DANIJEL CVJETIĆANIN Nervozni kandidat

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Ponekad mi se učini da Srbija neće moći da se kandiduje za članicu Evropske unije ako se prethodno ne dokaže da je njeno stanovništvo sklono fašizmu, nasilju, zločinima, kao i drugim oblicima kriminala

Dobro je poznato da je Srbija, u periodu 1941-1945. godine, bila okupirana teritorija u okviru Trećeg rajha, kao, uostalom, i najveći broj evropskih zemalja. Eto, Srbija je već bila u okvirima „evropskih“ granica. Jeziva iskustva iz tog perioda mogu je učiniti prilično nervoznim kandidatom za sadašnji pristup evropskoj zajednici naroda, naročito ako se otvori i pitanje još jedne borbe ujedinjene Evrope na Istoku, da bi se osvojili prirodni resursi, koji su Zapadu očajnički potrebni. I dabome, da bi se proširilo područje demokratizovanog (slobodnog) sveta.
Naravno da znam da ovim pitanjem mogu da povredim osećanja onih građana Evrope koji su, manje ili više, pružali otpor (ponekad čak i oružan) fašističkim agresorima u Drugom svetskom ratu. Svestan sam, takođe, da je nemoguće povući paralelu između ondašnjeg i sadašnjeg načina evropske integracije. No priznaću, ne bez neprijatnog osećanja stida, da me je moda povlačenja takve vrste istorijskih paralela (izgleda) ponela. Zar političari i eksperti iste te Evrope ne porede često (i besramno) položaj poražene Srbije (1999) sa položajem Nemačke 1945. godine? I zar nam, još češće, nekad i preko domaćih evroatlantskih aktivista, ne poručuju da je Srbiju potrebno „denacifikovati“, pre nego što se pridruži EU?

DENACIFIKACIJA SRBIJE
Ponekad mi se učini da Srbija neće moći da se kandiduje za članicu Evropske unije ako se prethodno ne dokaže da je njeno stanovništvo sklono fašizmu, nasilju, zločinima, kao i drugim oblicima kriminala. U okviru ratne propagande, za vreme građanskih ratova u Jugoslaviji, devedesetih godina, zapadni mediji su formirali takav imidž Srba i Srbije. Domaći evroatlantski aktivisti pomogli su da se ta slika u svetu održi i potvrdi. Štaviše, učinili su korak dalje, dokazujući da čak ni „demokratske promene“ 5. oktobra nisu značajnije promenile „mentalni sklop“ naroda.
Primetili ste da su lideri Srbije iz devedesetih, gotovo listom, odvođeni u Hag, gde im je suđeno – često i na osnovu sumnjivih dokaza. A kada su procesi dovodili optužbe u bezizgledan položaj, događale su se iznenadne smrti optuženih. Čak i deset godina posle „demokratskih“ promena i isporučivanja osumnjičenih Srba Hagu, ne jenjava ratna propaganda protiv Srbije, pošto, izgleda, nije (po Gebelsovoj doktrini) dovoljno puta ponovljena „istina“ da se u Jugoslaviji nije dogodio građanski rat, nego vojna agresija Srbije na svoje susede (Kosovo, Hrvatsku i BiH).

EKONOMSKE POSLEDICE
Evropska unija i SAD nisu birale sredstva da srpskom narodu pokažu kako mora bezuslovno izvršavati svaku naredbu. Od one najbolnije – predaje teritorije teroristima na Kosovu, do one najbeznačajnije – održavanja „Parade ponosa“, radi propagiranja neobičnih (po mišljenju mnogih) polnih opredeljenja. Instrukcije se moraju izvršavati do poslednjeg slova, a evroatlantski kontrolori u vladinim i mnogim nevladinim institucijama brinu o tome. Na najmanji znak neposlušnosti slede pretnje izolacijom i blokadom, imajući u vidu istinu da izolovana Srbija mora ponovo doživeti ekonomski slom.
Poznato je da poslednjih deset godina vlast u Srbiji  vodi politiku ekonomske destrukcije, tj. politiku zaduživanja, prodaje resursa strancima i prekomerne potrošnje. Već danas Srbija liči na neki neokolonijalni posed, a scenario „Ekonomije destrukcije“ još nije okončan. Ali zato, za uzvrat, naše evroatlantske NVO i Vlada sa oduševljenjem prihvataju mnoge vrste „pomoći“. Sredstva iz dobijenih fondova se, gotovo u celini, troše u edukativnim procesima „demokratizacije“ društva, kao i menjanja „mentalnog sklopa“ građana. Naravno da lavovski deo tog novca (preko 80 procenata) služi za pokriće troškova inostranih eksperata, veoma vičnih ovakvim projektima, dok se iz preostalih sredstava pokrivaju materijalni troškovi i prihodi domaćih aktivista. Sami možete da ocenite koliko je za te aktiviste neprihvatljiv svaki (pa i najmanji) signal evroskepticizma, koji bi smanjio priliv iz ovih izvora.
S druge strane, raspitajte se o neposrednim uticajima svih tih predpristupnih fondova na privredni razvoj u zemljama koje su se, ne tako davno, pridružile EU. Razumećete zašto, u tim zemljama, evroskepticizam raste, osim u uskom krugu elite – raspoređene na ključne položaje u državi i privredi.

POVERENJE I POŠTOVANJE
Na kraju, uvek se postavljaju ista pitanja. Da li je sa evroatlantskom zajednicom (EU i SAD) moguće razgovarati na osnovama međusobnog poverenja, poštovanja i uvažavanja međusobnih interesa? Ili se, pod pretnjom sile, moraju slediti sve direktive, ma koliko da su štetne ili ponižavajuće za naše građane? Možemo li da sarađujemo, nezavisno od toga da li ćemo ikad pristupiti EU, na način koji odgovara interesima naše privrede, slično saradnji Švajcarske sa EU?
Najzad, moramo li da ulazimo u vojne alijanse sa najjačima, čak i ako su oni u čvrstim savezima sa zemljama (i terorističkim pokretima) od kojih preti najveća opasnost bezbednosti Srbije? Ili možemo slobodno sklapati saveze sa onim vojnim silama, za koje verujemo da će iskrenije braniti naš integritet i naše interese?