SAJAM KNJIGA Pamet u glavu, ali ne i dupe uza zid

Piše Ljiljana  Bogdanović

Slogani kojima je „pamet“ u pameti, odnosno na jeziku, uvek imaju uspeha, lako se pamte i uplivišu na (pod)svest koja se odaziva prepoznatoj ideji, prosvetiteljskom savetu ili opomeni. U slučaju 55. beogradskog sajma knjiga, kreatori „imidža“ najpopularnije domaće fešte kulture skrupulozno su izbacili nastavak narodne izreke

Pod sloganom „Pamet u glavu“, protekle nedelje se zavrteo medijski život predstojećeg, 55. po redu, beogradskog sajma knjiga, koji će biti održan od 25. do 31. oktobra. Slogani kojima je „pamet“ u pameti, odnosno na jeziku, uvek imaju uspeha, lako se pamte i uplivišu na (pod)svest koja se odaziva prepoznatoj ideji, prosvetiteljskom savetu ili opomeni. U ovom konkretnom slučaju, iz često citirane poslovice kreatori duha sajamske smotre skrupulozno su izbacili nastavak rečenice –„ dupe uza zid“! Ne bi bilo zgodno na reklamnom materijalu, čudno bi izgledalo na bilbordima, a primaoci rečene poruke će se verovatno i sami setiti dopune narodne mudrosti koja poziva na strateški oprez pred životnim – u ovom slučaju i čitalačkim iskušenjima. Organizatori nisu ostali dužni objašnjenja, te napominju: pamet je ono što nam je najpotrebnije u ovom vremenu, ovo je dobronameran predlog čitaocu da se izmesti sa poprišta svakodnevnih medijskih ataka na njegova čula, svest i ukus, i da uzme – knjigu u ruke!

ŠTA SE „ČITA“ IZ PRATEĆEG PROGRAMA
U redu, ali to čitaoci znaju i sami, strahotu „ovog vremena“ ne mogu da previde,  glede, zbog čega nedoumica oko psihološkog i praktičnog ciljanja usklika „Pamet u glavu“ – ostaje. Da li je očinsko obraćanje adresirano piscima? Izdavačima? Možda se, ovako „taktički“, poslenici knjige obraćaju upravo onima koji, sa manje ili više pameti i ideja, stvaraju tzv. „ambijent“ u kojem žive i opstaju stvaraoci i potrošači knjige, dakle – pisci i čitaoci?
Nedoumice je moguće dalje ređati, no izvesno da je upravo osvrt na sajamske, odnosno predsajamske prilike, trenutak da se poneke malo „razbistre“. Može li se štogod dokučiti iz programske najave sajma, manje, razume se, iz one uvek impresivne izdavačko-knjižarske „statistike“ kojom organizatori  mašu, već pre i jasnije iz ideja i zamisli koje se predstavljaju kao „duh priredbe“. O prvom – „statističkom“ sjaju sajma tek će biti reči. Zanimljivije i, za promišljanja o pomenutom „splinu“ smotre, inspirativnije su svakako programske „celine“. Možda je tu i odgonetka o pozivu na pamet. I ovog oktobra, kao i  prošle godine, program oblikuje i najavljuje Vladislava Gordić Petković, urednica i bog i batina najvećeg festivala savremene srpske književnosti i najveselije mega knjižare na Balkanu (česte fraze kojima se u medijima časti ova, ne samo čitalačkoj publici, za srce prirasla revija književnog stvaralaštva i izdavaštva). Za javnost ostaje tajna da li je možda upravo gospođa Gordić kumovala sloganu sajma, ali poznata kritičarka i dugogodišnji domaći promoter i tumač korpusa tzv. virtuelne književnosti svakako ne može izbeći „sumnjičenjima“ za autorstvo ovog rešenja. U medijima se ovih dana izdašno citiraju njene izjave, pa ponešto navodimo kao putokaz za razumevanje idejne matrice koju sajam, pod rečenim pomalo zagonetnim geslom, promoviše.
„’Ćaskaonica’ Sajma knjiga, program koji je uveden prošle godine, ugostiće pisce iz Srbije i regiona, od ‘modernih klasika do autentičnih desperadosa’, a novost je što će, pored pisaca, u njoj ove godine nastupati i rokeri i blogeri“, kaže Gordić i obećava stvarno dobar provod:
„Posetioce očekuje punih šest sati čitanja, performansa, gestikuliranja i provociranja. Takođe, veliki magnet za publiku biće programi u strip sali, s gostima iz Srbije i sveta, panelima, predavanjima i nastupima eminentnih autora stripa i  drugih oblasti umetničkog izraza. U pripremi su i maraton kratke priče, organizovan u saradnji s festivalom ‘Kikinda Short’, s gostima iz osam zemalja, i maraton urbane poezije, koji će, uz video filmove, ples i performans, odati počast velikom srpskom pesniku i eksperimentatoru Lazi Kostiću“.
Slutimo li iz programa da će pod reflektorom sajamske pozornice na velika vrata ući i savremena alternativna scena srpske i regionalne književnosti, između ostalog i sve prisutnija „blogerska“ i „fejsbuk“ literatura?
O tome svedoči i podatak da će specijalni gosti biti, kako se najavljuje, „autori iz Istre okupljeni oko ‘Kuće za pisce’ (Hiža od besid), koji će predstaviti književnost tog regiona Hrvatske“. Takođe, avangardne tendencije na predstojećem Sajmu, mogu se iščitati i iz njegovih ovogodišnje pažljivo biranih tema za rasprave na Forumu: „Kultura, tradicija i mediji: kako obeležavamo jubileje“, zatim „Književnost, pozorište, film: kako (ni)smo ekranizovali srpsku književnost“, ali i dve „modernije“: „Blog, čet, fejs: destrukcija ili rekonstrukcija jezika“, te „Udžbenik, biblioteka, veblioteka: učenje i internet“.

ČITATI, PREVODITI, POBEĐIVATI…
U velikoj knjižari neće svakako biti dosadno, književnost (pogotovo ne domaća) za pametnu glavu ne može kako izgleda biti dostatna i dovoljna, pa se napori vidno usmeravaju u drugim pravcima, ka „maloj“ pomoći novijih i modernijih medija, i obećavajućoj regionalnoj saradnji. Agenda sajma kazuje da su mnoge ideje skladno uklopljene u celinu sa programskim načelima tekuće Godine knjige i jezika, još jedne kulturne manifestacije koju prati zvučni slogan („Ko čita pobeđuje“), a čije je domete ispred organizatora i pokrovitelja – srpskog Ministarstva kulture – za medije formulisao specijalni savetnik u ministarstvu Zoran Hamović.  U Godini knjige (traje do 23. aprila 2011) pobeđivaćemo, kako se sugeriše, ne samo sa čitanjem koje savetuje slogan ovog projekta, već pre svega voljom i sposobnošću da učestvujemo u evropskom projektu umrežavanja i približavanja različitih književnosti i kultura u regionu, Evropi i svetu.
Stoga, na startu ovog finansijski dobrano podržanog, poduhvata, u Sremskim Karlovcima je otvoren i Međunarodni prevodilački centar. Dok se očekuju prvi plodovi njegovog trajanja, Godinu knjige i jezika obeležava niz akcija, među kojima su izrada i usvajanje Zakona o izdavaštvu, Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, Zakona o staroj i retkoj knjizi, Zakona o bibliotekama i Zakona o obaveznom primerku (zlobnici tvrde da se zakoni u kulturi kreiraju takvim tempom, da „Godina“ može potrajati i deceniju!). I ne samo to, već, kako Hamović kaže: radiće se na usmeravanju pažnje stručne i šire javnosti na proces oblikovanja i distribucije znanja, na plasman i afirmaciji publikacija, odnosno politici podsticaja čitanja (Kada je, reč o zadatom „podsticanju čitanja“, srpsko Ministarstvo kulture godinama ne daje odgovor, na primer, na gnevno pitanje kulturne javnosti: ima li objašnjenja za zakatančenu Narodnu biblioteku u Beogradu!?).
Ne iscrpljuje se, međutim, razgranata zamisao ovog projekta – koji je, čini se, idejama pomalo „inficirao“ i kreatore predstojeće oktobarske smotre izdavaštva  – samo u rečenom planu. Hamović stoga posebno potencira ulogu književnih prevodilaca i drugih pozvanih i kvalifikovanih promotera naše knjige (i kulture uopšte) u svetu. „Oblikovanje nastupa u inostranstvu i stvaranje uslova za postizanje poželjnih i merljivih rezultata uz  ranije utvrđen konkurs, način je podrške prevodima dela sa srpskog na strane jezike“, Hamović ubraja u najvažnije delatnosti. Upravo o ovom pomenutom prevođenju i izboru dela (i pisaca) u„Pečatu“ je nedavno pisao naš kritičar Vasa Pavković, zaključujući da je sastavljač kritičarske liste za izbor dela koja će se prevoditi „eliminisao sve kritičke zagovornike tradicionalnije i nacionalnije shvaćene književnosti“. Daleko oštrija osporavajuća reč ispratila je pomenuto nastojanje Ministarstva kulture, a pogotovo onaj deo koji se imenuje kao „Ambasadorov izbor“. Evo šta je o tome nedavno, neposredno po javnoj promociji „Ambasadorovog izbora“ u okviru Godine knjige, rekao Toma Tasovac, naš afirmisani lingvista koji živi i radi u Berlinu i Bonu. „Najnovija inicijativa Ministarstva kulture je čudan pokušaj da se zataškaju nerad i javašluk koji vladaju u vizantijski zamršenom kolopletu dušebrižnika za srpski jezik i da se novac, po ko zna koji put, potroši na prodavanje magle.“
Magla ili ne, tek promocija poduhvata Godina knjige je jedan od događaja koji su snažno obeležili vreme između dva beogradska sajma knjiga.
Drugi momenat koji je, verujemo, vredan pomena, već i zato što objašnjava svu „silu“ pedagoškog i prosvetiteljskog aktivizma koji oblikuje našu širu književnu i izdavačku scenu, ponašanje uticajne kulturne elite, te tako i „imidž“ ove neodoljive smotre kao što je beogradski sajam knjiga, jeste i konkurs za otkup knjiga NBS. Proletos, ovaj konkurs je ispraćen sa velikom pažnjom, ne samo u javnom sazvežđu izdavaštva i knjižarstva. Podsetimo na deo koji su pojedini kritičari i javno ocenili kao nasilje i  „besramni staljinizam“. Moglo se, između ostalog, pročitati i ovo:
„Ove godine u izbor ulazi i kvalitetna domaća i prevodna književnost, problemski i kritički orijentisana, sa izrazitim društvenim angažmanom, odnosno knjige domaćih autora, autora iz regiona i inostranstva, koje na književno uspeo način obrađuju teme poput ratnih sukoba tokom raspada SFRJ, odnosa pojedinca i politike, slobode i jednakosti u uslovima dramatičnih ekonomskih, ekoloških i tehnoloških promena, pitanja krivice i odgovornosti, ideološke i medijske manipulacije, statusa i odnosa između raznih i različitih vrsta identiteta (nacionalni, klasni, kulturni, politički, verski, polni itd)“.
Da je, poput narednog sajma knjiga koji publika sa radošću, gotovo sa nestrpljenjem iščekuje (organizatori su se pohvalili da je na Fejsbuku već prošle nedelje bilo preko 15 hiljada prijavljenih posetilaca), i ovaj konkurs bio objavljen pod rečenim sajamskim motom, bilo bi jasno da njegove poruke nisu adresirane publici, to jest – čitaocima!