BEOGRADSKI SINDIKAT Poljubite za nas neku Srbiju bolju!

Razgovarao Miodrag Zarković

Sebe ne doživljavamo niti kao muzičare, niti kao mesije ili, pak, ogorčene, besne ljude. Mi smo obični momci koji su se samo rodili u neobično vreme, na prelasku između dva veka kada je počela opšta erozija duhovnih i moralnih vrednosti celog čovečanstva. Nismo mogli da sedimo skrštenih ruku i da gledamo kako se naša zemlja razara, a životi počinju da gube smisao

Pukom brojnošću, prestonički hip-hop sastav Beogradski sindikat odavno je postao savremeni sinonim za višeglasje na našoj muzičkoj sceni. Takav ugled održali su i u razgovoru za „Pečat“: pričali smo sa njima preko nekoliko medijuma (telefon, internet, vinski bar) i u više odvojenih prilika, a na kraju su nas pozvali na svoju tonsku probu, gde je svako od njih pričao sa svakim od njih u isto vreme i pri tom još pažljivo slušao sve ostale, dajući celom skupu nadrealni smisao koji je potpuno neuhvatljiv smrtničkom oku gostujućeg reportera.
Odgovori su im, međutim, savršeno jednoglasni. Bez obzira na to da li vam ga izgovara onaj u dukserici sa kapuljačom, ili onaj što se na fotografijama krije u poslednjem redu, ili pak neki od samo dva pušača u njihovom bendu (jedina jasna manjina koja im se da primetiti u članstvu), odgovori Sindikalaca izražavaju identične ideje, zapažanja i dileme.
Takve su im i pesme. Od već legendarne „Govedine“, kojom su početkom decenije skrenuli pažnju na svoj društveno-angažovani pravac, pa do poslednjeg albuma „Diskretni heroji“, koji je sa interneta preuzelo bezmalo milion slušalaca u Srbiji, stihovi iskazuju jednoglasne poruke autora. Koliko god da ih ima.
Taj glas nije samo njihov. Oni ga najgrlatije šire, ali dele ga sa zemljom koju vole i narodom kojem ponosno pripadaju. Svesni su toga.

Da li ste uspeli da se prebrojite? Koliko vas ima?
Ima nas sve više, jer Sindikat nisu samo ljudi koji čine muzičku grupu, nego i svi naši prijatelji sa kojima delimo zajedničke ideje. Možda je upravo u tome i naša najveća snaga. BS je tu da pokuša da ujedini, u vremenu kada se ljudi sve više dele po materijalnoj, partijskoj i svakoj drugoj osnovi. Rado uvek kažemo da nas ima između 10 i 10.000, a ova prva brojka se odnosi samo na nas koji smo na albumu. Ako uzmemo u obzir da je novi album preko interneta “skinulo” na svoje računare skoro milion ljudi, ispadne da ideja Sindikata pokušava da zaživi u preko trećini domova širom Srbije.

Kako biste opisali sebe? Da li je Beogradski sindikat grupa muzičara, grupa ogorčenih buntovnika, ili ste vi Tarabići sa talentom za sklapanje stihova? Ili nešto deseto možda?
Sebe ne doživljavamo niti kao muzičare, niti kao mesije ili pak ogorčene, besne ljude. Mi smo obični momci koji su se samo rodili u neobično vreme, na prelasku između dva veka kada je počela opšta erozija duhovnih i moralnih vrednosti celog čovečanstva. Nismo mogli da sedimo skrštenih ruku i da gledamo kako se naša zemlja razara, a životi počinju da gube smisao. To nas je bukvalno nateralo da oformimo Beogradski sindikat i da počnemo da se bavimo muzikom. Sve ostalo, do sada, išlo je veoma spontano, a pre svega iskreno. Tokom jedanaest godina koliko postojimo, nismo nikada odustali od svojih ideja i principa. Oni koji nas kritikuju, našu doslednost ističu kao našu manu, napominjući da nismo skloni eksperimentisanju i inovacijama. Ono što ne razumeju jeste: mi ne postojimo zbog tržišta, niti zabavljanja širokih narodnih masa, već da saopštimo ono što nam je u glavama, duši i srcu. Danas je sasvim normalno da ljudi menjaju političke stranke, države, klubove, ljubavnice, porodice, veru i to se tumači kao snalažljivost i sposobnost. U takvom sistemu vrednosti mi smo, i definitivno planiramo da ostanemo, zadrti. Isto tako znamo da ono o čemu mi pišemo nije ništa epohalno, već mišljenje velikog broja naših sunarodnika. Mi samo imamo tu mogućnost da svoje mišljenje iznesemo u javnost. Možda bismo se malo mogli uporediti sa Tarabićima, jer su mnogi naši stihovi i spotovi imali moć predskazanja, na našu veliku žalost.

Da li se svi slažete sa borbenim stavovima koje iskazujete u svojim pesmama? I, ako je to slučaj, kako je moguće da u Srbiji postoji složna grupa ljudi sa više od tri člana? Kakvi vas to „kohezioni faktori“ povezuju?
Naravno da svi zajedno stojimo iza svih naših reči i dela. Mi smo sopstvenim primerom pokušali da dokažemo da su solidarnost, prijateljstvo i zajedništvo i te kako mogući ako se ljudi okupe oko nečega zaista bitnog. To što ne jurimo za zaradom i interesom mnogo učvršćuje naše prijateljstvo i saradnju. Zato je za sve nas i bitno da smo ostvareni u nekim svojim profesijama, van muzike. To nam omogućava samostalnost, slobodu i luksuz da se svim ovim bavimo iz čiste ljubavi i entuzijazma. Znamo da to nije lako kada čovek ima porodicu o kojoj treba da brine, ali se upornost i mukotrpan rad na kraju isplate.To osećanje da si sam svoj i da ne moraš da praviš trule kompromise ne može da se meri ni sa čime. Jedan od naših ciljeva je da razbijemo stereotipe o neslozi svojstvenoj za srpski narod. Svojom muzikom pokušavamo da stvorimo „najmanji zajednički sadržalac“ za najrazličitije ljude koji slušaju BS. Spas naše nacije je u integraciji, u duhovnoj nadogradnji i vraćanju nekim moralnim kodeksima i skromnosti. Interesantno je da se Sindikat podjednako sluša i na radničkim i na studentskim protestima, ali isto tako i na štrajku policijskog sindikata. Takođe je interesantno to da kritikujemo mnoge političare i razne moćne ljude, tzv. „vlasnike Srbije“, dok nas njihova deca slušaju i upijaju svaku našu reč. To je ono na šta smo ponosni i što uliva nadu da dolaze neke nove generacije koje će umeti da misle svojom glavom. U vremenu kada nije ugrožen samo naš, srpski identitet, već identiteti većine naroda širom sveta, možda je vreme poslušati savremene teologe i mislioce koji se slažu da je jedini izlaz iz ovog stanja u koje je čovečanstvo zapalo, da se krene sa gradnjom novog identiteta, identiteta koji „ne umire“. A to je zapravo odnos čoveka sa Bogom, koji je čovek očigledno izgubio.

Ko je glavni tekstopisac među vama?
Uglavnom svako piše svoj deo, ili sedimo u našem studiju i zajednički pišemo, tako da se na kraju i ne zna ko je šta napisao, niti nam je to bitno. Mi smo uvek funkcionisali po musketarskom principu “Svi za jednog, jedan za sve” i nikada nismo imali među sobom šefove, frontmene, portparole i menadžere. Upravo zato je i naš najstariji i najvažniji slogan, koji nam je i zaštitni znak: SVI ZAJEDNO.

Da li ste, kao grupa ili pojedinačno, imali ikakvih problema zbog vaših pesama i borbe protiv režima, koju ste vodili i 1999, kada ste formirani, i danas kada ste „u zrelim stvaralačkim godinama“?
Beogradski sindikat je bio u situaciji da kritikuje dva, po mnogo čemu različita režima. Miloševićev režim je uglavnom reagovao represivno, staromodno, bez mnogo upotrebe modernih tehnologija. Pendrek i cenzura su bili glavno oružje. Mi, na sreću, taj pendrek nismo iskusili jer smo, u vreme kada smo pesmama kritikovali taj režim, bili „andergraund“ bend za koji se znalo samo u ograničenim krugovima. BS je svoju punu afirmaciju doživeo tek u ovom drugom demokratsko-marketinško-IT-menadžerskom režimu/svetu, gde se sve radi mnogo lukavije, u rukavicama, ali do detalja, analitički isplanirano. Danas te zbog knjige, pesme ili novinskog članka niko neće sačekati u mraku, niti poslati na neki novi Goli otok, nego će samo jednim klikom na miš potpuno izbrisati tvoje postojanje. Svako ko kritikuje liberalnu demokratiju i njene postulate suočen je sa potpunom finansijskom i medijskom blokadom i nemogućnošću da to negde i kaže. A jednako je delotvorno i prišivanje istom raznih etiketa kako bi bio ismejan, omalovažen ili prikazan kao predstavnik retrogradnog i ekstremističkog miljea, što je Sindikat na svojoj koži najčešće i osećao. Od trenutka našeg pojavljivanja nazivaju nas fašistima, jer smo se drznuli da kritikujemo režim nakon petog oktobra, pošto je, po njima, dolaskom demokratije sve odjednom postalo savršeno i nepodložno kritici. Zbog toga su bili poprilično iznenađeni kada smo istupili sa „Govedinom“. Pošto je bilo više nego očigledno da ne mogu da nas predstave kao fašiste, promenili su ploču i počeli da nas nazivaju reperima, neradnicima, narkomanima, neobrazovanima, neupućenim klincima, svojatali nas, sortirali, širili dezinformacije o nama… Iako naše biografije govore sasvim suprotno! Sada imamo da poručimo režimu: Hvala Vam na svemu, boreći se sa vašim preprekama samo smo postali istrajniji i jači, mnogo sigurniji da radimo pravu stvar. Beogradski sindikat drži čvrsto pravac!

Zbog čega vaše kolege muzičari izbegavaju sukobe sa režimom i političkim moćnicima?
Malo ko je spreman da bude izopšten iz sistema i gurnut na društvenu marginu, mnogo im je lakše i prijatnije da se uortače sa sistemom, plivaju u toj žabokrečini i da zbog toga budu lepo nagrađeni. Zato je na našoj muzičkoj sceni prisutan i ogroman broj režimskih muzičara koji su saučesnici u stvaranju kolektivne apatije društva. Za svoj „angažman“ bivaju nagrađeni punim arenama u koje se publika dovozi stranačkim autobusima, po dužnosti. Takvi muzičari su sada naslednici nekadašnjih dvorskih zabavljača, budući da su VIP lože na njihovim koncertima uglavnom ispunjene predstavnicima vlasti i ktitorima iste, koji su došli tu da budu viđeni i istovremeno sebe prikažu kao neke moderne i opuštene osobe.

Sa druge strane, uprkos vašim oštrim stihovima, još vas niko iz vlasti nije optužio da širite i inspirišete nasilje. Da li to znaci da vas se plaše, ili sa njima imate neki tajni dil koji ćete sada ekskluzivno otkriti čitaocima „Pečata“?
Upravo su nas zbog pesme „Welcome to Srbija“ optužili da pozivamo na terorizam i širimo govor mržnje. Vlasti nisu našle za shodno ni da se zapitaju o uzrocima nastanka ove pesme, a o posledicama da i ne govorimo. Posledice smo mogli da vidimo i nedavno, kada su izbile demonstracije i neredi na ulicama Beograda. Mi smo upravo upozorili na to da ogromna nebriga za narod i zanemarivanje njegovih potreba može dovesti Srbiju na prag građanskog rata. Umesto da se nad tim zamisle, vlastodršci u Srbiji namerno provociraju i organizuju sukobe, manipulišu narodnim nezadovoljstvom i koriste ga kako bi u zemlji zaveli neprosvećeni apsolutizam i vladali u jednoj vrsti konstantnog vanrednog stanja. U lažnim optužbama protiv BS-a neki agenti uticaja išli su do toga da su nas optuživali da smo svojom muzikom pripremali atmosferu za ubistvo Zorana Đinđića. Sada je aktuelna prozivka kako pozivamo na linč homoseksualaca. A što se tih famoznih dilova tiče, tu je tek bilo najrazličitijih kombinacija vezanih za nas i naše delovanje. Kako su izlazili novi albumi i pesme, tako su se i menjale političke partije koje su nas navodno finansirale, tako da bi prema tim pričama mi odavno trebalo da budemo milioneri. Jedini dil koji priznajemo i koji smo ikada napravili je onaj koji spontano imamo sa svim ljudima koji vole da nas slušaju i veruju nam. Taj dil nikada na svetu, ni za koje pare i privilegije, ne bismo prekršili! Na svakom albumu smo se zahvaljivali samo Bogu, porodicama i prijateljima, a ne sponzorima, pokroviteljima i institucijama. Tako će i ostati.

Neki od vas bili su učenici Borisa Tadića, u vreme dok je on predavao u gimnaziji. Kako onda niste završili po ministarstvima?
Da je ovo prava država koja brine o nacionalnim interesima i svojim stanovnicima, onda bi možda i moglo da bude priče o učestvovanju u njenom upravljanju. Ali, u ovim okolnostima to je nemoguće. Da li zbog toga što smo ponosni jer smo Srbi i našu zemlju ne bismo menjali nikada? Da li zato što znamo da ovaj narod vredi mnogo više od onoga kako ga svet, ali i naša vlast prikazuje? Ili zbog toga što nismo spremni na ropstvo i ponižavanje? Čini nam se da mi i ljudi poput nas, i pored svih kvalifikacija i obrazovanja, nismo pogodni da budemo, na bilo koji način, deo ovog političkog sistema. Niti bismo to želeli. Da bude jasno, mi nismo nikakvi anarhisti koji šalju parole tipa „Smrt državi“, već ljudi koji iznad svega vole svoju zemlju i iskreno žale zbog svega što nam se događa i koji na neki svoj način pokušavaju da joj pomognu. U neka bolja vremena, najveća čast koju je jedan čovek mogao da doživi je da bude pozvan da radi za državu. Danas je to isključivo prilika za laku zaradu. Političke stranke su postale korporacije, a ne vidovi ideološkog udruživanja. Većini ljudi koja sedi u ministarstvima to je prvi posao koji su imali u životu i kasniji uspeh, vrlo često vrtoglavi, sledi odatle. Stručni, pošteni mladi ljudi željni da pomognu sopstvenoj državi, bivaju ignorisani i pregaženi od horde tehnokratskih stranačkih vojnika. A sve to zarad sitnog, šićardžijskog, ličnog interesa, i vrlo često za korist neke tuđe zemlje. U državnim upravama kao da po nekom pravilu sede najgori među nama, ali očigledno vrlo ambiciozni. Tako da kritika ide i na račun pametnih, ali i pomalo inertnih ljudi koji misle kako njihov glas (ne mislimo na onaj lažni na glasačkom listiću) ne može ništa da promeni. Ali, trudimo se da sopstvenim radom pokažemo da ne mora biti tako.

Šta smatrate svojim najvećim upehom?
To što ponekad čujemo da nam je pošlo za rukom da pozitivno utičemo i nateramo ljude da malo razmisle pre nego što urade neku stvar koja će im upropastiti život. Zbog toga smatramo da su, mnogo više od političkih, značajne pesme kao što su „Samo jedan život“, „Pravo kroz vetar“, „Zajebi“, „Tu sam ja“ ili „Pazi pazi“, kojima šaljemo poruku protiv narkomanije, nasilja, kriminala, bezumlja, pohlepe i svih drugih pošasti i poroka. Puno nam je srce kada na ulici srećemo ljude, koji nas obično dozivaju imenima jer gledaju na nas kao na svoje prijatelje, i koji nam govore da im je naša muzika pomogla da prebrode razne teške trenutke. To je i razlog što smo poslednji album posvetili njima, nazvali ga „Diskretni heroji“ i podelili ga sa svima koji žele da ga čuju. Kada nam neka majka kaže da je ponosna na to što joj deca odrastaju slušajući Beogradski sindikat ili kada nam neko stariji, za koga na prvi pogled nikada ne bismo pomislili ni da je čuo za nas, kaže da jako voli neku našu pesmu, e, tada se osećamo kao pravi pobednici i dobijemo snagu da nastavimo sa borbom za svoje ideale. Sa tim ne može da se meri bilo koja materijalna stvar.

A šta vam je najveći neuspeh?
Kada čovek radi čista srca i zdrave glave, ne može da doživi neuspeh, ma kako se to činilo nekome sa strane. Treba reći i da ono što potpada pod današnji pojam i opis uspeha nije u našoj sferi interesovanja. Za nas neupeh može biti samo ono što ne pokušaš, a negde si ipak hteo. Što će reći, tamo gde žive strah i neodlučnost, na tom istom mestu možemo pronaći i neuspeh. A mi se sve godine trudimo i trudićemo se da idemo časno, odlučno i pre svega bez straha.

Da li ste se, za sve ove godine buntovničkog delovanja, o nekoga ogrešili? Ako jeste, da li ste se izvinili tim osobama?
Kritika koju mi upućujemo, čak i kada se radi o određenoj osobi imenom i prezimenom, pre svega je kritika nekih osobina, odnosno (ne)ponašanja. Svako od nas ima svoje dobre i loše strane, ali strašna je stvar kada pojedinci i grupe na odgovornim mestima prosto isijavaju svoje loše osobine. Naravno, ljudi se menjaju, to treba pozdraviti i nadati se da je promena nastala kao plod iskrene želje i potrebe, a ne kao vid „jeftinog marketinškog trika“. Ali i dalje je mnogo vukova u jagnjećim kožama.

Da li ste prema nekome bili preterano blagonakloni, odnosno, da li ste nekoga štedeli više nego sto je trebalo?
Kritikujući neku pojavu možete dospeti u zamku da je zapravo na taj način dodatno popularizujete, tako da vrlo često treba biti oprezan i „čitati između redova“. Mnogim ljudima u Srbiji nije jasno da su naši političari samo „pajaci što vise s tuđe uzice“ – kako smo to opisali u pesmi Čovek. Oni su samo puki izvršioci direktiva koje stižu iz Vašingtona i Brisela. Nekome deluje da je ministar u Vladi neka značajna funkcija, a to je samo prazno lice u odelu koje udara pečate ne tuđe platne naloge. Ako nekada nekoga i nismo pomenuli, to je zato što nećemo da trošimo naše stihove na prolazne pojave,već se trudimo da što bolje pogodimo suštinu. Ne želimo da budemo kao ona dva gunđala s balkona u Mapetovcima, koja samo nešto kritikuju a nemaju ideju šta bi zapravo želeli da promene. Mi imamo jasan sistem vrednosti za koji se borimo i koji promovišemo u našim pesmama, suprotstavljajući ga ovom Haosu koji nas okružuje.

Gde ste bili i šta ste radili desetog oktobra? Za koga ste navijali u uličnim sukobima?
Navijati za bilo koga ili šta u bilo kom potencijalnom prolivanju krvi je, najjednostavije rečeno, „đavolji posao“. Drugo je već pitanje da li se sa nečim slažeš ili ne, ali metod nasilja kao društvene opomene odavno više ne funkcioniše. Recimo, ako bilo ko ima iluziju da je promene od 5. oktobra doneo narod na ulici u sukobu sa organima vlasti, takav je u ozbiljnoj zabludi. Masa je tada, ko zna koji put u svetskoj istoriji, poslužila da se njom maskiraju mnogo perfidniji i skriveniji procesi. U krajnjem slučaju nije hrišćanski pribegavati nasilju, jer „nek prvi baci kamen, ko nikad nije grešio“. Naćićete ovu izreku i u Svetom Pismu, ali i u jednoj od naših pesama. U krajnjem slučaju, dovoljno smo se delili na ove i one, jedne i druge, bolje i gore, pametnije i gluplje. Za nabrajnje podela trebala bi nam čitava jedna knjiga, ali za zajedništvo jedna jedina reč. Umesto što svi žurimo da zauzmemo strane, zapitajmo se prvo kome to najviše odgovara!

Dobro: kome to najviše odgovara?
Vladajuća oligarhija je ta koja manipuliše nezadovoljstvom naroda i režira sukobe, kako bi imala opravdanje da u Srbiji uspostavi diktaturu jednoumlja. Prisetimo se kako je američka administracija iskoristila 11. septembar da napadne Avganistan i Irak, zavede policijski režim i sprovede bolne ekonomske mere koje su, na kraju, dovele do svetske ekonomske krize. Bio im je potreban imaginarni neprijatelj kako bi pripremili javno mnjenje, pa su ga pronašli u Bin Ladenu i Al Kaidi. Sistem širenja straha od globalnog terorizma neodoljivo podseća na zastrašivanje naroda Srbije huliganskim nasiljem i organizovanim kriminalom koji je navodno protivnik države. Smešne su izjave naših zvaničnika da „huligani neće vladati državom“, jer svi znamo da oni njome nikada nisu ni vladali. Isto tako je smešno verovati da ova vlast nije u sprezi sa organizovanim kriminalom. Plašimo se da će uskoro svako ko bude kritikovao državnu politiku biti obeležen kao nasilnik, huligan, terorista, fašista… Ili će barem dobiti etiketu da opravdava nasilje, u skladu sa čuvenom Bušovom rečenicom: “Ili ste s nama, ili ste sa teroristima”. Nakon 10. oktobra, a kasnije i utakmice u Đenovi, ceo narod samo priča o tim događajima.

O čemu mislite da bi trebalo da se priča u javnosti u ovom trenutku?
Svima su misli skrenute sa osnovnih životnih problema kao što su besparica, nezaposlenost, poskupljenja, korupcija, nestašice hrane, rasprodaja državnih resursa… Karleušina kolumna, „Svinjski grip“ ili pas kome su „nepoznati“ sadisti odsekli šape bitniji su od štetnih zakona koji se neprestano izglasavaju u Skupštini. Više ni ne postoji pravi otpor lošim potezima vlasti. Država će sutra moći da spreči i radnike ili studente da štrajkuju, nazivajući ih siledžijama i huliganima, a javnost neće ni trepnuti zbog toga. Indikativno je da predsednik Tadić u svojim izjavama citira baš Margaret Tačer, koja je obračun sa navijačima, borbu protiv IRA i pobedu u Foklandskom ratu iskoristila da učvrsti svoj položaj, koji je bio žestoko poljuljan zbog njenih pogubnih finansijskih i ekonomskih reformi i ogromne nezaposlenosti. U takvoj atmosferi, „Čelična Lejdi“ je 1984. godine brutalno ugušila čuveni štrajk rudara, pri čemu je povređeno 20.000 ljudi, uhapšeno je 11.300, a tri rudara su izgubila život. Sve to je učinjeno bez bilo kakvog otpora javnog mnjenja, opozicije i ostatka građana Velike Britanije. Ostaje zabeležena čuvena Tačerkina rečenica, vezana za te događaje: „Morali smo da se borimo sa neprijateljem van Foklanda. Uvek moramo da se pazimo neprijatelja koji su među nama, protiv kojih se mnogo teže bori“.

A kako biste se vi borili protiv neprijatelja koji su među nama? Ili, narodski rečeno: šta biste danas u Srbiji zabranili i koga biste hapsili zbog nanošenja štete državi i narodu, da ste kojim slučajem na čelu MUP-a (pa da se ne zovete Beogradski, nego Policijski sindikat)?
Previše se u medijima, pod okriljem komercijalnog, odnosno novčano isplativog, promovišu najprimarnije, ili ako dozvolite, životinjske “vrednosti” koje čovek poseduje. Svako od nas ih ima u određenoj meri, ali mediji i društvo u celini, umesto da se trude da takvo ponašanje isprave, tj. da se bave edukacijom i prosvećivanjem, zloupotrebljavaju takve ljudske porive i promovišu ih kao kvalitet. Čovek, po prirodi veoma sujetno biće, lako se upeca na pet minuta slave, po cenu najgoreg poniženja, a mladi ljudi vrlo često slede slepo taj naučeni model. Dakle, trebalo bi momentalno pohapsiti sve koji mogu da imaju ulogu prosvetitelja, a umesto nje igraju ulogu trovača ljudskih duša. Ali, plašimo se da je takvih previše, pa bi nam trebalo više zatvorskih ćelija nego domova za stanovanje. Možda bi bilo bolje da se, umesto zatvaranja, ponekad primeni i udaljenje iz zajednice, nešto slično proterivanju iz polisa u antičkoj Grčkoj. Ima puno ljudi s državljanstvom Republike Srbije koji za novac konstantno rade na potkopavanju i uništavanju ove zemlje. Trebalo bi ih vratiti tamo odakle su i poslati.

Ovaj odgovor možete da date i u stihovima, ako vam je lakše: u kakvoj biste zemlji voleli da živite? Opišite idealnu Srbiju za vas.
Svesni smo, naravno, da većina promena prvenstveno zavisi od geopolitičkih kretanja u svetu. Tu mi sami ne možemo ništa da učinimo. Ovaj istorijski trenutak nam trenutno nije naklonjen, ali to ne znači da se sreća neće kasnije osmehnuti u našu korist. U vreme Oktavijana Avgusta niko nije verovao da će na kraju doći Romul Avgustul. Teško je opstati u jednopolarnom svetu u kome nemaš podršku najmoćnijeg. Međutim, ono što mi kao narod sami možemo da učinimo, jeste da izgradimo zemlju u kojoj će se mnogo više poštovati poštenje, moral, solidarnost, patriotizam, požrtvovanje, skromnost i sve otalo što čini dušu jedne nacije. U tome nas niko ne sprečava, ali mi ništa nismo uradili po tom pitanju. Treba proniknuti u samu srž globalne Imperije i razbiti je iznutra, i to tako što nećemo pristajati da igramo po njenim pravilima. Ponavljamo, vera u Boga ili neko opšte dobro i prave vrednosti je jedino što će nas održati kada krene oluja! Beogradski sindikat je klasičan skup utopista, ali ne iz nekog naučenog ubeđenja, već iz puke potrebe. Kada ne bismo svakodnevno sanjali san o boljoj Srbiji, ne bismo ni imali razloga za postojanje. A na nama je da taj put ka nestvarnoj i boljoj zemlji pređemo što je više moguće, pa da generacije posle nas nastave isti, a ne kao što smo navikli po čuvenoj post-revolucijskoj paroli: „pre nas niko i posle nas ništa“. Ako hoćete stih, ima ih već dosta: „Kada za istinu umrem, ispunite moju poslednju volju, poljubite za mene neku Srbiju bolju“;  ili „I onog dana kada umrem kad me ne bude, ni tada nama povlačenja, nema predaje“.

_________________

Platili pravo da ne budu plaćeni

Kada već niko ne štedi ni navijače ni ekstremiste, onda ni “Pečat” nema razloga da izbegne da vama postavi ovo pitanje: ko vas finansira?
Sve sami finansiramo, i spotove, i omote, i muziku. Nemamo nikakvog sponzora niti finansijera. Štaviše, ne prihvatamo bilo koga u toj ulozi čak i kada je reč o akcijama u kojima smo učesnici. Evo i primera: Komitet za bezbednost nas je bio pozvao da uradimo reklamu „Veži pojas“ za kampanju „Bezbednost u saobraćaju“. To je bila odlična ideja i mi smo je prihvatili. Ali, normalno, za kampanju su bila potrebna sredstva, novac. Za vreme snimanja, pojavljuje se predstavnik jedne banke, kao sponzor akcije, i ispostavlja se da bi u tom našem spotu mi trebalo da stojim likom i delom uz zaštitni znak te banke. Rekli smo da to ne dolazi u obzir i izbio je veliki problem, jer smo mi, praktično, u poslednjem trenutku minirali celu akciju. Na kraju, da ne bismo upropastili ljudima akciju, rekli smo da ćemo mi sami, iz svog džepa, finansirati naš spot. Mi smo te pare stvarno dali i u našem spotu stvarno nije bilo logoa banke. A taj čovek iz banke bio je oduševljen našim potezom.

_________________

Sit gladnome na Kosovu ne veruje

Poznato je da ste, svojevremeno, održali humanitarni koncert za pomoć Kosovskoj Mitrovici. Kako je do toga došlo?
Sve je počelo tako što su nas zvali iz jednog fonda da učestvujemo u humanitarnoj akciji za Mitrovicu. To uopšte nije bila naivna akcija, jer je neka italijanska humanitarna organizacija, koje je do tada bila vodila narodnu kuhinju u Mitrovici, odlazila odatle u Irak. Samim tim, gladni ljudi u Mitrovici ostajali su bez ikakve pomoći, pa je bila pokrenuta akcija da se skupe sredstva kako bi im se pomoglo. To se dešavalo pre neke tri ili četiri godine. Sanda Rašković-Ivić bila je na čelu Koordinacionog centra za Kosovo, koji je, da ne poverujete, odbio da podrži tu akciju! I ne samo Koordinacioni centar, učešće u akciji odbile su nebrojene institucije kojima se taj fond obratio. Neverovatno! Mi pristanemo, ali onda se, na naše zaprepašćenje, fond koji je sve to i pokrenuo povukao iz cele priče. Navodno, neko iz vlasti ih je upozorio da ne talasaju, pa su oni rešili da obustave celu akciju. Mi smo zato rešili da preuzmemo organizaciju cele akcije na sebe. Nije nam namera da se time nešto hvalimo, ali smo zaista organizovali koncert na Beogradskom sajmu, uz podršku bendova koji su, kao i mi, prepoznali potrebu da se reaguje i pomogne tim ljudima: Partibrejkersi, Direktori, Ajsbrn, Alogija, Sanšajn, da ne nabrajamo dalje da ne bismo nekoga preskočili. Ti bendovi su dokazali partiotizam i odgovornost. Dosta nam je pomogao i Anđelko Trpković, tada direktor Sajma, koji nam je besplatno dao halu. I većina medija je podržala akciju, najviše TV Art i Metropolis, koji su besomučno vrteli naš promotivni spot za koncert. A RTS je, kao javni servis, odbio da emituje taj spot! Njihovo objašnjenje je glasilo da bi bilo glupo da taj naš spot emituju između, recimo, reklame za uloške i reklame za deterdžent. Pazite koliki je to nedostatak osećaja za nacionalni interes, pa i osnovnu ljudskost! Gde ćete jači dokaz da smo se iz one komunističke, socijalističke birokratije, pretvorili u nekakvu proevropsku birokratiju?!

I, kakav je bio rezultat cele akcije?
Nažalost, s obzirom na povod i na to ko je sve svirao, malo je ljudi došlo na koncert. Karta je bila 200 dinara, program odličan, a došlo je samo oko dve i po hiljade ljudi, hala je bila popuprazna. Ipak, skupili smo pristojnu sumu novca, a ta akcija je imala i odjek, pošto su se kasnije i političke partije zainteresovale za problem gladnih u Kosovskoj Mitrovici, pa su sve izdvojile neke donacije za rešavanje tog problema. Narodna kuhinja u Mitrovici nastavila je da postoji, na osnovu tog novca živela je još dve godine, a posle ju je, čini nam se, preuzelo Ministarstvo za rad i socijalna pitanja.