Čega se Srbin stidi…

Piše Miodrag Zarković

„U centru“, Studio B, utorak 23. novembar

Da li ste možda, nekim čudom, prošlog utorka na Studiju B gledali „U centru“, sa Teofilom Pančićem, Tanjom Miščević i mitskim Jovom Bakićem (inače poznatim stalnim gostom rubrike „Gluparnik“, „Pečata“)? Niste? Blago vama!
U tematskom smislu, to je bila emisija tipa: „Sve što već odavno znate o Evropskoj uniji, a niste ni sanjali da će neko to još jednom da ponovi“. Sat vremena se pričalo o EU, sa verovatnom namerom da se ideja evrointegracije dodatno omili oskudnom gledalištu Studija B (potencijalni evrofil je mio, koliko god malobrojan bio), a malo i zapljune marginalizovana, nacionalna struja u našoj javnosti, između ostalih i glavni urednik „Pečata“.
U dramaturškom smislu, to je bila burleska nalik na stare, neme filmske komedije, gde jednom zlosrećnom junaku ostali učesnici neprestano natrljavaju torte na lice. Zlosrećni junak je ovom prilikom bio voditelj Đorđe Mićić, koji je glumio (valjda glumio!)  primitivnu neznalicu i svojim gostima postavljao klovnovski neozbiljna pitanja, poput: „Da li ćemo svi dobiti po hiljadu evra kada uđemo u EU?“, „Šta mislite, da li bi Srbi izručili Ratka Mladića kada bismo zbog toga svi dobili po hiljadu evra?“, „Kako ćete me nagovoriti da budem za EU, ako mi ne nudite hiljadu evra?“, „A da li bih ja ipak mogao da tražim hiljadu evra kada uđemo u EU?“ Ovi su mu, vidno zabavljeni njegovim karikaturalnim šarlatanstvom, odgovarali profesorski. Kao da se i oni svakog jutra bude sa Severinom. To je negde i bio smisao cele burleske: Mićić je izigravao ono što u Briselu zovu nerazumnim narodom, a gosti su dokazivali da nije Boris Tadić jedini razuman u ovoj zemlji. Strašno!
U rezultatskom smislu, „plemenita“ namera se izjalovila, jer je emisija neminovno proizvela sasvim suprotan efekat. Po sistemu: čega se Srbin stidi, time se evrofil ponosi. Praktično, sve ono što su gosti pohvalno rekli o Evropskoj uniji, kod iole razumnog čoveka moralo je da probudi samo evroskepticizam. Kada Tanja Miščević objašnjava da ako hoćete više novca, morate da radite dva posla (`ajde?!); kada Pančić kritikuje, a hvali, mada ipak grdi, u stvari veliča, iako napada, ali sve u svemu preporučuje, Srpsku naprednu stranku kao novu proevropsku snagu; kada Bakić objašnjava da ne bi trebalo očekivati previše od članstva u EU (ozbiljno?!); kada njih troje ne mogu da se dogovore da li bi prvo trebalo da izručimo Ratka Mladića, ili izvršimo kolektivno nacionalno preumljenje, ili pohapsimo sve „huligane“… nemojte se čuditi što će se vaskoliko gledalište ove emisije – svih dvadesetak – priključiti sve brojnijem taboru onih koji ne žele Srbiju u EU.
U novinarskom smislu, ovo je bio upravo onaj vid televizijskog izraza koji su pre nekoliko godina patentirali ovdašnji mediji. A, umnogome podseća na čuvenu krilaticu Henrija Forda, osnivača čuvene automobilske kompanije: „Naš novi model možete kupiti u kojoj god hoćete boji, samo ako je crna“. Tako su i medijski upravnici Srbije propisali da televizije mogu da emituju kakve god hoće emisije, samo ako se u njima neprestano hvali Evropska unija. Primenjen na prilike u srpskom TV novinarstvu, potpuno prilagođene poslušničkom mentalitetu ovdašnje „sedme sile“, taj televizijski izraz izgleda ovako: uzmete voditelja bez imalo dostojanstva; poređate oko njega najmanje tri gosta bez ikakve razlike u stavovima; jedan od tih gostiju poželjno je da bude Jovo Bakić, makar i bez Teofila Pančića; ukinete im bilo kakvu zabranu da predstavljaju Srbe kao zatucan, zaostao i nedokazan narod, kojeg možda čak ni članstvo u Evropskoj uniji neće izvući iz mračnih istočnjačkih ponora gde tavori od kada zna za sebe; i ostalo je istorija.
Tačnije, najžalosniji period u istoriji srpskog novinarstva. Ovo je vreme u kojem besramne zvezde evroreformske estrade, poput Pančića i Bakića (ovaj drugi je genije koji je nedavno, u kolumni u „Politici“, napisao da je Njujork bezbedniji od Beograda – i ostao živ), daju sebi za pravo da drže lekcije o novinarskoj etici, dok učestvuju u emisiji koje bi se postideo ne samo svaki Srbin, nego i svaki novinar.