svoje delo prilagodio je i Goran Petrović, izvukavši iz naftalina priču „Ispod tavanice koja se ljuspa“, iz inače uspele knjige „Razlike“, objavljujući je kao samostalno delo, za nijansu jugonostalgičniju nego u prvobitnoj verziji. Ipak, u novi regionalni koncept najbolje se uklopio Mirko Demić koji je u romanu „Trezvenjaci na pijanoj lađi“ odgovorio gotovo svim zahtevima BHS literature: pišući o književnoj i umetničkoj istoriji srpsko-hrvatskih odnosa, Demić je u srpsku književnost prizvao Gombroviča (mada je, kao urednik književnog časopisa morao da zna da je gombrovština u poslednje vreme naprosto zagušila savremenu srpsku prozu), u istu ravan stavio Jasenovac i Vukovar, te problematizovao pitanje srpskog jezičkog identiteta, stvarajući time pogodno tlo za uspostavljanje novog jezika na prostorima bivše Jugoslavije – BHS(CG) jezika. „Trezvenjaci na pijanoj lađi“, i više nego predstava JDP-a „Rođeni u Ju“, i istoimena tribina u organizaciji Fondacije Fridrih Ebert, mogli bi da ilustruju oživljavanja nove jugoslovenske ideje, sa svim pogubnim posledicama po identitet srpske kulture, duhovnosti i jezika.
Budući da sam svim pomenutim delima tokom prethodne tri godine posvetio po jedan ili više tekstova u „Pečatu“ (objavljeni su i na sajtu www.pecat.co.rs/kultura, osim prikaza Savićevog romana koji će biti štampan u sledećem broju), pomenuću još samo to da sve ove knjige pribegavaju dokumentarističko-esejističkom načinu pripovedanja, verovatno zato da bi iluziju (BHS) stvarnosti o kojoj govore učinili što transparentnijom i uverljivijom.
U svakom slučaju, nove tendencije u srpskoj književnosti stvorile su i preduslove da svoja prva izdanja u Beogradu, zahvaljujući izdavačkoj kući Rende, perjanici BHS izdavaštva, objave i hrvatski pisac Miljenko Jergović („Otac“) i njegov sarajevski kolega Muharem Bazdulj („Sjetva soli“). Ta činjenica potvrđuje kako Beograd ponovo postaje okupljalište i utočište za stvaraoce iz Hrvatske i BiH (koji svoja dela štampaju u našoj prestonici nesumnjivo i iz tržišnih razloga), ali da, po ko zna koji put, u svojoj omamljenosti jugoslovenskom idejom, ne čuje šta mu ti pisci poručuju. A Muharem Bazdulj, iako najmlađi u redovima BHS-ovaca (gde mu inače nije mesto), sasvim je jasno saopštio posetiocima tribine „Rođeni u Ju“ šta misli o novom jugoslovenskom kulturno-elitističkom konceptu. Pominjući da je „raspad Jugoslavije donio sa sobom 130 hiljada mrtvih“, Bazdulj je svoje izlaganje zaključio rečima:
„Ne znam kad se prvi put spominje naziv Jugoslavija, recimo sredinom XIX vijeka, pa je trebalo šezdeset godina da to nastane kao politička činjenica. Možda će trebati šezdeset godina ako je to umrlo, da se taj mrtvac ohladi.“
Njegove kolege širom Srbije, po svemu sudeći, u svojim glavama još uvek nisu upokojili jugoslovenskog vampira, već daju doprinos njegovom oživljavanju, rizikujući da ponovo žrtvuju sopstveni identitet na oltaru nekog novog jugoslovenstva.
Лепо је рекао Богомудри и равноапостолни Свети Владика Николај још пре доста деценија, да парафраѕирам- Југославија је навећа грешка и трагедија србског народа, али нико други није крив до самих србских синова.
Taj kulturoloski napad na Srbe, kroz dekontaminaciju Srba ( financiranje filmova i raznih tribina), je proizvod koji se ne prima na Srbe. Otuda sve veci pritisak koji vidljivo prelazi u agresiju. Na nama je da i dalje cuvamo svoje kulturoloske vrednosti, kao sto smo uspevali vekovima.Pas laje karavane idu dalje. Nase mlade generacije pokauju veliki otpor i to me veseli.Izdrzali smo mi i gora lajanja izdrati cemo i ove jadne placenike, kad im nestanu dolari valjati ce im i nasi dinari. Imamo mi danas velike ljude na kulturnom nebu Srbije,kao zvezde vodilje, da ih sve ne nabrajam, ali bas ovih dana knjiga rezisera Kusturice “i smrt je neproverena glasina” je lepo, cak eruptivno to pokazala. pozdrav.
Ko moze da ovo komentarise i ko su ovi nesretnici,mi imamo problema sa nazivom srpskog jezika i recnika, samo je za nase u Akademiji Srpskohrvatski i to ne u Jugoslaviji nego sada u samostalnoj Srbiji ko su tu ljudi koji kroje takvu anti srpsku politiku a imaju naziv Akademici.
Kad procita covjek naziv srpskohrvatski nemoze da se ne zapita ko je za to glasao i zasto se ta imena javno ne iznesu a bilo ih je trinaest na sastanku kada se odlucivalo kako nams e zove jezik i jos se pozivaju na Vuka anti Vukovci,o tim problemima se mora pisati,koga danas normalnog interesuje reziser Markovic glumica Karanovic i spisateljica Srbljanovic to je spageti kultura.
Na Karanovickinu izjavu : „Ja nisam Srpkinja, ja sam glumica“ mozemo samo da dodamo:” I treba da te bude sramota zbog toga!!!”A ja kazem :” Ja sam Srpkinja i ja sam zrtva” Iako ovi nadri-umjetnici gore navedeni vec godinama to moje sada vec uobicajeno stanje uporno ignorisu i prikazuju me kao najveceg skota sto je na Zemlji hodao.
ПРВИ на Балканском полуострву Срби су извели покрет за ослобађање од окупатора који је деценијама и вјековима угњетавао и тијело и душу Срба,а да им ниједан комшија-сусјед није помогао већ под сталним утицајем Ватикана неизмјерно одмагао.1804 година је била бакља од које су се палиле све остале бакље слободе на Балкану!ИЗ ТОГА ЈЕ ИЗВИРАЛА И ДАНАС ИЗВИРЕ – ИНФЕРИОРНОСТ – наших комшија-сусједа дубоко усађена у њиховој подсвјести.Како се то практично одвија у индивидуалној и колективној свијести није тешко доказати,али за то треба стручна екипа (много стручњака) и материјална средства како у новцу тако и у другим материјалним и техничким могућностима да се све изведе на НАУЧНОЈ ОСНОВИ СА ПУНИМ ДОКАЗИМА О ПОРИЈЕКЛУ ИНФЕРИОЈУГОСЛОВЕНИЗМА !!! Ми смо Срби,само у последњем стољећу дали за ЈУГОСЛОВЕНСТВО У ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ 600.00О ЉУДСКИХ ЖИВОТА И ЈЕДНОГ КРАЉА; У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ 1,700.ООО ЉУДСКИХ ЖИВОТА И ОПЕТ ЈЕДНОГ КРАЉА (треба знати да је у антифашистичким покретима – Четници – Југословенска Војска у Отаџбини било око 95% Срба , а у НОВЈ тзв Партизанима око 83% Срба.) и на крају двадесетог вијека,под утицајем “наших велелепних савезника САД,Енлеске и Француске,а не Слободана Милошевића” за рачун Ватикана и васкрсле Њемачке,стављени смо на стуб срама са оним који су у току Другог свјетског рата изградили ИНДУСТРИЈУ ЗА УНИШТАВАЊЕ ЉУДИ – ХИТЛЕРОВА ЊЕМАЧКА,па ми сад мора,према мјерилима “западних савезника” ДА понесемо КРСТ ГЕНОЦИДНОГ НАРОДА !!! Само су српске удаваче требале да спавају прву ноћ са окупаторским богаташима,само су српска дјеца морала да иду у Стамбол да се претворе у убице властитога народа,само су вјерници Српско-православне вјере морали су да мјењају вјеру ако су хтјели да их окупатори признају за равноправне људе итд.итд. Све је то утицало и данас утиче на ИДЕНТИТЕТ ИМЕНА – С Р Б И Н – па су Срби пристајали и када су за собом остављали ИДЕНТИФИКОВАНА ГРОБЉА НА КОСОВУ,ВИДУ,СОЛУНУ,СРЕМУ,СУТЈЕСЦИ и разним неиндетификованим другим мјестима да буду ЈУГОСЛОВЕНИ (иако им је то име измислио римокатолички бискуп Штросмајер) иако су према мјерилима здравог разума требали да својим именом СРБИН ЗАСЈЕНЕ сва остала подрепашка имена наших сусједа !!! Београд има већ педесет година ИНСТИТУТ ЗА ПСИХОЛОГИЈУ,а има и друге сличне институте који могу припомоћи у изучавању ИНФЕРИОЈУГОСЛАВИЗМА који и данас код лабилних и страшивих Срба (а таквих има сваки народ па зашто и ми Срби неби имали као што је Карановићка и слични њој) производе потребу за подрепашким понашањем и дупеувлачењем,АЛИ НА РАЧУН ОНИХ КОЈИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ДАДОШЕ ДА СЕ ОНИ КАО СРБИ МОГУ И ТАКО ПОНАШАТИ,А ДА ОПЕТ БУДУ СЛОБОДНИ,НЕ ДАЈУЋИ ДРУГИМ СЛОБОДЕ БАР ОНОЛИКО КОЛИКО ОНИ ИМАЈУ !
Mislim da se kod Srba moze isceprkati jos jedan fenomen koji se ne vidi bas tako lako iako nam je pred nosom.
A to je fenomen ” Biti Srbin/ Srpkinja nije u modi” Eto i to sto Karanovicka izjavljuje da je prije glumica nego sto je Srpkinja- vam vrlo jasno ukazuje na taj fenomen. Ajte molim vas, uprcala pedeset godina u guzicu i jos uvijek nije saznala da je biti glumac profesija a ne nacionalnost! Pa nije ju napravio tata- glumac i rodila mama – glumica nego mama i tata Srbi.Ali da su je recimo napravili Englezi ili Francuzi – ne bi joj palo na pamet da to negira, sigurno. Ili recimo kad u nekoj emisiji pitaju Sonju Biserko- jel Srpkinja ili Hrvatica? Ona se vredja na to pitanje , isto kao da su je pitali – kakve su joj boje gace koje ima na sebi?I opet kazem , i da je ona potekla izmedju Francuza i Engleskinje- brzo bi se ta odlucila pred kamerama za jedno od to dvoje, vjerojatno za onog roditelja koji bi joj donosio vise para ….Dakle, Srbima se dogodio jedan fenomen da gledaju da su bilo sta drugo nego Srbi. Kako je doslo do toga?
Slavoljube, kad ta tvoja strucna ekipa pocne s radom …(a nece skoro posto sumnjam da su oni koji imaju pare za takve ekipe do sada placali ovaj fenomen sto sam ga ja navela) trebalo bi da uz tvoj ” inferijugoslavizam” pogledaju i ovaj moj ” Biti Srbin/Srpkinja nije u modi”
Хвала за текст.
А ми треба да се окренемо Православљу и својим коренима.
Југославија је само један неуспео и за Србе крвав пројект.
Мени се свидело оно што је Дачић једном приликом изјаво и мислим да би то требало често понављати:
“Тито је умро а Југославије више нема”
И друго, да додам да заиста имам проблем. Не могу да верујем да је глумица Карановић изјавила да се још за време СФРЈ стидела што је Српкиња.
Заиста јој празилук вири…. која бузга.
Лепо је име Југославија, настало од речи Јужни словени, али нас је много коштала заједница , кроз савезе са хрватима и словенцима смо само губили, правили труле компромисе, попуштали и попуштали , тако да смо добром делом због тих трулих савеза од Карђорђевића до данас, само имали штету( и територијалну и друштвену, моралну). Наши медиокритети нас стално упоређују са хрватима,словенцима и тамошњим друштвеним дешавањима, што је у ствари поданички менталитет “наших” снобова-медиокритета. Ми можемо да се поредимо само са земљама које су нам сличне као напр. Аустријом,Маџарском ,Португалом,Грчком,Бугарском итд.
Тај поданичко-конформистички менталитет нас одавно прати , па тако наши квазиминистри преписују хрватксе законе , гледају њихову телевизију,копирају….јер су безидејни, полтрони, марионете. Само кад се погледа на ХТВ временска прогноза Хрватске све је јасно; земља личи на банану, врло неправилног облика, Дубровачка регија није копнено повезана са остатком хрватске,немају индустрију,енергетику,пољопривреду(јер су Србе протерали) ….и то је овим нашим голанферима узор!!!
И што се тиче књижевости и језика , стално се провлачи и враћање некаквог српско-хрватскг језика, чак из САНУ најављују да доврше некакав С-Х РЕЧНИК, ….и на овом пољу владају МЕДИОКРИТЕТИ , који нас уче као да Србски језик вуче корене од хрватско-српског( трули компромиси и радикална реформа Вука К.) , а пре тог х-с језика је постојао ВЕКОВИМА Словено-сербски, Сербско-словенски, Србски језик са великим словенским наслеђем. Јасно је да су Вукове реформе под притиском, као и у сарадњи са западном “браћом” биле средство за одвајање србске културе , КЊИЖЕВНОСТИ, језика и историје од СЛОВЕНСКИХ земања и царске Русије!
Да је среће наши лингвисти ,стручњаци за књижевност почели би обнову нашег писма и књижевности на словенским основама, јер је направљен прекид, дисконтинуитет у односу на словеснство, и то насилно и намерно!
albanski lobi u kulturi ove zemlje je jedini za koga ima mesta u medijima,u javnosti,u ministarstvima,birokratiji,akademijama,…dakle albanski lobi jeste mesto ove kulturne periferije i poraza,on ga fiziognomise i priziva,zatvara sve muzeje i biblioteke,aktivno i ponosito se bori za smrt kulture,za smrt pisma,za memoricid:na celu je svih muzeja pa je otuda beograd postao muzej zatvorenih muzeja:kao sto su u narodnoj bilioteci 1941 radili nemacki spijuni i navodili nemacke avione,lokatori,tako se danas,sa neskrivenim odobrenjem petooktobarske drzave ustanovio zlocin kao metamoralna norma modernosti sluzbenika imperije koji vazalski,robovi robova,sluze ubijajuci sve drugo i drugacije sa mesta moci u kulturi i medijima,naravno,dozvola za ubistvo je data sa samog vrha…moze se slobodno reci da albanski lobi,dakle novac,od necega se mora ziveti!!!,rece jednom borac za ljudska prava vojin dimitrijevic-vlada,diktira,upravlja javnim mnjenjem u ovoj zajednici koju neki jos zovu drzava.bedna je ova drzava,jos bedniji i mizerniji intelektualci i takozvana elita koja je izvan iskaza i prakseESTETIKA JE ETIKA i u stavu mirno,pogleda uperenog u beskaraj u prazninu,podigla desnu ruku u polozaj Sig Heil.ko ce njima suditi za izdaju…ne ni nacije,ne ni drzave(ovo je’prljavi’ninizam)..vec za stetu i veleizdaju nad zivima i mrtvima,nad zdravljem(‘plinska svetlost’nikada jaca),nad kulturom stvaranja i misljenja,kada vise,uskoro,nece biti ikoga da se seca i svedoci sta je to,HIK!ima li kogak?kuc-kuc,kada smo svi vec ovde,pobijeni,izbrisani,unisteni,fizicki i mentalno likvidirani,namerno ekonomski iscrpljivani,mrtvi,…jer su nas sve proterali iz javnosti NASI!i zbog toga sumnjam u svakoga ko se u ovakvoj javnosti pojavi i sa njom diluje i trguje pa makar to bio i kusturica,antonic,vukadinovic…sorrrry…na delu je fasizam,falsifikovanje,obmane,samoubistva iz zasede,na delu su cistke u noci i zato oni vole noc(naziv ovogodisnjeg oktobarskog salona)!,na delu je ubijanje po kucama.paranoja?ne.vreme je za ozbiljan i iscrpljujuci,kreativni rad,za NEPOJAVLJIVANJE I NEPRISTAJANJE NA JAVNI GOVOR U NJIHOVIM MEDIJIMA I INSTITUCIJAMA jer ovi sto nas ubijaju svo svoje vreme trose na UBIJANJE .
oni spaljuju knjige i umetnicka dela za koje su odredili da nisu ideoloski podobna jer ljudi koji ih stvaraju su slobodni i tako zivi zazidani u svoje kovcege slobode,oni ubijaju ljude koji stvaraju,pisu,slikaju,komponuju…istorija ima ime za ovakve pojave.
hm, hmm..* Tito je umro a REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE VISE NEMA*..? ???
Strava u Splitu: Baletan prisiljavao sina na oralni i analni seks
Član baletskog ansambla splitskog Hrvatskog narodnog kazališta priveden je sudiji Županijskog suda u Splitu zbog višegodišnjeg seksualnog zlostavljanja svog sina
Tereti se za seksualni odnos sa detetom i rodoskvrnuće. Iako je džavni tužilac tražio pritvor zbog teških okolnosti dela, ali i da osumnjičeni ne utiče na svedoke, šef splitske istrage odredio je samo zaštitnu meru zabrane približavanja i kontaktiranja. Kako se nezvanično saznaje, splitskom baletanu stavlja se na teret da je u poslednje dve godine prisiljavao sina na oralni i analni seks.
“Ulaskom u Europsku uniju, na velika vrata će u hrvatsku ući i GMO (genetski modificirani organizmi), a to je hrana koja će trovati našu djecu i unuke desetljećima. Već smo suočeni sa zabranama i restrikcijama, koje doslovno tjeraju u bankrot seoska domaćinstva koja proizvode maslinovo ulje, rakiju i paški sir. Također, nizom loše odrađenih sporazuma, hrvatska politika je pred rub propasti dovela i hrvatsko ribarstvo i brodogradnju, djelatnosti kojima smo se dugi niz godina mogli ponostiti i predstavljati jednu od vodećih svjetskih sila na tom području. Nadalje, ulaskom u EU morat ćemo prihvatiti ultraliberalne zakone, koji omogućuju istospolnim zajednicama sklapanje braka i usvajanje djece, što je potpuno protivno hrvatskoj tradiciji i kulturi, koja se oduvijek zasnivala na klasičnoj ideji obitelji kao temelja ljudskog društva. Promislite malo o svemu ovome prije nego izađete na referendum, jer ćete svojim eventualnim prihvaćanjem ulaska u EU biti suodgovorni za sva ova zla i nepravde koje sam nabrojao. Vjerujem ipak da ćemo slijedeće godine svi zajedno još jednom pokazati svijetu svoj ponos i svoju želju za slobodom, kao i na referendumu o hrvatskoj samostalnosti 1991. Hrvatski narod se budi svakih dvadeset godina, a kako se prvo hrvatsko proljeće dogodilo 1971, drugo veliko buđenje hrvatskog naroda 1991, velika mi je čast večeras pozvati sve vas da zajedno pišemo povijest trećeg hrvatskog proljeća 2011″, završio je Romano Sole svoje izlaganje, koje je nagrađeno iskrenim aplauzom okupljenih.
Volim Hrvatsku – Ne u EU
Svoje izlaganje o problemu medijske cenzure i fabriciranja objektivne istine u sredstvima javnog informiranja započeo je tada gost večeri Krešimir Mišak, koji je u svom zanimljivom desetominutnom govoru istaknuo:
„Ulazak Hrvatske u EU bio bi tek korak prema prihvaćanju Novog svjetskog poretka, koji se polako pretvara u najveću diktaturu suvremene povijesti. Stavljanje sve energije, vlasništva i bogatsva ove predivne zemlje u službu megakorporacija je apsolutno nedopustivo i treba se boriti protiv toga svim srcem. Gotovo svi hrvatski mediji o ulasku Hrvatske u EU izvještavaju tendencizno, pristrano i neobjektivno, a često puta i potpuno lažno. Time su se naši mediji otvoreno stavili na stranu globalne elite, koja strpljivo provodi svoj pokvareni plan stjecanja apsolutne kontrole nad resursima i ljudima ovog planeta, nad njihovim životima i financijama, kao i nad njihovim mislima i uvjerenjima. Jer totalitarizam upravo to i jest, sustav u kojem se pomoću programiranja i straha, potpuno vlada ljudskim životima i, po mogućnosti – ljudskim mislima. Svaki totalitaristički sustav tijekom povijesti bio je takav. Ili se barem trudio biti. A ovo što nam europska birokracija u suradnji s našim političarima i potkupljenim medijima radi – poprima sve izvjesnije naznake novog totalitarizma. Stoga osobno u potpunosti podržavam ovu inicijativu koja se bori protiv ulaska Hrvatske u Europsku uniju, jer je sasvim jasno da se tu stvara jedna megadržava, koja će ljude pokušati robotizirati te im oduzeti osjećaj ponosa i pravo na donošene vlastitih sudova, kao i iznošenje istih u javnosti.”
Nakon odličnog MIšakovog izlaganja, riječ je uzeo dopredsjednik Izvršnog odbora udruge, poznati hrvatski kolumnist, pisac i ekonomist Marko Francišković rekavši:
” S ekonomskog apekta Europsku uniju možemo zamisliti kao ogromnu plantažu radne snage, nadzirane preko transnacionalnih korporacija koje ne brinu o ljudskim pravima onih koji rade njihove proizvode ili usluge. Vazalne države, a Hrvatska je u velikoj opasnosti da do kraja postane jedna takva država, su tu da proizvode dobra i ujedno osiguraju podložnost svojih podanika na način da će se svaka opozicija proglasiti terorizmom ili govorom mržnje u bezgraničnoj policijskoj državi. U krajnje lošim okolnostima, kada multinacionalne kompanije nisu u stanju održati kontrolu, oružana sila NATO-a biti će korištena da nametne pokornost neposlušnim državama. U tu i takvu situaciju nas vode naši amoralni i bezobrazni političari, ali danas im s ovog mjesta poručujemo da takav rasplet ni pod kakvu cijenu nećemo dozvoliti. Naprotiv, kada sagledam iskustva sa ove dvije tribine, ali i cjelokupnu priču oko nastanka i djelovanja ove naše udruge, sve sam uvjereniji da upravo večeras, ovdje s vama, počinjemo pisati jedne od najljepših stranica suvremene hrvatske povijesti. Hrvatsku trebamo izgraditi u ljubavi i slobodi, poštujući stare tradicije i mudrosti naših predaka. Posrnulo hrvatsko gospodarstvo treba podići brojnim mehanizmima, od kojih izdvajam hitno smanjenje ovlasti banaka i financijskih institucija, a po potrebi i nacionalizaciju bankarskog i energetskog sektora. Posebnu pažnju treba usmjeriti na gradnju mosta prema hrvatskom iseljeništvu, čiji intelektualni i gospodarski kapacitet moramo optimalno iskoristiti i pokušati mobilizirati iseljenu Hrvatsku na povratak u domovinu. U Hrvatskoj ima mjesta za sve nas, ima posla za sve nas, ima hrane i vode za sve nas. Samo se treba napokon riješiti jedne nemoralne i izdajničke politike koja nas odvlači u propast te izabrati na vlast energične, sposobne i kompetentne ljude, koji su u stanju napravati dugoročni plan gospodarske, moralne i kulturne revitalizacije. U našoj viziji hrvatske države neće se tada više govoriti o lijevima ili desnima, nego će se govoriti o izdajicama ili domoljubima, o onima koji ruše i onima koji grade, o onima koji uzimaju i onima koji doprinose,” zaključio je Marko Francišković i za svoj nadahnuti govor zaradio burni aplauz i odobravanje svih okupljenih slušatelja.
Volim Hrvatsku – Ne u EU
Tribinu je već tradicionalno zaključio predsjednik udruge Roko Šikić naglasivši:
“Dosadašnjim radom i aktivnostima dokazali smo se kao jedina snaga na hrvatskom političkom prostoru, koja je spremna otvoreno i nedvosmisleno stati nasuprot zablude i obmane koja se prikriva iza krilatice političkih stranaka da “ulazak u EU nema alternativu”. Ono što je izvjesno i od velike većine ljudi prepoznato jest činjenica da je suverena Hrvatska ono jedino što nema alternative.”
Nakon završetka prvog dijela tribine, kojeg je uspješno moderirala mlada zagrebačka studentica i aktivistica udruge “Volim Hrvatsku” Jelena Puzjak ,uslijedila je podijumska diskusija, u kojoj je postavljeno mnogo zanimljivih pitanja i koja je pokazala da hrvatski građani, unatoč neviđenoj medijskoj blokadi ove tematike, shvaćaju da ulazak u Europska uniju neće donijeti našoj domovini nikakvu čarobnu formulu za gospodarski uzlet, već da se iza cijele te priče kriju mnoge poteškoće, nelogičnosti i negativnosti, zbog kojih bi svakako trebalo na predstojećem referendumu glasati protiv ulaska u Europsku uniju i pokušati prvo “pomesti ispred svog praga”, tj. iz političkog života na izborima eliminirati sve one koji se nisu pokazali dostojnima uloge narodnih predstavnika u Saboru, a na vlast u Hrvatskoj dovesti nepotrošene, neiskvarene i hrabre ljude, koji će u suradnji sa svim kompetentnim stručnjacima i svi građanima Hrvatske, pokušati naći dugoročan recept gospodarskog, kulturnog i moralnog oporavka naše zemlje. Kada i ako se ti preduvjeti ostvare, onda će i potreba za ulaskom u EU biti sve manja, pa ćemo ubrzo doći u situaciju da Europska unija treba nas, a ne mi nju. Tada bismo mi mogli postavljati uvjete Europskoj uniji i na tragu Švicarske i Norveške, predstavljati jedan ozbiljan politički čimbenik na geopolitičkoj karti Europe i svijeta. Sukus razmišljanja svih nazočnih na jučerašnjoj tribini (a posebno veseli podatak da su većinu okupljenih činili mladi ljudi), govorio je da se za takvu Hrvatsku svakako vrijedi zalagati i boriti.
Tekst: Robert Špehar
Slike: Oskar Šarunić
Да ли су тачне тврдње да се у периоду постојања великих грађевинских предузећа, попут краљевачког „Каблара”, градило квалитетније?
Тачно је. У време „Каблара”, „Рада”, „Комграпа” и других гиганата српско грађевинарство је било водеће не само у Европи него и у свету. „Енергопројект” је тада био међу неколико првих светских компанија, раме уз раме са „Бехтелом”, „Страбагом”… То је било златно доба нашег грађевинарства, које је старој Југославији доносило две милијарде долара девизног прилива. Поређења ради, тада је туризам са обалом од Порторожа до Улциња доносио 1,5 милијарди долара.
Тада се и квалитетније и сигурније градило. Фирме су саме финансирале изградњу станова за тржиште. Тога данас нажалост више нема, а нема више ни многих великих грађевинских фирми.
Daleko im lepa kuća!!!!
Platili ssmo mnogo i previše.
Još da odu ovi Evroljupci sa neojugoslovenima iz Beograda,
Neka povedu i gore eksponirane, neka im daju da prave Jugoslaviju u Hrvatskoj,Sloveniji,samo nikako ovde.
Gotovo u svakom broju pečata vi rečju i slikom predstavljate jednog od najvećih srbomrzaca-Teofilijusa Pančića.Možda zato što je tako lep? Možda zato što je tako vitak? Možda zato što je napisao najgore reći o Srbima-nijedan stranac i srbomrzac nije napisao tako nešto o nama-glupi,bezubi,.ovna itd.Mičite ga bre, i ovih divnih srpskih novina.