BISENIJA TEREŠČENKO Kamenčići u ćilimu vremena

Piše Dejan Đorić

Slikarka Bisenija Tereščenko pojavila se kao malo čudo na našoj sceni. Prvo se pročula među mozaičarima kao tehnički jedna od dve naše najbolje umetnice, a onda su je otkrile publika i kritika

Bisenija Tereščenko uspešno je održala samostalnu izložbu mozaika u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, između 1. i 10. novembra. Njena magistarska izložba naslovljena je „Čudesa što ne mogu biti“, po Vuku Karadžiću. Ima nečeg posebnog u njenom stvaralaštvu i bez ovog citata. Sada je sve manje umetnica iz velegrada posvećenih tradiciji, mladih i darovitih, koje umeju da deluju na likovnom planu a snalaze se dobro i u pisanju i davanju intervjua.

POMAK U MEDIJU MOZAIKA
Bisenija Tereščenko, rođena 1974. godine u Beogradu, jedna je od njih. U vreme opadanja klasičnog vida izražavanja, hipertrofije novih medija i eksperimenata u domenu visokih tehnologija, u doba sve većeg okretanja mladih umetnika instant rešenjima, ova slikarka je odabrala  staru tehniku mozaika koja joj zbog sporosti  u radu i teškoća oko praktičnog ostvarivanja ne može obezbediti trenutni uspeh. Ona odlično vlada slikom,  pa je njeno posvećenje mozaiku tim pre iskrenije i neobičnije. Mozaik i akvarel nikada nisu bili popularni među studentima umetničkih fakulteta, mladi stvaraoci su uglavnom bili izvođači velikih mozaika Mladena Srbinovića i drugih profesora. Ne samo da se nisu opredeljivali za takvu samostalnu delatnost, već su najčešće negovali apstraktan izraz ili je njihov način rada bio grub i nevešt. Prevrat  u izradi mozaika  napravili su Snežana Jovčić, Predrag Peđa Todorović i Bisenija Tereščenko.
Ova slikarka se pojavila kao malo čudo na našoj sceni. Prvo se pročula među mozaičarima kao tehnički jedna od dve naše najbolje umetnice, a onda su je otkrile publika i kritika. Posetioci galerija ali i slikari, dive se njenim vanrednim mozaicima, rađenim minuciozno, sa sićušnim komadima kamena, raskošnim u boji i senčenju, preciznog crteža i složenih figuralnih kompozicija. Uspela je u onome što je najteže  i što malo kome polazi za rukom. Drugi u najboljem slučaju znaju da izvedu figuralni mozaik crkvene tematike, a ova umetnica stvara krajnje realistička likovna dela koja iznenađuju bogatstvom i finoćom detalja. Verovatno je u tom smislu,  vredno i njeno uljano slikarstvo kojim se uporedo bavi. Medij mozaika kao i sasvim drugačiji akvarel, ne dopušta previše oponašanja prirode, što je ova slikarka znalački iskoristila za stvaranje svojevrsnog poetskog realizma. Njeni kamerni formati, skoro minijaturna tonda sa intimnim scenama, izraz su mozaika shvaćenog kao vida štafelajnog slikarstva čime je otvorila put ulaska ove umetnosti u domove i galerije.
Na izložbi su bili zastupljeni radovi posvećeni srpskim narodnim bajkama, ciklus mozaika sa temom porodice, minijature i ikona Svetog Jovana Krstitelja. Slikarka je, kako kaže, uočila da je u bajkama porodica osnovni socijalni krug, ali i da u ličnostima i odnosima u porodici ima mnogo toga bajkovitog. To se posebno odnosi na decu, što ona kao majka najbolje zna, a na fantastično upućuje i minijatura „Omaž Vrubelju“. Izložen je i mozaik, za koji je umetnica dobila nagradu na 4. Bijenalu mozaika održanom ove godine u organizaciji Galerije Studentskog kulturnog centra i kustoskinje Ljiljane Subotić, najzaslužnije za galerijsku, institucionalnu obnovu ove umetnosti. Postoji srodnost između narodne bajke, književnog žanra koji u svojoj tematici i strukturi ima arhaično (kako kaže slikarka u tekstu kataloga) sa crkvenom umetnošću. Bajka je iracionalna i fantastična, ali jednako drevna i duboka kao biblijski tekst prožet čudesnim.

Odlično vlada slikom, pa je njeno posvećenje mozaiku tim pre iskrenije i neobičnije: Bisenija Tereščenko

I POSVETA POČECIMA IKONOPISA
Izlažući mozaike svetovnog karaktera, žanr scene, na brojnim kolektivnim izložbama od 2000. godine, ona stvara i mozaičke ikone sa crkvenom tematikom, poznate još od početaka ikonopisa. Radovi tog tipa se nalaze u crkvi Svete Petke u Banatskom dvoru, mozaička kompozicija Sveti Georgije ubija aždaju je na ulaznom portalu crkve na Ravnoj Romaniji, a Blagovesti su na fasadi crkve Rođenja Presvete Bogorodice u Zemunu. Sada je naša crkva materijalno i brojem vernika ojačala, pa nema više razloga da se sledi samo viševekovna praksa freskopisanja sprovođena ponajviše iz finansijskih razloga. Treba se podsetiti da je osnivač srpske pravoslavne crkve i države Sveti Simeon Nemanja umro moleći se pred mozaičkom ikonom Bogorodice, koja se čuva u Hilandaru. Bisenija Tereščenko jedna je od najpogodnijih ličnosti za obnovu crkvenog mozaika, a da je sposobna i za najteže i najveće poduhvate upućuju  njeni mozaici „Atlas“ u holu Tržnog centra „Milenijum“, prag kafea „Okno“ u Beogradu i mozaici u enterijeru restorana „Kalemegdanska terasa“. Za svoja postignuća u mozaiku dobila je i nagradu Fakulteta likovnih umetnosti 1999. godine. Skromna, fizički i duhovno lepa, odana porodici i jednostavnom stilu življenja, ova umetnica je dobro osetila drevnu dimenziju mozaika omiljenog u starom Rimu i Vizantiji, koji je sada estetski neiskorišćen i zaboravljen, a nekada je bio poseban izraz carske, crkvene i svetovne moći. U odnosu na druge slikarske tehnike mozaik je trajan, a sa ovom mozaičarkom spoznajemo i da je svevremen, „utkan u ćilim vremena“, kako umetnica piše u katalogu svoje izložbe. Sa koliko ukusa, dara i lakoće brine o celini i detaljima najbolje pokazuje katalog, nalik mozaicima, kvalitetan, tvrdim povezom blizak knjizi ali i dečjoj slikovnici, napravljen da traje.
„Čudesa što ne mogu biti“ upućuju da je mnogo toga moguće i ostvarivo i da je upravo to ono najneobičnije. Umetnost može da se vrati na početak, a da bude savremena. Samo od nas zavisi hoćemo li kao Bisenija Tereščenko prepoznati neiscrpne mogućnosti Tradicije i krenuti putevima posvećenja.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *