Zoran Đinđić i pobuna „crvenih beretki“

Piše Nikola Vrzić

„Pečat“ objavljuje stenograme sa dve sednice Vlade Srbije u novembru 2001. godine, tokom pobune Jedinice za specijalne operacije. Kakav je stav prema „crvenim beretkama“ imao premijer Zoran Đinđić, i zašto njihov protest – kako ga je sam nazvao – nije smatrao neopravdanim

Nije potrebno previše političke pismenosti da bi se shvatilo na koga je, u nedelju u „Politici“, mislio predsednik Srbije Boris Tadić kada je govorio o spremnosti svoje vlasti da prekine „kontinuitet zla dug dve decenije“; kontinuitet oličen u ubistvu Brisa Tatona, demonstracijama protiv hapšenja Radovana Karadžića, paljenju ambasada, onima „koji su ranije podržali protest naoružanih pripadnika JSO u ‘radnim uniformama’“… Mislio je, da ne bude nikakve zabune, na lidera Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunicu. Spominjanje pobune JSO i njeno ponovno dovođenje u vezu sa Koštunicom, baš u ovom momentu, nije nevažno, s obzirom na to da je pre samo dve nedelje Miljko Radisavljević, specijalni tužilac za organizovani kriminal, saopštio da je „došlo do pozitivnih koraka u rasvetljavanju tog događaja, kao i o ulozi pojedinih lica u njemu“.
A čitava priča o pobuni JSO, opet, bitna je jer se – osnovano ili ne, videćemo – dovodi u vezu sa političkom podrškom ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića, i Koštuničinog učešća u zločinu, koje bi drugosrbijanci tako želeli da otkriju.
„Krunski dokaz“ Koštuničine umešanosti u pobunu JSO, pronađen je u njegovoj izjavi od 15. novembra 2001. godine (pobuna je trajala od 9. do 17. novembra): „Radi se o ljudima koji nisu ugrozili bezbednost države, osim kada je reč o funkcionisanju saobraćaja. Njihov posao je takav da nemaju druge uniforme – oni su se pojavili u onom što je njihova radna i svakodnevna uniforma“ (preuzeto sa internet sajta B92).
Šta je izazvalo pobunu JSO? I još bitnije pitanje: ko je stajao iza pobune? Pripadnici jedinice tvrdili su, tih novembarskih dana 2001. godine, da je uzrok bilo njihovo učešće u nezakonitom hapšenju haških optuženika, braće Predraga i Nenada Banovića, pri čemu su bili obmanuti u pogledu toga koga hapse. Prilično se razložnom, s tim u vezi, čini i teza da su se „crvene beretke“ pobunile iz straha da će i sami otići na prinudni put u Holandiju. Opet, ne treba izgubiti iz vida ni to da su važnu ulogu u pobuni, držeći na vezi Milorada Ulemeka Legiju s jedne, i predstavnike vlasti s druge strane, imali i šefovi tada jedinstvenog surčinsko-zemunskog kriminalnog klana, Ljubiša Buha Čume i Dušan Spasojević; ostali Zemunci tada su se još nalazili u zatvoru zbog otmice Miroslava Miškovića. Igrom slučaja – ili nimalo slučajno – usred pobune JSO iz CZ-a je pušten Mile Luković Kum, a za njim i ostali Spasojevićevi kompanjoni… Ili je Legija, uz sve to, hteo i da pokaže kako, uprkos suspenziji i penzionisanju, i dalje komanduje jedinicom, i kako njegove petooktobarske zasluge ne smeju da budu zaboravljene?

Tek kasnije, godinama posle pobune a nedugo po ubistvu premijera Zorana Đinđića, pojavilo se tumačenje po kojem su politički pokrovitelji pobune JSO, istovremeno, odgovorni i za Đinđićevo ubistvo. To je tumačenje koje kaže i da je Đinđićeva vlada, praktično, kapitulirala pred „beretkama“ kojima niko u državi nije mogao da se suprotstavi, stoga su i smenjena prva dva čoveka tadašnjeg Resora državne bezbednosti, Goran Petrović i Zoran Mijatović, dok je na Mijatovićevo mesto prvog operativca službe (zamenik načelnika RDB-a) postavljen Legijin čovek Milorad Bracanović. To je, dalje, prema ovakvom tumačenju, službu podredilo interesima Legije i Spasojevića, a na kraju i dovelo do atentata 12. marta 2003. godine.
„Pečat“ objavljuje izvode iz stenograma sa dve sednice Vlade Srbije, od 11. i od 14. novembra 2001. godine, na kojima se raspravljalo o pobuni Jedinice za specijalne operacije. U međuvremenu, između dve sednice, „beretke“ su blokirale „Gazelu“, a premijer Đinđić išao je u njihovu bazu u Kuli…
Stenogrami pobijaju mnoge od pobrojanih mitova – da država nije sposobna da se obračuna s „beretkama“ (Dušan Mihajlović, ministar policije, traži takvu naredbu od premijera, koji to odbija), da „Koštuničina vojska“ neće da priskoči u pomoć republičkoj vladi (ponovo, Đinđić to ne želi, jer bi to predstavljalo uvod u vanredno stanje), da iza protesta JSO stoje premijerovi politički protivnici oličeni u tadašnjem saveznom predsedniku (Đinđić je taj koji poriče takvu mogućnost), i konačno i najbitnije, da su Petrović i Mijatović smenjeni po Legijinom nalogu – naprotiv, lično je premijer Zoran Đinđić na tome insistirao. Dodajmo i to da je, sasvim nalik Vojislavu Koštunici, i premijer Đinđić poredio pobunjene specijalce sa rudarima, sindikatima u štrajku…
Imajući sve ovo u vidu, postaje prilično jasno da najave suprotstavljanja onom „kontinuitetu zla“, zapravo, za cilj imaju podmetanje kukavičijeg jajeta kao uvod u obračun sa opozicijom aktuelne vlasti. Pri čemu tobožnja želja za utvrđivanjem istine o ubistvu premijera Đinđića, služi samo kao zgodan povod.

11. novembar 2001. godine, 61. sednica Vlade Srbije

Predsednik Vlade Srbije dr Zoran Đinđić: Izveštaj o saradnji sa Haškim tribunalom i problemi koji su iskrsli u vezi sa tim.
Tiče se dvojice građana Bosne i Hercegovine, koji su predati Međunarodnom sudu za krivično gonjenje. Policija je sprovela taj transfer, posle čega je došlo do određenog nezadovoljstva u jednoj formaciji Službe državne bezbednosti, do određenih protesta.
Zamolio bih Dušana Mihajlovića da on podnese kratak izveštaj o stanju stvari, kako se razvijalo i o trenutnom stanju stvari.
Dušan Mihajlović: Kada je reč o Banovićima, ustanovili smo da ovde žive pod lažnim dokumentima, imenima Saše Jovanovića i Bojana Anđelića, i uz saglasnost premijera i moju saglasnost, ministarstvo ih je pronašlo, identifikovalo, uhapsilo i, po ovoj proceduri regulisanoj odluci, predalo nadležnim organima Haškog tribunala.
Posle toga kada sam bio na putu u inostranstvu, a premijer u Americi, stigao je faks od komandanata Jedinice za specijalne operacije, majora Duška Maričića, poslat iz Centra „Radoslav Kostić” u Kuli, negde u popodnevnim časovima, u kojem su rekli da je JSO juče uradila jedan sraman čin za koji nije znala, uprkos našim upozorenjima i vašim obećanjima da nećemo hapsiti Srbe sa haške poternice. To obećanje nikada nikome nisam dao.
S obzirom na to da je to juče urađeno i na prevaru izvršeno sramno hapšenje dvojice Srba, koji su odmah isporučeni Hagu, jedinica odbija dalju poslušnost i povlači se u Centar (…)
Načelnik Resora državne bezbednosti je reagovao i pozvao jedinicu da se vrati redovnim zadacima (…)
Juče je bila od 13 do 15 časova blokada međunarodnog autoputa Novi Sad – Subotica, na nadvožnjaku kod Vrbasa.
Inače, u ovoj jedinici ukupno ima 419 zaposlenih, ali od toga negde su samo 70 borci, znači pripadnici antiterorističke grupe, njih 17, i pripadnici specijalnog tima, njih 58, a ostalo je praktično podrška (…) Većina tih pripadnika se odazvala pozivu (…) Važna je vest da helikopterska jedinica Resora državne bezbednosti, koja inače učestvuje u akcijama ove jedinice i raspolaže savremenim helikopterskim sredstvima, da se nalazi na svojoj lokaciji i da ne učestvuje u ovom protestu Jedinice za specijalne operacije.
Resor državne bezbednosti funkcioniše normalno i protest Jedinice za specijalne operacije nema podršku u drugim delovima Resora (…)
Redovna je situacija potpuno i u Resoru javne bezbednosti (…) Nisu uspeli pokušaji komandanta ove jedinice da uz pomoć raznih posrednika obezbedi javnu podršku generala Lukića i Resora javne bezbednosti, a posebno generala Gorana Radosavljevića, pomoćnika načelnika Resora i komandanta žandarmerije (…) Mislimo da je cela stvar izvedena na taj način što je neko (…) praktično izmanipulisao pripadnike ove jedinice sa nekim informacijama u vezi posete gospođe Karle del Ponte i njenim zahtevima (…) i da im je proturio tezu da su svi oni na spisku, da su optuženi za Haški tribunal i da ćemo ih mi sve zajedno, kao kompletnu jedinicu isporučiti Haškom tribunalu, tako da je to osnovni nesporazum, a uz obećanje da ih određene patriotske snage, da ih sada ne navodim i njihove kolege u raznim uniformama, sada omogućiti tu zaštitu i sprečiti da ih neko izruči Hagu. U tom smislu im je obećana neka podrška i ta manipulacija je bila razlog ove pobune (…)
Mislim da posle objašnjenja da nisu na haškim optužnicama i da Vlada neće nijednog pripadnika Vojske i policije isporučiti Haškom tribunalu, da se stvaraju uslovi da se vrati sve u redovno stanje (…)
U tom smislu predlažem da se Vlada jasno izjasni o saradnji sa Haškim tribunalom i o ovom činu i mislim da bi to bilo dovoljno da premijer uvede red u ovom Ministarstvu, a da posle toga preduzmemo druge potrebne mere i aktivnosti.
Momčilo Perišić: Više puta smo govorili da preti latentna opasnost da neočišćeni redovi policije, Vojske, kao i ostaci u drugim strukturama mogu u datom momentu da se međusobno povežu i dokaz da je to tako je ovo, a to je zbog uticaja pre svega ličnog straha za njihovu egzistenciju. Tu moramo da ih razuverimo, ako su normalni. Ako nisu normalni, onda ih treba eliminisati iz tih redova.
Drugo, uticaj iz Vojske Jugoslavije, jer i u Vojsci vlada takav stav i mišljenje.
Treće, uticaj Savezne države, koji je opozicija u smislu ovoga što mi radimo i dovodi u korelaciju mnoge stvari, čak i planirano radi (…), sve je to u korelaciji napad na Vladu Republike Srbije.
Žarko Korać: Moram otvoreno da kažem da je za mene u čitavoj priči najneprijatnije iznenađenje saopštenje DSS-a koja je faktički podržala stavove ljudi, ona je u političkom smislu, DSS, rekla faktički da su ti ljudi u pravu, što je stvarno zapanjujuće jer čak i da je to faktički i politički tačno, ti ljudi su sa oružjem stali na međunarodni put sa oklopnim transporterima i podržali su oružanu pobunu protiv ove Vlade.
Predsednik: (…) Dve su mogućnosti, da kažemo – moramo da izručimo sve koji su na haškoj listi, jer u suprotnom će interes Srbije biti ugrožen, što ne bi bila istina, jer ne traži sud u Hagu da mi sada izručimo sve, ili će nam u suprotnom dati negativnu ocenu. Druga mogućnost je da od slučaja do slučaja, kad ocenimo da je negde došlo do crvenog polja i da mora nešto da se uradi, da je zver gladna i da je treba malo nahraniti, onda procenimo da tu nešto mora da se desi (…)
Mi i dalje čekamo da Savezna vlada donese taj zakon, a do tada, u skladu sa pritiskom koji se na našu zemlju vrši, u skladu sa dinamikom naše saradnje sa Hagom, od slučaja do slučaja ćemo procenjivati šta je u nacionalnom interesu.
Konkretno, tri tačke (…)
Prva, Vlada Republike Srbije zaključila je da organi Republike Srbije (…) postupaju u skladu sa odlukom Vlade Republike Srbije od 28. juna 2001. godine. (…)
Druga tačka – Vlada Republike Srbije zaključila je da je u slučaju hapšenja Nenada Banovića i Predraga Banovića, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije postupilo u skladu sa odlukom.
Treća tačka – Vlada je prihvatila Izveštaj Ministarstva unutrašnjih poslova u vezi sa ispoljenim nezadovoljstvom jedinica MUP-a smeštenih u Kuli, bez daljih kvalifikovanja. Znači, prihvatili smo Informaciju bez nekog posebnog zaključka.
Momčilo Perišić: (…) Ponavljam, zaista ovo što se desilo u Kuli, to nije garantovano samostalni akt. To je akt koji je išao u korelaciji vojna bezbednost i to, da ne pričam šta sve još i kakva je zabrinutost sa političkim odlukama.
Dragan Domazet: Ostalo je nešto upražnjeno, pa postavljam pitanje šta je sa tom pobunom. Verovatno javnost očekuje reakciju Vlade, jer oni su bacili rukavicu i kažu – mi se ne slažemo. Mi ostajemo pri tome.
Očekujem da mi donesemo neku odluku u vezi sa tim. U ova tri zaključka to ne vidim.
Predsednik: Ministarstvo unutrašnjih poslova će u skladu sa svojim nadležnostima doneti kao i kod rudara, u ovoj zemlji su svi kršili zakone u izražavanju svojih protesta. I rudari, i sindikati i u svakom od tih slučajeva smo rekli – hajde da vidimo da nadležno ministarstvo nađe neko rešenje koje neće dolivati ulje na vatru. Imamo dovoljno vremena sutra, ako se stvar zaoštri, da reagujemo oštrije (…)
U ovom trenutku treba da spuštamo loptu. Ne treba da pravimo paniku. Znači, ovo saopštenje treba da znači podršku ministarstvu i u principu ovo je emitovanje poruke da je sve u redu i da je sve pod kontrolom.
(…)

14. novembar 2001. godine, 62. sednica Vlade Srbije

Predsednik: Otvaram 62. sednicu Vlade Republike Srbije.
Za ovu sednicu predlažem sledeći dnevni red sa jednom jedinom tačkom: INFORMACIJA O PROBLEMU FUNKCIONISANJA RESORA DRŽAVNE BEZBEDNOSTI (…)
Ja sam posle našeg sastanka Vlade otišao u Kulu, razlog za to bio je što sam pre toga održao sastanak sa predstavnicima drugih resora u Ministarstvu unutrašnjih poslova i prikupio saznanja u razgovoru sa njima, da Služba nije u stanju da unutrašnjim resursima reši čitav problem (…) Dobio sam uveravanja da Služba nije u stanju da to uradi, i da taj problem mora da se reši na nekom drugom nivou, što znači da ja moram da odem u Kulu, za šta sam imao poziv. Čim sam se vratio sa puta, dobio sam poziv od organizatora ovih protesta da posetim njihovu jedinicu u Kuli i da razgovaramo o problemu koji je nastao.
Razgovarao sam sa njima tri sata. Ja sam im i dao jedan predlog, ostavio im vremena da razmisle o tome i očigledno je bilo da to nisu prihvatili, jer sam u toku noći, odnosno u 03.00 sata, dobio informaciju da su oni krenuli sa borbenim kolima i vozilima ka Beogradu, ali sam u međuvremenu, iz njihovih redova dobio i informaciju da će to biti miran protest i da se ne radi o pokušaju nikakvog državnog udara ili oružane pobune.
Po mom mišljenju, nekoliko profesionalnih propusta je učinjeno prilikom sprovođenja postupka hapšenja braće Banović. Kao prvo, u tom postupku bez ikakve potrebe učestvovali su pripadnici Specijalnih jedinica (…) mada takvi vidovi intervencije su, po definiciji, zadatak Javne bezbednosti i inspektora Javne bezbednosti.
Kao drugo, potpuno je bila neprimerena organizacija čitave te operacije, u kojoj je učestvovalo 15 ljudi, za hapšenje dvojice civila.
Kao treće, to je sve urađeno usred dana, na pijaci, u prisustvu velikog broja građana.
Četvrto, pripadnici specijalnih jedinica (…) obavešteni su da se radi o dvojici opasnih kriminalaca koji će verovatno koristiti oružje (…)
Peto, kada su se oni vratili u tu svoju jedinicu, u medijima su saznali da se radi o dvojici optuženih za Hag, a ne o dvojici kriminalaca, kako im je to rečeno prilikom intervencije. Onda su se oni javili načelniku Državne bezbednosti i tražili od njega da dođe hitno u Kulu i da im objasni o čemu se tu radi (…)
Međutim, nije bilo spremnosti da bilo ko dođe iz rukovodstva Ministarstva, u nekoliko navrata su u toku dana oni pozivali da neko dođe, ali niko nije došao (…) To podseća na pranje ruku od odgovornosti.
Znači, niti je Ministarstvo unutrašnjih poslova objavilo zvaničnu informaciju da ono stoji iza toga, da postoji nalog koji je dat, Ministarstvo pravde je posredstvom ministra dalo informaciju da ono nije obavešteno o tome, i da ne zna o čemu se radi. I tako je nastao čitav taj problem.
Da li iza toga stoji neka druga pozadina i da li je tokom tih protesta stvorena neka druga pozadina, to je neko sasvim drugo pitanje. Sigurno da ne postoji i da je to nezadovoljstvo imalo nekoliko faza i da se kroz te faze karakter tih protesta menjao, ali mi imamo posla sa propustima u Službi koji su ozbiljne prirode (…)
Dodatni problem je u tome što su specijalne jedinice u nadležnosti Resora državne bezbednosti (…) i što u Resoru državne bezbednosti ne postoje adekvatne informacije i projekcije događaja, niti kontrola događaja i jedna služba koja treba da zna u zemlji šta se događa, dosta loše izgleda ako ne zna šta se događa u njenim vlastitim redovima (…) I to je za mene zabrinjavajući dokaz neprofesionalizma koji se tu očitava.
Zahtev ovih demonstranata, ili štrajkača, ili protestanata, ili kako god hoćete da ih nazovemo, jeste smena ministra unutrašnjih poslova, prekid privođenja i isporučivanja novih sa liste za Hag, dok se ne donese zakon o tome (…) I na jučerašnjem sastanku ministar je predložio nešto što sam i ja predložio, a šta oni nisu prihvatili, a to je da se formira jedna radna grupa, jedna komisija koja bi ispitala sve navode jedne i druge strane, utvrdila odgovornost i na osnovu činjenica onda utvrdila i mere koje treba preduzeti (…)
Oni nisu pristali na to, u razgovoru sa mnom su rekli da smatraju – ako prestanu sa protestima, onda zbog strukture same organizacije, oni koji imaju komandno više mesto lako će, posle izvesnog vremena, da se osvete onima ispod sebe i da tu onda nema nikakve pomoći i da praktično, za njih, samo nastavak protesta, do ispunjenja njihovih ciljeva, znači i neku garanciju za njihovo ostajanje u Službi i posle toga (…)
I ostali su pri svom zahtevu – da ministar podnese ostavku i da se time ovaj problem reši.
Ja imam dva predloga, i posle toga ću da otvorim raspravu.
Jedan ima organizacioni karakter, a drugi personalni karakter.
Organizacioni karakter ima predlog da se JSO iz Resora državne bezbednosti prebaci u Resor javne bezbednosti (…) Ne postoje službe u svetu koje su istovremeno i obaveštajne i kontraobaveštajne službe, a imaju oružane formacije (…)
Državna bezbednost, koja je nadležna za njih, nakačena je na njih kao neka vrsta šešira, koji je samo formalno tu kao neka vrsta komande, a zapravo nema nikakav uticaj, kao što vidimo iz poslednjih događaja.
Ako ste primetili u poslednjih pet dana, jedini koji se tu nisu angažovali su bili ljudi iz Državne bezbednosti. Znači, tu sam se angažovao ja, angažovao se ministar, ali jedini koji se nisu pojavili ni na ulici, ni u Kuli, bili su njihovi pretpostavljeni, a to znači načelnik Državne bezbednosti i njegov zamenik.
Predlažemo, dakle, da se te JSO prebace u Javnu bezbednost, da se pridodaju inače postojećim Jedinicama za specijalne namene (…) i u sledećem koraku transformišu, postanu deo jedinstvene strukture javne bezbednosti, dođu pod komandu Javne bezbednosti i da postepeno izgube taj specijalni karakter.
Drugi problem (…) jesu propusti koji su činjeni prilikom obavljanja ove operacije i koji govore o lošem stanju koje postoji u Državnoj bezbednosti (…) Kolege su u tako lošim međusobnim odnosim, da to praktično otežava funkcionisanje te službe. Jedan od razloga što Služba ne može da se suprotstavi toj pobuni koja se tamo desila je što u samoj Službi ne postoji solidarnost, jer jedni druge vide kao potencijalnu opasnost u smislu svedočenja za Hag.
Moj predlog je da na ovoj sednici Vlade donesemo odluku o suspenziji načelnika i zamenika Državne bezbednosti i formiranju komisije koja će ispitati sve ovo o čemu sam ja govorio i u slučaju da se to pokaže kao tačno, koja će ih smeniti (…)
Moja pretpostavka je da će ovi u Kuli odbiti, jer oni traže ostavku ministra i pretpostavljam da će izjaviti da nisu zadovoljni odlukom Vlade, ali o tom-potom (…)
Ako ne budu stali iza odluka koje donese Vlada, znači da imamo širi problem i onda ćemo na sledećoj sednici Vlade da razgovaramo o tom širem problemu, ako do njega dođe.
Što se tiče ostavke ministra – ja je ne prihvatam. Mislim da to nije tema za razgovor.

Dušan Mihajlović: Sve si rekao. Jedino što nije dobro ovo o tom-potom. Mi moramo da znamo šta je naš odgovor na sve situacije (…)
Ovo je priča za malu decu da oni nisu znali. Pročitajte Saopštenje i tamo stoji (…) ocena da je to izdajnički čin i da je ova vlada samim tim ista takva. Što se tiče druge situacije, radi se o oružanoj pobuni jedinice koja ima tu ratnu prošlost.
Prvi zahtev svih u Međunarodnoj zajednici za normalizaciju odnosa sa Ministarstvom unutrašnjih poslova je bio da se rasformira ta jedinica. Ja sam taj zahtev odbio, ne zbog njihovih zasluga za 5. oktobar (…) nego zato da ne bi imali 200 profesionalno obučenih ljudi za taj posao, kao pojačanje i logistiku podzemlju, u ono vreme kada nismo imali formiranu kriminalističku policiju i drugo.
Ako hoćemo da se suočimo sa svim tim odgovorno i hrabro kao Vlada i da budemo spremni da sprečimo oružanu kontrarevoluciju, ja sam spreman da ostanem ministar.
Radi se o političkoj bitki za to hoćemo li sarađivati sa Hagom i hoćemo li biti pravna država u kojoj organizovana mafija neće vladati ovom zemljom, gde neće postojati jedinice koje mogu da imaju sponzore, da budu nezavisno od države i jače od države.
Prema tome, hoćemo li tu braću po oružju i krvi da razoružamo i privedemo zakonu ili nećemo.
I poslednje, u međuvremenu, gospodin Mijatović je posle kolegijuma, odnosno na kolegijumu koji smo imali noćas, podneo ostavku, on je dao otkaz, zato što on neće svoju profesionalnu i ličnu čast da dovodi u pitanje (…) Danas je praktično poslao pismo i objavio i Goran Petrović, tako da u suštini i on je dao ostavku (…)
Predsednik: (…) Mi imamo jedan problem, a to je da imamo jedan deo državnog aparata koji je u protestu, da onaj deo koji je u administraciji za to zadužen nije u stanju to da reši. Znači, ta priča da ih razoružamo, to je priča za malu decu…
Dušan Mihajlović: Znači, nije tačno, ako Vlada naredi da razoruža tu jedinicu i da je rasformira ja ću sprovesti tu odluku.
Predsednik: (…) U slučaju da jedinica ne prihvati ovu odluku, ja ću predložiti da se ta jedinica rasformira i da dobiju otkaz svi oni koji su zaposleni u toj jedinici. I pozvaću ostale delove javne bezbednosti da sprovedu svoj zadatak, a to znači da je taj zadatak o rasformiranju te jedinice (…)
Ja vas molim da ne širimo priču na razne političke elemente, jer ovde imamo klasičan problem nefunkcionisanja službe. Službe su dužne da imaju uvid u svoje funkcionisanje i da na vreme signaliziraju određene teškoće koje mogu nastati. Ako informaciju dobijemo tek kada je kasno i kada požar izbije, onda mislim da je tu problem u funkcionisanju i da ga mi moramo rešavati pitanjima lične odgovornosti (…)
Znači, ja predlažem da mi donesemo ovu odluku bez obzira na to da li su dotični podneli u međuvremenu ostavke ili nisu.
Žarko Korać: Mene ovaj drugi deo priče prilično zabrinjava – da se suspenzijom ovih ljudi šalje jedna poruka da smo mi, u stvari, u defanzivi i da ne možemo tako lako izaći iz jedne krize (…)
Predsednik: Što se mene tiče, to je više signal naše snage, nego izraz naše slabosti. Signal naše slabosti je što je došlo do toga pre pet ili šest dana. Mislim da će naša slabost biti ako oni pobede, ali ovo je čišćenje sistema (…) Ne možemo mi da pozivamo uvek Vladu da rešava iskrsle probleme u pojedinim resorima, da pozivamo predsednika vlade kada treba da rešimo pitanje štrajka. Ili štrajk rudara, štrajk policajaca, da predsednik vlade rešava štrajk.
Žarko Korać: Samo da postavim jedno pitanje: kakve su političke konsekvence toga?
Predsednik: Naša saradnja sa Hagom se nastavlja, to pitanje nije u nadležnosti bilo kakvih policijskih formacija, jedino je rešenje da oni usvoje našu odluku, da slede mere koje sam naveo.
Vladan Batić: Slažem se sa Žarkom, da je poruka loša, jer će to njima dati krila da i dalje traže ostavku Dušana Mihajlovića i mislim da Vlada tu treba da pokaže odlučnost.
Dalje, ovaj potez prebacivanja te jedinice u Službu javne bezbednosti je loš. Taj sektor Državne bezbednosti u kojoj je bilo najviše promena personalne prirode, bio je lojalan Republičkoj vladi. Ja mislim da Sektor javne bezbednosti to nije (…)
Dušan Mihajlović: Mislim da je predlog da se ova jedinica prebaci, sada, u ovoj situaciji, u Resor javne bezbednosti, dobar.
Dragan Veselinov: Zorane, ja te pozivam da udariš „pesnicom o sto“. Ovde se ne radi o tehničkim greškama policije ili oko hapšenja, jer kod hapšenja nema estetike. Možda ima nekih unutrašnjih grešaka, ali to ne može da bude povod da ova jedinica ovako nastupi.
Ovo je, sa političkom pozadinom, oružana pobuna protiv Vlade. Oni nisu slušali svoga ministra i nisu Tebe slušali, koga su morali da poslušaju. To znači da imamo problem sa jednom jedinicom koja se otrgla od svake kontrole.
Oni su sa oružjem izašli na ulice.
Ja sam za to da se oni smesta rasformiraju odlukom Vlade, da ih rasformiramo (…) ali ovu jedinicu treba raspustiti danas.
Vladan Batić: Potpuno sam saglasan.
Jožef Kasa: Nemam osnovnu informaciju i ja je od vas tražim.
Da li mi imamo snage da ih razoružamo? Ako imamo, ja se zalažem za to da se Jedinica rasformira i nema dalje priče.
Predsednik: Nemoj da tražiš iskren odgovor.
Jožef Kasa: Ako nemamo snage za to, onda to treba da priznamo i tako povlačimo poteze. Ali, ako imamo snagu, onda krenuti odmah i oštro.
Predsednik: Pre nego što sam u nedelju otišao kod njih, ja sam to pitanje postavio i na osnovu odgovora koji sam dobio od relevantnih ljudi, otišao sam u Kulu. Inače, ne bih nikada otišao da razgovaram sa jednom jedinicom od 35.000 ljudi, da sada 100 ili 200 ljudi ucenjuje i traži da dođe predsednik vlade.
Verujte mojoj proceni, ovo je jedan međupotez koji nama omogućava reorganizaciju, koja je neophodna, da rešavamo stvari. To je kao sa „Crvenom zastavom“ (…)
Za mene je to tipično javno preduzeće. Ništa nije bolje stanje u „Elektroprivredi“ Srbije, ništa nije bolje stanje u železnici, ni u jednom javnom preduzeću, s tim što oni imaju specifično sredstvo za rad, ali za mene je struja još gori problem nego „crvene beretke“ (…)
Kada govorimo o alternativama, treba da zamislimo tu alternativu koja je najmanje povoljna za nas, a to je da sutra oni zauzmu aerodrom, kao što su zakrčili autoput, da dođe naređenje da neko ide tamo i da ih izbaci sa aerodroma i da to naređenje niko ne izvrši. Posle toga da se mi obratimo Vojsci, jer ne možemo međunarodni aerodrom da držimo pod blokadom i da to znači uvođenje vanrednog stanja i kraj. To je vrlo verovatna opcija (…)