Velika sestra

Piše Miodrag Zarković

„Utisak nedelje“, TV B92, nedeljom u 21

Olja Bećković sigurno nije najveći krivac za to što dva sata odavno nisu dovoljna za bavljenje gorućim političkim temama. Nekada, u prvim godinama prikazivanja „Utiska nedelje“, 120 televizijskih minuta bilo je sasvim potaman za ozbiljno pretresanje najbitnijih državnih i društvenih problema – pošto se svaki problem praktično svodio na protivljenje ili podršku tadašnjem režimu – ali u ovo doba to je premalo. Oduzmite reklame, oduzmite kuknjavu Aleksandra Vučića da sprovodite hajku protiv njega time što ga redovno pozivate u emisije pa mu još i postavljate pitanja, oduzmite obavezne recitale Nade Kolundžije o nebu koje je plavo i „šengenu“ koji je beo, oduzmite sva pozivanja Nenada Popovića na evroreformsku prošlost njegove stranke, i šta vam ostane?
Skoro ništa! Tek listanje predloga i glasanje. Kao i zen-budizma dostojna samokontrola voditeljke, koja jedina zna kako svaki put uspe da se ipak uzdrži od toga da iskoči sa ekrana i podavi te iritirajuće gledaoce kojima je, zamislite, palo na pamet da se uključe u kontakt program!
Naprosto, nedeljom od devet do jedanaest uveče ne možete da zaokružite bilo koju temu od kakve opšte važnosti u tranzicionoj, evroreformskoj Srbiji. Zbog čega političke emisije, a posebno vremešni „Utisak nedelje“, mogu da deluju kao prevaziđen TV format.
Ljudi, međutim, gledaju političke emisije. Pa i „Utisak“, koji, istina, ima niske rejtinge gledanosti, ali i nepodeljenu pažnju određenih, pretežno uticajnih krugova u Srbiji. Uprkos snobovski blaziranoj atmosferi u studiju. Uprkos tome što je za poslednjih deset godina više ljudi obavljalo posao selektora fudbalske reprezentacije nego što ih je gostovalo u „Utisku nedelje“. Uprkos tome što se tamo svi gosti trude da ispadnu pametniji nego što jesu (mada najčešće postignu suprotno). Uprkos primetnoj naklonosti voditeljke koju uživaju gosti iz evroreformskog tabora. Uprkos besmislenim uvodima voditeljke na početku emisije, od kojih je svaki pao u vodu već posle prvog odgovora nekog od gostiju. Uprkos svemu tome, ljudi gledaju „Utisak“.
Da li je to znak da nešto nije u redu sa svima nama koji nedeljom u 21 čas, umesto derbija neke od stranih liga, pratimo ovu emisiju? Da li je „Utisak“, kao i ostali politički TV sadržaji, neka vrsta specijalnog poroka, zavisnost kojoj smo podložni mi obični smrtnici što tragamo za logikom na ovdašnjoj društvenoj sceni?
Može biti, ali skloniji sam tome da političke emisije, ovakve kakve su danas, doživim kao nešto drugačije „rijaliti šou“ programe. Ne poput onih u kojima gledamo netalentovane pevače, zaboravljene glumce i raskalašne manekenke kako se na malom prostoru otimaju o 100.000 evra. Ne, ovo su „rijaliti“ serijali u kojima se neiskreni političari, umišljeni analitičari i spetljani voditelji na još manjem prostoru otimaju za reč. Kao i u prvom slučaju, tako se i u ovom drugom radi o čistom voajerizmu. Ona prva publika voli da vidi šta rade pevači, glumci i manekenke, jer bi se rado družila sa njima, a možda i bila na njihovom mestu. Mi koji gledamo političke „rijalitije“, u stvari bismo voleli da možemo da prozborimo koju sa tim političarima, analitičarima i voditeljima, a verovatno bismo oberučke prihvatili da se zamenimo sa njima.
A ako već političke emisije doživimo kao „rijalitije“, onda je „Utisak nedelje“ u toj kategoriji nesumnjivi „Veliki brat“. Tačnije, zbog voditeljke – „Velika sestra“. I to VIP izdanje!
Sa druge strane, možda i nije reč o voajerizmu, već o iščekivanju Čaka Norisa: hoće li čuveni holivudski grubijan već jednom, kako se sugeriše u onom vicu, da se javi u program i onda zalupi slušalicu Olji Bećković?!