Rođeni u obmani

Piše Aleksandar Pavić

Kako nam gej pokret prodaje laži kao istinu

Jedna od glavnih proklamovanih poenti održavanja „gej-parada“, koje smo imali priliku da čujemo bezbroj puta u sklopu višegodišnje kampanje „omekšavanja javnosti“ za održavanje takve jedne manifestacije u Srbiji, je da „ljudi treba da se naviknu na različitost“, tj. da postoje drugi oko njih koji nisu istog polnog usmerenja, jednostavno „tako rođeni“ i, kao takvi, imaju ne samo puno ljudsko pravo na uživanje svoje različitosti već i pravo da vas, putem javnih paradiranja tih „različitosti“ i praktično nateraju da ih prihvatite, ne samo kao „normalne“, već i kao „ravnopravne“. Vi takođe treba da prihvatite i njihov „stil života“ kao ravnopravan većinskom, heteroseksualnom, sa svim zakonskim posledicama koje iz toga proizilaze: izjednačavanje homoseksualnih sa heteroseksualnim brakovima, pravo homoseksualnih parova da usvajaju decu, učenje dece u školama da su homo- i heteroseksualnost „jednako vredni“.
Dakle, ovaj društveni inženjering, bolje reći prevrat, posle kojeg bi naše društvo bilo iz temelja preobraženo, prividno se zasniva na modernoj demokratskoj postavci, sadržanoj u Američkoj deklaraciji nezavisnosti, da su „svi ljudi stvoreni jednaki“, na kojoj počivaju svi poretci današnjice, koji sebe nazivaju „demokratskim“. No, šta bi bilo kada bi se ispostavilo da ljudi nisu „stvoreni“ kao homoseksualci, da to nije stvar koja je zacementirana po rođenju, već na koju i te kako može da utiče okruženje, uključujući i okruženje, u kojem je, na primer putem gej-parada i „prikladnih“ školskih i medijskih programa, homoseksualnost u potpunosti legitimisana kao ravnopravna?

PRODAJA HOMOSEKSUALACA AMERICI
Evo šta na tu temu kaže jedna od najuticajnijih publikacija za koju verovatno nikad niste čuli:
„Mi tvrdimo da, iz praktičnih svrha, treba smatrati da su gejevi rođeni gej, iako izgleda da je, kada je reč o većini ljudi, seksualna orijentacija proizvod složene interakcije između urođenih sklonosti i aktera iz okruženja tokom detinjstva i ranog puberteta.“
Ovaj pogled na homoseksualnost, čiji bi drugi deo većini ljudi delovao zdravorazumski, ima posebnu težinu zato što su ga izložila dvojica homoseksualaca. I to ne bilo kojih. Reč je o dr Maršalu Kirku i dr Hanteru Medsenu, autorima studije „Posle bala: kako će Amerika savladati svoj strah i odbojnost prema gejevima tokom 1990-ih godina“. Njihove kvalifikacije? Kirk je bio istraživač na polju neuropsihijatrije sa diplomom sa Harvarda, koji se, između ostalog, bavio projektovanjem testova inteligencije za ljude sa koeficijentom inteligencije od preko 200 (poređenja radi, za ulazak u srpski ogranak „Mense“dovoljan je rezultat od 131-148, u zavisnosti od skale). Medsen je doktorirao političke nauke na Harvardu, da bi kasnije postao stručnjak za taktike javnog ubeđivanja i društvenog marketinga. Njihova sada već legendarna studija proizašla je iz skupa održanog u američkoj državi Virdžinija 1988. godine, na kojem je učestvovalo 175 predstavnika homoseksualnih grupa širom Amerike. Svrha skupa je bila da se „mapira budućnost“ homoseksualnog ili „gej“ pokreta u kontekstu epidemije AIDS virusa, koji je ne samo desetkovao redove homoseksualaca već i pretio da ih pretvori u prokaženu grupu, odgovornom za širenje „kuge 20. veka“ (Studija je, inače, detaljno analizirana u izvanrednoj knjizi američkog novinara i pisca Dejvida Kupelijana, „Marketing zla“, na koju se ovaj članak u dobroj meri oslanja, a gde je detaljno dekonstruisana moderna industrija marketinga i njena metodologija nametanja izvitoperenih vrednosti široj populaciji).
Dakle, čak i najvatreniji i najobrazovaniji pobornici, onoga što se slobodno može zvati ideologijom homoseksualizma, morali su u spisu koji je postao marketinška „biblija“ modernog „gej“ pokreta, da izraze sklonost mišljenju da privlačnost ka istom polu nije nešto što je urođeno, već nešto što je „izgleda“ stvar okruženja (Jedna od najozbiljnijih američkih naučnih studija na tu temu, „Seksualno zlostavljanje dečaka“, koju su sproveli dr Vilijam C. Holmes i dr Gejl B. Slap 1998, govori da su mladi seksualno zlostavljeni muškarci „do 7 puta skloniji da se samoidentifikuju kao gejevi, ili biseksualci nego oni koji nisu bili zlostavljeni“). Međutim, kako će se videti dalje u studiji, mada su bili iskreni u predstavljanju prave slike o homoseksualnosti, visokoumni autori studije nisu bili zainteresovani da javno obelodane istinu koju su izrekli, i da ona bude opšte prihvaćena. Naprotiv, kao što se može videti iz još jednog pasusa iz uvodnog dela knjige, cilj je bio nešto drugo:
„Koliko god to cinično zvučalo, AIDS nam nudi priliku, ma koliko kratku, da se predstavimo kao progonjena manjina koja legitimno zaslužuje posebnu zaštitu i brigu u Americi“.
Zatim sledi pasus koji sažima celu svrhu ovog centralnog strateškog dokumenta modernog „gej“ pokreta: „Kampanja koju izlažemo u ovoj knjizi, mada složena, ima svoj središnji oslonac u goloj propagandi, čvrsto utemeljenoj u davno ustanovljenim načelima psihologije i reklamiranja“.
Drugim rečima, kako u svojoj studiji „Prodaja homoseksualnosti Americi“ navodi stručnjak za marketing Pol Rando sa američkog Ridžent univerziteta, „ratni cilj“ homoseksualnih aktivista okupljenih u Virdžiniji 1988, bio je „nametnuti prihvatanje homoseksualne kulture od strane mejnstrima, ućutkivanje protivnika i konačno preobraćanje američkog društva“. Zvuči poznato? Deža vi, dvadeset godina kasnije u Srbiji? Naravno.

VESELJACI I MRAČNJACI
Zato je potrebno da, bar u kratkim crtama, dekonstruišemo jednu izvitoperenu dogmu koja nam se od vladajućeg establišmenta u Srbiji trenutno servira, da bi videli da ona nije uopšte naivna, već u svojoj suštini zlonamerna i zla, i da je protiv nje borba sasvim legitimna – i neophodna.
„Mi mislimo na preobraćanje emocija, uma i volje prosečnog Amerikanca, putem planiranog psihološkog napada, u obliku propagande kojom će mediji hraniti naciju,“ pišu u svojoj studiji Kirk i Medsen. I, potvrđujući da visoka inteligencija nužno ne podrazumeva i visoku moralnost, nastavljaju: „Nije važno to što će reklame biti laži, bar ne nama, jer ih mi koristimo u etički dobre svrhe“. A jedna od tih laži je i ta, kao što smo videli, da su ljudi rođeni kao homoseksualci.
Da bi se još bolje shvatilo zašto je toliko važno u svest javnosti ugraditi koncept da je homoseksualnost nešto što je urođeno, autori nude sledeće objašnjenje: „Kada bi se javnosti sugerisalo da je homoseksualnost nešto što je izbor, to onda otvara pandorinu kutiju sa etiketom ‘moralni izbori i greh’, dajući onima koji su religiozno nepopustljivi štap s kojim mogu da nas udaraju. „Strejtovi“ moraju biti naučeni da je isto toliko prirodno za nekoga da bude homoseksualan koliko i da bude heteroseksualan: zlo i zavođenje nemaju ništa sa tim.“ Zapamtite dobro: „strejtovi“ – tj. ogromna većina populacije, „moraju da budu naučeni“ da je nešto, tj. homoseksualnost, zapravo ono što, po priznanju autorima najverovatnije nije – urođena. Drugi izraz za ovako nešto mogao bi biti „ispiranje mozga“. A da i to nije strano harvardskim ideolozima homoseksualizma, pokazuje sledeći navod:
„U manjoj ili većoj meri, razdvojivost i mogućnost manipulacije verbalnom etiketom čini osnovu svih apstraktnih načela na kojima se temelji naša predložena kampanja.“
Zapravo, kako nam objašnjava Dejvid Kupelijan u „Marketingu zla“, autori otvoreno saopštavaju sledeće: „Možemo da utičemo na to što ljudi istinski misle i osećaju, tako što ćemo raskinuti njihove negativne asocijacije sa našom stvari i zameniti ih pozitivnim asocijacijama“.
Jedna od takvih asocijacija tiče se zamene termina „homoseksualac“, ili „homoseksualno“ za reč „gej“ (koja na engleskom izvorno znači „radostan“, „veseo“). Jer, „gej“ – iako suštinski nema nikakve veze sa konceptom kojeg treba da etiketira – zvuči neuporedivo pozitivnije od reči „homoseksualac“. Dakle, već u startu je mnogo teže biti protiv nekoga ko je „radostan“ i „veseo“, nego protiv nekoga ko asocira na nešto nastrano ili prokaženo. A onda već idu i dalje, mahom podsvesne asocijacije, tipa „ko normalan može da bude protiv veseljaka“, ili „ko je protiv veseljaka, taj mora da je mračnjak“.

TEHNIKE ISPIRANJA MOZGA
Tri ključne tehnike ispiranja mozga koje koriste Kirk i Medsen su „desensitizacija“, „ometanje“ i „preobraćanje“.
Desensitizacija se opisuje kao bombardovanje javnosti „konstantnom navalom gej-povezanog reklamiranja na način koji ne deluje napadno.“ Ali to nije obično reklamiranje, već sledeća tehnika: „Glavna stvar je da se o gejevima govori toliko da stvar postane zamorna… Samo ciljaj na desensitizaciju i ništa više… ako možeš da navedeš („strejtove“) da počnu da misle da je (homoseksualnost) samo još jedna obična stvar, koja ne zaslužuje reakciju jaču od sleganja ramenima, onda si već maltene dobio svoju bitku za zakonska i društvena prava.“ (Primetićemo da se ista tehnika koristi i kada je reč o, na primer, priključenju Evropskoj uniji).
Ometanje se, po rečima profesora Rondoa odnosi na „psihološki terorizam koji treba da ućutka izražavanje drugačijeg mišljenja ili čak podršku istom“. Kupelijan kao primer ometanja navodi masovnu kampanju koju je homoseksualni lobi organizovao protiv poznatog američkog psihologa Lore Šlesidžer, zbog toga što se jednom prilikom kritički izrazila prema homoseksualcima. Kao rezultat sinhronizovanog pritiska gej-lobija na sponzore, njena nova tv-emisija je ubrzo otkazana.
Preobraćanje, po Kirku i Medsenu, odnosi se na „podrivanje mehanizma predrasuda u naše svrhe – korišćenje procesa putem kojih su nas Amerikanci mrzeli kako bi njihovu mržnju pretvorili u tople simpatije – voleli oni to ili ne… U Preobraćanju, mi se bavimo mimikrijom prirodnog procesa učenja stereotipa…: mi uzmemo dobra osećanja koja neko sa predrasudama gaji prema dobrim momcima i kačimo ih za etiketu ‘gej’, i tako ili slabimo ili eventualno zamenimo njihova dobra osećanja prema etiketi i prethodnom stereotipu… Dok se u Ometanju naša meta prikazuje kao neko ko je pun predrasuda i koga njegovo društvo odbacuje zbog predrasuda prema gejevima, u Preobraćanju mi našoj meti pokazujemo kako se njegovo društvo lepo druži sa gejevima. Opet, veoma je teško za prosečnu osobu koja, po prirodi i odgoju, skoro uvek oseća ono što oseća i njeno društvo, da ne reaguje refleksno na dovoljno dobro sračunatu reklamu.“ Možda je čitaocima sada nešto jasnije koliko je marketing postao ozbiljna, da ne kažemo đavolska nauka.

KA FESTIVALU NASTRANOSTI
Još neke omiljene tehnike koje predlažu Kirk i Medsen su pravljenje asocijacija između njihovih protivnika i nacista, pripadnika Kju-kluks klana i neotesanih primitivaca, kao i možda najciničnija od svih – nametanje teze o raznim i, ovo je posebno važno, mrtvim poznatim ličnostima koje su navodno bile „gej“. U Americi su u poslednjih par decenija ličnosti od Čajkovskog, Leonarda da Vinčija, Aleksandra Velikog, Eleanore Ruzvelt, pa sve do pesnika Volta Vitmena i Abrahama Linkolna, bile etiketirane kao „homoseksualci“ ili „biseksualci“, bez pravih dokaza. U državi Nju Hempšir je Džin Robinson, otvoreno homoseksualni biskup episkopalijanske „crkve“, otišao toliko daleko da sugeriše da je i sam Isus Hristos bio homoseksualac. Na sreću, tamošnja hrišćanska javnost još uvek nije bila dovoljno „desensitizovana“, pa je biskup ubrzo bio primoran da povuče svoju tvrdnju.
Kako Kirk i Medsen pravdaju svoje bezobzirno etiketiranje mrtvih? Evo kako: „Poznate istorijske ličnosti se smatraju posebno korisnim iz dva razloga: prvo, oni su nesumnjivo mrtvi, pa prema tome nisu u poziciji da demantuju tvrdnju i tuže za klevetu. Drugo, i važnije – vrline i dostignuća, koje ove istorijske gej ličnosti čine vrednim poštovanja ne mogu biti prenebregnuti od strane javnosti, pošto su im srednjoškolski udžbenici istorije već zacementirali status.“
Za kraj ovog pregleda, vredi prikazati i taktiku postupnosti koja se prikazuje u ovoj fascinantno-degutantnoj studiji:
„Kada si veoma različit i ljudi te zbog toga mrze, evo šta treba da uradiš: prvo uglavi svoju nogu u vrata tako što ćeš izgledati što sličnije njima, i, tek onda – kada samo jedna od tvojih različitosti bude konačno prihvaćena – možeš početi da pokazuješ svoje druge osobenosti, jednu po jednu… Kako kaže stara izreka, dozvoli kamili da promoli nos u tvoj šator i uskoro će slediti i cela kamila.“
Dakle, ne treba očekivati da bi, ako se, ne daj Bože, održe, prve „parade ponosa“ u Srbiji, ličile na festivale nastranosti i promiskuiteta iz San Franciska ili Nju Orleansa. Prvo „kamila treba da promoli nos“ u naš grad i naše društvo. A tek onda, kada „desensitizacija“ uzme potpuni mah, može da sledi i „cela kamila“. To mogu da budu i muškarci odeveni u oskudnu žensku odeću koji se ljubakaju na sred ulice, u „gej-veseljačkom“ fazonu. Ali može da bude i nešto mnogo gore. Kao na primer učešće dece uzrasta od 12 do 16 godina, za šta su se uspešno izborili holandski „veseljaci“. Mislite da preterujemo? Za informaciju čitalaca „Pečata“, čovek koji je glavni krivac za tu amsterdamsku „novinu“, Frank fan Dalen, bio je u Beogradu 21. 7. 2010. i dao je organizatorima beogradske „Parade ponosa“ ličnu podršku na zajedničkoj konferenciji za štampu u Medija centru. Što je već sasvim dovoljan razlog za svakog ko još uvek nije „desensitizovan“, da sa punim pravom demonstrira na beogradskim ulicama i zahteva otkazivanje „Parade ponosa“. Jer, „kamila“ u vidu otvorenog korumpiranja dece i pedofilije samo što nije ušla u srpski „šator“.