DANIJEL CVJETIĆANIN Reforma reformi

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Srbija će, posle izbora 2012. godine, biti zaduženija, siromašnija i zavisnija od finansijera, pošto će novac biti potrošen na obećanja u suludoj izbornoj kampanji

Da bi se stupilo na sigurnu stazu ka putu prema mostu koji će Srbiju povezati sa delegiranjem za kandidata za EU, potrebno je sprovesti veliki broj reformi. Posle tako temeljnih promena, možda niko neće moći da prepozna srpske proizvođače, potrošače i srpsko tržište. Ili možda, nasuprot ovome, važi poznata tvrdnja  da „što se više menja, sve je više isto“?

NOVI MODEL
Ekonomske reforme posle 2000. godine ogledale su se u modelu ekonomije destrukcije (zaduživanje, prodaja resursa i potrošnja – ZPP). Za vlast je, razume se, bilo najvažnije da percepcija tih promena u javnosti bude pozitivna, što znači da građani poveruju da im je mnogo bolje ako nemaju posao i platu, umesto da ih imaju. Srećom (ili nesrećom) svetska kriza je ubrzala susret sa istinom, pa se, već posle desetak godina, pokazalo da srljanje u propast nije najbolja razvojna strategija (Mnogi ekonomisti opisali su ovo ulizičkom rečenicom „Stari model je iscrpeo svoje mogućnosti“).
Skup stručnjaka formulisao je novu strategiju (za period 2011-2020) i zaokret za 180 stepeni u odnosu na model ZPP. Temeljnu reformu reformi! Težište nove strategije je na porastu štednje, investicija, proizvodnje i izvoza. Vlada je predlog odmah prihvatila. Ali je malo verovatno da iko iz vlade ozbiljno misli da pristupi njegovoj realizaciji. „Može (možda), ali ne sada! Posle izbora! Pa tu nema mesta za predizborna obećanja. A ako mi ne budemo na vlasti, šta će biti sa evropskim putem?“

STARE NAVIKE
Zato se užurbano nastavlja sa prodajom „Telekoma“. Javnosti se, kao koska, baca u lice jedino pitanje: Kako potrošiti novac dobijen od prodaje? Veseli stručnjaci, pa i neki od autora novog modela rasta, ne oskudevaju u idejama. Ne primećuju da se na taj način nastavlja strategija ZPP. Ali ministar Dinkić, naizgled protivrečeći svojim upornim sugestijama o povećavanju potrošnje (kao sredstvu prevazilaženja krize), predlaže da se dobijena sredstva iskoriste za vraćanje dela državnog duga inostranim poveriocima. Naučna i stručna  javnost aplaudira ovom predlogu, ali mudri potpredsednik vlade zna da će se, privremenim smanjenjem duga, otvoriti prostor za nova, možda još veća, zaduživanja u inostranstvu. Pa će biti para i za NIP i za industrijsku politiku (pokloni stranim investitorima) i za subvencije kamata i za izgradnju državnih stanova, kao i za brojne (male) infrastrukturne projekte, toliko popularne u predizbornim godinama.
Srbija će, posle izbora 2012. godine, biti zaduženija, siromašnija i zavisnija od finansijera, pošto će novac biti potrošen na obećanja u suludoj izbornoj kampanji. Ali za taj, teži, položaj lako će se naći opravdanja u bogatom političkom vokabularu, pošto u evroatlantskom novogovoru postoje spremni univerzalni odgovori na sva teška pitanja. Oni glase – „reforma“,  „evropski put“, „strategija“, „strateški partneri“,  „izazovi“… Proverite ovo na pitanjima: Kako smanjiti potrošnju? Kako ubrzati rast? Kako povećati izvoz? Možete probati i sa nizom drugih pitanja.

TEMA BEZ „MESA“
Rasel Pisgud, ekspert Bi-Bi-Sija, koji pomaže medijima u Srbiji („Politika“, 20 novembar), smatra da, na osnovu članaka u štampi i priloga na TV, srpski građani ne mogu da shvate šta će ulazak Srbije u Uniju značiti za radnike, studente, penzionere.  „Novinarskim žargonom rečeno – nema mesa“, kaže on. Ali na pitanje da li bi prihvatio da prati EU (u našim medijima), Pisgud kroz šalu kaže: „Nema šanse. Definitivno ne bih stajao u redu u kojem se dele evropske teme.“ Razumete li zašto?
A verovatno dobro razumete zašto je za široku mrežu proevropskih inicijativa baš ovakva „tema bez mesa“ – prava tema, od koje hiljade evroatlantskih aktivista u Srbiji mogu da zgrnu pristojan (u tadićevskom smislu) kapital narednih (predpristupnih) godina. Kada istina postane poznata i ogoljena, za milione razočaranih građana biće već kasno. Ostaće im da se teše agitpropovskom parolom „Bolje je nego pre!“, a Majakovski bi dodao: „Drugovi, još jedan mali napor / i na sve ćemo oguglati!“

ZAR I OPOZICIJA…
I dobar deo opozicije, takođe, je razumeo da se od propagande evroatlantskih integracija može odlično profitirati. Nažalost, sve naše stranke su prihvatile populističke parole o sjajnim državnim privrednim inicijativama i takmiče se u obećanjima. Javnost to od njih zahteva! Pa recite i sami, da li biste mogli da glasate za nekog ko bi obećavao: povećanje cena grejanja, otpuštanje zaposlenih (mladih i školovanih) u vladinim i nevladinim agencijama, sekretarijatima, savetima, komisijama i misijama, koje se finansiraju iz budžeta… A to su samo neke od mera za smanjenje javne potrošnje.
Izgleda, međutim, da bi svi voleli da postanu Dinkići umesto Dinkića. No ne verujem da bi, takvom promenom, srpska privreda mnogo dobila. Dok politika i vlast ne počnu da se povlače iz privrednog života, dok ne svedu svoju ulogu na jačanje institucija pravnog poretka i prostornog reda, kao i na uređenje državne administracije, neće biti vidljivih promena u sumornoj slici ekonomskog života Srbije.